u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Ako mozes
2013/02/24,22:50

 

 

Cuti,

nemoj mi objasnjavati.

Nece ti biti jasno kada te budem samo gledala.

Mislices sve je kasno.

Ne razumes.

Pokusaces opet iznova i iznova.

Nestrpljiv i uplasen,

resen da se sve moze objasniti recima,

obujmiti objasnjenjima.

Nemoj.

Cuti.

Ne mogu se dotaci prstima

likovi okruzeni simbolima.

Ni snovi se ne otkrivaju

pred otvorenim ocima.

Zato cuti i zmuri.

Ne gledaj me u oci.

Jer mislices da ne razumem kada se samo neduzno smesim.

Nikada neces znati

sta oseca zena dok gleda onog kog voli.

Pustio si tu stranu da zakrzlja u tebi,

onu opojnu zensku.

Mozda si je utopio u casama za kafanskim stolim,

ili si je prokockao u lose odigranim partijama

sa slabim kartama u rukama.

A, mi smo dvojnost.

Dva dela jednog celog.

I, ne pokusavaj je objasniti recima.

Ne zeni koja voli i koja je obdarena moci da radja.

Ona istinu cuva zaokruzenu zenstvenoscu mekog trbuha

pod ruzicastim barsunom sopstvene koze…

Cuti,

primi joj glavu na kolena,

ako mozes,

i mekim dlanom ublazi nepravdu,

neznoscu pokreta

izbledi kaznu

sto osudjena od prvog greha,

na svojim plecima nosi…

         

Prah
2013/02/20,18:10

 

 

 

Dugo je gledala u ugasen ekran. Sitni tragovi vodili su razresenju zagonetke. Odugovlacenje susreta sa istinom bilo je zavrseno. Brojke su napokon pokazale ispravnost sumnje. Jedino njoj nije bilo jasno cemu sve to. Nije igrala igre, a bila je uvucena. Nespremna. Na mah zbunjena, a onda prepustena instiktivnom iskrenoscu sopstvenog bica. Bez maske i laznih profila. Nepodeljena svoja, a razdeljena svima. Mozda su se sumnje javljale u nekim senkama cudnih slucajnosti, mozda su je i mucile, ali zivot je taj koji je nosi i valja u talasima svakodnevnice. Svaka pomisao bila je rukom oterana poput dosadnih vinskih musica nakupljenih oko prezrelog voca. I reka tece dalje.

Usamljenost je bolest savremenog drustva. Jednostavna konstatcija realnosti i otudjenosti bica u prepunoj uzurbanoj kosnici. Ubrzavanje i jurnjava rezultata. Kojih? Nikome nije jasno…

Jedino je usamljenost uspela da se otme i materijalizuje u posebnoj dimenziji. U njoj se lako otkriju i iznenadjeno dodirnu prepoznate. Nadju se nekim posebnim culom i zazive jedna uz drugu. Sljubljene u molekul ceznje.

A, onda se odnekud pojave pravila igre. Nepoznata. I bica sa pripremljenom strategijom unapred vode. Jedna sasvim nepotrebna igra za one nepodeljene sa kartama ispred.

Ali, reakcija je pokrenuta i molekul se razbija…ponovo u zasebne atome usamljenosti…

Ustala je od ekrana. Ogledalo je pokazivalo poznato lice. Od sad ga nece pokazivati. Resila je. Nosice masku. Trend je odavno nametnut, samo je ona uvek van svih trendova bila.

Meka smesa od vode i gipsa bila je idealna za modeliranje. Jos par poteza boje i bice to njeno novo lice.

U rano jutro iskrala se iz kuce. Tiho. Vreme je da se predstavi svetu u novom svetlu.

Kod izlaza put joj je presekao omiljen macak. Umiljavao se oko nogu. I pas je dotrcao veselo masuci repom.

Uzalud! Sve je uzalud. Prepoznali su je odmah.

Ponovo nije shvatila pravu sustinu prerusavanja.

Sledeci put pokusace opet.

     

Odabrana destinacija
2013/02/15,23:00

 

 

   Tako bi bilo lako, tu na tom zamagljenom prozoru gradskog autobusa, prstom docrtati obrise neke carobne destinacije. Ne one, po redovnom redu voznje, gde sam se na stanici jedva ukrcala sa gomilom drugih putnika. Ocepljena jos na prvoj stepenici, udarena s ledja, pocupana u prolazu, necijim kolenom nagnjecena u cevanicu i sad jos pod prilicnim pritiskom zgurana uz ovaj ogromni neprozirni prozor.

Pomesao se dah gomile sa maglom nad Dunavom i jednako neprozirno napolju isto kao unutra. Nad glavom neciji lakat ritmicno me udara u potiljak, ljuljuska se na onom pomicnom drzacu primereno primatima u razbijanju dosade i lecenju psiholoskih barijera od ogranicenih pokreta metalnog kaveza i vidika ispresecanog sipkama nekog zooloskog vrta. Grupna psihoterapija u gradskom saobracajnom prevozu. Nema tu mnogo razlike. Sipke ove ili one i jednako umorna bezizrazajna lica. Svako u svom mehuricu ususkan pliva i lagano se ljuljuska ka odabranom odredistu.

   Jedino oci ne znaju gde da se smeste…

Prozor zamrljan i nepregledan, oci saputnika suvise blizu i prve beze negde preko moje glave. One druge dalje, iako su smestene tu negde na mom licu, znam da gledaju kao da me i nema, a mozda i nisam tu, mozda sam samo duh u procesiji duhova ovog maglovitog dana zarobljenog u autobusu gradskog saobracajnog preduzeca….

   Da, bilo bi lako na ovom zamagljenom prozoru docrtati jedno sunce, neku obalu, tragove na pesku i jedan ogroman suncobran da me skrije od ovih pogleda sto blude kroz prazno…

 

      

Cik-cak
2013/02/11,23:00

 

 

Ne volim ta kruzna lutanja koja se tako s nekim maglovitim popodnevima bude.

Krenu cudno, od samog jutra, sa precutnim sitnicama koje se tek ovlas ocrtaju na peni od kafe. Posle se sa svakim otpijenim gutljajem spustaju lagano do dna i raspu u sitne nervozne figure. Sve po nekom kruznom, spiralnom sistemu. Od usta do dna. Onda se provuce u vitki vijugav dan sa retkim zaokretom u blagom luku. Zacrta se i uoblici u ponekoj rumenoj, jedroj krofni ili se plitko ukotvi u rasejanom pogledu prolaznika. Razmrvi se kratko u prhkom zvuku peciva ispod zuba brzog dorucka s nogu, rastopi na jeziku, i ponovo se spusti na dno, tiho u neki prividni mir…

I bez pojave sunca, ciji se oblik krije pod gustom mrezom isto tako gusto umrsenih misli, dodje to popodne kad se sve ponovo zaokruzi sve dok se potpuno ne spoji sa noci na tek prostrtom mirisljavom carsavu.

 Raspored zvezda i poluiskrzan spil od poredjanih karti opet najavljuje nesanicu. Novo bacanje samo otvara besmisao, a branik entropiji bespomocni fetusni polozaj za san, dovoljan prividni izgovor za tako potrebnom sigurnoscu.

 

Znam jutro ce usetati lako, prvo kao samo nejasan obris kroz gusto tkanje zavese, a potom ocekivano jasno sa svojim svakodnevnim oblikom tek dotaknute jucerasnje buducnosti.

Ne pitam vise, jedino ispratim opsesivnu potrebu ispravljanja nekih krivulja u dugacak, ravan niz sitnih slova sa tastature.

Samo zato sto ne umem…drugacije.

                        

 

Kad svane dan
2013/02/09,21:20

 

 

 

  Nismo dobro razumeli muziku kada smo secanja slili u reci. Ni iskustva nismo umeli preneti, a da ih recima nismo iskrivili. Mozda bi bilo drugacije da smo se samo osluskivali ili prstima dodirivali. Zmureci i cuteci… usnama samo poljupce razmenjivali…I cvece bolje secanje prenese kada se u vetru mirisom raspe u milione cestica s prasnika sa istovetnom umnozenom porukom predaka. Bez greske i zabune s recima. Pa kad se negde na mahovinu meku spusti semeno zrnce izraste cvet, isti… I miris ponovo vetru istu pricu prica, nemo, bez reci…

  Gde smo to mi ispustili istinu o stvarima o kojima smo toliko pricali, pa nista nismo ni razresili ni odresili nego samo iznova lupali o resetke sopstvenog ogranicenja?

A, neke reci vekovima duge u nama jos uvek tinjaju i traju, u ovom medjuprostoru ne umeju da se uoblice, nego u grcu truju i razaraju secanja na nekadasnju davnu sponu sa vasionom… Ostajemo i dalje porozni za neke nedostizne visine, sa svakim milimetrom rasta okrunimo se za santimetar dole, uz grubu zemlju prirasli i srasli…

A, taj ogromni prostor nepojmljivo smo spljostili sopstvenim umom, prilagodjavajuci ga sebi, nadmeno se sepureci u neznanju da smo odavno izgubljeni i pokopani na grobljima bivsih kultura…cekajuci Dan da Svane!

 

               

Kontraindikacije
2013/02/06,19:20

 

 

Citam kontraindikacije dobijenog leka, izmedju silnih simptoma koji zvuce kao skup laboratorijskih vezbi zapinje mi za oko “mravinjanje” po kozi. Izraz mi izaziva osmeh na bolnim suvim usnama, sagorelim od danonocnih temperatura.

Zakljucujem: e, ovo mi se svidja!

Samo…mnogo mi teze padaju ova mravinjanja po dusi. Njih ne spominju u uputstvu, a pocela su jos pre uzimanja pomenutog leka. Po kozi ih je lakse locirati i sanirati, a kako prici mravinjanju u dusi i kako ga leciti?

A, mislim da je pocelo davno, mozda bas sa bombardovanjem ’99.-te kad sam na Djurdjevdan pokusavala da napravim neki kolac za imendan mog prvenca. Sama sa svoja dva uljuljkana deteta u okrepljujuci popodnevni san i nepodnosljivim zvukom aviona nad mirnim pitoresknim seocem.

Bas tad, kad su se sa silnim bombama, bacenim iz hira mocnika, razrusili svi snovi o nekom covecanstvu iz ere Vodolije i dvadeset prvog veka.

Od tad, proporcionalno rastu obesti i sve vece brige o ljudskim pravima raste i mravinjanje po dusi…

Samo se o duznostima i odgovornostima pojedinca cuti, isto kao i o pravom teskom polozaju obicnog coveka pritisnutog bremenom ogromnih prohteva sve brojnije i gladnije birokratske Hidre.

 

          

 

 

Glave nebrojene, sa prohtevima vecim i duzim od nade siromaha.

Jedini melem za mravinjanja duse ostaju reci:

• Blаgo glаdnimа i žednimа prаvde, jer će se nаsititi;

• Blаgo milostivimа, jer će biti pomilovаni;

• Blаgo prognаnimа prаvde rаdi, jer je njihovo cаrstvo nebesko.

• I kаko hoćete dа čine vаmа ljudi činite i vi njimа onаko.

• I ne sudite, i neće vаm suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; oprаštаjte, i oprostiće vаm se.

Nacin primene: tiho mrmljanje sebi u bradu, tri do pet puta dnevno…

Nezeljena dejstva: nisu prijavljena, osim ako terapiju ne primenjujete hodajuci ulicom tad su primeceni blazi pogledi neverice prolaznika, ali sve ostaje u pocetnoj fazi opste nezainteresovanosti i apatije vecine.

Nesto kao san
2013/02/01,14:20

 

Pusti me da verujem u ovaj ludi karusel

sto se nocas tako blesavo vrti u mojoj glavi,

i u ovu uzarenu zvezdu sto mi zigose zenice

i pod kapcima ostavlja bezbroj svetlucavih

leptirova da se vrte.

 

Samo me stisni za ruku…

Pusti da verujem da je ova jeza od zapustenih zelja

sto nocas mile i kroz pore puzu uz kozu pobednicki masuci belim zastavicama.

Nemoj mi reci da se predaju, samo me drzi za ruku…

Pusti da verujem u one slonove na horizontu,

crne od sunca sto ih guta, kako ce sutra biti pozlaceni od jutra.

Samo me drzi za ruku…

I, molim te,

otvori prozore za one ladjice i barke sto ih je more nocas

bacalo i lupalo o salukatre.

Pusti ih neka udju,

i samo me drzi za ruku…

          

p.s.temperatura ponekad i nije losa ako inspirise

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu