u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

« U potrazi za zlatnim grumenom | Main | Dve kockice secera »

Brsljan
2013/01/19,20:22
 

  Oklevajući, s posebnim nemirom uz nagomilani višegodišnji umor, natovarenim na ramena prilazio je kapiji. Opet taj bršljan! Znao je da je pogrešio. Bio je bolećiv prema sestri i njenom nerazumljivom opiranju da ga počupa. Gajila ga je s posebnom pažnjom, kao retku egzotičnu biljku. Bože me prosti, kao da je živo biće! Uvek ga je napadala kad god bi se okomio na tu njenu slabost prema bršljanu. Za sve popustljiva, bršljan nije dala... Odustao je od te namere i prepustio je njenim čudnim navikama, i onako je bila ekscentrik za sve u porodici.

Sad,  kad je više nije bilo, bršljan je preuzeo kapiju. Obavio se oko iskovanih sunaca istrošenih vremenom i razorenih rđom. Više se ni brava nije videla. A, i čemu?

Ključ je odavno izgubio oblik nagrižen suncem i kišom. Jednoga dana samo je ispao iz svog  ležišta. Nije bilo vredno podizati ga nazad. Brava je samo bila još  jedna crna rupa u vremenu. Bršljan je to sve lagano pokrio i preuzeo. Pod njim se naslućivala linija nekadašnje ograde. Skrivao je tragove napuštenosti, a svojom živošću, na koju godišnja doba nisu imala nikakav uticaj a još manje neumoljiva starost, davao je neku čudnu tajnovitost mestu i nadu da život, tu negde iza njegovog štita ili baš u njemu, još uvek teče i traje...

Eh, sestra i njene navike. Umela je da priča tako divne priče njegovoj deci, a sve se odvijalo u zemlji obrasloj bršljanom. Sećao se, jednu je vrlo često ponavljala. Nije znao baš detalje, nikada se nije udubljivao u njene priče. Kao kroz maglu se sećao neke kapije obrasle bršljanom i gnezda  ptice u njemu. Činilo mu se da je spominjla gugutku. Da, cela priča je bila o usamljenoj gugutki koja je ostala sama u svom gnezdu i čekala da se desi  neko čudo. Kakvo čudo i da li se ikada desilo, nije se sećao. Nikada je nije saslušao do kraja. On je bio strogo uzdržane i ograničene mašte, kratkog strpljenja posvećen praktičnosti običnih dnevnih stvari. A, kod nje je uvek bila neka zakukuljena tajna. On, jednostavno nije imao živaca.  Kao da je sestra, sama, znala neku tajnu, nešto što niko drugi nije znao...

Pokidao je par tek izraslih, mladih izdana, koji su podstaknuti majskim, bujnim kišama ove godine  bili veci i lepši nego ikad. Nežni, savitljivi sa blagom naznakom  svetlo zelenog, izbijali su kožasti listići, nanizani na duge lastare pokretljive kao prsti maestra na klaviru. Bili su višak na prolazu, morao je ući još sada. Poslednji put. Vreme je i njega nagrizalo. Nije više imao ko da se brine o ovoj kući. Njihovoj, zajedničkoj u kojoj su odrasli njih četvoro, sa ocem koji je živeo stalno na putu i terenima kuda ga je vodila borba za opstanak i majkom koja se od silnog posla mogla videti samo u ranim jutarnjim satima. Nagnutu nad šporetom ili limenim koritom. Ili je kuvala ili prala. U međuvremenu nadničila, a uveče krpila zakrpu na zakrpu. Jedino su oni  žurili da odrastu i napokon odu u taj divni veliki svet, van ograde od iskovanih sunaca. Obećani svet, svet nekih drugih većih i sjajnijih zvezda od ovih hladnih i nepomičnih što su ih ispraćala i  dočekivala na samom ulazu u dvorište.

Kuća je, posle smrti majke i oca, pripala njemu. Teret. Bio je to, samo, još jedan dodatak na kamaru koja je počivala na njegovim plećima. Sentimentalan i vezan uspomenama  nije imao srca da je proda. Njegovoj deci nije trebala. Bila su rasuta po belom svetu. Sin u Americi, ćerka u Švajcarskoj. Retko su dolazili. Njima ova kuća, ili ovo što je ostalo od nje, nije značilo ništa… Godinama se sestra brinula o njoj. Ona je preuzela brigu o kući i dva groba na seoskom groblju. Niko nije imao pojma kako je sve stizala i koliko joj je truda trebalo da sve izgleda kao da je kuća napuštena tek pre par minuta i kao da će se njeni vlasnici vratiti svakog časa. A,  grobovi uvek uređeni i obeležini, barem jednim cvetom, svežim. Nije volela plastične bukete. Kako ih je samo grdila kad su dolazili jednom godišnje da se vide i donosili, iskreno kod Kineza kupljene na brzaka, plastične bukete raskošno bogate umrlim cvećem. Ljutila se da je sve praskalo. Pred njima ih je bacala, odmah, a oni sa grižom savesti pokunjeni ćutali i pored toga što su svi bili stariji od nje. Najmlađi od njih bio je pet godina stariji, a najstariji čak sedamnaest. Ona je bila najlmlađa. Mezimica, očeva. Zavideli su joj uvek! Pomalo, čak u nekim trenucima, i mrzeli. Uvek je sedela u krilu ocu, obešena o vrat, baš kao bršljan. Bršljan! Nije ni čudo što ga je volela kad je bila slična njemu. Ista! Retko kad su mogli prići ocu, uvek je tu bila ona. Jedino kad je spavala, onda su ga imali samo za sebe. Njih tri brata...

Našao je kupca za kuću. Odlučio se, jedva. Sestre od prošle jeseni nema. Našli su je sklupčanu pod bršljanom sa svežnjem  pšeničnog klasja u ruci. Izgledala je kao da spava. Spokojna pod bršljanom...

          

Cenu je dogovorio. Ostalo je samo još da pregleda tavan i novi vlasnik može ući u posed. Njega je ostavio za kraj. Iskreno, nije mu se penjalo pod stare grede koje su stenjale i ječale čak i kad je dan bio lep i sunčan. Sećao se poda koji je “disao” dok hodaš po njemu. Ugibao se sa svakim korakom. Napravljen davno od blata, trske i pleve, dotrajavao je svoje poslednje dane. Jedino što je na ovoj kući, začuđujuće bilo jako i sigurno, bile su merdevine koje su vodile na tavan. One su nudile sigurnost za svaki naredni korak, kao da su same pozivale:”popni se slobodno. Ono, što te gore čeka sam moraš savladati.”

I, popeo se. Lako, mada zadihan i oznojen. Provukao se kroz mala vratašca sa zavesom od  paučine po uglovima i sa prvim korakom, zastao. Tavan je bio raščišćen, prostran. Miris okačenog bosiljka i lavande  izmešan sa mirisom nadimljenih greda strujao je nošen promajom od malog otvorenog prozora sa zabata. Pored prozora stajala je stara stolica, sa prašinom ne dužom od par meseci. Taman, od kad’ sestre nema. Pažljivo je gazio po gredi, oprezno se približavajući  prozoru. Iznenada,  iz neosvetljenog ugla, prhnule su ptice! Zatečene, zbunjene napravile su dva kruga iznad njega i izletele kroz prozor. Bio je uplašen i iznenađen. Neočekivan tren izazvao je slabost u njegovim bolnim kolenima. Jedva se dočepao stolice da sedne. Disao je duboko. Sreća da je prozor otvoren!  Tu, odmah do samog prozora, na grani starog bora, zastale su ptice. Gugutke. Par. Gledale su ga začuđujuće i ispitivački, činilo mu se skoro blagonaklono. Eh, baš je poblesavio sad u ovim godinama.  Osmehnuo se na tu svoju misao. Protresao glavom da otera te viškove što mu mašta nije dozvoljavala da se razbokore. I, tad  mu pogled  pade na pod ispod prozora. Na njemu stari kofer, kartonski. Izgrickan po ćoškovima od miševa koji su želeli da otkriju njegovu unutrašnjost, a opet dovoljno jak da ne popusti pred njima. Rukom ga privuče i neočekivano lako otvori. U njemu knjige. Komplet Perl Bak. Poklonio ih je sestri za petnaesti rođendan. Neverovatno, sećao se kao da je juče bilo. Skakala je od radosti zbog toga. Obožavala je knjige i nije bilo greške u izboru poklona za nju. I, sad, kad god pokuša da vrati njen lik u sećanje koje se polako cepalo kao krpa pod kišom i vetrom, vidi je nagnutu nad nekom knjigom. Prstima je nežno prelazio preko uredno poslaganih knjiga. Talasala su se sećanja i nadolazila kao plima kroz stari biber crep i grede koje cvile i ječe pod zgusnutim bremenom sudbina. Nestali su. Rasparali se kao porub otrcanog, najdražeg džempera iznošenog s ljubavlju do kraja. Ostao je još on. Ostali su otišli sa druge strane okovanog sunca u tišinu, večnu. Dubok uzdah ote mu se iz grudi, i pogled mu ponovo skliznu na knjige. Trgnuo se na naslov prve “Rasturen dom”, neka blaga jeza uspinjala se niz kičmu, tavanske senke produbiše se još više u popodnevnim satima, a miris bosiljka dođe s novim talasom promaje. Kuća je uzdisala. Jedan kraj belog papira virio je ispod korica, saže se i podiže. Bila je to neka stara fotografija. Iskrzana od ruku koje su je često držale, požutela vremenom, a prikazivala je mladića širokog osmeha sa dubokim rupicama na obrazu i vrtoglavo crnim, dubokim očima. Da, sećao se tog mladića. Poginuo je vrlo mlad. Neka, valjda nesreća. Nije mogao tačno da se seti… Okrenuo je sliku, a na poleđini  izbledelim, razlivenim na par mesta rukopisom je pisalo:

-”Jednom kad se sretnu, nađu i odaberu  gugutke ostaju zajedno do kraja svog života i duže... Čekaću.”

Ispod toga, svežim,  sestrinim rukopisom stajalo je dopisano:

-“Već duže vreme društvo mi pravi jedna gugutka. Sleti na prozorski sims i posmatra. Prepoznajem te tamne oči. Osećam dubinu  u njima. U bršljanu sam otkrila gnezdo! Poneću sutra par vlati žita. Spremna sam...” 

-To je ta priča! Zato je bila sama?  Godinama...Nije imao pojma. O, kako malo znamo jedni o drugima, dok putujemo paralelnim životima.

I, priča o gugutkama bila je njena. Ponavljana, strasno sa žudnjom da neko čuje. Da tugu podeli… A, on je nije slušao...Nikada do kraja. Zašto?

Par gugutki nestrpljivo je sleteo na sims. Želele su da uđu. Iz ugla je dopirao tanušan duet glasića koji je lagano prelazio u tužan cijuk za hranom. Imale su potomke i želele su da dođu do svog gnezda.

Vratio je fotografiju i zatvorio kofer sa knjigama. Snažna zvonjava mobilnog telefona rasekla je prošlost zatočenu na tavanu. Na displeju stajalo je ime kupca zainteresovanog za kuću. Javio se:

-Halo, da ja sam. Ne, nisam završio sa raspremanjem tavana. Ne. Oprostite, kuća više nije na prodaju. Da. Odlučio sam! Prekinuo je vezu i odahnuo.

Još jednom je pogledao na otvoren prozor i gugutke koje su već letele ka gnezdu. Ispravio se naglo, začuđujuće podmlađen i neverovatno lakog koraka spustio se niz merdevine.

-Da, moraću sledeći put da popravim ovu bravu na kapiji i namestim jedan stub za bršljan, poceo je da se spušta niz ulicu. Zaista je čaroban. Sestra je bila u pravu, čuda se ipak, dešavaju.

Odšetao se lako, uz veselo zviždukanje melodije neke  pesmice iz detinjstva.

 

p.s. prica pisana za knjigu Ulicama Blogograda 2012...i hvala na strpljenju sto ste dosli do kraja ;)

Komentari

Comment Icon

Priča je fenomenalna, dirljiva, osećajna, baš kao i ti.
Drago mi je što nije prodao kuću, slutim da će neko biti srećan tu, pod bršljanom.

Posted by: nena58 at 2013/01/19, 20:46
Comment Icon

Hvala neno58 na strpljenju i citanju. Strpljivost je vazna i za srecu.

Posted by: merkur at 2013/01/19, 21:11
Comment Icon

Dužina teksta me nije uplašila i vredelo je svake sekunde koju sam "potrošila" na čitanje.

Pogodilo me iz više razloga. Prva dva znaš i neću pisati o njima. Treći je: moj bršljan se, većim delom, letos osušio. Ipak, ostao je jedan deo i ja se nadam da će se dogodine podmladiti.

Sa ovom pričom, uz ostale, zaslužuješ sopstvenu knjigu, draga! :*

Posted by: roksana at 2013/01/19, 21:14
Comment Icon

Draga roksana,
brsljan je izdrzljiva biljcica, te se nadam da ces uspeti da ga povratis. Proslo leto je bilo tesko i za nas i za mnoge biljke, nadajmo se boljem ovom nadolazecem.
Hvala na zelji za sopstvenu knjigu, nemam nameru, ali nikad se ne zna :)
Pozdrav!

Posted by: merkur at 2013/01/19, 22:02
Comment Icon

Teško mi je za neku tvoju priču reći da mi je draža, bolja od ostalih... Ali ova to svakako jeste ♥

Posted by: dalia at 2013/01/19, 22:43
Comment Icon

Citam komentare...Sta sam ti rekla ? :)

Mozes slobodno da se posvetis glancanju svog talenta.

Pozdravce

Posted by: didiland at 2013/01/20, 12:43
Comment Icon

Дошла сам на твој блог да се одморим под бршљаном и то ми се и десило. А Улице блогограда се познају по њему. Дивно!

Posted by: pricalica at 2013/01/20, 16:14
Comment Icon

Stvarno predivna priča, oduševljena sam!!!

Posted by: perzijska mačka at 2013/01/20, 17:31
Comment Icon

@didi! Evo je ovde zbog tebe!
Hvala na podrsci :)

Posted by: merkur at 2013/01/20, 18:25
Comment Icon

@dalia: hvala ti mnogo!

Posted by: merkur at 2013/01/20, 18:26
Comment Icon

@pricalice: drago mi je da si se odmorila pod brsljanom.
Veliki pozdrav!

Posted by: merkur at 2013/01/20, 18:27
Comment Icon

@perzijska macka: hvala mnogo i dobrodosla na blog :)

Posted by: merkur at 2013/01/20, 18:29
Comment Icon

Istovremeno otrovan i lekovit, treba ga konzumirati u malim kolicinama, u suprotnom moze biti fatalan(brsljan), isto je i sa nasim emocijama, zato malena stani malo ne izazivaj veliku kolicinu istih! Ubices nas! Hvala za trenutke letenja, divno!

Posted by: fixyou at 2013/01/21, 13:23
Comment Icon

@fixyou:tesko je emocije dozirati, lakse je s brsljanom.
Nadam se da ste zivi, zdravi i veseli :)
Tebi hvala na ovom divnom komentaru, narocito na ovom "malena" ;)

Posted by: merkur at 2013/01/21, 20:12
Comment Icon

Nema na cemu, malena, izvoli i drugi put.

Posted by: fixyou at 2013/01/22, 14:09
Comment Icon

Ovo je prica koja je za dobro preispitivanje svih nas.Sudbina jedne porodice,koja nakraju ostaje samo jedan od mnogih.Nadam se,da ce se neko iz te loze setiti,da produzi i ne dozvoli da se brsljan unisti?
Dirljivo,a tako poznato!
Divim ti se!
Hvala ti!

Posted by: lora1 at 2013/01/23, 12:41
Comment Icon

@lora1: zaboravljamo neke trajne vrednosti, a predajemo se lako povrsnosti...kasno uocimo razliku, a ponekad nema sansi za popravku.
Poljubac!

Posted by: merkur at 2013/01/23, 20:58
Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu