u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

« Budi se | Main

Ona ima karakter
2018/07/11,10:45

 

  -Gde je koka?

-Pa, bila je jutros tu. Pustio sam je u dvorište.
-Ne mogu da je nađem...
-Pa, ako nema perja po dvorištu onda je tu negde.
Tako teče konverzacija i lete sms poruke između mene i muža.
A, tako, utešno ume i da umiri moj nemir, isti pomenuti muž. Beskrajni potencijal saosećajnosti i brižnosti. 
Elem, koka je privilegovani član našeg domaćinstva. Mislim, nije ona dobila tu poziciju nekim posebnim i specijalnim zaslugama, ona se za taj status sama izborila. Jednostavnim ignorišućim stavom prema svakom autoritetu. Prvo, u prošlogodišnjem leglu malih pufnastih pilća, bila je u vrlo lošem položaju. Nije se uklopila u masu. Samim tim, jedva je uspevala da dođe do punih hranilica. Najčešće bi kljucnula poneku mrvicu, spalu sa večito gladnih i pohlepnih kljunova jačih vršnjaka. I dok su oni rasli, sve više, ona je ostala mala, toliko malena da im je trčala ispod krakatih nogu. Pri tom je često “pazarila” oštrokljune “čvrge”. No, nikad je nisam čula da se oglasila ikakvim zvukom. Samo bi klisnula dalje u neki ugao od nasrtljivaca i ponovo krenula u pažljivo pretraživanje tla za nekom propuštenom mrvicom hrane. 
A, onda je nekim slučajem otkrila, da isto tako lako može da se izmigolji i kroz noge nas koji smo se starali o punim hranilicama, vodi ili ih pred veče zatvarali na sigurno od lija noćobdijki i njihovih apetita.
Tek, malo po malo, dan za danom koka je obeležila celo dvorište kao svoju teritoriju. Prvo je nismo odmah ni primećivali, samo bi nas iznenada prestrašila, izvlačeći se uz priličnu buku, ispod grmova lovor višnje i ostalog dvorišnog rastinja. I, dok smo mi ostajali paralisani iščekujući da se “zver” pojavi, ona je graciozno, uz neverovatno ignorisanje, i konstantno mrmljanje, prolazila pored nas kao i da nas nema. Spuštene glave istraživala je pomno travnati teren. Pred sumrak je netragom nestajala. I pored upornog pretraživanja nismo saznali gde se krije. Njena spavaonica ostala je tajna za nas, a na sreću i sve ostale noćne posetioce, manje-više dobrodošle. 
Jutrom bi poranila i nastavljala svoj osobenjački dnevni ritam. Jedina komunikacija na koju je pristajala bila je u trenucima kada je žeđ natera i to samo onda ako nije mogla da pronađe ostatke barice od kiše ili malih lokvi nastalih zalivanjem cveća.
Tad bi bukvalno dotrčala i bacila se pred kantu sa vodom. No, čim bi utolila žeđ žurno se gubila u nekom svom pravcu.
Njeno prisustvo otkrivala je svakodnevnim poklonom u vidu ogromnog jajeta, koje je ostavljala baš pred vratima žicom ograđenih srodnika. Tako smo znali da je ok i da se tu negde muva. 
I, rasla je! 
Ono malo zakržljalo pile, kojem nismo davali nikakve šanse, naočigled je izraslo u finu kokicu vrlo lepog i raskošnog perja. Identična ostalima iz jata, naizgled, a toliko posebna i svoja. 
She had her own personality.
Prosto, nije se uklapala u jato sa ostalim kokoškama. Ni to što nije imala pristup hrani kao sve ostale, nego je preživljavala samo od onoga što nađe i kljucne, nije je privuklo u kokošinjac. Koka slobodnjak. Čudna koka, sama koka jedina na svetu.
A, onda je pre neki dan, da l zbog znatiželje il ko zna kog razloga, došetala pre zatvaranja kokošinjca i pridružila se trima starim frajlama koje su takođe u svojevrsno posebno privilegovanom statusu. Provukla se, po običaju, kroz noge ušla i ostala. 
E, tu smo se mi zeznuli! 
Te kokoši, nisu ni malo tolerantne i ne priznaju različitost i slobodu duha! Novopridošlici nisu pružile šansu, ni malo domaćinske dobrodošlice, nego su je, po starom usudu, poprilično izmaltretirale da je koka do jutra jedva živa ostala sa očiglednim fizičkim traumama. 
No, njena priroda nije pretrpela ništa od toga. I dalje psihički stabilna i svoja. Othramala je zanoseći u levo iz negostoljubive sredine i posvetila se svom uobičajenom, malo usporenijem, ritmu.
Zato sam se jutros zabrinula. Nisam je videla. Nije bilo jajeta. A, travnjak je podivljao, prava prašuma. Morala sam je tražiti. Bila je skrivena vlatima u nesvojstvenom ležečem položaju. Obnavljala snagu. Drži se. Ona je čudo!
Čudna koka, sama koka, jedina na svetu!
Večeras je došla do muža. Nije se gurala ispod nogu.
Gledala ga je po prvi put. Iščekivala.
-Dobro, ok, hoćeš da te zatvorim. Moraš sačekati da ove kokoši namirim, pa ću onda tebi da pronađem nov kutak. Ok?
I koka je čekala. 
Sklonila se u stranu, prilegla i čekala.
Čudna koka, sama koka, jedina na svetu.
Kad je muž završio uobičajeni dnevni redosled, pozvao je. 
Ustala je, prišla i otišla tamo gde joj je napravio nov smeštaj. Ušetala dostojanstveno, malo hramajući i zanoseći u levo, ali vrlo damski i moglo bi se reći sa stilom.
Čudna koka, sama koka, jedina naša, omiljena, na svetu!
She had her own personality.

Komentari

Comment Icon

Ta koka ima ličnost i po tome je slična ljudima osobenjacima, onima koji tačno znaju ko su i šta su i ne daju se podvesti pod opšteprihvaćena pravila.

Posted by: lastavica at 2018/07/11, 10:58
Comment Icon

I koke znaju kako ostati svoj.

Posted by: merkur at 2018/07/11, 11:02
Comment Icon

Тако је радила моја бака, твоја ме прича на то подсетила. Нарочито са подмлатком кад одвркне. Чека да падне ноћ, кад их ухвати кокошије слепило, и онда их састави. :)
Машем!

Posted by: pricalica at 2018/07/19, 19:40
Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu