u potrazi
trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....
Dugo je gledala u ugasen ekran. Sitni tragovi vodili su razresenju zagonetke. Odugovlacenje susreta sa istinom bilo je zavrseno. Brojke su napokon pokazale ispravnost sumnje. Jedino njoj nije bilo jasno cemu sve to. Nije igrala igre, a bila je uvucena. Nespremna. Na mah zbunjena, a onda prepustena instiktivnom iskrenoscu sopstvenog bica. Bez maske i laznih profila. Nepodeljena svoja, a razdeljena svima. Mozda su se sumnje javljale u nekim senkama cudnih slucajnosti, mozda su je i mucile, ali zivot je taj koji je nosi i valja u talasima svakodnevnice. Svaka pomisao bila je rukom oterana poput dosadnih vinskih musica nakupljenih oko prezrelog voca. I reka tece dalje.
Usamljenost je bolest savremenog drustva. Jednostavna konstatcija realnosti i otudjenosti bica u prepunoj uzurbanoj kosnici. Ubrzavanje i jurnjava rezultata. Kojih? Nikome nije jasno…
Jedino je usamljenost uspela da se otme i materijalizuje u posebnoj dimenziji. U njoj se lako otkriju i iznenadjeno dodirnu prepoznate. Nadju se nekim posebnim culom i zazive jedna uz drugu. Sljubljene u molekul ceznje.
A, onda se odnekud pojave pravila igre. Nepoznata. I bica sa pripremljenom strategijom unapred vode. Jedna sasvim nepotrebna igra za one nepodeljene sa kartama ispred.
Ali, reakcija je pokrenuta i molekul se razbija…ponovo u zasebne atome usamljenosti…
Ustala je od ekrana. Ogledalo je pokazivalo poznato lice. Od sad ga nece pokazivati. Resila je. Nosice masku. Trend je odavno nametnut, samo je ona uvek van svih trendova bila.
Meka smesa od vode i gipsa bila je idealna za modeliranje. Jos par poteza boje i bice to njeno novo lice.
U rano jutro iskrala se iz kuce. Tiho. Vreme je da se predstavi svetu u novom svetlu.
Kod izlaza put joj je presekao omiljen macak. Umiljavao se oko nogu. I pas je dotrcao veselo masuci repom.
Uzalud! Sve je uzalud. Prepoznali su je odmah.
Ponovo nije shvatila pravu sustinu prerusavanja.
Sledeci put pokusace opet.
Pusti me da verujem u ovaj ludi karusel
sto se nocas tako blesavo vrti u mojoj glavi,
i u ovu uzarenu zvezdu sto mi zigose zenice
i pod kapcima ostavlja bezbroj svetlucavih
leptirova da se vrte.
Samo me stisni za ruku…
Pusti da verujem da je ova jeza od zapustenih zelja
sto nocas mile i kroz pore puzu uz kozu pobednicki masuci belim zastavicama.
Nemoj mi reci da se predaju, samo me drzi za ruku…
Pusti da verujem u one slonove na horizontu,
crne od sunca sto ih guta, kako ce sutra biti pozlaceni od jutra.
Samo me drzi za ruku…
I, molim te,
otvori prozore za one ladjice i barke sto ih je more nocas
bacalo i lupalo o salukatre.
Pusti ih neka udju,
i samo me drzi za ruku…
p.s.temperatura ponekad i nije losa ako inspirise
Ima u meni jedan pesnik okacen naglavacke, sa stopalima u zdrelu i s noktima zarivenim u jetru…
Ima u meni jedna skitnica podivljala od kruznog lutanja krvotokom, sa zeljom da kroz zenice sikne u belo kristalno jutro…
Ima u meni nekih tuga nakocenih ko napustenih macica sto ih macke u zubima nose da ih skriju po zabitim kutkovima napustenih tavana i memljivih podruma…
Ima u meni neki suludi slikar sto se razmase do bola kidajuci mi ruke od muke pa ih zamoci u neke rose i rumena jutra, a one posle ostanu tako bespomocno da vise nad belim platnom…
Izmedju njih duva neki stalni vetar i plese sa izmesanim krunama cveca i otpalim zutim liscem sto se lagano po ivicama kruni i osipa.
I nemam pojma kad i gde su se uselili i na kojoj stanici su se uvukli ko slepi putnici sa svojim teskim prtljagom…
Samo se ponekad izvuku, na kratko, da duboko udahnu i puste srce moje da sirinu zagrize halavo kad prosetam stazom sumskom….
A kad dođe taj treći čas po podne i oni se sakupe, bas pored baba Darinog kucerka, cisto da sumiraju rezultate, okicama su potajno vrebali njena vrata. Ona je, naravno, bila tacna. Izlazila uvek nasmejana, glumeci iznenadjenost sto ih bas tu vidi i redovno pozivala na soljicu caja. Uh, kakvi su to maratonski skokovi bili iz mesta! Svaki za olimpijadu odmah! Onako musavi, od jutarnjih sati i prezivljavanja od uzbranih plodova sa drveca, a najgori su bili u vreme plavih dudova, sa osmesima oko glave trcali su baba Dari pravo u siroki, topli zagrljaj. Onda, s jedva prividnim strpljenjem skidali obucu pazljivo je slagajuci u niz pored praga i u redu ulazili jedno za drugim u malu kuhinju, ukrasenu mekanim vezenim jastucicima, ustirkanim tableticima isheklanih od najtanjeg konca u fine cipke sto su se nalazile svuda, pa i na toj tacni sa krupnim crvenim ruzama na kojoj su uredno stajale porculanske tacne i cvetne soljice, obrubljene tankom zlatnom linijom, tik uz sam rub do usana. Svaka je pored sebe imala dve kockice secera. I, naravno, uvek je tu bio i poneki zalogajcic, ali pamti se samo djuvec sa sitnim pirincem koji je prosto ispadao ispod kolutova krompira, zarumenjenih obilno prelivenim sokom od paradajza. Nije baka Dara, volela da ruca sama. Znala je ona ovu druzinu i cekala bas trenutak kad se mala skupina odmara. Sve je vec bilo spremno, jos od ranog jutra. Samo je rucak ponekad kasnio jer je stari smederevac iskasljavao svoju starost kroz obilne kolicine crnog dima i rerne koja se jogunila sve vise i vise. Bili su tako slatko drustvo i grejali su joj srce i usamljenu dusu. Svoje dece nije imala, a udovica vec godinama. U crnom su je pamtila ova deca, oduvek. Samo je osmeh svetleo i takav ostao do dan danas. Prica, smeh, gurkanje i slatko mljackanje cinili su i baka Dari rucak sasvim drugaciji i prijatniji od onih ruckova kad je padala kisa i morala da ga pojede sama. Na kraju je bivao ispijen caj. Sa svom ozbiljnoscu i neverovatnom gracioznoscu malih prstica koji su stiskali drsku soljice da im slucajno ne bi ispala tako krhka. Secer se grickao posebno. Od samog coska, zrnce po zrnce, da traje sto duze, ali na nesrecu i zalost, brzo se topio i rastanak je uvek bivao pre nego sto se zelelo.
Nikada se roditelji nisu brinuli jesu li im deca gladna. Bilo je to vreme hleba masti i secera, poneko sa vegetom i paprikom, mozda pekmezom ili par slatkih krofni, a neko je deci davao i rastezano sa visnjama. Onako sa ulice su ih zvali, dodavali sa tanjira, a deca grabila rukicama ne razmisljajuci o bolestima, mljackali i u trku odlazili u nove igre do mraka…. Sve do pojave eurokrema na kantice i tegle, kada se sebicnost polako bokorila u zatvorenim kapijama i dozivla deca, svako svoje, pa i ruckovi postali razdvojeni i usamljeni, a igra tako prekinuta sve cesce ne nastavljana. Boze moj, eurokrem je skup, a ko hoce neka sam kupi i jede. Pa, nije to za svakog. Hm…
Jednog dana su se po starom obicaju sakupili kod baba Dare. Gomila ljudi je bila ispred. Guzva. Bili su ljuti. Zar ce svi oni na caj kod baba Dare? Otkud su saznali? I, da li ce biti za svakog? Zabrinuto su razmisljali gurajuci se do brezuljka ispred, odakle su mogli toj nepozeljnoj gomili preko glava da posmatraju vrata kucerka. I, tad su ih videli! Prvi put sirom otvorena… U stvari bila su skinuta sa sarki i naslonjena malo dalje na ogradi. Iz baka Darine kuhinjice izasli su neki ljudi noseci oromnu dugacku, drvenu kutiju. U njoj je lezala neka bleda starica, zatvorenih ociju, bez smeska, i tako je licila na baka Daru! Kao po komandi u glas su povikali: „Baba Daroooo!“
-Psssst!- povikali su sa svih strana. Neko je tiho dodao:“ Deco, baba Dara je umrla.“
Ostali su jos dugo, tako na tom brezuljku. Sa polozenim kopljima, u krugu. I niko nije pricao, cak se i stomak ucutao kao da je zaboravio da se do malopre nadao gozbi uz soljicu caja i dve kockice secera. Niko ih nije trazio do mraka, a onda se zaculo dozivanje. Svakog je vikala majka.
Jos neko vreme su se sakupljali, tu pred tim kucerkom. Cuteci, iscekivali da se otvore vrata. Pogledavali u stari dimnjak, crnih nagorelih pluca, hoce li se zadimiti i najaviti onaj djuvec rumenih krompirica i pirinca gde svako zrnce ispada samo za sebe.
Pa, niko im nije rekao da umiranje ovako zavrsava! Uzaludnim cekanjem pred zakljucanim vratima…
Oklevajući, s posebnim nemirom uz nagomilani višegodišnji umor, natovarenim na ramena prilazio je kapiji. Opet taj bršljan! Znao je da je pogrešio. Bio je bolećiv prema sestri i njenom nerazumljivom opiranju da ga počupa. Gajila ga je s posebnom pažnjom, kao retku egzotičnu biljku. Bože me prosti, kao da je živo biće! Uvek ga je napadala kad god bi se okomio na tu njenu slabost prema bršljanu. Za sve popustljiva, bršljan nije dala... Odustao je od te namere i prepustio je njenim čudnim navikama, i onako je bila ekscentrik za sve u porodici.
Sad, kad je više nije bilo, bršljan je preuzeo kapiju. Obavio se oko iskovanih sunaca istrošenih vremenom i razorenih rđom. Više se ni brava nije videla. A, i čemu?
Ključ je odavno izgubio oblik nagrižen suncem i kišom. Jednoga dana samo je ispao iz svog ležišta. Nije bilo vredno podizati ga nazad. Brava je samo bila još jedna crna rupa u vremenu. Bršljan je to sve lagano pokrio i preuzeo. Pod njim se naslućivala linija nekadašnje ograde. Skrivao je tragove napuštenosti, a svojom živošću, na koju godišnja doba nisu imala nikakav uticaj a još manje neumoljiva starost, davao je neku čudnu tajnovitost mestu i nadu da život, tu negde iza njegovog štita ili baš u njemu, još uvek teče i traje...
Eh, sestra i njene navike. Umela je da priča tako divne priče njegovoj deci, a sve se odvijalo u zemlji obrasloj bršljanom. Sećao se, jednu je vrlo često ponavljala. Nije znao baš detalje, nikada se nije udubljivao u njene priče. Kao kroz maglu se sećao neke kapije obrasle bršljanom i gnezda ptice u njemu. Činilo mu se da je spominjla gugutku. Da, cela priča je bila o usamljenoj gugutki koja je ostala sama u svom gnezdu i čekala da se desi neko čudo. Kakvo čudo i da li se ikada desilo, nije se sećao. Nikada je nije saslušao do kraja. On je bio strogo uzdržane i ograničene mašte, kratkog strpljenja posvećen praktičnosti običnih dnevnih stvari. A, kod nje je uvek bila neka zakukuljena tajna. On, jednostavno nije imao živaca. Kao da je sestra, sama, znala neku tajnu, nešto što niko drugi nije znao...
Pokidao je par tek izraslih, mladih izdana, koji su podstaknuti majskim, bujnim kišama ove godine bili veci i lepši nego ikad. Nežni, savitljivi sa blagom naznakom svetlo zelenog, izbijali su kožasti listići, nanizani na duge lastare pokretljive kao prsti maestra na klaviru. Bili su višak na prolazu, morao je ući još sada. Poslednji put. Vreme je i njega nagrizalo. Nije više imao ko da se brine o ovoj kući. Njihovoj, zajedničkoj u kojoj su odrasli njih četvoro, sa ocem koji je živeo stalno na putu i terenima kuda ga je vodila borba za opstanak i majkom koja se od silnog posla mogla videti samo u ranim jutarnjim satima. Nagnutu nad šporetom ili limenim koritom. Ili je kuvala ili prala. U međuvremenu nadničila, a uveče krpila zakrpu na zakrpu. Jedino su oni žurili da odrastu i napokon odu u taj divni veliki svet, van ograde od iskovanih sunaca. Obećani svet, svet nekih drugih većih i sjajnijih zvezda od ovih hladnih i nepomičnih što su ih ispraćala i dočekivala na samom ulazu u dvorište.
Kuća je, posle smrti majke i oca, pripala njemu. Teret. Bio je to, samo, još jedan dodatak na kamaru koja je počivala na njegovim plećima. Sentimentalan i vezan uspomenama nije imao srca da je proda. Njegovoj deci nije trebala. Bila su rasuta po belom svetu. Sin u Americi, ćerka u Švajcarskoj. Retko su dolazili. Njima ova kuća, ili ovo što je ostalo od nje, nije značilo ništa… Godinama se sestra brinula o njoj. Ona je preuzela brigu o kući i dva groba na seoskom groblju. Niko nije imao pojma kako je sve stizala i koliko joj je truda trebalo da sve izgleda kao da je kuća napuštena tek pre par minuta i kao da će se njeni vlasnici vratiti svakog časa. A, grobovi uvek uređeni i obeležini, barem jednim cvetom, svežim. Nije volela plastične bukete. Kako ih je samo grdila kad su dolazili jednom godišnje da se vide i donosili, iskreno kod Kineza kupljene na brzaka, plastične bukete raskošno bogate umrlim cvećem. Ljutila se da je sve praskalo. Pred njima ih je bacala, odmah, a oni sa grižom savesti pokunjeni ćutali i pored toga što su svi bili stariji od nje. Najmlađi od njih bio je pet godina stariji, a najstariji čak sedamnaest. Ona je bila najlmlađa. Mezimica, očeva. Zavideli su joj uvek! Pomalo, čak u nekim trenucima, i mrzeli. Uvek je sedela u krilu ocu, obešena o vrat, baš kao bršljan. Bršljan! Nije ni čudo što ga je volela kad je bila slična njemu. Ista! Retko kad su mogli prići ocu, uvek je tu bila ona. Jedino kad je spavala, onda su ga imali samo za sebe. Njih tri brata...
Našao je kupca za kuću. Odlučio se, jedva. Sestre od prošle jeseni nema. Našli su je sklupčanu pod bršljanom sa svežnjem pšeničnog klasja u ruci. Izgledala je kao da spava. Spokojna pod bršljanom...
Cenu je dogovorio. Ostalo je samo još da pregleda tavan i novi vlasnik može ući u posed. Njega je ostavio za kraj. Iskreno, nije mu se penjalo pod stare grede koje su stenjale i ječale čak i kad je dan bio lep i sunčan. Sećao se poda koji je “disao” dok hodaš po njemu. Ugibao se sa svakim korakom. Napravljen davno od blata, trske i pleve, dotrajavao je svoje poslednje dane. Jedino što je na ovoj kući, začuđujuće bilo jako i sigurno, bile su merdevine koje su vodile na tavan. One su nudile sigurnost za svaki naredni korak, kao da su same pozivale:”popni se slobodno. Ono, što te gore čeka sam moraš savladati.”
I, popeo se. Lako, mada zadihan i oznojen. Provukao se kroz mala vratašca sa zavesom od paučine po uglovima i sa prvim korakom, zastao. Tavan je bio raščišćen, prostran. Miris okačenog bosiljka i lavande izmešan sa mirisom nadimljenih greda strujao je nošen promajom od malog otvorenog prozora sa zabata. Pored prozora stajala je stara stolica, sa prašinom ne dužom od par meseci. Taman, od kad’ sestre nema. Pažljivo je gazio po gredi, oprezno se približavajući prozoru. Iznenada, iz neosvetljenog ugla, prhnule su ptice! Zatečene, zbunjene napravile su dva kruga iznad njega i izletele kroz prozor. Bio je uplašen i iznenađen. Neočekivan tren izazvao je slabost u njegovim bolnim kolenima. Jedva se dočepao stolice da sedne. Disao je duboko. Sreća da je prozor otvoren! Tu, odmah do samog prozora, na grani starog bora, zastale su ptice. Gugutke. Par. Gledale su ga začuđujuće i ispitivački, činilo mu se skoro blagonaklono. Eh, baš je poblesavio sad u ovim godinama. Osmehnuo se na tu svoju misao. Protresao glavom da otera te viškove što mu mašta nije dozvoljavala da se razbokore. I, tad mu pogled pade na pod ispod prozora. Na njemu stari kofer, kartonski. Izgrickan po ćoškovima od miševa koji su želeli da otkriju njegovu unutrašnjost, a opet dovoljno jak da ne popusti pred njima. Rukom ga privuče i neočekivano lako otvori. U njemu knjige. Komplet Perl Bak. Poklonio ih je sestri za petnaesti rođendan. Neverovatno, sećao se kao da je juče bilo. Skakala je od radosti zbog toga. Obožavala je knjige i nije bilo greške u izboru poklona za nju. I, sad, kad god pokuša da vrati njen lik u sećanje koje se polako cepalo kao krpa pod kišom i vetrom, vidi je nagnutu nad nekom knjigom. Prstima je nežno prelazio preko uredno poslaganih knjiga. Talasala su se sećanja i nadolazila kao plima kroz stari biber crep i grede koje cvile i ječe pod zgusnutim bremenom sudbina. Nestali su. Rasparali se kao porub otrcanog, najdražeg džempera iznošenog s ljubavlju do kraja. Ostao je još on. Ostali su otišli sa druge strane okovanog sunca u tišinu, večnu. Dubok uzdah ote mu se iz grudi, i pogled mu ponovo skliznu na knjige. Trgnuo se na naslov prve “Rasturen dom”, neka blaga jeza uspinjala se niz kičmu, tavanske senke produbiše se još više u popodnevnim satima, a miris bosiljka dođe s novim talasom promaje. Kuća je uzdisala. Jedan kraj belog papira virio je ispod korica, saže se i podiže. Bila je to neka stara fotografija. Iskrzana od ruku koje su je često držale, požutela vremenom, a prikazivala je mladića širokog osmeha sa dubokim rupicama na obrazu i vrtoglavo crnim, dubokim očima. Da, sećao se tog mladića. Poginuo je vrlo mlad. Neka, valjda nesreća. Nije mogao tačno da se seti… Okrenuo je sliku, a na poleđini izbledelim, razlivenim na par mesta rukopisom je pisalo:
-”Jednom kad se sretnu, nađu i odaberu gugutke ostaju zajedno do kraja svog života i duže... Čekaću.”
Ispod toga, svežim, sestrinim rukopisom stajalo je dopisano:
-“Već duže vreme društvo mi pravi jedna gugutka. Sleti na prozorski sims i posmatra. Prepoznajem te tamne oči. Osećam dubinu u njima. U bršljanu sam otkrila gnezdo! Poneću sutra par vlati žita. Spremna sam...”
-To je ta priča! Zato je bila sama? Godinama...Nije imao pojma. O, kako malo znamo jedni o drugima, dok putujemo paralelnim životima.
I, priča o gugutkama bila je njena. Ponavljana, strasno sa žudnjom da neko čuje. Da tugu podeli… A, on je nije slušao...Nikada do kraja. Zašto?
Par gugutki nestrpljivo je sleteo na sims. Želele su da uđu. Iz ugla je dopirao tanušan duet glasića koji je lagano prelazio u tužan cijuk za hranom. Imale su potomke i želele su da dođu do svog gnezda.
Vratio je fotografiju i zatvorio kofer sa knjigama. Snažna zvonjava mobilnog telefona rasekla je prošlost zatočenu na tavanu. Na displeju stajalo je ime kupca zainteresovanog za kuću. Javio se:
-Halo, da ja sam. Ne, nisam završio sa raspremanjem tavana. Ne. Oprostite, kuća više nije na prodaju. Da. Odlučio sam! Prekinuo je vezu i odahnuo.
Još jednom je pogledao na otvoren prozor i gugutke koje su već letele ka gnezdu. Ispravio se naglo, začuđujuće podmlađen i neverovatno lakog koraka spustio se niz merdevine.
-Da, moraću sledeći put da popravim ovu bravu na kapiji i namestim jedan stub za bršljan, poceo je da se spušta niz ulicu. Zaista je čaroban. Sestra je bila u pravu, čuda se ipak, dešavaju.
Odšetao se lako, uz veselo zviždukanje melodije neke pesmice iz detinjstva.
p.s. prica pisana za knjigu Ulicama Blogograda 2012...i hvala na strpljenju sto ste dosli do kraja ;)
Znaš, još uvek ovako u jesen,
kad košava počinje da duva i kad prozore šalukatrama od radoznalih pogleda skrijem, zažmurim isto tako čvtsto i pustim da mi izroni ono avgustovsko leto.
Noć pred prvu kišu.
Kad lavanda iz ormana, tajanstveno, zamiriše i zatrepere čuvana sećanja…
Topao kamen pod bosim nogama, tišina ugušena u pesmi zrikavaca i mi…
Birali smo samo kamenje što liči na mesec, koji je te noći visio kao okačen nad mirnim nebom.
Jedini suveniri koje smo u dzepovima poneli sa nama.
Sve ostalo je sačuvano u zvuku talasa i tamno modrim bojama mora.
I, sad, dok vetar lupka o prozorska okna i šalukatre škripe tiho, na dlan stavim onaj najveći mesečev kamen i stisnem čvrsto, samo da obnovim taj tren davni.
Tren čiste sreće koju ponesmo sa sobom u onom najdubljem dzepiću srca, skrivenom kao biser samo za nas dvoje…
Taj vetar,
nosio je u sebi neki cudan zvuk lisca, nalik na tihu molitvu, pritajenu kao sapat, a ipak uporno ponavljanu zalopojku sto sumi nad krunama drveca zednoga kise. Mesecima nije pala i nikakav nagovestaj nije ni postojao da ce je uskoro biti… Uporno je povijao grane cas na jednu, cas na drugu stranu kidajuci posustale listove kao latice uvele margarete. Sustala je i jecala suma. U tom prostoru izmedju beznadezno ravnodusnog, razapetog neba, koje se plavilo u svom miru krijuci od pogleda ono iza, i izmedju ispucale, suve zemlje, rasute u prah sa travom koja se mrvila pod nogama, talozilo se novo osecanje straha… Izdvajalo se, upravo, iz tog tihog sapata lisca. Lagano, kruzno, prozimajuce, uzdizalo se od bosih tabana, izranjavanih na grubim brazgotinama privremeno napravljenih stazica u vreme kise, i uspinjalo duz ledja, obavijajuci svaki prsljen kicme, ponaosob, novom alkom pojacanog straha. Razlivao se u isusena i napustena korita uzimajuci ritam zeljenih kapi, ubadajuci kap po kap i tako sistematicno raskidao uporno nit po nit prividno, u zurbi, otkanog mira.
Dan, na izgled obican, odjednom ispraznjen od prisustva ljudi, punio se bujicom nadolazeceg straha. Nenajavljen, iznenadan plavio je svaki kutak, ruseci brizljivo i dugotrajno postavljane brane. Kao list otkinut, kovitlao se prozimajuci sve kroz sta je prosao…Nezaustavljiv mahnito je bujao i pretio da preraste oci koje su sirom pratile sve brze povijanje grana.
Vetar, grane, lisce, tihi jecaj sto prerasta u zalopojku i oci plave, rasirene, trepere frekvencijom straha u istom ritmu i prostoru naslonjenom na nevidljivu akusticnu viljusku razapetu izmedju neba i zemlje.
Ali, sta je u tom obicnom danu, tako toplom i mirnom, milovanim mekim vetrom, igrom grana i senki, umrezenih u hladovinu decenijskih krosnji, izazvalo pokretanje vibracije nejasnog straha i zasto se uspelo kroz kicmu smestenu s namerom da u svemu samo uziva? Zasto se ugnezdilo i pojacalo tu negde na sred grudi?
Zar su zvuci suvog lisca s krosnje probili membranu?
Ili, se to trenutak, zbijen vrelim vazduhom, zaglavljen na svom putu, poigrao sa samocom?
Trenutak, kad shvatis da su vrata iza kojih se krije vizija buducnosti nestala u vrelom titranju na udaljenom horizontu… Kao kratka vizija. Kao nejasni obrisi sna koji se gube u delovima zatvorenim salukatrama jutra i nedostupni onom dnevnom, probudjenom ja.
Kad posezanje za hiromantijom, numerologijom, kristalomantijom, tumacenjem snova, i ko zna cime vec, postaje potreba da se dosegnu i bar malo odskrinu vrata nestala kao fatamorgana… A, osecaj je tako blizak…skoro pod prstima osecas hrapavost drveta, dok ruka lagano klizi i trazi kvaku…jos samo koji milimetar i tvoja buducnost je na dlanu.
Mozda…
Al’ strah zamagljuje vizije i kugla ostaje mutna…
I, kao spas dolazi potreba za vatrom! Lagana priprema suvih grancica, sto krckaju na prvi dodir, slaganje u kupu iznad guzve papira, stare novinske hartije sa vestima nista manje aktuelnim, isto kao i koju godinu pre. Prvo tanusne, pa malo deblje. Ritual pred prvi plamicak i prvo pucketanje da rastera strah. Ta vatra koja je i sama rodila strah, postala je saveznik u rasterivanju istog.
Debeo trag gustog, sivoga dima uspinjao se lenjo iz kamenom ogradjenog ognjista, a ostar miris zapaljenog drveta razneo je nelagodu. Poznati zvuk motora koji se probijao poljskim putem nosio je sa sobom mir.
Trenutak samoce je prosao!
Da, beskrajno smo potrebni jedni drugima. Narocito kada je samoca u pitanju. Fantasticne se vizije ispletu u tim trenucima, dvostruko rasirenih ociju…
A, dan je samo topao i vetrovit bez traga nagovestaja zeljene kise…
p.s.ovim postom samo zahvaljujem kostabedniku sto me je nadahnuo da oslusnem jos vise tisinu...
Jutro od meda, žita i kajsija.
Jutro,
započinje prvim petlovim javljanjem, nešto posle tri.
Kad tišinu zaseče i poremeti mir pticama, a onda lagano kao talas krene prvi razbudjen cvrkut…pomalo nesiguran i još uvek snen, tek samo jedan tren,
a odmah zatim zažubori hor ujednačenih glasova…
Svetla nit jutra počinje lagano da se raspertlava.
Poslednji ton, probudjenom jutru, je tu odmah uz prozor
I, dan već miriše na prvu jutarnju kafu.
Odmotava se u odsjaju sunca što žuri iza horizonta, žedno, na slamku ispijajući preostalu
svežinu…
Podne.
Podne donosi snopve sunca… toplinu koja pritiska i neku sasvim lenju tišinu.
Utihnu šumovi i sama priroda pritaji dah.
Dan, pod šeširom velikog oboda junskoga sunca, istrajava…
Još samo jedan lagani okret u istom smeru
i rastopljen jun odlazi u teglu.
Jun od meda, žita i kajsija…
Sladak, mirišljav, nakiseo sa bojom sunca na zalasku, začinjen pravom merom.
Sav okruglast, izvukao se iz vlati žita i spustio sa visokih grana da u svojim poslednjim danima doda aromu zrelosti, mirisa toplih furuna i rumenih hlebčića
što mame.
Jun od meda, žita i kajsija…
I, napokon!
Veče!
Sa danom što se razvlači do u kasne sate i mesecom što dahće bledom mesečinom
zvezdama koje umilno terpću.
Dolazi noć i blago osveženje ušuškano u senke noćnih leptirova,
a jun okruglast, zreo i vreo predaje tron već okrunjenom julu,
petrovskim i ivanjskim cvećem…
Lomi se dan i nebo navlaci po koji oblacak. Vazduh tezak i lepjiv. Nekako, sve mirise na kisu koja toliko nedostaje ovih dana. Samo bar, kao kratkotrajno osvezenje od ovih suncanih zraka sto nas rastapaju lagano… I, tako ne volim, kad posle dugog cekanja uz strasno nevreme dodju te prve zeljene kapi. Kad vetar pocne da siba, lomi i savija bremenite grane vocki, i umesto da uzivam, uplaseno gledam u nebo i strepim da ne ugledam kuglice leda. Zmurim u neprekidnoj molitvi koju kao mantru ponavljam…Rekli bi, seljacka muka! Predas zemlji i molis nebo da milostivo bude prema tvom mukotrpnom radu. I, cekas… I, molis… Milost!
A, strah, jednak onom davnom prastarom, kad je prvi put grom rascepao nebo i udarom srasnim zapalio drvo,a u ocima bica zatitrala nemoc pred nepoznatom silom. Prirodom i njenim hirovima. Od groma pozajmismo vatru, a strah usadismo duboko u genetskom kodu. Pra-zena drhti zajedno sa mnom, jedno smo…I, ista nemoc neprevazidjena vekovnom razdaljinom medju nama. Drhtimo sklupcane jedna u drugoj u svetlosti munja i zvuku groma. Nerazdvojne i nepodeljene…Nikad rastavljene…Krotiteljski ukrocene zebnjom i neizvesnoscu u kruznom ciklusu zivota, jer nismo smeli ni umeli da promenimo sebe…
Ispod trepavica, krisom, gledam lepotu i moc prirode i pitam se gde smo pogresili, zasto imam osecaj da zivim u tudjem, naopakom svetu? Cija je to istorija ispisana na beskonacne listove papira izmedju mene i one iste pra-zene, kad znam da moja nije, jer mene i nju ne deli nista.
I, nebo je ovih dana placno…
Ne vidi se kraj njegovim suzama.
Neumorno spira vidik pod sobom, a nad nasim glavama samo sivi oblaci plove…
Jedino se koprive sire i zare. Peckaju za svaku slucajnu ili namernu gresku. Neoprostivo sude svakom ko se usudi u njih da zadje.
Kriv ili ne snosices posledice pogresnog koraka…
I, ako te put navede putnice namernice, na njihove staze, sudbina ti bas i nije sklona, a horoskop ti ove dane lose pise.
Probaj da ih zaobidjes ili bar duge nogavice i rukave da poneses.
Dzaba prazne price, ipak je to iskustvena stvar. Kao i sve u zivotu sto je. Kad sam na sopstvenoj kozi osetis plik, znaces. Tudja iskustva su samo tudja. Mozda je put isti, al’ plikovi su samo tvoji. I, bol je samo tvoj...
Zato, dok nebo ovih dana izliva suze i dok se korov razmnozava, mozda je ipak u bojama spas?
Mozda?
Mozda je i to samo iskustvena stvar… 
Ili treba potraziti skloniste dok sve jednom ne prodje?
A, onda spremiti suncobran za novonastale dane…
Mozda…
Pozdravlja vas merkur, koji ovih dana ne silazi sa grana i stalno se pita: sta nam je koji vrag uopste i bilo kad napustismo njihovo „krilo“?
U onim zimskim satima kad se magla u povesmima izvlaci iz preslice noci i kad ostaje nejasan svaki obris i svaki lik, ili u trenucima kad mesec ostaje skriven nekim bacenim klupkom tame, onda kad svak’ drugi spi, pojavljuju se svi oni koji se od svetla kriju.
Onaj ko zna i onaj ko sme, da se zaputi u susret njima sresce bezbroj cudaka sto po noci lutaju. Vrckavi patuljci, sasavi vilenjaci, smuseni carobnjaci i poneka vila. Bezbroj likova iz prica, bajki i basni. Izvuceni iz okrilja dalekog sveta, rastereceni dugovecnoscu i oslobodjeni od moralnih pridika i raznoraznih poduka, postaju ono sto su oduvek hteli biti. Slobodni, nesputani, mali mastari. Sa raspustenim snovima uspavanih davnina, namucenih dugom tisinom, potiskivani ocekivanjima i pravilima. Noc, kad onaj ko je spreman da zadje u procep vremena, gde se cuje jeka smeha i zagor najcistijih ideja, postaje deo jednog potpuno drugacijeg sveta. Sveta malih cudaka. Onih sto znaju da se iskreno smeju. Sto umeju da placu i da im suze iskreno teku, a ne samo za ucenu neku. Onih sto umeju da vicu istinu glasno i besno okrenu ledja od svega sto puze i gmize. Onih sto zvezdama mashu, a vetru shapucu najdublje tajne.
Svet malih, nevidljivih cudaka, sastavljen od shashavih vilenjaka, smushenih carobnjaka I jos ponekog retkog cudaka. Tad, kad jednom zadjes, obradovan shvatis da je to ono mesto za kojim sanjas. Pronadjes napokon sebi slicne.
Vise ti nije vazno sto oni, sto te na svetlu vide, kazu lako je tebi! Sto odmahnu rukom kad se okrenes i tihim polusapatom, sto oci skriva, kazu: ma, to su cudaci!
A, ti napokon srecan! Nasao si mesto za sebe. Medju onim koji na tebe lice…
I, kad se magle i noci razvuku i ponovo izblede pred svetlom sto se nanovo budi, ti nastavljas da zivis ono sto sanjas, iza skrivenih kapaka sto u tami stvaras, prateci smeh svih onih malih cudaka sto se kriju od onih sto ne umeju da vide i osmisle caroliju…
Ako slucajno, negde vidite ovog malisu,
voli da jede jabuke i mandarine, obozava smoki, za keksom je lud,
a odaziva se na Fleki,
recite mu da ga cekam luda od brige sto ga nema…
Molim vas…
Briznost je nadjacala svaki razum...
Danas je skitnica stigao, po prvi put za 10 godina, nije ga bilo dva i po dana.
| « | Maj 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Jul 2018 [1]
- Maj 2018 [1]
- Mart 2018 [2]
- Februar 2018 [2]
- Jul 2017 [1]
- April 2016 [1]
- Oktobar 2015 [1]
- Avgust 2015 [2]
- Maj 2015 [3]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [1]
- Novembar 2014 [1]
- Septembar 2014 [1]
- Jul 2014 [2]
- Jun 2014 [1]
- April 2014 [1]
- Februar 2014 [3]
- Januar 2014 [1]
- Avgust 2013 [1]
- Jul 2013 [1]
- Februar 2013 [2]
- Januar 2013 [4]
- Septembar 2012 [1]
- Avgust 2012 [1]
- Jun 2012 [3]
- Maj 2012 [4]
- April 2012 [1]
- Mart 2012 [3]
- Februar 2012 [2]
- Januar 2012 [5]
- Decembar 2011 [1]
- Novembar 2011 [5]
- Oktobar 2011 [7]
- Septembar 2011 [6]
- Avgust 2011 [12]
- Jul 2011 [18]
- Jun 2011 [1]
- Septembar 2009 [2]
- Maj 2009 [1]
