u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Tajnovita suma...
2013/01/27,22:25

 

 

 

  Ima u meni jedan pesnik okacen naglavacke, sa stopalima u zdrelu i s noktima zarivenim u jetru…

Ima u meni jedna skitnica podivljala od kruznog lutanja krvotokom, sa zeljom da kroz zenice sikne u belo kristalno jutro…

Ima u meni nekih tuga nakocenih ko napustenih macica sto ih macke u zubima nose da ih skriju po zabitim kutkovima napustenih tavana i memljivih podruma…

Ima u meni neki suludi slikar sto se razmase do bola kidajuci mi ruke od muke pa ih zamoci u neke rose i rumena jutra, a one posle ostanu tako bespomocno da vise nad belim platnom…

Izmedju njih duva neki stalni vetar i plese sa izmesanim krunama cveca i otpalim zutim liscem sto se lagano po ivicama kruni i osipa.

I nemam pojma kad i gde su se uselili i na kojoj stanici su se uvukli ko slepi putnici sa svojim teskim prtljagom…

Samo se ponekad izvuku, na kratko, da duboko udahnu i puste srce moje da sirinu zagrize halavo kad prosetam stazom sumskom….

 

                            

 

       

 

       

 

                 

 

         

 

            

 

                   

 

             

Sarena laz...
2013/01/25,23:05

 

 

 

  Jutros je nad niskim oblacima, spustenim do dna korenja onog najviseg drveca, provirilo jedno rumeno, sareno oko. Ugnezdilo se u krosnji pa zacudjeno posmatra mozaik od sitnih komadica nas uhvacenih na prepad, jos uvek snenih od zvukova i slika noci…

Nas, drhtavo rasporedjenih na dnu kaleidoskopa u rukama sarenog oka.

I samo milimetar neke sekunde nedostaje pa da se prividnost rasprsi u neku drugu illuziju buduce geografije pokretnih slika na dnu…

A, sa zidova metalnog kioska bezbroj novih lazi se sepuri, jos toplih od ukrocavanja… Tako mi neodostaje jedna obicna decija laz, sarena kao ovo prohladno januarsko jutro i bela kao pahulja, u prolazu, uz trepavicu priljubljena…

 

                      

 

                                 

Dve kockice secera
2013/01/23,20:50
 
 
 Okupljanje je bilo sa nepogresivim osećajem za vreme, časovnika nigde, ali stomak je jasno u sekundu odzvanjao tugaljivim zvoncem smeštenim na sred njihovih malenih dečijih stomaka. Naravno da se uvek išlo pravo pred baba Darinu kuću. Tu je bilo zborište njihove male grupe, tu se polagalo oružje od dugih motki, koje su vučene sa sobom od ranog jutra. Prema potrebi služile su kao konji za jurišni napad ili pak kao duga koplja u odbrani od opasnog neprijatelja koji je bio organizovan u jatima i obavezno bio grupisan pored seoske česme i ogromnog betonskog valova u kome se pojila razna stoka. Taj neprijatelj bi bio daleko slabiji i bespomoćniji samo da nije imao onako opasnog, goropadnog vođu. On ih je činio tako strašno organizovanim da nijedan pokret neopaženog provlačenja nije mogao da uspe. Uvek je stražario i bio budan. I čim ugleda opasnost, glasno šištanje je upozoravalo, zatim širenje velikih krila kao zastava pred napad, a onda zatrčavanje na jadnog zaprepaštenog prolaznika. Retko kad bi se neko izvukao tek sa vrištanjem i trčanjem, uvek je tu bila i ponek masnica od ugriza dugog kljuna najjačeg gusana koji je štitio svoje belo jato bisernih guskica. E, zato su se nosile motke! Prosto da ne bude iznenađenja.
 
          
 
 

A kad dođe taj treći čas po podne i oni se sakupe, bas pored baba Darinog kucerka, cisto da sumiraju rezultate, okicama su potajno vrebali njena vrata. Ona je, naravno, bila tacna. Izlazila uvek nasmejana, glumeci iznenadjenost sto ih bas tu vidi i redovno pozivala na soljicu caja. Uh, kakvi su to maratonski skokovi bili iz mesta! Svaki za olimpijadu odmah! Onako musavi, od jutarnjih sati i prezivljavanja od uzbranih plodova sa drveca, a najgori su bili u vreme plavih dudova, sa osmesima oko glave trcali su baba Dari pravo u siroki, topli zagrljaj. Onda, s jedva prividnim strpljenjem skidali obucu pazljivo je slagajuci u niz pored praga i u redu ulazili jedno za drugim u malu kuhinju, ukrasenu mekanim vezenim jastucicima, ustirkanim tableticima isheklanih od najtanjeg konca u fine cipke sto su se nalazile svuda, pa i na toj tacni sa krupnim crvenim ruzama na kojoj su uredno stajale porculanske tacne i cvetne soljice, obrubljene tankom zlatnom linijom, tik uz sam rub do usana. Svaka je pored sebe imala dve kockice secera. I, naravno, uvek je tu bio i poneki zalogajcic, ali pamti se samo djuvec sa sitnim pirincem koji je prosto ispadao ispod kolutova krompira, zarumenjenih obilno prelivenim sokom od paradajza. Nije baka Dara, volela da ruca sama. Znala je ona ovu druzinu i cekala bas trenutak kad se mala skupina odmara. Sve je vec bilo spremno, jos od ranog jutra. Samo je rucak ponekad kasnio jer je stari smederevac iskasljavao svoju starost kroz obilne kolicine crnog dima i rerne koja se jogunila sve vise i vise. Bili su tako slatko drustvo i grejali su joj srce i usamljenu dusu. Svoje dece nije imala, a udovica vec godinama. U crnom su je pamtila ova deca, oduvek. Samo je osmeh svetleo i takav ostao do dan danas. Prica, smeh, gurkanje i slatko mljackanje cinili su i baka Dari rucak sasvim drugaciji i prijatniji od onih ruckova kad je padala kisa i morala da ga pojede sama. Na kraju je bivao ispijen caj. Sa svom ozbiljnoscu i neverovatnom gracioznoscu malih prstica koji su stiskali drsku soljice da im slucajno ne bi ispala tako krhka. Secer se grickao posebno. Od samog coska, zrnce po zrnce, da traje sto duze, ali na nesrecu i zalost, brzo se topio i rastanak je uvek bivao pre nego sto se zelelo.

Nikada se roditelji nisu brinuli jesu li im deca gladna. Bilo je to vreme hleba masti i secera, poneko sa vegetom i paprikom, mozda pekmezom ili par slatkih krofni, a neko je deci davao i rastezano sa visnjama. Onako sa ulice su ih zvali, dodavali sa tanjira, a deca grabila rukicama ne razmisljajuci o bolestima, mljackali i u trku odlazili u nove igre do mraka…. Sve do pojave eurokrema na kantice i tegle, kada se sebicnost polako bokorila u zatvorenim kapijama i dozivla deca, svako svoje, pa i ruckovi postali razdvojeni i usamljeni, a igra tako prekinuta sve cesce ne nastavljana. Boze moj, eurokrem je skup, a ko hoce neka sam kupi i jede. Pa, nije to za svakog. Hm…

Jednog dana su se po starom obicaju sakupili kod baba Dare. Gomila ljudi je bila ispred. Guzva. Bili su ljuti. Zar ce svi oni na caj kod baba Dare? Otkud su saznali? I, da li ce biti za svakog? Zabrinuto su razmisljali gurajuci se do brezuljka ispred, odakle su mogli toj nepozeljnoj gomili preko glava da posmatraju vrata kucerka. I, tad su ih videli! Prvi put sirom otvorena… U stvari bila su skinuta sa sarki i naslonjena malo dalje na ogradi. Iz baka Darine kuhinjice izasli su neki ljudi noseci oromnu dugacku, drvenu kutiju. U njoj je lezala neka bleda starica, zatvorenih ociju, bez smeska, i tako je licila na baka Daru! Kao po komandi u glas su povikali: „Baba Daroooo!“

-Psssst!- povikali su sa svih strana. Neko je tiho dodao:“ Deco, baba Dara je umrla.“

Ostali su jos dugo, tako na tom brezuljku. Sa polozenim kopljima, u krugu. I niko nije pricao, cak se i stomak ucutao kao da je zaboravio da se do malopre nadao gozbi uz soljicu caja i dve kockice secera. Niko ih nije trazio do mraka, a onda se zaculo dozivanje. Svakog je vikala majka.

Jos neko vreme su se sakupljali, tu pred tim kucerkom. Cuteci, iscekivali da se otvore vrata. Pogledavali u stari dimnjak, crnih nagorelih pluca, hoce li se zadimiti i najaviti onaj djuvec rumenih krompirica i pirinca gde svako zrnce ispada samo za sebe.

Pa, niko im nije rekao da umiranje ovako zavrsava! Uzaludnim cekanjem pred zakljucanim vratima…

 

          

 

 

Brsljan
2013/01/19,20:22
 

  Oklevajući, s posebnim nemirom uz nagomilani višegodišnji umor, natovarenim na ramena prilazio je kapiji. Opet taj bršljan! Znao je da je pogrešio. Bio je bolećiv prema sestri i njenom nerazumljivom opiranju da ga počupa. Gajila ga je s posebnom pažnjom, kao retku egzotičnu biljku. Bože me prosti, kao da je živo biće! Uvek ga je napadala kad god bi se okomio na tu njenu slabost prema bršljanu. Za sve popustljiva, bršljan nije dala... Odustao je od te namere i prepustio je njenim čudnim navikama, i onako je bila ekscentrik za sve u porodici.

Sad,  kad je više nije bilo, bršljan je preuzeo kapiju. Obavio se oko iskovanih sunaca istrošenih vremenom i razorenih rđom. Više se ni brava nije videla. A, i čemu?

Ključ je odavno izgubio oblik nagrižen suncem i kišom. Jednoga dana samo je ispao iz svog  ležišta. Nije bilo vredno podizati ga nazad. Brava je samo bila još  jedna crna rupa u vremenu. Bršljan je to sve lagano pokrio i preuzeo. Pod njim se naslućivala linija nekadašnje ograde. Skrivao je tragove napuštenosti, a svojom živošću, na koju godišnja doba nisu imala nikakav uticaj a još manje neumoljiva starost, davao je neku čudnu tajnovitost mestu i nadu da život, tu negde iza njegovog štita ili baš u njemu, još uvek teče i traje...

Eh, sestra i njene navike. Umela je da priča tako divne priče njegovoj deci, a sve se odvijalo u zemlji obrasloj bršljanom. Sećao se, jednu je vrlo često ponavljala. Nije znao baš detalje, nikada se nije udubljivao u njene priče. Kao kroz maglu se sećao neke kapije obrasle bršljanom i gnezda  ptice u njemu. Činilo mu se da je spominjla gugutku. Da, cela priča je bila o usamljenoj gugutki koja je ostala sama u svom gnezdu i čekala da se desi  neko čudo. Kakvo čudo i da li se ikada desilo, nije se sećao. Nikada je nije saslušao do kraja. On je bio strogo uzdržane i ograničene mašte, kratkog strpljenja posvećen praktičnosti običnih dnevnih stvari. A, kod nje je uvek bila neka zakukuljena tajna. On, jednostavno nije imao živaca.  Kao da je sestra, sama, znala neku tajnu, nešto što niko drugi nije znao...

Pokidao je par tek izraslih, mladih izdana, koji su podstaknuti majskim, bujnim kišama ove godine  bili veci i lepši nego ikad. Nežni, savitljivi sa blagom naznakom  svetlo zelenog, izbijali su kožasti listići, nanizani na duge lastare pokretljive kao prsti maestra na klaviru. Bili su višak na prolazu, morao je ući još sada. Poslednji put. Vreme je i njega nagrizalo. Nije više imao ko da se brine o ovoj kući. Njihovoj, zajedničkoj u kojoj su odrasli njih četvoro, sa ocem koji je živeo stalno na putu i terenima kuda ga je vodila borba za opstanak i majkom koja se od silnog posla mogla videti samo u ranim jutarnjim satima. Nagnutu nad šporetom ili limenim koritom. Ili je kuvala ili prala. U međuvremenu nadničila, a uveče krpila zakrpu na zakrpu. Jedino su oni  žurili da odrastu i napokon odu u taj divni veliki svet, van ograde od iskovanih sunaca. Obećani svet, svet nekih drugih većih i sjajnijih zvezda od ovih hladnih i nepomičnih što su ih ispraćala i  dočekivala na samom ulazu u dvorište.

Kuća je, posle smrti majke i oca, pripala njemu. Teret. Bio je to, samo, još jedan dodatak na kamaru koja je počivala na njegovim plećima. Sentimentalan i vezan uspomenama  nije imao srca da je proda. Njegovoj deci nije trebala. Bila su rasuta po belom svetu. Sin u Americi, ćerka u Švajcarskoj. Retko su dolazili. Njima ova kuća, ili ovo što je ostalo od nje, nije značilo ništa… Godinama se sestra brinula o njoj. Ona je preuzela brigu o kući i dva groba na seoskom groblju. Niko nije imao pojma kako je sve stizala i koliko joj je truda trebalo da sve izgleda kao da je kuća napuštena tek pre par minuta i kao da će se njeni vlasnici vratiti svakog časa. A,  grobovi uvek uređeni i obeležini, barem jednim cvetom, svežim. Nije volela plastične bukete. Kako ih je samo grdila kad su dolazili jednom godišnje da se vide i donosili, iskreno kod Kineza kupljene na brzaka, plastične bukete raskošno bogate umrlim cvećem. Ljutila se da je sve praskalo. Pred njima ih je bacala, odmah, a oni sa grižom savesti pokunjeni ćutali i pored toga što su svi bili stariji od nje. Najmlađi od njih bio je pet godina stariji, a najstariji čak sedamnaest. Ona je bila najlmlađa. Mezimica, očeva. Zavideli su joj uvek! Pomalo, čak u nekim trenucima, i mrzeli. Uvek je sedela u krilu ocu, obešena o vrat, baš kao bršljan. Bršljan! Nije ni čudo što ga je volela kad je bila slična njemu. Ista! Retko kad su mogli prići ocu, uvek je tu bila ona. Jedino kad je spavala, onda su ga imali samo za sebe. Njih tri brata...

Našao je kupca za kuću. Odlučio se, jedva. Sestre od prošle jeseni nema. Našli su je sklupčanu pod bršljanom sa svežnjem  pšeničnog klasja u ruci. Izgledala je kao da spava. Spokojna pod bršljanom...

          

Cenu je dogovorio. Ostalo je samo još da pregleda tavan i novi vlasnik može ući u posed. Njega je ostavio za kraj. Iskreno, nije mu se penjalo pod stare grede koje su stenjale i ječale čak i kad je dan bio lep i sunčan. Sećao se poda koji je “disao” dok hodaš po njemu. Ugibao se sa svakim korakom. Napravljen davno od blata, trske i pleve, dotrajavao je svoje poslednje dane. Jedino što je na ovoj kući, začuđujuće bilo jako i sigurno, bile su merdevine koje su vodile na tavan. One su nudile sigurnost za svaki naredni korak, kao da su same pozivale:”popni se slobodno. Ono, što te gore čeka sam moraš savladati.”

I, popeo se. Lako, mada zadihan i oznojen. Provukao se kroz mala vratašca sa zavesom od  paučine po uglovima i sa prvim korakom, zastao. Tavan je bio raščišćen, prostran. Miris okačenog bosiljka i lavande  izmešan sa mirisom nadimljenih greda strujao je nošen promajom od malog otvorenog prozora sa zabata. Pored prozora stajala je stara stolica, sa prašinom ne dužom od par meseci. Taman, od kad’ sestre nema. Pažljivo je gazio po gredi, oprezno se približavajući  prozoru. Iznenada,  iz neosvetljenog ugla, prhnule su ptice! Zatečene, zbunjene napravile su dva kruga iznad njega i izletele kroz prozor. Bio je uplašen i iznenađen. Neočekivan tren izazvao je slabost u njegovim bolnim kolenima. Jedva se dočepao stolice da sedne. Disao je duboko. Sreća da je prozor otvoren!  Tu, odmah do samog prozora, na grani starog bora, zastale su ptice. Gugutke. Par. Gledale su ga začuđujuće i ispitivački, činilo mu se skoro blagonaklono. Eh, baš je poblesavio sad u ovim godinama.  Osmehnuo se na tu svoju misao. Protresao glavom da otera te viškove što mu mašta nije dozvoljavala da se razbokore. I, tad  mu pogled  pade na pod ispod prozora. Na njemu stari kofer, kartonski. Izgrickan po ćoškovima od miševa koji su želeli da otkriju njegovu unutrašnjost, a opet dovoljno jak da ne popusti pred njima. Rukom ga privuče i neočekivano lako otvori. U njemu knjige. Komplet Perl Bak. Poklonio ih je sestri za petnaesti rođendan. Neverovatno, sećao se kao da je juče bilo. Skakala je od radosti zbog toga. Obožavala je knjige i nije bilo greške u izboru poklona za nju. I, sad, kad god pokuša da vrati njen lik u sećanje koje se polako cepalo kao krpa pod kišom i vetrom, vidi je nagnutu nad nekom knjigom. Prstima je nežno prelazio preko uredno poslaganih knjiga. Talasala su se sećanja i nadolazila kao plima kroz stari biber crep i grede koje cvile i ječe pod zgusnutim bremenom sudbina. Nestali su. Rasparali se kao porub otrcanog, najdražeg džempera iznošenog s ljubavlju do kraja. Ostao je još on. Ostali su otišli sa druge strane okovanog sunca u tišinu, večnu. Dubok uzdah ote mu se iz grudi, i pogled mu ponovo skliznu na knjige. Trgnuo se na naslov prve “Rasturen dom”, neka blaga jeza uspinjala se niz kičmu, tavanske senke produbiše se još više u popodnevnim satima, a miris bosiljka dođe s novim talasom promaje. Kuća je uzdisala. Jedan kraj belog papira virio je ispod korica, saže se i podiže. Bila je to neka stara fotografija. Iskrzana od ruku koje su je često držale, požutela vremenom, a prikazivala je mladića širokog osmeha sa dubokim rupicama na obrazu i vrtoglavo crnim, dubokim očima. Da, sećao se tog mladića. Poginuo je vrlo mlad. Neka, valjda nesreća. Nije mogao tačno da se seti… Okrenuo je sliku, a na poleđini  izbledelim, razlivenim na par mesta rukopisom je pisalo:

-”Jednom kad se sretnu, nađu i odaberu  gugutke ostaju zajedno do kraja svog života i duže... Čekaću.”

Ispod toga, svežim,  sestrinim rukopisom stajalo je dopisano:

-“Već duže vreme društvo mi pravi jedna gugutka. Sleti na prozorski sims i posmatra. Prepoznajem te tamne oči. Osećam dubinu  u njima. U bršljanu sam otkrila gnezdo! Poneću sutra par vlati žita. Spremna sam...” 

-To je ta priča! Zato je bila sama?  Godinama...Nije imao pojma. O, kako malo znamo jedni o drugima, dok putujemo paralelnim životima.

I, priča o gugutkama bila je njena. Ponavljana, strasno sa žudnjom da neko čuje. Da tugu podeli… A, on je nije slušao...Nikada do kraja. Zašto?

Par gugutki nestrpljivo je sleteo na sims. Želele su da uđu. Iz ugla je dopirao tanušan duet glasića koji je lagano prelazio u tužan cijuk za hranom. Imale su potomke i želele su da dođu do svog gnezda.

Vratio je fotografiju i zatvorio kofer sa knjigama. Snažna zvonjava mobilnog telefona rasekla je prošlost zatočenu na tavanu. Na displeju stajalo je ime kupca zainteresovanog za kuću. Javio se:

-Halo, da ja sam. Ne, nisam završio sa raspremanjem tavana. Ne. Oprostite, kuća više nije na prodaju. Da. Odlučio sam! Prekinuo je vezu i odahnuo.

Još jednom je pogledao na otvoren prozor i gugutke koje su već letele ka gnezdu. Ispravio se naglo, začuđujuće podmlađen i neverovatno lakog koraka spustio se niz merdevine.

-Da, moraću sledeći put da popravim ovu bravu na kapiji i namestim jedan stub za bršljan, poceo je da se spušta niz ulicu. Zaista je čaroban. Sestra je bila u pravu, čuda se ipak, dešavaju.

Odšetao se lako, uz veselo zviždukanje melodije neke  pesmice iz detinjstva.

 

p.s. prica pisana za knjigu Ulicama Blogograda 2012...i hvala na strpljenju sto ste dosli do kraja ;)

U potrazi za zlatnim grumenom
2013/01/17,22:18

 

   Snezni decembar onemogucio je setnje, ne zbog nase zimogrozljivosti vec zbog silne kolicine snega po sumskim stazama. Bilo je prosto pomalo rizicno za nas amatere i zato se na prvu setnju cekalo sve do prosle subote. Vreme prosto poklonjeno kao nagrada za strpljivost, minus sedam. Kisa, od prethodnog dana rastopila je sav sneg, a pri tom i raskvasila zutu glinusu, bila je ogromna pretnja za setnju, no jutro je otklonilo svaku sumnju. Par slicica, cisto da osetite delic lepote zimskog dana u savrsenom okruzenju i drustvu...

 Za fotografa uvek samo pogled u ledja ;)

 

          

 

Zadovoljstvo i osmeh na licu.

 

          

 

Pored zidina neke ne tako davne proslosti...

          

 

Do pecine koja je u skorije vreme izazvala posebno interesovanje nekih ljudi, kojima izgleda priroda nista ne znaci. Usred sume dohvatili su se makaza, testera i sekira i naravno sve prekrojili po merama sebicnog, savremenog coveka. Posebno me je iznervirao pokusaj formiranja cvetne rundele, sa nekim prepoznatljivim cvetnicama, koje iz revolta nism htela ni da slikam, u sred sume!!!!

 

          

 

   Sada postoji i ograda, a verovatno ce uskoro biti postavljena i naplatna kucica sa novim sumskim zapolsenikom.

        

         

Da, zaboravih reci da je pecina poznata pod nazivom Perina pecina i da iz nekih nejasnih dokumenata postoji mogucnost da je tu jos iz doba Rimljana kojima je to bio u stvari rudnik zlata! Tek, oni koji su krenuli da je uredjuju postavili su i resetke, sa dva katanca! Sad, da li istrazuju zlato ili nesto drugo...saznace se.

 

         

 

   No, pronasli smo drugu pristupacniju i jos uvek nezakatancenu pecinu.

 

          

 

   I, naravno da smo istrazivali u nadi da cemo otkriti zlato :)

 

         

 

 A, unutra...corak. Pecina je ljudska tvorevina iz doba starog kamenoloma.

 

       

 

   Nada umire poslednja, ako su mogli Rimljani, sto ne bi i mi tokom jedne lepe setnje pronasli neki zlatni grumencic ;)  Zato je ostavljamo da se ljuljuska na ovoj divnoj ljuljasci koju je neka dobra dusa poklonila na radost svim setacima.

 

          

 

   I, mozda nije zlatni gumencic, ali je lepota koja pozlacuje dusu svuda oko nas...

 

          

 

          

 

         

 

   Pozdrav i nadam se da ce i vas zahvatiti bar delic ove zlatne groznice :)

p.s. setnju je organizovala moja prijateljica Sanja i njeno udruzenje "Aktivna Fruska".

Zamaskirani baloni
2013/01/14,20:50
 
Nocas se tisina umotala u rumene kiflice sa uzarenim pekmezom od kajsija.
I, sto vise noc odmice,
sve vise na krajevima istice i curi...
Tu gde kapne, lepljiv trag ostane. Malena klopka za usamljene nespavace.
One sto nocas samuju uz pogasene televizore
i popaljene zvezde.
Sto se toplo osmehuju ledenim kristalima na raskriljenim prozorima,
onima u pokusaju da medju prste pohvataju odleprsale
sarene balone.
Uprkos svima sto ih vide kao mete!
 Onda su tisinu raspuknule petarde. Mnozeci se kao kokice iz prepune serpe. Veselo.
A, zatim iznenadna rika mitraljeskog plotuna,
rascepila je nebo i izbusila oblake.
Jedan pa drugi, izranjavao je sva ona paperjasta i meka tela.
Iz izbusenih oblaka pocela je kisa...
Prava provala tuge, po oguljenoj tisini spirala je sive krovove kroz zardjale oluke
spavaca i nespavaca.
Sve dok se vetar, narogusen, nije naljutio pa svom silinom resio da premesi
izbuseno nebo i zakrpi oblake ponekim balonom zamaskiranim u zvezdu...
 
 
 
 
Jedan obican dan
2013/01/10,23:00
 
 Bulevar kralja Petra blokiran. Vatrogasci, policijski automobili sirene i rotaciona svetla... Na radiju uskoro javljaju, neki covek se zabarikadirao sa suprugom i detetom u stanu, preti da ce se zapaliti
***
Nad sledecom ulicom drvece se izduzilo u zudnji da se bas ispred onog oblaka mekog nezno dodirne. Cudne su i vijugave grane, iskrivile se od cestih pokusaja da se sretnu. Tako kvrgave, valjda, svedoce o neuspelim susretima, kad je trebao samo jos mali milimetar, al’ eto... Tek gore, visoko savijen oblik ceznje u dodir spojen, a izmedju komadi ocupanog plavetnila u pramichcima proviruje na pesacku stazu.
 

Jos koji korak iza ugla u sledecu ulicu. I kisa...Razgrnuli se oblaci pa iz cistog, razapetog neba lije. Bas na grupicu promrzlih vrabaca, upravo okupljenu oko prosutih mrvica s praznicne trpeze...
***
Na pijaci trag od hrastovog lista i slame vodi do kontejnera. Ogromne kolicine badnjaka zavrsile su u smecu i pitanje je kako zastititi ovo malo hrasta sto je ostalo na Fruskoj gori? Ono sto nije poseceno za lozenje stradalo je za praznik. I pored upozorenja. Nezaposlenost i ocaj naterao je mnoge da ponovo sagnu pogled pred buducnoscu svoje dece.
Pijaca bogata, pijacari skrstenih ruku. Retki posetioci kupuju samo najosnovnije. Januar je uvek najduzi mesec, a u njemu jos praznika.
I, nista lakse ne nestaje naocigled, bez upotrebe ikakve magije, kao sto nestaje novac iz novcanika.
Jos samo da svratim do pirata. Dan je kao stvoren za kokice i neki film, a “Madagaskar3” je pravi nacin da se rasteraju danasnji sivi oblaci.
Sutra ce vreme biti bolje, a mozda ce i sneziti.
***
Na radiju javljaju da je drama na Bulevaru kralja Petra okoncana. Muskarac je odveden na psihijatriju. Razlozi nisu poznati.
***

Prognoza za sutra: kisa, tiho bez vetra...
Laku noc.
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu