u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Prah
2013/02/20,18:10

 

 

 

Dugo je gledala u ugasen ekran. Sitni tragovi vodili su razresenju zagonetke. Odugovlacenje susreta sa istinom bilo je zavrseno. Brojke su napokon pokazale ispravnost sumnje. Jedino njoj nije bilo jasno cemu sve to. Nije igrala igre, a bila je uvucena. Nespremna. Na mah zbunjena, a onda prepustena instiktivnom iskrenoscu sopstvenog bica. Bez maske i laznih profila. Nepodeljena svoja, a razdeljena svima. Mozda su se sumnje javljale u nekim senkama cudnih slucajnosti, mozda su je i mucile, ali zivot je taj koji je nosi i valja u talasima svakodnevnice. Svaka pomisao bila je rukom oterana poput dosadnih vinskih musica nakupljenih oko prezrelog voca. I reka tece dalje.

Usamljenost je bolest savremenog drustva. Jednostavna konstatcija realnosti i otudjenosti bica u prepunoj uzurbanoj kosnici. Ubrzavanje i jurnjava rezultata. Kojih? Nikome nije jasno…

Jedino je usamljenost uspela da se otme i materijalizuje u posebnoj dimenziji. U njoj se lako otkriju i iznenadjeno dodirnu prepoznate. Nadju se nekim posebnim culom i zazive jedna uz drugu. Sljubljene u molekul ceznje.

A, onda se odnekud pojave pravila igre. Nepoznata. I bica sa pripremljenom strategijom unapred vode. Jedna sasvim nepotrebna igra za one nepodeljene sa kartama ispred.

Ali, reakcija je pokrenuta i molekul se razbija…ponovo u zasebne atome usamljenosti…

Ustala je od ekrana. Ogledalo je pokazivalo poznato lice. Od sad ga nece pokazivati. Resila je. Nosice masku. Trend je odavno nametnut, samo je ona uvek van svih trendova bila.

Meka smesa od vode i gipsa bila je idealna za modeliranje. Jos par poteza boje i bice to njeno novo lice.

U rano jutro iskrala se iz kuce. Tiho. Vreme je da se predstavi svetu u novom svetlu.

Kod izlaza put joj je presekao omiljen macak. Umiljavao se oko nogu. I pas je dotrcao veselo masuci repom.

Uzalud! Sve je uzalud. Prepoznali su je odmah.

Ponovo nije shvatila pravu sustinu prerusavanja.

Sledeci put pokusace opet.

     

Nesto kao san
2013/02/01,14:20

 

Pusti me da verujem u ovaj ludi karusel

sto se nocas tako blesavo vrti u mojoj glavi,

i u ovu uzarenu zvezdu sto mi zigose zenice

i pod kapcima ostavlja bezbroj svetlucavih

leptirova da se vrte.

 

Samo me stisni za ruku…

Pusti da verujem da je ova jeza od zapustenih zelja

sto nocas mile i kroz pore puzu uz kozu pobednicki masuci belim zastavicama.

Nemoj mi reci da se predaju, samo me drzi za ruku…

Pusti da verujem u one slonove na horizontu,

crne od sunca sto ih guta, kako ce sutra biti pozlaceni od jutra.

Samo me drzi za ruku…

I, molim te,

otvori prozore za one ladjice i barke sto ih je more nocas

bacalo i lupalo o salukatre.

Pusti ih neka udju,

i samo me drzi za ruku…

          

p.s.temperatura ponekad i nije losa ako inspirise

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu