u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Po kiši…
2014/02/16,21:40

 

 

Uz ogomnu tutnjavu i gromoglasan trasak pada posečeno drveće s dubokim korenjem u nama.

Jedno po jedno.

Ono zadnje, za kraj, čuje samo onaj u kom je raslo. Ostalima samo liči na nepomično telo, sluti na tišinu boli, saosećanje ili histerično i besmisleno ludilo poremećenih hijena.

Šunjamo se kao retki primerci izumrlih životinjica birajući kišu ili hladnoću.

     

 

U potrazi za tišinom…

Umeš li da ćutiš kao drvo?

Ćutim… Ćutiš… Ćuti…

Ćutimo… Ćutitie… Ćute…

Umeš li da osećaš vreme pod prstima kao glinu i da od ove stvarnosti napraviš gnezdo za poslednju pticu s planine što se pod trepavicama šume krije?

Osećam… Osećaš… Oseća…

Osećamo… Osećate… Osećaju…

Kao tragači za retkim blagom, razmileli smo se za čudotvornim gramom razuma porinutog u srcu.

Bezuspešno…

U staklastim očima ribe okačeno jato pogašenih zvezda. Onih, što su se za njima, ustremljivale iz sigurnosti mulja pravo u ribarsku mrežu.

Pogašene zvezde, pogašene oči i razum u tami…

Imaš li snage da srcem mahneš belu zastavicu, onoj skupini brodolomnika vremena, koji su tragajući prekoračili okeane?

   

 

Tamo, gde se sad na pretposlednje oborenom deblu, ljuljuškaju s plavim oblačićima poderane nade.

Mahnem… Mahneš… Mahne…

Mahnemo… Mahnete… Mahnu….

Vredi li?

Spasioci će znati ili oni koji prvi stignu do njih.

Osloniš li se samo na srce, ono će pod trepavicama šume izvući poslednju pticu i lako naći trag. Bude li oslonac tvoj razum, razvezaće se i poslednja nit što brodolomnike drži nad provalijom.

Tek mala objava, u dnu pretposlednje stranice dnevnih novina doneće vest o njihovoj sudbini.

Tragična… Tragičan… Tragično…

Verujemo… Verujete….

Spaseni!

   

Oči
2014/02/08,21:50

 

 

Još samo čudni smetovi lišća, izmešani s plastičnim kesama i ponekom flašom, upleteni u neka čudna povesma oko usamljenih klupa, svedoče o vetru što je prohujao gradom. Ono preživelih stabala što je izbeglo seču i pir motornih testera s jeseni, lako je našlo kompromis s olujnim vetrom.

Drhtavo vitkim granama, sad slave Sunce, uranjajući ih vrhovima u najniže oblake talasasto praveći kružne otiske na nebu.

Koračam naporedo s jeseni. Ne, s tugom. Ili se obe vučemo prljavim trotoarom.

Oči sam privezala uz helijumski balon, a one uporno padaju dole.

Savest mi razara pogled prosjakinje i besmisleno je vući balon za sobom. Prljavština se uporno lepi za istrošene đonove.

Andrićev mrtvi drozd, ostao je na ivici šolje jutarnje kafe. Vidim mu oči i iznenađenje. I sve mi liči na razmazan gar od ugasle sveće…

A, onda gavran, uvijen u smet od lišća…

Prekida mi misli o drozdu tihim jecajem što liči na ropac.

Da, ona prosjakinja, imala je isti taj pogled…

Ćutala je.

Gavran jeca.

Savest, se sama privezala uz balon, kad očima nema pomoći.

Njegovo perje isijava modro crnilo i oči mu užareno kuljaju dok kroz razmaknut kljun ispušta taj tihi jecaj.

Na korak blizu, do njega, uzleteo je iz lišća.

Sad me uredno prati. Menja drveće i grane, nekad niže, nekad više, ali još uvek jeca.

Prosjakinja je sinoć bila pred drugim velikim supermarketom.

Ona i dalje ćuti, ali te oči… Imale su drozdov pogled…

       

Ravnoteza na vetru
2014/02/02,18:25

 

 

Gledano s kuhinjskog prozora, sva brizno negovana ograda od zimzelenog ukrasnog zbunja, povila se na levu starnu. Vetar je nemilosrdno naginje bas tamo gde ne treba. Gledano s komsijskih dobrosusedskih odnosa, od toga nema nista. Bespostedna borba razigranog zelenog s nase strane i strogo podsisanog sa njihove. Bas na uglu, raste inadzijski uporno, grm sa dugim neznim grancicama i sitnim listicima gusto nacickanih jedne uz druge. On strpljivo tka prazan prostor prosivajuci ga bogato svojim novim izdanima cak i u najsusnijim periodima. Sad, u ovo par dana olujnog vetra, sto nas je pozatvarao kao miseve u svoje kuce, taj grm stiti vrapcice koji su na nizim spratovima potrazili zastitu.

Gledam grancicu izvijenu pod nekim uglom visim od cetrdeset pet stepeni i zasigurno dugom do jednog metra, negde na sred, nakrivljeno se leluja jedan okruglasti, skoro debeljuskasti, mada vise nakostresen zimom, vrapcic. Zacvrkutne u kratkotrajnim razmacima primirja vetra, valjda kad stigne do malo daha, odmeri koricu hleba na simsu i rastojanje do iste, pa se onda opet usredsredi na ravnotezu i nimalo nezno povijanje grane s jedne na drugu stranu. Kad vetar zaokrene, pa mu se primakne s ledja, onda mu perca polete unapred i zadignu se k’o cuvena scena sa haljinicom M.M.

Meni, gledano s prozora izgleda tako slatko. Njemu, je to izazov prezivljavanja jos jednog dana. Primaci se prozoru s mrvicama, odrzati ravnotezu, a ponajvise izbeci sijaset macaka i macora koji su krenuli s februarskim udvaranjem i nije im problem da na cas prekinuti zabavu ne bi li omastili zamrznute brke.

Gledano, ocima nekog treceg, sa visih spratova zivotne zajednice, izgledam tuzno zatvorena treci dan u prividno sigurni dom, na kome se tresu oluci i crepovi jednako kao sto se i sama tresem od straha gledajuci vrapcica i njegovu svakodnevnu predstavu izvrdavanja zamkama zivota.

        

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu