u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Moljac iz škrinje
2014/06/29,16:10

 

 Nema tu neke vidljive veze između današnjeg mirisa ispletenih buketića lavande i onih davnih zimskih večeri u kojima je šuštalo vreteno dok je veselo poskakivalo kuhinjskim itisonom, nošeno sigurnim majčinim prstima.
Nema…
Možda samo neka tanka rasparana nit od koje smo sami, neznajući, izatkani.
Protkani nebeskim usudom.
Iz škrinje zapakovanog štafira, pod uticajem sunčanog dana, izletela je ta nit ušuškanog mirisa lavande na krilima nejakog moljca.
Ono nasleđe poneseno vekovima taloženo u škrinjama naših duša.
Ta šarenica, od čijih pruga, bojenih snova i nadanja tkalja rasprostire krpare preko utabananih staza ili pokrstice bod što vremenom rastegljeno i razvučeno posunovraćuje u dupli šav zaraslog tek, jedva vidljivog ožiljka…
Ili su te zimske večeri ostale zauvek zgrušane u venama,
isprepletane prigušenim glasom mog oca od navale osećanja dok je glasno, majci i meni, čitao Veselinovićevog Hajduk Stanka, udvostručene i pojačane zvukom vretena.
Ma, ko zna od kog nasleđa je ta duša ponesena, rasparana pa nanovo izatkana.
Tek, uplete se poneki končić
sasvim nepriličan i teško objašnjiv,
čak potpuno nepristao u današnji dan i splete se čvrsto uz vrat do lančića,
pa gutljaji teško klize niz grlo…

       

U makovoj čauri
2014/06/13,22:00

 

 Gledam kako kroz spuštenu zavesu procvetava jutro,
kap po kap…
Dok u stisnutim laticama senki prethodnog,
tajnovito krije čauru dana priljubljenu uz prašnjavo okno.
U nozdrvama golica lipa i trag joj prosipa sunčev zrak.
Kad se poslednje zrno svetla,
otkotrlja niz vlažan dlan,
otvoriće se latice,
jedna po jedna…
I, tamo negde na izbrazdanom nebu, upiće ih,
kao kapi kiše
žedna zemlja,
sve nade i slutnje.
Otkapaće isto tako,
jedna po jedna…
taman toliko da se nebo zatamni
i po njemu raspukne zrelost sakupljena u čauri što je stasavala od jutra.
Tek s prvim zvezdama pojaviće se tajnoviti bog.
U tišini,
raskriliće i razmotati svitke
na širokom nebeskom stolu,
svih onih strogo čuvanih tajni
čije su kopije skrivene u kartografiji kodova naših vena.
Žedne oči istine
prekriće oblak,
na izgriženim usnama zasjaće
niska od sitnih kapi krvi,
i dok mesec nadnese svetiljku svog plavog srca,
za stolom više neće biti onih igrača
što umeju čitati damare i
vrhovima prstiju otkrivati
nove nebeske svodove,
pod slojevima
zatrpanih prašinom
nedavno pomrlih zvezda…

     

ШЛУС!
2014/06/07,21:46

 

 I, opet pokušavam nešto napisati. Zapravo, danima to radim…
A, efekat jednak utisku, kao kad sedneš u autobusu na mesto okrenuto suprotno od pravca kretanja.
Samo blesav osećaj pritiska u potiljku i dezorijentacija.
Čini se da drveće, svetiljke i bandere kraj puta brže padaju stapajući se s belom linijom po sred puta…
Besmisleno. Kao i čitava naša stvarnost.
Udaljavaš se, a ona stiže kroz pritisak na potiljku.
Nije potrebno ni da učestvuješ. Niko te i ne pita.
Smešten si u kontra smer dok kraj tebe, negde paralelno, postoji kolosek koji je sigurno pravi. I, ima ona romantična, nepregledna polja lavande, ali Nema, NEMA načina da se isključiš…
Smešteni na vijadukt kružnog toka, jednom ćemo se iskrcati.
Samo, ta poslednja etapa je u horizontali i ono što posle sledi nije upisano u turističke vodiče, i ne može se izguglovati, ama baš nigde.
Što bi rekli ni za ič ne vredi.
I, koliko god se trudila, nikako ne mogu da se setim kad su se pojavila ta sedišta u obrnutom smeru?
Da li je to krenulo tad, kad su sa tržišta nestale omiljene napolitanke, neke čokoladice, šamponi, prvi tinejdžerski ruževi?
Možda onda kad sam s diplomom upisana na biro rada i počela da sakupljam odbijenice s objavljenih konkursa?
Ili, s bilbordima prepunih obećanja budućnosti koja se smešila kroz krezubi osmeh prekrojavanja prošlosti?
Umrlicama bez naznake mesta i načina pogibije?
Uvođenjem sistema komunikacije preko interneta? Umrežavanjem javnih sektora?
Sve većim redovima i spiskovima kod doktora?
Vezama, vezicama, podvezicama…?
Smanjenom gramažom čokolade, testenine, peciva?
Jeste li primetili koliko vazduha kupujemo zapakovano, plaćajući sve više za Ništa? Ma, naravno da ste primetili, bezveze i pitam.
Možda sa sve većim brojem fakultetski obrazovanih i sve više doktora?
Onog trenutka kad od ličnog dohotka nisi mogao da preživiš ni najbedniju od bednijih nedelju dana?
Dođavola!
Kad je sve krenulo?
Ne sećam se više, od ove vožnje unatraške sve mi je smušeno, sve vidim drugačije.
Potrebna mi je Kočnicaaaaaa!
Hoću da siđem, majke mi, dosta je već, šlus dibiduz.

     

 ШЛУС!

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu