u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Strah ispred vrata
2012/08/20,16:30

 

  Taj vetar,

nosio je u sebi neki cudan zvuk lisca, nalik na tihu molitvu, pritajenu kao sapat, a ipak uporno ponavljanu zalopojku sto sumi nad krunama drveca zednoga kise. Mesecima nije pala i nikakav nagovestaj nije ni postojao da ce je uskoro biti… Uporno je povijao grane cas na jednu, cas na drugu stranu kidajuci posustale listove kao latice uvele margarete. Sustala je i jecala suma. U tom prostoru izmedju beznadezno ravnodusnog, razapetog neba, koje se plavilo u svom miru krijuci od pogleda ono iza, i izmedju ispucale, suve zemlje, rasute u prah sa travom koja se mrvila pod nogama, talozilo se novo osecanje straha… Izdvajalo se, upravo, iz tog tihog sapata lisca. Lagano, kruzno, prozimajuce, uzdizalo se od bosih tabana, izranjavanih na grubim brazgotinama privremeno napravljenih stazica u vreme kise, i uspinjalo duz ledja, obavijajuci svaki prsljen kicme, ponaosob, novom alkom pojacanog straha. Razlivao se u isusena i napustena korita uzimajuci ritam zeljenih kapi, ubadajuci kap po kap i tako sistematicno raskidao uporno nit po nit prividno, u zurbi, otkanog mira.

Dan, na izgled obican, odjednom ispraznjen od prisustva ljudi, punio se bujicom nadolazeceg straha. Nenajavljen, iznenadan plavio je svaki kutak, ruseci brizljivo i dugotrajno postavljane brane. Kao list otkinut, kovitlao se prozimajuci sve kroz sta je prosao…Nezaustavljiv mahnito je bujao i pretio da preraste oci koje su sirom pratile sve brze povijanje grana.

Vetar, grane, lisce, tihi jecaj sto prerasta u zalopojku i oci plave, rasirene, trepere frekvencijom straha u istom ritmu i prostoru naslonjenom na nevidljivu akusticnu viljusku razapetu izmedju neba i zemlje.

Ali, sta je u tom obicnom danu, tako toplom i mirnom, milovanim mekim vetrom, igrom grana i senki, umrezenih u hladovinu decenijskih krosnji, izazvalo pokretanje vibracije nejasnog straha i zasto se uspelo kroz kicmu smestenu s namerom da u svemu samo uziva? Zasto se ugnezdilo i pojacalo tu negde na sred grudi?

Zar su zvuci suvog lisca s krosnje probili membranu?

Ili, se to trenutak, zbijen vrelim vazduhom, zaglavljen na svom putu, poigrao sa samocom?

Trenutak,  kad shvatis da su vrata iza kojih se krije vizija buducnosti nestala u vrelom titranju na udaljenom horizontu… Kao kratka vizija. Kao nejasni obrisi sna koji se gube u delovima zatvorenim salukatrama jutra i nedostupni onom dnevnom, probudjenom ja.

 

                            

 Kad posezanje za hiromantijom, numerologijom, kristalomantijom, tumacenjem snova, i ko zna cime vec,  postaje potreba da se dosegnu i bar malo odskrinu vrata nestala kao fatamorgana… A, osecaj je tako blizak…skoro pod prstima osecas hrapavost drveta, dok ruka lagano klizi i trazi kvaku…jos samo koji milimetar i tvoja buducnost je na dlanu.

 

                 

 

Mozda…

Al’ strah zamagljuje vizije i kugla ostaje mutna…

I, kao spas dolazi potreba za vatrom! Lagana priprema suvih grancica, sto krckaju na prvi dodir, slaganje u kupu iznad guzve papira, stare novinske hartije sa vestima nista manje aktuelnim, isto kao i koju godinu pre. Prvo tanusne, pa malo deblje. Ritual pred prvi plamicak i prvo pucketanje da rastera strah. Ta vatra koja je i sama rodila strah, postala je saveznik u rasterivanju istog.

Debeo trag gustog, sivoga dima uspinjao se lenjo iz kamenom ogradjenog ognjista, a ostar miris zapaljenog drveta razneo je nelagodu. Poznati zvuk motora koji se probijao poljskim putem nosio je sa sobom mir.

Trenutak samoce je prosao!

Da, beskrajno smo potrebni jedni drugima. Narocito kada je samoca u pitanju. Fantasticne se vizije ispletu u tim trenucima, dvostruko rasirenih ociju…

A, dan je samo topao i vetrovit bez traga nagovestaja zeljene kise…

 

p.s.ovim postom samo zahvaljujem kostabedniku sto me je nadahnuo da oslusnem jos vise tisinu...

 

Kolekcionarstvo
2012/08/16,22:10

 

 

Iz polumraka dnevne sobe  cuo se dubok uzdah.

-Hoces da upalim svetlo?

-Ne.

Tisina. Samo kratki uzdasi remete pesmu zrikavaca. Kao koncentricni krugovi na vodi…Poslednji kad se primiri, zacuje se novi. Jedan zrikavac, sasvim blizu, utisa se sa uzdahom, pa nastavlja dalje. Jos jace. On je najglasniji. Ostali se cuju iz baste. Noc lagano spusta zgusnute trepavice…

Opet uzdah.

-Razmisljas?

-Da.

-O cemu?

-Znas vec.

-Znam…

-Opet sam ispao budala…

-Nisi!

-Jesam! Sam sebi sam u stomak uskocio.

-Ne, ne razmisljaj tako!

-A, kako?

-Ucinio si dobro delo!

-Hm, da. Jos jedno…Zaposlio sam njega, a on preuzeo da radi moj posao za manje novce. I, jel’ to dobro delo, sto sam sad ja bez posla?

-Neko to odgore vidi sve.

-Da. Opet ti sa tvojim optimizmom. Jel’ vidi onda da sam ih sakupio dosta? Ili, bar, koliko ih jos treba? Da znam…

-Ono sto je za tebe dosta, mozda ipak nije dovoljno.

-Da, nikad nije dovoljno…a, jel’ vidi taj neko da su stigli racuni?

-Ne, te racune on ne vidi…

-Ludo! Opet ti o dobrim delima. I, bunar kad bih sa njima napunio za mene ne bi bilo dosta. Uvek bi mi falilo jos jedno. Takav sam. Baksuz…

-Ne pricaj tako! Veruj, slazu se oni vec negde i neko sve to redovno zavodi. Ta statistika ne gresi. Ona nije kao bikini, sve otkriva. Nista ne krije.

-Znam… Sve znam, mila moj, samo ne znam… cime sam te zasluzio?

-Pa, dobrim delima!

-Prasak smeha prolete kroz komarnik, zaljulja paukovu mrezu u uglu, a zrikavac se utisa, sasvim.

-Hajde, dodji, dodji blizu, skroz, da mogu da te zagrlim… Eto, imam samo ovo rame za tebe.

-Dovoljno! Jel’ znas da je nocas kisa meteora?

 

-Nemam pojma, ni ne interesuje me.

-Pa, ti si skroz blesav! Zvezde padalice kao na dlanu! Hajde da ugledamo jednu i da zamislimo jako, jako zelju! Da zelimo isto. Hoces?

-E, bleso moja, ako ti hoces. Hajde, idemo u bastu da gledamo zvezde, mozda jednu uspem uhvatiti za tebe, meni ne treba…imam tebe.

-Necu. Znas da mi je dovoljan i srebrni opiljak, iskovacemo zajedno jednu.

-Psssst….

          

Letnje pijavice
2012/08/11,22:25

 

   Pripreme su pocele sinoc. Pasulj je potopljen, a kolenica dobro isprana i lako probarena. 

Samo da jutro osvane suncano i lepo. I, opet ljudima ne mozes ugoditi. Danima gledam nebo i zeljno iscekujem nagovestaj kisnih kapi, a sinoc zabrinuto pratim par nekih mutnih oblacaka, zalutalih na ovo cisto nebo. A, zemlja suva i zedna. Potok jos od juna ne zubori. Zacutao je i presahnuo ostavivsi samo uporno, istrajno smece, nadasve cistih ljudi sto visak prebacuju preko ograde, jer voda ipak nosi sve... Nosi, al' dokle nikad se ne zna. Sad se samo povukla i ostavila plitko korito uprljano kao musavo ogledalo. Nedostaje mi zubor. Nikada se ovako rano nije povukao i bas toliko dugo da traje. Cak i tandrkavi zvuk plasticne kante zapale za zilu bagrema, koji pridrzava obalu placa i donjeg dvorista, gde caruju morke i patke, i to bas ispod prilicnog vodopada, nastalog pomalo suludom idejom komsije, za kojeg jos uvek ne znam da li je lud ili pesnik, a sve u zelji da pregradi potok i da se kupa. Da, cak mi i to nedostaje...

No, subota je i ja ne zelim kisu. Pasulj je potopljen i ogroman kotlic spreman za odlazak na bastu. Basta... Napustila sam je u ocajanju, prepustila beznadezno korovu, onom otpornom sto mu ova susa ne smeta. Semenje polozeno s nadom malo je donelo ploda. Buranija nije. Nije uspela ni da cveta. Seme, autohtono i staro dobijeno iz Sapca, nije obnovljeno. Gajim nadu da cu, nekako, ponovo doci do nje, nadam se.

         

Za sad jos uvek stoje pritke, pobodene i spremene za rod koji nije dosao. Kao napusteni skeleti vigvama, onako u brzini stihijski, pred kataklizmom...Kataklizma. Rec od koje ne mozes pobeci. Vitla se poput iznenadnih letnjih pijavica i pojavi se  na prepad, neocekivano sa spremnim asom  u rukavu za nas nasmesene i neobavestene, kazu optimiste. Tako, dok u rano i sveze jutro hitam po hleb, masuci torbom i uzivajuci u pticama nalecem na prvu pijavicu. Poskupeo pasulj, 400 din. A, nema ga i sve su prognoze da ce biti i skuplje. Komsinica psuje na paradajz, najjeftiniji 80 din. Nema ove godine kuvanja. Nema odlazaka do spajza, po flasu, pa onako dugacak cug, jer to je odlican lek za pritisak i holesterol, a ko zna sta jos moze da leci, taj pravi domaci. Zaliven znojem domacice, zustro nagnute nad pasirom, u ritmickom cedjenju poslednje skrivene kapi u zadebljaloj ljusci, pa zatrpan pod neku deku da se preznojva, bar jos dan ili dva. Na ulici, pred radnjom, dve zene raspalile pricu po hulji sto izvozi i poslednje zrno psenice i kukuruza, a neka tiha zebnja kuca po rafovima i vec sad navlaci potrebu da se kupi po neki visak, ako se ima i moze. Kataklizma... Pijavice dolaze i odlaze. Na prepad... A, subota je i ja idem da kuvam pasulj, po staroj ceni.

          

Nosim i rucni rad. Da ne gledam u bastu. Budi tugu i brigu, a mozda izbegnem i pijavicu. Ovako zabrojim se u okca, stubice, redove i redice pa ne razmisljam. Prepustam se danu i pucketanju vatre, mirisu sljiva sto dozrevaju zajedno sa ovim letom, suvim i vrelim.Tepih prerano otpalih jabuka, svedoci o predavanju i prepustanju. Nisu uspele sazreti...

                                                          

A, tako sam se radovala, prerodilo je drvo stare sorte ruzmarinke, davno nije bilo tako. Kataklizma.

Pasulj se radosno krcka i kolenica se valjuska onako obla. Dan je suncan bez kise, a u  zednom kutku sveta sto nose neke vece pijavice- ODMOR!

                        

Pesma zrikavca
2012/08/09,22:45

 

Dve veceri uzastopno vijamo zrikavca.

          


Usunjao se i pronasao kutak, za oko nevidljiv, ali za uho toliko akustican da pocinjem da sumnjam da nije bas slucajno odabrao potkrovlje i bas taj cosak iz kog toliko strasno cvrci. Sigurno je pred ogromnom konkurencijom bastenskih cvrcaka potrazio bolje mesto za sopstvenu izrazajnost. I, to bas u potkrovlje!
Taman kad se pogase svetla i utisaju svi ostali zvuci, krece njegov solo nastup. A, sve u stilu “ja imam talenat”.
Za kratko, medju neobavestenom publikom, sledi neverica, pa zustri koraci do prekidaca, ponovo svetlo i krece potraga. Jedan, drugi, treci cosak...Tragaci potpuno zbunjeni i dezorijentisani. Razbijen prvi san i haos u redovima.
Ne vredi! On se utisa, zacuti i iz svog vip kutka posmatra komesanje  nezadovoljne i nedovoljno prosvetljene publike. Ma, ni traga ni glasa. Potpuni muk, samo se nocni zvuci provlace  kroz  komarnik i svezina koja rastvara tragove vrelog dana.

          


Umor.
Umor je ono sto nas spaja. Kod nas nedostatak sna vec nakupljen neprospavanim nocima u pregrejanoj kuci, produzen neocekivanim muziciranjem na uvce i to bas kad je noc donela olaksanje, a zrikavac zasigurno, umoran, od nasih cestih prekida i uzaludnih nocnih pomeranja stvari sa skripom koja sve to prati i sigurno vredja njegov istancan sluh.
Potraga traje u etapama. Na svakih pola, do sat vremena. Sve dok se neko ne umori i zacuti. Prednost je na strani zrikavca, 2:0. Sa prvim svanucem zavrsava i pozornica se utisava.  Ali,  tada je vec novi radni dan...
Jos jedna noc...
Oci napola vec sklopljene, pesma iz baste traje odavno, a u kuci je jos uvek mir.
Dokle? Za koji tren ce se svetla pogasiti i uskoro cemo saznati.
Laku noc, dobri ljudi ovo je zagrejavanje pred san. 

 

         

Nakupljeni kraichci
2012/08/06,18:11

 

 

U sanduku ugaone garniture drzim kese sa ostacima vunice.

To je obicaj koji stices sa godinama. U ranoj mladosti se gnusas tih kesa koje se gomilaju sa nebitnim viskovima, ciju svrhu nikako ne uvidjas, a ti mali navijuci raznobojne vunice, okrajci koji su nakupljeni od davno zaboravljenih i poderanih stvari, ostaju kao svedoci postojanosti boje, sacuvane od spiranja vremena.

Primecujem da ih imam sve vise. Sad su vec nagurane jedna u drugu izmesane sa novom, kupljenom na rasprodaji ili onom vrednijom kupljenom za neke specijalne komade, za neke posebne prilike.

Posebne prilike…

Ne volim taj izraz. Svaka je prilika posebna i svaki je tren zivota koji imamo poseban. U sebi nosimo zametke onog sto pustamo da isklija. Palete boja koje mesamo i spajamo, slicno tim okrajcima preostale vunice. I, kad ih raspes pred razlicite ljude i pustis da ih sloze, dobijas razlicite kombinacije. Od sivih, pastelnih, jakih i zivih, do tamnih, zagasitih, cadjavih…

Zameci koje nosimo u sebi.

Neki se upinju ceo zivot da sve jednostavno potru, a svoju samocu pretvore u mucenistvo. Oko njih razaznajes sustanje mahovine koja ih lagano prekriva i skripanje rdje sto ih nagriza. I, oni se isto tako sire. Svoje nezadovoljsto, ogorcenje, razocaranost. Raznose vazduhom razjedajuce cestice. Bacaju pipke na sve sto se krece. Njihovo stanje je nepomicnost, ne podnose pokret. Oni umiru milimetar po milimetar iz trena u tren i isto to rade drugima. Potroseni, a da da se nisu usudili iz zametka razviti. Zahtevni, vecito nezadovoljni dobijenim, a nespremni da ista daju. Zaborav pohara sve sto prime. Strelci gorcinom.

Oni drugi nose dah proleca. Miris razbudjene zemlje, trajanje sa smislom. Svrhu.

Oni su pokret, svetlost. Izvrsioci i davaoci. Zaboravljaju, jedino kad daju. Blagotvorni melemi…

            

 

 Pod presom, uvaljana kao slama izmedju dva zivota potpuno razlicito zametnuta, disem duboko i s radoscu  prebiram po nakupljenim  kraichcima vunice i slazem…

 

            

Zapertlan dan
2012/08/03,14:00

 

Komsijski pas uporno tuzno cvili…

Niko ne izlazi cele noci. On i dalje zavija.

Prevrcem jastuk. Sa druge strane cvrchci i prijatna hladnoca posteljine.

Noc uzmice, rascupana o grane jasena. Nagurao je krosnju skroz na prozor. Bahato se nagnuo i oslonio na bok kuce, a do juce je bio mali.

Naocigled, zacudno postalo drvo!

Od malene semenke, zbacene sa kljuna ptice, do krosnje za gnezdo .

Dokaz opipljivosti vremena…a, cini se, u prstohvat bi dani stali…

Tuzno zavijanje iscepkalo je jutro na komadice…

Blagosti nedostaje, i malo paznje.

Kao kamilica u zutom dobrodusje kuca na prozor i glas je tisi…

Na tren…

Vlasnik je napokon izasao na terasu. Jedno “Marsh” odapelo je strelu straha u maleno srce. Drhtanje odaje zveket prevelikog lanca. Teski koraci odvukli su za tri broja vece papuce, sastrugali tisinu sa plocica i ostavili zvuk hladnoce da vibrira…

Milosrdje se jos nije probudilo.

Jastuk je ponovo vreo. Ne vredi ga okretati na drugu stranu.

Jutro se dosunjalo, meko na ruzicastim sapicama macka. Cujem ga kako hoda po rasklimatanim crepovima.

 

          

 

 

Znam tu je… Merka vrapce i ceka … Lenj je za skok, a dorucak je siguran jos samo malo i zavesa ce se razgrnuti…

Prvi suncev zrak upravo se prosuo, pravo kroz prozor u sobu.

Napolju tisina.

Pas je zacutao…

Osmeh je paukovoj mrezi pomogao da prosije komadice. Zutim je ponovo zapertlan dan.

Kamilica je spremna.

 

         

 Dobro jutro!

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu