u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Zakorači
2014/05/04,16:00

 

Zakorači… Bar jedan korak… Na prašnjav drum.
Zareži olovku i povuci tu prvu crtu pred kojom sumanuto beže slova.
Možda će istina pobediti strah,
i onaj vetar što se izbezumljeno dugo kovitla po raspuklini tvoje nutrine osloboditi
u poslednji dah…
Do tad…
Isklijaće semenje zaliveno blagodarnom prolećnom kišom,
i nići će ta usahla nada.
Zaokružiće se rumenilom i sočnošću plodova tvoje bašte,
a oko tvoje trpeze zažuboriće smeh kroz puna usta nevinosti neokaljane lažima. Zadovoljno, zgulićeš blato s nažuljanih kolena
i dlanovima, ogrubelim od danonoćnog plevljenja korova, udahnućeš duboko,
ponovo rascvetan u drvo,
povezan korenjem sa svima onima što ćute i tihuju u opnama želja…

    

Irisi
2014/04/27,22:50

 

 Bude me obaveze i isplaniran raspored za taj dan… Teorija kosog hica, pristojno vrši svoju ulogu u podizanju okoštale volje. Ustajanje, sve češće uz poneki, tihi, kradom provučen, uzdah, mada više liči na bolni jauk, ali… sve je to propratni paket raznoraznih pogodnosti na rate, pristigao tek sad sa odloženom naplatom, naravno sa faktorom iznenađenja u vidu visine kamate. Pod bade mantil, ogrnem pripitomljene navike, i krenem somnabulistički u krug: kuhinja, kupatilo, kuhinja, kupatilo…sve dok se neužljebim u svakodnevnicu, počev od ulegnuća u trosedu. Nekog će, moja udobnost, zažuljati, sve dok se otisci ne sviknu na drugi oblik. Glina je tako zahvalna za oblikovanje, voda pamti…
A, vreme?
Ono što stoji, kao u plićaku pod krošnjama vrba?
Ne miče s mesta. Samo neke nove predstave sa statičnom mizanscenom. Dinamika je naglašena tek u boji lišća s drveća nad plićakom.

Neka su jutra  bila oslikana očima tek probuđenog deteta i krila su čitav užas osećanja napuštenosti i samoće koja  liči na večnost bez kraja. I, sve je stalo u lelujave draperije ljubičastih irisa sa žutom podlogom kontrasno oštrih i naglašeno pretećih linija. Između njih krili su se gromovi i munje sa zlokobnim očima vuka. Jedino su lovci imali lovostaj i nisu pristizali da izbave malu, prestrašenu devojčicu, s umrljnim licem od suza i maminog karmina.
Pred lupom štapa, stare baka Lize, irisi su dobijali krila i čitava jata plavih lastavica lepršalo je kroz prozor, dok se žuta boja razlivala kroz otključana vrata u osunčan dan i njen topao i širok zagrljaj.

 

    

 

  Na kraju duge, tu gde spektrom nežno dotakne tlo, čarobno izniknu irisi. Neki sumnjaju da su to naslednici onih, što su se razbežali s draperija kroz otvoren prozor, ali nema valjanih dokaza.
Vreme je učinilo svoje, draperije su odavno uklonjene, neki siguran, uporediv trag više ne postoji i nema ih više na spiskovima obaveza za naredni dan. Ostale su negde užljebljene u sećanju i jave se, nostalgično (mada tad to uopšte nije delovalo tako, ali…ah, taj zaborav!) baš u vreme kad procvetaju irisi…

 

   

 

 

Prolaznici
2014/04/19,23:25

 

 

Obgrljena dugim, mršavim rukama izgubljenih u dubinama ogromnog, maslinastog, mantila, zabacivala je lako nestašni pramen. Jedini beo u tankom snopiću potpuno crne, i retke kose. Tren, pošto ga ukloni s očiju, ponovo zaroni pogled u široki nabor na grudima, nagužvanog, već pomenutog mantila…

Svaki pokret učinjen da se pramen skloni, proprati širok, nervozni smeh i kratak fleš niza belih, sitno, pravilno rasporedjenih zuba.

Jedino tad, vide se oči… Duboko utisnute na mršavom, bledom licu, fino izvajanih kostiju nežno prekrivenih prozirnom, svetlom kožom. Kad utihne poslednji ton tog zalutalog krika, zaglibljenog u spirali njene stvarnosti, podigne se vetar i zašušte mladi, prolećni izdani stare topole u čijoj bogatoj krošnji ostane obgrljen i upleten smeh.

Tu, pored, na praznom dečijem igralištu, bez prisustva svedoka, njišu se lagano napuštene ljuljaške u otpozdravu na neočekivan susret. Niz tobogan veselo, prvo kap po kap, a onda u mlazu, spušta se dugoočekivana kiša.

Pod nogama prazno šušte kamenčići, potpuno slični po boji i veličini. Nesmotrenom pogledu, isti, ali…

Ima i onih što, u magličastom prizoru isprepletanih dimenzija, podsećaju na:

        

Detoksikacija
2014/03/29,22:06

 

 

Sa svakim narednim korakom utišavalo se šuštanje najupornijih travki, preostalih od blage zime. Sa svakim narednim korakom tlo je postajalo sve mekše, natopljeno sitnom prolećnom kišom. Sa svakim narednim korakom postajala je sve lakša…

Umorna i nesposobna za napor da načini sledeći pomak, spustila se lagano na humku od vlažne zemlje i busena sasušene trave kroz koju su se uplele već sasvim mlade i meke, još uvek gladne sunčeve svetlosti, nove vlati. Zbunjivala je ta čudna suprotnost između lakoće tela i težine pokreta. Što je postajala lakša pokreti su bivali sve teži…

U ispružene dlanove kapalo je sunce.

Osećala je istu neutaživu glad kao travke. Prepunim šakama svetlosti umivala je prvo čelo, potom oči i na kraju poslednju kap ispila žednim usnama. Sklupčana na malenoj humci, napuštenog krtičnjaka, s nogama podvijenim u klečeći položaj, nije ni primetlila prozirnu senku koja je nadirala s leđa, kao mesečina blaga i titrava s početka, dok je oblaci ne uguše, prekrila je u trenu.

Bilo je nemoguće napraviti nagli okret. Trapavost pokreta u nepoznatom telu i noge utrnule od loše cirkulacije… ništa od toga nije bilo spremno za taj beli svileni dodir srebrnkastih krila čija je senka pratila izdužujući se sve više.

Na mekoj zemlji, rastresite humke, utisnut otisak. I polegle travke nose svež trag. Tu iznad, jedan beli leptir pravi svoj prvi najlepši krug. Kratki šum krila prekida dečija vika.

Jedan oštar bol posred leđa i blještavu svetlost guta suton hirovitog prolećnog dana uredno prikačenog i zavedenog, pod odgovarajućim rednim brojem, za beli stiropor školskog insektarijuma…

Bele grudvice
2014/03/11,20:50

 Ručak...

 

 

 

sad nas je troje... Baš je gužva.

A posle rucka...dremka? Cvrc malo... Ko izviri bež' preko gajbe pa u šareni svet.

Zato po sobi gazimo na vrhovima prstiju, malene grudvice jure na sve strane

U prilog borbi za ravnopravnost
2014/03/08,20:15

 

 

Drage moje dame,

i svi ostali koji se tako osećaju,

želim vam srećan 8. mart,

a život pun nežnosti i radosti!

Da vas ovako maze,

     

 i paze,

na dlanu da vas nose,

     

da se rastopite od miline,

     

 ali nemoj i da se upiškite od sreće, ovako :)

 

 

Šaljem vam malo mirisa ljubičice

i pesme ptica s lepe Fruške, a vi,

nadam se,

uživate svaki dan okružene ljubavlju i dragim ljudima.

     Bele...

     

plave...

     

buketić...

     

 i još...

     

 i, na kraju evo i pesme...

 

Ljubim.

Po kiši…
2014/02/16,21:40

 

 

Uz ogomnu tutnjavu i gromoglasan trasak pada posečeno drveće s dubokim korenjem u nama.

Jedno po jedno.

Ono zadnje, za kraj, čuje samo onaj u kom je raslo. Ostalima samo liči na nepomično telo, sluti na tišinu boli, saosećanje ili histerično i besmisleno ludilo poremećenih hijena.

Šunjamo se kao retki primerci izumrlih životinjica birajući kišu ili hladnoću.

     

 

U potrazi za tišinom…

Umeš li da ćutiš kao drvo?

Ćutim… Ćutiš… Ćuti…

Ćutimo… Ćutitie… Ćute…

Umeš li da osećaš vreme pod prstima kao glinu i da od ove stvarnosti napraviš gnezdo za poslednju pticu s planine što se pod trepavicama šume krije?

Osećam… Osećaš… Oseća…

Osećamo… Osećate… Osećaju…

Kao tragači za retkim blagom, razmileli smo se za čudotvornim gramom razuma porinutog u srcu.

Bezuspešno…

U staklastim očima ribe okačeno jato pogašenih zvezda. Onih, što su se za njima, ustremljivale iz sigurnosti mulja pravo u ribarsku mrežu.

Pogašene zvezde, pogašene oči i razum u tami…

Imaš li snage da srcem mahneš belu zastavicu, onoj skupini brodolomnika vremena, koji su tragajući prekoračili okeane?

   

 

Tamo, gde se sad na pretposlednje oborenom deblu, ljuljuškaju s plavim oblačićima poderane nade.

Mahnem… Mahneš… Mahne…

Mahnemo… Mahnete… Mahnu….

Vredi li?

Spasioci će znati ili oni koji prvi stignu do njih.

Osloniš li se samo na srce, ono će pod trepavicama šume izvući poslednju pticu i lako naći trag. Bude li oslonac tvoj razum, razvezaće se i poslednja nit što brodolomnike drži nad provalijom.

Tek mala objava, u dnu pretposlednje stranice dnevnih novina doneće vest o njihovoj sudbini.

Tragična… Tragičan… Tragično…

Verujemo… Verujete….

Spaseni!

   

Oči
2014/02/08,21:50

 

 

Još samo čudni smetovi lišća, izmešani s plastičnim kesama i ponekom flašom, upleteni u neka čudna povesma oko usamljenih klupa, svedoče o vetru što je prohujao gradom. Ono preživelih stabala što je izbeglo seču i pir motornih testera s jeseni, lako je našlo kompromis s olujnim vetrom.

Drhtavo vitkim granama, sad slave Sunce, uranjajući ih vrhovima u najniže oblake talasasto praveći kružne otiske na nebu.

Koračam naporedo s jeseni. Ne, s tugom. Ili se obe vučemo prljavim trotoarom.

Oči sam privezala uz helijumski balon, a one uporno padaju dole.

Savest mi razara pogled prosjakinje i besmisleno je vući balon za sobom. Prljavština se uporno lepi za istrošene đonove.

Andrićev mrtvi drozd, ostao je na ivici šolje jutarnje kafe. Vidim mu oči i iznenađenje. I sve mi liči na razmazan gar od ugasle sveće…

A, onda gavran, uvijen u smet od lišća…

Prekida mi misli o drozdu tihim jecajem što liči na ropac.

Da, ona prosjakinja, imala je isti taj pogled…

Ćutala je.

Gavran jeca.

Savest, se sama privezala uz balon, kad očima nema pomoći.

Njegovo perje isijava modro crnilo i oči mu užareno kuljaju dok kroz razmaknut kljun ispušta taj tihi jecaj.

Na korak blizu, do njega, uzleteo je iz lišća.

Sad me uredno prati. Menja drveće i grane, nekad niže, nekad više, ali još uvek jeca.

Prosjakinja je sinoć bila pred drugim velikim supermarketom.

Ona i dalje ćuti, ali te oči… Imale su drozdov pogled…

       

Ravnoteza na vetru
2014/02/02,18:25

 

 

Gledano s kuhinjskog prozora, sva brizno negovana ograda od zimzelenog ukrasnog zbunja, povila se na levu starnu. Vetar je nemilosrdno naginje bas tamo gde ne treba. Gledano s komsijskih dobrosusedskih odnosa, od toga nema nista. Bespostedna borba razigranog zelenog s nase strane i strogo podsisanog sa njihove. Bas na uglu, raste inadzijski uporno, grm sa dugim neznim grancicama i sitnim listicima gusto nacickanih jedne uz druge. On strpljivo tka prazan prostor prosivajuci ga bogato svojim novim izdanima cak i u najsusnijim periodima. Sad, u ovo par dana olujnog vetra, sto nas je pozatvarao kao miseve u svoje kuce, taj grm stiti vrapcice koji su na nizim spratovima potrazili zastitu.

Gledam grancicu izvijenu pod nekim uglom visim od cetrdeset pet stepeni i zasigurno dugom do jednog metra, negde na sred, nakrivljeno se leluja jedan okruglasti, skoro debeljuskasti, mada vise nakostresen zimom, vrapcic. Zacvrkutne u kratkotrajnim razmacima primirja vetra, valjda kad stigne do malo daha, odmeri koricu hleba na simsu i rastojanje do iste, pa se onda opet usredsredi na ravnotezu i nimalo nezno povijanje grane s jedne na drugu stranu. Kad vetar zaokrene, pa mu se primakne s ledja, onda mu perca polete unapred i zadignu se k’o cuvena scena sa haljinicom M.M.

Meni, gledano s prozora izgleda tako slatko. Njemu, je to izazov prezivljavanja jos jednog dana. Primaci se prozoru s mrvicama, odrzati ravnotezu, a ponajvise izbeci sijaset macaka i macora koji su krenuli s februarskim udvaranjem i nije im problem da na cas prekinuti zabavu ne bi li omastili zamrznute brke.

Gledano, ocima nekog treceg, sa visih spratova zivotne zajednice, izgledam tuzno zatvorena treci dan u prividno sigurni dom, na kome se tresu oluci i crepovi jednako kao sto se i sama tresem od straha gledajuci vrapcica i njegovu svakodnevnu predstavu izvrdavanja zamkama zivota.

        

Baloni i mehovi
2014/01/04,21:55

 

 Ne bih o zeljama i prognozama. Ne bih ni o tuznim stvarima kojima je njlakse namirisati trag i pored ovih praznicnih trpeza. Ne mogu… I nisam prazan i izduvan novogodisnji balon sto se jos uvek klati na okicenom stropu.

     

 

Ja cekam pticice na prozoru i slusam njihove nozice sto grebuckaju onu sicusnu mrvicu koja se podvukla pod okvir, i ucim od njih. Dohvate li je slasno ce je iskljucati, ne uspeju li odletece s pesmom u kljunu. I probace ponovo, ovde ili na nekom drugom mestu.

Magle su zavile ovu jesen i zimu. Zamutile bilo kakav fokus. Razlilo se u neku sivu bez jasnih kontura, pa se sve preliva i uliva jedno u drugo.

Suma pokradena, opljackana, razgolicena s oziljcima svezih panjeva koje zlocinac vise ne zamazuje blatom i ne pokriva uvelim liscem ne bi li prikrio svoje delo. Obale sipke i klizave, oslobodjene korenja sto su je utvrdjivale, sad svoje telo rasipaju na put. Kao istroseno telo zene koje su mnogi koristili i otimali onu strast koju je ceznjivo skrivala s unutrasnje strane vrata nekih nasledjenih ormara u brizljivo isecenim i izlepljenim likovima filmskih zavodnika. Kolaz i mantra u koju suznih ociju utapa oci dok nasumicno iscrtava obrise usana jarko-crvenim ruzom…

U toj magli potpuno nejasnih i sasvim izgubljenih kontura nije lako uhvatiti objektivom, jasan ugao stvarnosti, ili cist zrak svetlosti, pa da se uz njega uzveres na nivo iz kog ce perspektiva biti bolja. Tamo negde gde su otvorenija vrata za prostraniju stvarnost.

Gde ormani imaju tajni prolaz, u kome vizija zemlje, okovane zlom kletvom Bele Vestice, ostaje prikacena na mestu iskrzanih postera, prepustena izbeljivanju vremena.

A, onda samo jedan mali zvuk nozica po simsu, i dozivanje jave u kome kosmari ostaju duboko gurnuti pod krevet, a tanka nit svetla omotana o kaziprst, za podsecanje da prolaz, ipak, postoji.

   

 

***

-Jel mogu s tobom? Jeeeeeeel mooooooguuuu? Jel da, da mogu?! Jel da?!

Tako sam ja mrcvarila svaki put mog oca kad je u vecernjim satima odlazio u svoj carobni kutak ili ti u kovacnicu. Mirisalo je na drvo, neku mast, vatru, metal i ko zna sta. Mirisalo je na toplo i radost sto smo zajedno i sto me trpi.

A, on je, svaki put, postavljao neki panj, mali tron, za mene. Ja sam stajala kao najpocascenija princeza i savesno, a da otac ne primeti, teskom mukom povlacila meh i raspirivala koks u kome je otac zagrevao, najcesce plugove seoskih ratara. Odavno u okolini nije bilo kovaca. Nestali su posle drugog svetskog rata. On, dodjos, u drugoj polovini pedesetih, zaludjen zanatima, nije odbijao da uci. Bio je: fudbalski sudija, masinovodja, kovac, rukovalac gradjevinskih masina, majstor za sitne popravke, ostrac makaza i nozeva… Bio je drug i neko ko ke umeo i mogao sve. Samo je vremena malo imao…

-Jel mozes?

Pitao je, skrivajuci osmeh pod gustim brkovima.

Znao je da ne mogu, al’ valjda mu se svidjala moja upornost.

-Mmmmoguuuu!

Stenjala sam ja, zajapurena i usredsredjena na loziste. Ma, nema te sile koja me mogla pomeriti, sa ovog trona blizine ocu.

A, kad se zar pojavi i prvi snop sitnih iskrica, razleti i zavristi kao Domaci iz Striborove sume, mojoj sreci nije bilo kraja. Sledio je let s trona, pravo, u najsigurniji zagrljaj na svetu.

Ni cekic ni nakovanj nikada nisu iskovali takvu ogrlicu…

     

 

 

Uselice se rode
2013/12/31,16:20

 

 

Posle jutarnje kafe, delica dana koji namrsteno branim neprobudjenom tolerancijom, jedna kratka toaleta, jer zensko je zensko. Bez maskare se ne ide ni do radnje. Sveto pravilo. Ostalo je visak i namenjeno je retkim prilikama, kao ustirkani stolnjaci i nadstoljnaci za prigodne svecanosti. I danas, tako, kuhinjske magije na dnevnom redu svake domacice, ali pre pocetka pocetaka kuhinjskih specijaliteta jedna ukrocena frizura za kosu. Pobacam po njoj sve snalice koje su mi dosle do ruke i suma sumarum jedna frizura a la pticje gnezdo, I to ne malu pticicu nego prolecnu rodu. Valjda me, nesvesno, vodila jucerasnja reportaza o drzacima na banderama, koje je elektoprivreda nesebicno napravila po vojvodjanskim selima. Napokon zrnce zdravog razuma! Nasmesim se kreaciji i zaboravim ogledalo. Zasucem rukave i…

Ustaju deca, vidim gledaju me zacudjeno.

-Jesi dobro?

-Odlicno, zasto ne bih bila!

Mirise kuca na zacine. Secka se, melje, muti, rastapa, spinuje, mesi i pere, pere. Gomile i gomile prljavih sudova. Kao da ih neko krisom dodaje i vadi iz zaboravljenih ormara i fioka, ma cini mi se da ih i pod krevetom neko skriva!

-Nista, samo pitam. Jesi izlazila negde, mozda do radnje?

- Ne, nemam to u planu za danas. Taja je u gradu, on je spoljnji momak, funkcionisemo preko telefona.

-Hvala Bogu, da nisi nigde isla!

Tu ih ja zacudjeno pogledam i naravno prihvatim onu varijantu smislenosti komentara, koja mi najvise odgovara. Kao, zabrinuta deca, umorna mama, bas lepo sto danas nigde ne ide… I tako to.

Usput proveravam memorijske mape svih recepata i sastojaka, sta imam, sta mi nedostaje… Nastavljam sa seckanjem, mlevenjem, mucenjem, rastapanjem, mesenjem, pranjem i pranjem; samo sto jos dodajem zavirivanje u rernu i mesanje varjacom zapocetih filova sto slanih sto slatkih. Telefon zvoni, narudzbine suvih smokvi, margarina, sira i sta god jos zafali imam kratak rok da se setim. U gradu haos, a muz sizi.

Ok. To je to. Vise nema ni prasine po coskovima dzepa, od silnih proveravanja da se nije negde zavukao koji dinar. Sad sta imam imam, ostalo ce biti snadji se kako znas i pokazi sta umes kad nemas.

A i tradicija da se ispostuje. Usputno zacinjena sa svim praznoverjima koje bih nekako, iako bas i ne verujem, ali da ne mimoidjem, ako se moze. Dakle, izmedju dva Bozica nikako pasulj! Zbog slutnje na sirotinju. U serpu i na stolu nikako zivotinja sto ceprka i baca zemlju unazad. Moze samo ono sto gura njuskom unapred, radi napretka u porodici… Pa, onda oni ekstra zahtevi, pojedinacno, za svakog ono sto voli…

Za vegetarijance, opet, posebno.

Dolazi muz, donosi sve po spisku i sa spiska skida sve one izmisljene i one druge svece i svetice zbog toga sto je on danas spoljnji momak. Mada, kad me ugleda, taj niz zgusnutih reci u neizrecivo i neopisivo, na trenutak prestaje i na tren, kao da se okaci maleni trag osmeha na ugao usana, tek da ga skrije pod brk koji se mrda. Ili se meni, onako usputno, samo ucinilo obnevideloj od silnih serpi i serpica, posuda i posudica.

-Uzmi ovo. To ti je poklon za Novu godinu.

-Pa, jesam li ti rekla da nema nista od poklona ove godine! Samo deci. Tako smo se dogovorili.

-Cuti i ne otvaraj pred decom. To je samo sitnica, ionako nisam imao za vise.

Strpam taj zamotuljak u dzep, negodujuci i mrsteci se, a u stvari bas mi drago i jedva cekam da zavirim u sadrzaj. Ali, pre toga, nastavljam sa seckanjem, mlevenjem, mucenjem, rastapanjem, mesenjem, pranjem i pranjem; samo sto jos dodajem zavirivanje u rerunu, mesanje varjacom i pripremanjem rucka za danas.

I, tako poklon osta zaboravljen u dzepu kecelje sve do vecernjih sati, kad poslednji sud ode bestraga cist i suv na mesto iz koga se nadam nece izaci bar tri naredna dana. Ruke, kad je sve gotovo, naravno, obrisu se o kecelju koja je i tako svedok i nosilac celodnevnog menija kao orden na grudima ponosnog i zasluznog vlasnika. Zasuska paketic i savest sa njom. Nimalo lepo s moje strane. Odsunjam se u kupatilo i izvucem zamotuljak. Kad ono…

Divne pamucne gacice, sa sve sitnim dezenom ljubicastih lala i finom cipkicom oko struka! Hej! Pa, ovo je radost nad radostima. Posle dve decenije (i kusur, sica) napokon nisu tangice za moju fatalnu privlacnost (naravno ovo je u pejorativnom smislu), jer taj koji je izmislio tange, definitivno, mrzi zene. Moj stav. Sve nesto se vrckas i okreces, ne od navale feromona, vec od trenutka kojeg vrebas da te niko ne ugleda, jer il’ te zasvrbi ili zulja ili…

Pamucne gacice! Divota. Udobnost i seksualnost, a sve u prilog savrsenoj zenstvenosti i stabilnom terenu, bez klizanja i izvlacenja istih iz…. Sa sve ljubicastim lalama i prolecem. Razvucem osmeh na sred kupatila i podizuci glavu sa poklona zapanjeno ukopam pogled pred likom koji me gleda iz ogromnog ogledala!

      

 

Joj! Frizura a la rodino gnezdo! Od jutros se nisam pogledala, a ja bih nesto o privlacnosti i seksualnosti.

Eh, i pocnem s vadjenjem snalica dok se nisu uselile rode.

  SRECNA I UDOBNA VAM BILA NOVA 2014. GODINA

          

Kad nestanu boje
2013/12/28,22:53

 

 

Glava na zamagljenom prozorskom oknu gradskog autobusa i pogled uprt u pomrcinu. Samo ulicne svetiljke kroz zamazana stakla rasprse svetlost na milione svetlucavih sljokica. Jos samo pahulje ispod da zaplesu pa da i u dusi zaigra ona zamrznuta figura koja je nekad napravila piruetu i ostala tako da ceka…

Iscitavam svoje tekstove i pred ocima vidim negative, crno-belo, bez boje. Umor je izbrisao kolorit i treptanje ne pomaze. Slika je zamazana i ruzna.

Sve upakovano i hermeticki zapecaceno postalo je lomljivo i krto. Odmotavaju se slajdovi i nizu pred titravim plamickom bozicne svece, a medju sklopljenim dlanovima samo jos jedan mali kraj koji klizi… Drzim ga nadom koja je iznad svega ovog sto zivim. Jos verujem da u nekom prasnjavom cosku, zapostavljenih dusa, cuci dovoljno dobrote, i da jos, poneka, mrvica zdrave pameti struji trazeci pogodno mesto da se zacne novi pocetak. Bolji za mnoge ljude u ovoj divnoj zemlji. Da se na horizontu ugleda buducnost bez okrajaka maglovite proslosti cija je tekstura pogodnija za oblikovanje vise nego glina u zamrljanim rukama grncara.

Buducnost koja ce biti planirana jos u casu kad dvoje pruze ruke i rese da krenu zajedno dalje. Ona, sto svitanja, podsecaju na rumene obrascice i miris bebe. Ona, cija je primamljivost, kao korica domaceg hleba izvadjenog tek iz rerne…

Da, taj kraicak drzim medju sklopljenim dlanovima, nad veselim titrajem bozicne svece.

          

Zimski dan na izmaku jeseni u par slicica
2013/12/14,19:45

 

Vatrica

U potrazi

Samoposluzenje

Dovoljno

Cajnik

Caj za dvoje 

Prijatno!

Od stanice do stanice
2013/12/07,23:40

 

 

Kazu, da iz nemira putevi vode kroz mnoge neistrazene lavirinte.

Kazu, da i nemira ima raznih. Varijeteta koliko hoces. Po skalama i ocitanoj amplitudi u rihterovim jedinicama od blagih do katastrofalnih…

A, kazu da iz nemira, ponekad, iznikne Mir…

Neko seme, uskovitlano na resetu iskusenja, ostane zaboravljeno na uzdrhtalom tlu. Nekim cudom prezivi svo podrhtavanje, lomove, odrone i lavine, i na samo jednoj cestici razbijenih stena, primiri se i ozivi. Pusti ponovo klicu na nestabilnom tlu.

Koliko nemira slicnih, isprepletanih u platnu prvog povoja golog tela, kovitla pod ovim plavim svodom cije visine natkriljuje beskonacno prostranstvo jos veceg, nepreglednijeg i jos vise nepojmljivijeg nemira?

Onda, epicentar, tako sujetno, smesno izgleda, smesten u nama…

Tip-tip!

Poruka.

“predavati se raspolozenjima, znaci polako umirati, ali ako svakodnevno pokusavas da budes veseo uprkos okolnostima, iznova ces se radjati”

Moja nadredjena Vila, ima sposobnost citanja misli na daljinu, dok zagledana u ogoljene grane trazim delic za dan koji plovi u ovom moru nemira.

Tip-tip!

“buduci da si samo ti odgovoran za svoje misli, samo ih ti mozes promeniti.”

Opet moja Vila.

Hm, da, nasmejem se. Onako u hodu pomislim uskoro ce Nova godina, i na vrtesci slika starog karusela provrti se ona noc na Petrovaradinskoj tvrdjavi uz cvarke i domace, rukom iskidane pogace, ukrasenoj tek jednim nizom nemarno okacenih sijalica.

Ona ume da cita misli…

Tip-tip!

“kad pomislite na osobu vi joj saljete misao, a misao je energija. Ta misao ce doci do te osobe i ona ce to osetiti.”

O, da!

Kao meki majcin dlan pred spavanje. Nista toplije ni mekse kasnije, sa vecim efektom plasta koji pokriva i cuva od nocnih senki.

Kap, jedna kap vere, jedan osmeh, ceo i jedna zelja ( moze i duze odstajala) u receptu za svaki novi dan, izmesano u kampaktnu grudvu za oblikovanje. Moze i duplirano, nije kvarljivo. Podeliti na vise delova i modlicama za novogodisnje vanilice, oblikovati po zelji i ukusu.

Tip-tip!

“verovanje i vera su dve razlicite stvari. Verovanje je bezvredno ako ga ne testiras i zivis. Verovanje koje je iskustvo postaje vera.”

Ruke, duboko zarivene u dzepovima kaputa, sad, ponovo pod prstima zagrevaju delic unapred pripremljene smese.

Tip-tip!

Na stanici pored koje prolazim, zaustavlja se autobus. Izlaze ljudi svako u svom pravcu zurno odlazi.

Tip-tip!

Ispred mene jedan siroki raspon ruku i osmeh na bucmastom licu coveka koga ne poznajem! Na tren, jedan bljestavi snop beskonacnih mogucnosti koje se vrte mojom glavom.

  

 

-Zagrljaj?!

-Ma, moze!-Osmeh je jos siri.

-Hej, hvala ti za ovo, ali…- odlazim nasmejana i sa strepnjom koja tinja…

Da sam pristala, mozda bih se i rasplakala u sirokom zagrljaju usputnog prolaznika? Ne bi razumeo…

Mozda, bih samo zbunila to prividno srecno lice pod cijim se osmehom nesto drugo krije?

Ko zna?

Tip-tip!

 

Lepet
2013/12/01,21:30

 

 

Iva je spavala u kolicima. Jedna lagana popodnevna setnja do parka. Jesen je naklonjena setacima. Rutina i put kojim se predje nebrojeno puta, a da uvek neka sitnica promakne oku. Ali nosu? Ne. Njemu nista ne promice.

Dok Saska cavrlja i skakuce podizuci svaki cas glas za onaj ton koji Ivu vraca iz najsladjih snova u histerican plac, Vesna je utisava blago, samo da produzi ovaj kratki tren predaha pre nego sto se zakotrlja zahvacen tajfunom energije trogodisnjakinje. Kakvi bi strmoglavi i gromoglasni vetrovi zahuktali lopatice vetrenjace kad bi se ta enegrija ukrotila?

Ma, cudno i juce joj se ucinilo da ovde nesto gadno smrducka. Da, bas tu na ovom uglu zgrade, prikrivene do drugog sprata platanima. Na mestu gde se balkoni prizemlja pretvaraju u oazu zelenila ogradjenu u male svetove privida, nad kojima i dalje ravnodusno stoje nanizani spratovi visespratnice. Tek mali stitnik neke platnene tende kao granicna linija razdvajanja intime.

E, tu na tren, jedan tanak pramen neizdrzivog smrada bio je dovoljan da raspali mastu i unese strah u zivot jedne obicne zene.

Zurnim korakom odranjala je razdaljine vecernjeg bulevara. Ulicne svetiljke poredjane u spalir nemih svedoka nebrojenih koraka, i dalje cute. Samo, vecernje magle, igraju igru iznenadjenja nestasno dobacujuci prstima vetra po prstohvat tankih niti, izvlaceci je u predju izmaglica sto se jos dugo kovitla i onda kad se svetla popale…

Telefon je zvonio. Uporno i dugo. Prenuo je iz nekih misli koje su iste te magle ispredale svake nove jeseni. Uvek iste, teske i grube, cije su niti grebale i zuljale do krvi, iako su odavno obmotane na vreteno zaborava. Vetar i magle i jesenje margarete zahvacene u kovitlac slika predate na cuvanje vremenu.

-Alo, zeno, pa jel vidis ti da imas tri propustena poziva?!

Vesna, se trgla. Glas je vratio u ovu prohladnu noc. Evo, i svetiljke se pale. Bila je vec ponovo, na uglu one zgrade od danas.

-E, sta da ti kazem. Nisam cula, nesto sam se zamislila…

-Nista novo. Jbt, pa ti si gluva skroz! Zvono ti je na najacem, imas ukljucenu i vibraciju. I… Nista! Pa, ti si cudo!

Tekle su uobicajene reci muza. Nije morala ni da slusa. U mislima ih je ponavljala uporedo s njim, kao pesmicu. Jedan osmeh iskrao joj se na uglu usana bas u trenutku kad se mimoilazila sa staricom koja je vukla nestasnog psa na uzici. Starica se instinktivno osmehnula. Na njenim uglovima visila je duboka samoca. Samo je pas odrzavao poslednju iskru u maglom natopljenim zenicama…

-Hej, ovde opet nesto gadno smrdi! Kao da se raspada les u nekom od parkiranih automobila ili je tu iza zida ovog prizemnog balkona. Fuj!

Uzviknula je Vesna u slusalicu, prekidajuci niz negodovanja upucen na racun njenog sluha.

-Sta si rekla?

Zbunjen glas s druge strane u iznudjenoj pauzi na prepad.

-Kazem smrdi neki les!

-Kakav les sad? Pa gde si ti?

-Kao i uvek u ovom trenutku. Istim putem, na putu ka kuci. Ma, nista. Mozda mi se i ucinilo. Bilo je samo na tren. ‘Ajde prekidam uskoro ce bus. Vidimo se pa cemo se ispricati.

-‘Ajde, cao…

    

 ***

Hu! I, ovaj dan se zavrsio.

Tezak, naporan k’o ova kisa sto ceo dan uporno sipi, razmiljala je Vesna. Devojcice su danas bile kao lavici u kavezu. Nije bilo setnje. Prostor zbijen energijom razvoja i bujanja novih bica. Suparnistvo, ljubomora, takmicarstvo, rucice punih pramenova svilene kosice i oci iz kojih vise bljesteci okeani suza.

Zavrsilo se bez tezih i vidljivih povreda, samo to je bitno. Poljubac i mahanje na odlasku ispecatiralo je primirje za utabanano sutra. Sad se vracala teskim korokom kuci. Ovaj put, bulevar je gutao nju. I ovaj mrak natopljen kisom spirao je u lokve pored ivicnjaka. Senka se teturavo lelujala, cas se izduzujuci, cas skracujuci, povremeno nestajuci u odsjaju pravilnih krugova lokvi sto se lagano cede oklevajuci, kao i ona, na ovoj etapi kruznoga puta ..

Oh, evo i stanica. Samo da sednem i naslonim ledja- mislila je Vesna-nema veze sto mi hladnoca mili kroz stopala i uvija se duz kicmu. Nema veze…sad. Samo da sednem.

Bljestavilo farova, zvuk grada koji neprestano tece svojim neumornim krvotokom buke i kisa. Predah je jos daleko, pauza je samo na kratko.

I, oci sklopljene prizivaju dom i toplinu…

-Slobodno?

Profrfljao je neki zdepast tip, spustajuci s visine od metar i osamdeset, svojih devedesetak kilograma. Lice skriveno ogromnim obodom nekog reklamnog kacketa, naglasavalo je ogoljenu lobanju. Oblost glave, naglasena za dva broja manjom kapom, samo se nadovezivala na kruskast oblik tela koje je sad, vec zavaljeno, sedelo pored nje i ceprkalo nesto po najlon kesi. Mirisao je na pivo i luk. Zasto to dvoje, udruzeni, imaju tako odvratan smrad?

Cutala je. Njen odgovor njemu nije bio ni vazan. Nije ni skrenula pogled, kraicak kojim ga je okrzla pokazao je dovoljno. Odbojnost se samo pojacavala i unutrasnji alarmi su tukli uznemirujuc ritam nadovezan na dan ciji se kraj vukao raskvasen nestrpljivoscu.

Samo par minuta i tip se podigao, odlazeci pognut, laganim patkastim hodom, gegajuci se cas na jednu, cas na drugu stranu. Kesa je ostala pored nje. Napola zavrnuta, s dve konzerve lav piva.

Fuj! Mogao je poneti bar smece-mislila je i pogledom otpratila siluetu.

Zastao je na par metara dalje, nekim teskim pokretom napravio poluokret i zastao zagledan u nju.

Uh, pa ovaj cita misli! Vidi te sitne zle oci… Brrrr…

Oh, evo ga bus!

 ***

Petak! Kraj nedelje!

Ma, dan je prosao savrseno. Skakutala je s mislima u planovima za vikend, jednako prateci ritam koracima.

Danas je vece divno. O, kako jesen ume da bude divna! Da, mislim da je i pored onog vretena, ostavljenog na dnu skrinje secanja uz miris bilja koje cutnjom utisava tugu, jesen najlepse godisnje doba!- mislila je Vesna.

Sreca je tako hirovita. Takne te nekim cudljivim gestom i dok je prepoznas ona se svije i odleprsa. A, tuga… Tako teska. Potone vukuci te zajedno s njom i posle ne mozes da isplivas iz sebe…

Tras!

Pred noge, u polumraku neupaljenih svetiljki, u senci nadvijenih platana, na uglu one iste zgrade, gde smrdi les, pade joj smrskana konzerva lav piva.

S vrha krosnji prhnu strah i ugnezdi joj se pravo po sred grudi.

 Srce je davilo u grlu grumenje vazduha zgrusavajuci ga u suve gutljaje pljuvacke, zapinjuci i cepajuci svaku iole razumnu misao. Strah je razvio krila masti i onaj les imao je svog ubicu u liku tipa od sinoc. S kacketom dva broja manjim i kruskastim oblikom tela koje se gega, lagano cas na jednu, cas na drugu stranu…

 ***

-Secas se kad sam pre par dana spomenula les?

Pitala je muza ispijajuci kasnu kafu, s nogama u njegovom krilu, dok joj je masirao umorna stopala.

-Aha…

Bio je to ton i zainteresovanost istih onih bezbrojnih muskaraca dok zagledani u fudbalsku utakmicu pricaju o proteklom danu.

-Ma, nista. Nije vazno…

Vrata je zakljucala dva puta. Zavese su navucene skroz. U tami sobe ustala je bezbroj puta do prozora, vireci kroz onaj mali deo u uglu sto je ostavila kao spijunku za osmatranje. Nocas dezura. Nema sna. Ne vredi da podize paniku kod svojih. Ko zna sta ce misliti. A, prica i nema bas neko cvrsto uporiste u cinjenicama.

Sta? Smrad? Les, koji samo u tom smradu ima neki oblik tela sto se krije u parkarinom automobilu ili u zatvorenom i zapustenom balkonu? Tip od sinoc? Ludak? Nesrecnik? Ocajnik? Samo prolaznik? Konzreva piva, koja je samo slucajnoscu (ah, kakve li slucajnost u velikom izboru piva) bila Lav?

Hm, sutra menjam pravac kretanja. Ici cu drugom stranom bulevara. Da, mogu i jaknu promenuti. Pa, i kisobran, budalo! Imas crveni! Alo! Hm… Ok.

A, a, a…Kako bi bilo da ja, ipak, ovo ispricam, onako mailom, nekom kome je ovo posao? Nekom koga kao znam, a ne znam bas licno. Sta bi mi on rekao na sve ovo?

Ludaca!

Uh, mislicu o tome sutra!

 ***

Redjali su se dani u setnjama i vracanju s druge strane bulevara.

Jakna i kisobran promenjeni. Frizura uredno u pundju zamotana, ni jedan pramicak da se zaviori.

 ***

 Posle cele nedelje obilazenja i zaobilazenja, maskiranja, preskakanja prepreka i likova izvajanih opipljivoscu straha veceg od ociju i zenica u kojima gori plamen cuvara, ohrabrila se da predje na onu drugu stranu i prodje istim putem, ali u sred dana.

Na uglu one zgrade sa platanima i s prizemnim balkonom zapustene bastice i dalje je smrduckalo, tek malo. Setajuci nehajno, s glavom i bradom podignutom sto, vise zaranjala je pogled u unutrasnjost parkiranoh automobila.

Tek, na korak ispred, pod tockom jednog, prasinom prekrivenim crvenim autom, lezalo je telo nepomicne macke. Cinilo se da je tu duze od nedelju dana.

Vreme i strah ucinili su svoje, a prica je potekla tek kad je osmeh isterao i poslednju pticu sumnje.

   

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 19 20 21  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu