u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Moljac iz škrinje
2014/06/29,16:10

 

 Nema tu neke vidljive veze između današnjeg mirisa ispletenih buketića lavande i onih davnih zimskih večeri u kojima je šuštalo vreteno dok je veselo poskakivalo kuhinjskim itisonom, nošeno sigurnim majčinim prstima.
Nema…
Možda samo neka tanka rasparana nit od koje smo sami, neznajući, izatkani.
Protkani nebeskim usudom.
Iz škrinje zapakovanog štafira, pod uticajem sunčanog dana, izletela je ta nit ušuškanog mirisa lavande na krilima nejakog moljca.
Ono nasleđe poneseno vekovima taloženo u škrinjama naših duša.
Ta šarenica, od čijih pruga, bojenih snova i nadanja tkalja rasprostire krpare preko utabananih staza ili pokrstice bod što vremenom rastegljeno i razvučeno posunovraćuje u dupli šav zaraslog tek, jedva vidljivog ožiljka…
Ili su te zimske večeri ostale zauvek zgrušane u venama,
isprepletane prigušenim glasom mog oca od navale osećanja dok je glasno, majci i meni, čitao Veselinovićevog Hajduk Stanka, udvostručene i pojačane zvukom vretena.
Ma, ko zna od kog nasleđa je ta duša ponesena, rasparana pa nanovo izatkana.
Tek, uplete se poneki končić
sasvim nepriličan i teško objašnjiv,
čak potpuno nepristao u današnji dan i splete se čvrsto uz vrat do lančića,
pa gutljaji teško klize niz grlo…

       

U makovoj čauri
2014/06/13,22:00

 

 Gledam kako kroz spuštenu zavesu procvetava jutro,
kap po kap…
Dok u stisnutim laticama senki prethodnog,
tajnovito krije čauru dana priljubljenu uz prašnjavo okno.
U nozdrvama golica lipa i trag joj prosipa sunčev zrak.
Kad se poslednje zrno svetla,
otkotrlja niz vlažan dlan,
otvoriće se latice,
jedna po jedna…
I, tamo negde na izbrazdanom nebu, upiće ih,
kao kapi kiše
žedna zemlja,
sve nade i slutnje.
Otkapaće isto tako,
jedna po jedna…
taman toliko da se nebo zatamni
i po njemu raspukne zrelost sakupljena u čauri što je stasavala od jutra.
Tek s prvim zvezdama pojaviće se tajnoviti bog.
U tišini,
raskriliće i razmotati svitke
na širokom nebeskom stolu,
svih onih strogo čuvanih tajni
čije su kopije skrivene u kartografiji kodova naših vena.
Žedne oči istine
prekriće oblak,
na izgriženim usnama zasjaće
niska od sitnih kapi krvi,
i dok mesec nadnese svetiljku svog plavog srca,
za stolom više neće biti onih igrača
što umeju čitati damare i
vrhovima prstiju otkrivati
nove nebeske svodove,
pod slojevima
zatrpanih prašinom
nedavno pomrlih zvezda…

     

ШЛУС!
2014/06/07,21:46

 

 I, opet pokušavam nešto napisati. Zapravo, danima to radim…
A, efekat jednak utisku, kao kad sedneš u autobusu na mesto okrenuto suprotno od pravca kretanja.
Samo blesav osećaj pritiska u potiljku i dezorijentacija.
Čini se da drveće, svetiljke i bandere kraj puta brže padaju stapajući se s belom linijom po sred puta…
Besmisleno. Kao i čitava naša stvarnost.
Udaljavaš se, a ona stiže kroz pritisak na potiljku.
Nije potrebno ni da učestvuješ. Niko te i ne pita.
Smešten si u kontra smer dok kraj tebe, negde paralelno, postoji kolosek koji je sigurno pravi. I, ima ona romantična, nepregledna polja lavande, ali Nema, NEMA načina da se isključiš…
Smešteni na vijadukt kružnog toka, jednom ćemo se iskrcati.
Samo, ta poslednja etapa je u horizontali i ono što posle sledi nije upisano u turističke vodiče, i ne može se izguglovati, ama baš nigde.
Što bi rekli ni za ič ne vredi.
I, koliko god se trudila, nikako ne mogu da se setim kad su se pojavila ta sedišta u obrnutom smeru?
Da li je to krenulo tad, kad su sa tržišta nestale omiljene napolitanke, neke čokoladice, šamponi, prvi tinejdžerski ruževi?
Možda onda kad sam s diplomom upisana na biro rada i počela da sakupljam odbijenice s objavljenih konkursa?
Ili, s bilbordima prepunih obećanja budućnosti koja se smešila kroz krezubi osmeh prekrojavanja prošlosti?
Umrlicama bez naznake mesta i načina pogibije?
Uvođenjem sistema komunikacije preko interneta? Umrežavanjem javnih sektora?
Sve većim redovima i spiskovima kod doktora?
Vezama, vezicama, podvezicama…?
Smanjenom gramažom čokolade, testenine, peciva?
Jeste li primetili koliko vazduha kupujemo zapakovano, plaćajući sve više za Ništa? Ma, naravno da ste primetili, bezveze i pitam.
Možda sa sve većim brojem fakultetski obrazovanih i sve više doktora?
Onog trenutka kad od ličnog dohotka nisi mogao da preživiš ni najbedniju od bednijih nedelju dana?
Dođavola!
Kad je sve krenulo?
Ne sećam se više, od ove vožnje unatraške sve mi je smušeno, sve vidim drugačije.
Potrebna mi je Kočnicaaaaaa!
Hoću da siđem, majke mi, dosta je već, šlus dibiduz.

     

 ШЛУС!

Kampanule ili šta je sve upotrebljivo u mostogradnji nepostojećih mostova
2014/05/30,23:40

 

 Još je ona dvadesetčetvorosatna kiša, koja je počela u lenjo subotno popodne i trajala sve do predvečernjih nedeljnih sati, pre ovog poslednjeg potopa, načinila nemoguć pristup drvenoj kućici, a pre nje širokoj primamljivoj verandi, sa drvenom udobnom klupom, na kojoj redovno ispravljam ledja i ostavljam bar delić svega onog što se tokom nedelje prikači na ta ista leđa… Tražeći rešenje, iskoristila sam dno od stare, poprilično velike bačve, čiji su obli bokovi popustili pod teretom vremena. Bila je dosta trećina, sa malo većim raskorakom sa suve stazice stopalo bi se našlo na tom potamnelom delu drvene daske, a onda odskok kao kod troskoka i s vičnošću tek otkrivenih atletskih sklonosti, dokopala bi se kamene stazice. Kao na usamljenom ostrvu, s tom razlikom da je osiguran krov nad glavom i da za prvu, pravu glad, ako se kojim slučajem pojavi, ima jedna kutuja s brašnom i par deci ulja. Palačinke mogu i bez jaja… E, kakva se sve jela mogu napraviti bez ičega, dovoljna je samo mašta, par šarenih bojica i komad papira…
Da, a posle potopa, cela bačva, ili ono što je ostalo rašiveno na kriške, upotrebljeno je za prelaz novonastalog rita izniklog na fruškogorskoj padini. Troskok je izbačen, sad se hoda lagano, jer svaki neoprezan naskok pokreće gejzire muljevite gline. O, lekovitosti još nema sigurnih pokazatelja, ali se uporno rade istraživanja svaki put kad se montažno-demontažnim-bačvinim pontonom pređe.
Nije da se nije znalo za sklonosti ovog terena, urađene su, čak, i preventivne mere. Ispred svake napravljene povrtne leje ispletene su leskove ograde da bujica ne odnese posađeno seme, ali… Nije se računalo na pirinač, mada će svako sledeće planiranje i o njemu biti razmatrano, kao primarnom izvoru hrane za preživljavanje četvoročlane porodice. Svaki višak biće primljen s velikom zahvalnošću i bar deo biće prinesen uznemirenom panonskom Posejdonu.
I tako, dok se motaju ti palačinci bez jaja, s ostrva nasukanih pred muljem, čiji spas je stara bačva, a sličnost s Diogenovom je puka slučajnost, po rubovima rasturenog rastu i prkose raskošno lepe kampanule.

     

 Dovoljno za premošćavanje prvih nekoliko dana kad se otisnem s ovog ostrva, jedan pogled i malo vetra za izbušena jedra čije me senke prate čak i u nekim novim, uglastim snovima.
Jer uglovi su postali neizbežni, pomalo napadno agresivni, pojavljuju se iznenada i neočekivano udaraju birajući nepogrešivo najosetljivija mesta. Kao hridi pred osekom pokazuju svu svoju oštrinu i moć nad malenim papirnim barkama…
P.s. u parku je sinoć, pred mojim očima, pod stopalom nepažljivog šetača stradala krvavo crvena latica… Dugo je veselo plesala po stazi od crvene cigle, izvodeći vrtoglave piruete, spretno izbegavajući mnogobrojne đonove, i one tanke, i one sportske, i elegantne i velike i male… Sve dok je, u najdubljoj ekstazi, nije zaustavio svojim pomalo izlizanim đonom, jedan zamišljen prolaznik. Igrom sudbine on čak ni ne zna da je vinovnik tragedije jedine latice koja se usudila napustiti vešto uređenu rundelu i zaplesati slobodno pred svima…
Posle je, istom stazom trčao mali dečak. Ličio je na maslačak koga kotrlja vetar. Nisam ostala do kraja.
Priznajem, nisam imala hrabrosti…

Zakorači
2014/05/04,16:00

 

Zakorači… Bar jedan korak… Na prašnjav drum.
Zareži olovku i povuci tu prvu crtu pred kojom sumanuto beže slova.
Možda će istina pobediti strah,
i onaj vetar što se izbezumljeno dugo kovitla po raspuklini tvoje nutrine osloboditi
u poslednji dah…
Do tad…
Isklijaće semenje zaliveno blagodarnom prolećnom kišom,
i nići će ta usahla nada.
Zaokružiće se rumenilom i sočnošću plodova tvoje bašte,
a oko tvoje trpeze zažuboriće smeh kroz puna usta nevinosti neokaljane lažima. Zadovoljno, zgulićeš blato s nažuljanih kolena
i dlanovima, ogrubelim od danonoćnog plevljenja korova, udahnućeš duboko,
ponovo rascvetan u drvo,
povezan korenjem sa svima onima što ćute i tihuju u opnama želja…

    

Irisi
2014/04/27,22:50

 

 Bude me obaveze i isplaniran raspored za taj dan… Teorija kosog hica, pristojno vrši svoju ulogu u podizanju okoštale volje. Ustajanje, sve češće uz poneki, tihi, kradom provučen, uzdah, mada više liči na bolni jauk, ali… sve je to propratni paket raznoraznih pogodnosti na rate, pristigao tek sad sa odloženom naplatom, naravno sa faktorom iznenađenja u vidu visine kamate. Pod bade mantil, ogrnem pripitomljene navike, i krenem somnabulistički u krug: kuhinja, kupatilo, kuhinja, kupatilo…sve dok se neužljebim u svakodnevnicu, počev od ulegnuća u trosedu. Nekog će, moja udobnost, zažuljati, sve dok se otisci ne sviknu na drugi oblik. Glina je tako zahvalna za oblikovanje, voda pamti…
A, vreme?
Ono što stoji, kao u plićaku pod krošnjama vrba?
Ne miče s mesta. Samo neke nove predstave sa statičnom mizanscenom. Dinamika je naglašena tek u boji lišća s drveća nad plićakom.

Neka su jutra  bila oslikana očima tek probuđenog deteta i krila su čitav užas osećanja napuštenosti i samoće koja  liči na večnost bez kraja. I, sve je stalo u lelujave draperije ljubičastih irisa sa žutom podlogom kontrasno oštrih i naglašeno pretećih linija. Između njih krili su se gromovi i munje sa zlokobnim očima vuka. Jedino su lovci imali lovostaj i nisu pristizali da izbave malu, prestrašenu devojčicu, s umrljnim licem od suza i maminog karmina.
Pred lupom štapa, stare baka Lize, irisi su dobijali krila i čitava jata plavih lastavica lepršalo je kroz prozor, dok se žuta boja razlivala kroz otključana vrata u osunčan dan i njen topao i širok zagrljaj.

 

    

 

  Na kraju duge, tu gde spektrom nežno dotakne tlo, čarobno izniknu irisi. Neki sumnjaju da su to naslednici onih, što su se razbežali s draperija kroz otvoren prozor, ali nema valjanih dokaza.
Vreme je učinilo svoje, draperije su odavno uklonjene, neki siguran, uporediv trag više ne postoji i nema ih više na spiskovima obaveza za naredni dan. Ostale su negde užljebljene u sećanju i jave se, nostalgično (mada tad to uopšte nije delovalo tako, ali…ah, taj zaborav!) baš u vreme kad procvetaju irisi…

 

   

 

 

Prolaznici
2014/04/19,23:25

 

 

Obgrljena dugim, mršavim rukama izgubljenih u dubinama ogromnog, maslinastog, mantila, zabacivala je lako nestašni pramen. Jedini beo u tankom snopiću potpuno crne, i retke kose. Tren, pošto ga ukloni s očiju, ponovo zaroni pogled u široki nabor na grudima, nagužvanog, već pomenutog mantila…

Svaki pokret učinjen da se pramen skloni, proprati širok, nervozni smeh i kratak fleš niza belih, sitno, pravilno rasporedjenih zuba.

Jedino tad, vide se oči… Duboko utisnute na mršavom, bledom licu, fino izvajanih kostiju nežno prekrivenih prozirnom, svetlom kožom. Kad utihne poslednji ton tog zalutalog krika, zaglibljenog u spirali njene stvarnosti, podigne se vetar i zašušte mladi, prolećni izdani stare topole u čijoj bogatoj krošnji ostane obgrljen i upleten smeh.

Tu, pored, na praznom dečijem igralištu, bez prisustva svedoka, njišu se lagano napuštene ljuljaške u otpozdravu na neočekivan susret. Niz tobogan veselo, prvo kap po kap, a onda u mlazu, spušta se dugoočekivana kiša.

Pod nogama prazno šušte kamenčići, potpuno slični po boji i veličini. Nesmotrenom pogledu, isti, ali…

Ima i onih što, u magličastom prizoru isprepletanih dimenzija, podsećaju na:

        

Detoksikacija
2014/03/29,22:06

 

 

Sa svakim narednim korakom utišavalo se šuštanje najupornijih travki, preostalih od blage zime. Sa svakim narednim korakom tlo je postajalo sve mekše, natopljeno sitnom prolećnom kišom. Sa svakim narednim korakom postajala je sve lakša…

Umorna i nesposobna za napor da načini sledeći pomak, spustila se lagano na humku od vlažne zemlje i busena sasušene trave kroz koju su se uplele već sasvim mlade i meke, još uvek gladne sunčeve svetlosti, nove vlati. Zbunjivala je ta čudna suprotnost između lakoće tela i težine pokreta. Što je postajala lakša pokreti su bivali sve teži…

U ispružene dlanove kapalo je sunce.

Osećala je istu neutaživu glad kao travke. Prepunim šakama svetlosti umivala je prvo čelo, potom oči i na kraju poslednju kap ispila žednim usnama. Sklupčana na malenoj humci, napuštenog krtičnjaka, s nogama podvijenim u klečeći položaj, nije ni primetlila prozirnu senku koja je nadirala s leđa, kao mesečina blaga i titrava s početka, dok je oblaci ne uguše, prekrila je u trenu.

Bilo je nemoguće napraviti nagli okret. Trapavost pokreta u nepoznatom telu i noge utrnule od loše cirkulacije… ništa od toga nije bilo spremno za taj beli svileni dodir srebrnkastih krila čija je senka pratila izdužujući se sve više.

Na mekoj zemlji, rastresite humke, utisnut otisak. I polegle travke nose svež trag. Tu iznad, jedan beli leptir pravi svoj prvi najlepši krug. Kratki šum krila prekida dečija vika.

Jedan oštar bol posred leđa i blještavu svetlost guta suton hirovitog prolećnog dana uredno prikačenog i zavedenog, pod odgovarajućim rednim brojem, za beli stiropor školskog insektarijuma…

Bele grudvice
2014/03/11,20:50

 Ručak...

 

 

 

sad nas je troje... Baš je gužva.

A posle rucka...dremka? Cvrc malo... Ko izviri bež' preko gajbe pa u šareni svet.

Zato po sobi gazimo na vrhovima prstiju, malene grudvice jure na sve strane

U prilog borbi za ravnopravnost
2014/03/08,20:15

 

 

Drage moje dame,

i svi ostali koji se tako osećaju,

želim vam srećan 8. mart,

a život pun nežnosti i radosti!

Da vas ovako maze,

     

 i paze,

na dlanu da vas nose,

     

da se rastopite od miline,

     

 ali nemoj i da se upiškite od sreće, ovako :)

 

 

Šaljem vam malo mirisa ljubičice

i pesme ptica s lepe Fruške, a vi,

nadam se,

uživate svaki dan okružene ljubavlju i dragim ljudima.

     Bele...

     

plave...

     

buketić...

     

 i još...

     

 i, na kraju evo i pesme...

 

Ljubim.

Po kiši…
2014/02/16,21:40

 

 

Uz ogomnu tutnjavu i gromoglasan trasak pada posečeno drveće s dubokim korenjem u nama.

Jedno po jedno.

Ono zadnje, za kraj, čuje samo onaj u kom je raslo. Ostalima samo liči na nepomično telo, sluti na tišinu boli, saosećanje ili histerično i besmisleno ludilo poremećenih hijena.

Šunjamo se kao retki primerci izumrlih životinjica birajući kišu ili hladnoću.

     

 

U potrazi za tišinom…

Umeš li da ćutiš kao drvo?

Ćutim… Ćutiš… Ćuti…

Ćutimo… Ćutitie… Ćute…

Umeš li da osećaš vreme pod prstima kao glinu i da od ove stvarnosti napraviš gnezdo za poslednju pticu s planine što se pod trepavicama šume krije?

Osećam… Osećaš… Oseća…

Osećamo… Osećate… Osećaju…

Kao tragači za retkim blagom, razmileli smo se za čudotvornim gramom razuma porinutog u srcu.

Bezuspešno…

U staklastim očima ribe okačeno jato pogašenih zvezda. Onih, što su se za njima, ustremljivale iz sigurnosti mulja pravo u ribarsku mrežu.

Pogašene zvezde, pogašene oči i razum u tami…

Imaš li snage da srcem mahneš belu zastavicu, onoj skupini brodolomnika vremena, koji su tragajući prekoračili okeane?

   

 

Tamo, gde se sad na pretposlednje oborenom deblu, ljuljuškaju s plavim oblačićima poderane nade.

Mahnem… Mahneš… Mahne…

Mahnemo… Mahnete… Mahnu….

Vredi li?

Spasioci će znati ili oni koji prvi stignu do njih.

Osloniš li se samo na srce, ono će pod trepavicama šume izvući poslednju pticu i lako naći trag. Bude li oslonac tvoj razum, razvezaće se i poslednja nit što brodolomnike drži nad provalijom.

Tek mala objava, u dnu pretposlednje stranice dnevnih novina doneće vest o njihovoj sudbini.

Tragična… Tragičan… Tragično…

Verujemo… Verujete….

Spaseni!

   

Oči
2014/02/08,21:50

 

 

Još samo čudni smetovi lišća, izmešani s plastičnim kesama i ponekom flašom, upleteni u neka čudna povesma oko usamljenih klupa, svedoče o vetru što je prohujao gradom. Ono preživelih stabala što je izbeglo seču i pir motornih testera s jeseni, lako je našlo kompromis s olujnim vetrom.

Drhtavo vitkim granama, sad slave Sunce, uranjajući ih vrhovima u najniže oblake talasasto praveći kružne otiske na nebu.

Koračam naporedo s jeseni. Ne, s tugom. Ili se obe vučemo prljavim trotoarom.

Oči sam privezala uz helijumski balon, a one uporno padaju dole.

Savest mi razara pogled prosjakinje i besmisleno je vući balon za sobom. Prljavština se uporno lepi za istrošene đonove.

Andrićev mrtvi drozd, ostao je na ivici šolje jutarnje kafe. Vidim mu oči i iznenađenje. I sve mi liči na razmazan gar od ugasle sveće…

A, onda gavran, uvijen u smet od lišća…

Prekida mi misli o drozdu tihim jecajem što liči na ropac.

Da, ona prosjakinja, imala je isti taj pogled…

Ćutala je.

Gavran jeca.

Savest, se sama privezala uz balon, kad očima nema pomoći.

Njegovo perje isijava modro crnilo i oči mu užareno kuljaju dok kroz razmaknut kljun ispušta taj tihi jecaj.

Na korak blizu, do njega, uzleteo je iz lišća.

Sad me uredno prati. Menja drveće i grane, nekad niže, nekad više, ali još uvek jeca.

Prosjakinja je sinoć bila pred drugim velikim supermarketom.

Ona i dalje ćuti, ali te oči… Imale su drozdov pogled…

       

Ravnoteza na vetru
2014/02/02,18:25

 

 

Gledano s kuhinjskog prozora, sva brizno negovana ograda od zimzelenog ukrasnog zbunja, povila se na levu starnu. Vetar je nemilosrdno naginje bas tamo gde ne treba. Gledano s komsijskih dobrosusedskih odnosa, od toga nema nista. Bespostedna borba razigranog zelenog s nase strane i strogo podsisanog sa njihove. Bas na uglu, raste inadzijski uporno, grm sa dugim neznim grancicama i sitnim listicima gusto nacickanih jedne uz druge. On strpljivo tka prazan prostor prosivajuci ga bogato svojim novim izdanima cak i u najsusnijim periodima. Sad, u ovo par dana olujnog vetra, sto nas je pozatvarao kao miseve u svoje kuce, taj grm stiti vrapcice koji su na nizim spratovima potrazili zastitu.

Gledam grancicu izvijenu pod nekim uglom visim od cetrdeset pet stepeni i zasigurno dugom do jednog metra, negde na sred, nakrivljeno se leluja jedan okruglasti, skoro debeljuskasti, mada vise nakostresen zimom, vrapcic. Zacvrkutne u kratkotrajnim razmacima primirja vetra, valjda kad stigne do malo daha, odmeri koricu hleba na simsu i rastojanje do iste, pa se onda opet usredsredi na ravnotezu i nimalo nezno povijanje grane s jedne na drugu stranu. Kad vetar zaokrene, pa mu se primakne s ledja, onda mu perca polete unapred i zadignu se k’o cuvena scena sa haljinicom M.M.

Meni, gledano s prozora izgleda tako slatko. Njemu, je to izazov prezivljavanja jos jednog dana. Primaci se prozoru s mrvicama, odrzati ravnotezu, a ponajvise izbeci sijaset macaka i macora koji su krenuli s februarskim udvaranjem i nije im problem da na cas prekinuti zabavu ne bi li omastili zamrznute brke.

Gledano, ocima nekog treceg, sa visih spratova zivotne zajednice, izgledam tuzno zatvorena treci dan u prividno sigurni dom, na kome se tresu oluci i crepovi jednako kao sto se i sama tresem od straha gledajuci vrapcica i njegovu svakodnevnu predstavu izvrdavanja zamkama zivota.

        

Baloni i mehovi
2014/01/04,21:55

 

 Ne bih o zeljama i prognozama. Ne bih ni o tuznim stvarima kojima je njlakse namirisati trag i pored ovih praznicnih trpeza. Ne mogu… I nisam prazan i izduvan novogodisnji balon sto se jos uvek klati na okicenom stropu.

     

 

Ja cekam pticice na prozoru i slusam njihove nozice sto grebuckaju onu sicusnu mrvicu koja se podvukla pod okvir, i ucim od njih. Dohvate li je slasno ce je iskljucati, ne uspeju li odletece s pesmom u kljunu. I probace ponovo, ovde ili na nekom drugom mestu.

Magle su zavile ovu jesen i zimu. Zamutile bilo kakav fokus. Razlilo se u neku sivu bez jasnih kontura, pa se sve preliva i uliva jedno u drugo.

Suma pokradena, opljackana, razgolicena s oziljcima svezih panjeva koje zlocinac vise ne zamazuje blatom i ne pokriva uvelim liscem ne bi li prikrio svoje delo. Obale sipke i klizave, oslobodjene korenja sto su je utvrdjivale, sad svoje telo rasipaju na put. Kao istroseno telo zene koje su mnogi koristili i otimali onu strast koju je ceznjivo skrivala s unutrasnje strane vrata nekih nasledjenih ormara u brizljivo isecenim i izlepljenim likovima filmskih zavodnika. Kolaz i mantra u koju suznih ociju utapa oci dok nasumicno iscrtava obrise usana jarko-crvenim ruzom…

U toj magli potpuno nejasnih i sasvim izgubljenih kontura nije lako uhvatiti objektivom, jasan ugao stvarnosti, ili cist zrak svetlosti, pa da se uz njega uzveres na nivo iz kog ce perspektiva biti bolja. Tamo negde gde su otvorenija vrata za prostraniju stvarnost.

Gde ormani imaju tajni prolaz, u kome vizija zemlje, okovane zlom kletvom Bele Vestice, ostaje prikacena na mestu iskrzanih postera, prepustena izbeljivanju vremena.

A, onda samo jedan mali zvuk nozica po simsu, i dozivanje jave u kome kosmari ostaju duboko gurnuti pod krevet, a tanka nit svetla omotana o kaziprst, za podsecanje da prolaz, ipak, postoji.

   

 

***

-Jel mogu s tobom? Jeeeeeeel mooooooguuuu? Jel da, da mogu?! Jel da?!

Tako sam ja mrcvarila svaki put mog oca kad je u vecernjim satima odlazio u svoj carobni kutak ili ti u kovacnicu. Mirisalo je na drvo, neku mast, vatru, metal i ko zna sta. Mirisalo je na toplo i radost sto smo zajedno i sto me trpi.

A, on je, svaki put, postavljao neki panj, mali tron, za mene. Ja sam stajala kao najpocascenija princeza i savesno, a da otac ne primeti, teskom mukom povlacila meh i raspirivala koks u kome je otac zagrevao, najcesce plugove seoskih ratara. Odavno u okolini nije bilo kovaca. Nestali su posle drugog svetskog rata. On, dodjos, u drugoj polovini pedesetih, zaludjen zanatima, nije odbijao da uci. Bio je: fudbalski sudija, masinovodja, kovac, rukovalac gradjevinskih masina, majstor za sitne popravke, ostrac makaza i nozeva… Bio je drug i neko ko ke umeo i mogao sve. Samo je vremena malo imao…

-Jel mozes?

Pitao je, skrivajuci osmeh pod gustim brkovima.

Znao je da ne mogu, al’ valjda mu se svidjala moja upornost.

-Mmmmoguuuu!

Stenjala sam ja, zajapurena i usredsredjena na loziste. Ma, nema te sile koja me mogla pomeriti, sa ovog trona blizine ocu.

A, kad se zar pojavi i prvi snop sitnih iskrica, razleti i zavristi kao Domaci iz Striborove sume, mojoj sreci nije bilo kraja. Sledio je let s trona, pravo, u najsigurniji zagrljaj na svetu.

Ni cekic ni nakovanj nikada nisu iskovali takvu ogrlicu…

     

 

 

Uselice se rode
2013/12/31,16:20

 

 

Posle jutarnje kafe, delica dana koji namrsteno branim neprobudjenom tolerancijom, jedna kratka toaleta, jer zensko je zensko. Bez maskare se ne ide ni do radnje. Sveto pravilo. Ostalo je visak i namenjeno je retkim prilikama, kao ustirkani stolnjaci i nadstoljnaci za prigodne svecanosti. I danas, tako, kuhinjske magije na dnevnom redu svake domacice, ali pre pocetka pocetaka kuhinjskih specijaliteta jedna ukrocena frizura za kosu. Pobacam po njoj sve snalice koje su mi dosle do ruke i suma sumarum jedna frizura a la pticje gnezdo, I to ne malu pticicu nego prolecnu rodu. Valjda me, nesvesno, vodila jucerasnja reportaza o drzacima na banderama, koje je elektoprivreda nesebicno napravila po vojvodjanskim selima. Napokon zrnce zdravog razuma! Nasmesim se kreaciji i zaboravim ogledalo. Zasucem rukave i…

Ustaju deca, vidim gledaju me zacudjeno.

-Jesi dobro?

-Odlicno, zasto ne bih bila!

Mirise kuca na zacine. Secka se, melje, muti, rastapa, spinuje, mesi i pere, pere. Gomile i gomile prljavih sudova. Kao da ih neko krisom dodaje i vadi iz zaboravljenih ormara i fioka, ma cini mi se da ih i pod krevetom neko skriva!

-Nista, samo pitam. Jesi izlazila negde, mozda do radnje?

- Ne, nemam to u planu za danas. Taja je u gradu, on je spoljnji momak, funkcionisemo preko telefona.

-Hvala Bogu, da nisi nigde isla!

Tu ih ja zacudjeno pogledam i naravno prihvatim onu varijantu smislenosti komentara, koja mi najvise odgovara. Kao, zabrinuta deca, umorna mama, bas lepo sto danas nigde ne ide… I tako to.

Usput proveravam memorijske mape svih recepata i sastojaka, sta imam, sta mi nedostaje… Nastavljam sa seckanjem, mlevenjem, mucenjem, rastapanjem, mesenjem, pranjem i pranjem; samo sto jos dodajem zavirivanje u rernu i mesanje varjacom zapocetih filova sto slanih sto slatkih. Telefon zvoni, narudzbine suvih smokvi, margarina, sira i sta god jos zafali imam kratak rok da se setim. U gradu haos, a muz sizi.

Ok. To je to. Vise nema ni prasine po coskovima dzepa, od silnih proveravanja da se nije negde zavukao koji dinar. Sad sta imam imam, ostalo ce biti snadji se kako znas i pokazi sta umes kad nemas.

A i tradicija da se ispostuje. Usputno zacinjena sa svim praznoverjima koje bih nekako, iako bas i ne verujem, ali da ne mimoidjem, ako se moze. Dakle, izmedju dva Bozica nikako pasulj! Zbog slutnje na sirotinju. U serpu i na stolu nikako zivotinja sto ceprka i baca zemlju unazad. Moze samo ono sto gura njuskom unapred, radi napretka u porodici… Pa, onda oni ekstra zahtevi, pojedinacno, za svakog ono sto voli…

Za vegetarijance, opet, posebno.

Dolazi muz, donosi sve po spisku i sa spiska skida sve one izmisljene i one druge svece i svetice zbog toga sto je on danas spoljnji momak. Mada, kad me ugleda, taj niz zgusnutih reci u neizrecivo i neopisivo, na trenutak prestaje i na tren, kao da se okaci maleni trag osmeha na ugao usana, tek da ga skrije pod brk koji se mrda. Ili se meni, onako usputno, samo ucinilo obnevideloj od silnih serpi i serpica, posuda i posudica.

-Uzmi ovo. To ti je poklon za Novu godinu.

-Pa, jesam li ti rekla da nema nista od poklona ove godine! Samo deci. Tako smo se dogovorili.

-Cuti i ne otvaraj pred decom. To je samo sitnica, ionako nisam imao za vise.

Strpam taj zamotuljak u dzep, negodujuci i mrsteci se, a u stvari bas mi drago i jedva cekam da zavirim u sadrzaj. Ali, pre toga, nastavljam sa seckanjem, mlevenjem, mucenjem, rastapanjem, mesenjem, pranjem i pranjem; samo sto jos dodajem zavirivanje u rerunu, mesanje varjacom i pripremanjem rucka za danas.

I, tako poklon osta zaboravljen u dzepu kecelje sve do vecernjih sati, kad poslednji sud ode bestraga cist i suv na mesto iz koga se nadam nece izaci bar tri naredna dana. Ruke, kad je sve gotovo, naravno, obrisu se o kecelju koja je i tako svedok i nosilac celodnevnog menija kao orden na grudima ponosnog i zasluznog vlasnika. Zasuska paketic i savest sa njom. Nimalo lepo s moje strane. Odsunjam se u kupatilo i izvucem zamotuljak. Kad ono…

Divne pamucne gacice, sa sve sitnim dezenom ljubicastih lala i finom cipkicom oko struka! Hej! Pa, ovo je radost nad radostima. Posle dve decenije (i kusur, sica) napokon nisu tangice za moju fatalnu privlacnost (naravno ovo je u pejorativnom smislu), jer taj koji je izmislio tange, definitivno, mrzi zene. Moj stav. Sve nesto se vrckas i okreces, ne od navale feromona, vec od trenutka kojeg vrebas da te niko ne ugleda, jer il’ te zasvrbi ili zulja ili…

Pamucne gacice! Divota. Udobnost i seksualnost, a sve u prilog savrsenoj zenstvenosti i stabilnom terenu, bez klizanja i izvlacenja istih iz…. Sa sve ljubicastim lalama i prolecem. Razvucem osmeh na sred kupatila i podizuci glavu sa poklona zapanjeno ukopam pogled pred likom koji me gleda iz ogromnog ogledala!

      

 

Joj! Frizura a la rodino gnezdo! Od jutros se nisam pogledala, a ja bih nesto o privlacnosti i seksualnosti.

Eh, i pocnem s vadjenjem snalica dok se nisu uselile rode.

  SRECNA I UDOBNA VAM BILA NOVA 2014. GODINA

          

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 19 20 21  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu