u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

U senkama
2015/05/06,15:55

 

    

   Grane proleće i zamirišu prvi cvetovi, vazduh se ispuni tim blagonaklonim mirisom nade. Obećavajuće. Zastaneš na drvljaniku sopstenog bića i vidiš neka se mladica otela i pušta nove listiće iz posečenog panja. Zagrneš se lako odjednom nabujalom srećom i uz tvoju kožu, priviješ prezimljenu tugu. Podjednako, uz sve ovo što se budi i tutnji raskravljenim mrazom u ponornicama pod umornim nogama. Nagrizaš buđenjem plavetnilo neba kao hrskavu koru tek pečenog hleba. I praviš novi korak...
Ponesen senkom igre svetla. Zalutalog sunčevog zraka u isprepleteno korenje.

   

I dok hodaš već njušiš obespokojavajuće seme što klija u pokrovu trulog lišća. Nići će. Brzo. Čim podigneš stopala za drugi korak. Jednako buja u tihom protivrečju duše koja se pita. Prepleteno zajedno. Kao koren i sunce. Kao seme i trulo lišće. Hrane se naizmenično mesom tvojim, sve dotle, dok ga ima na kostima koje se kreću u hodu za senkom i mirisima...

   

Poslednji znak
2015/04/05,14:38

 

    

  

Da, dremljiv dan. Usnulo se ljuljuška u onom kraćem satu. Kasni zatvoren u kljunovima ptica što se klate na sitnim, još neolistalim granama. Dremljiv, kandžicama čvrsto drži nerazbuđeno jutro.

Sneva na nekom paralelnom koloseku, u rashodovanim lokomotivama. Zagaravljen u zapećku lenjih misli. U mirisu gareži ohlađenih kotlova…
Bez reda vožne s okasnelim polaskom na samom startu, zaglavljen međ’ izlomljenim pragovima i napuklim šinama. Sluša vlat kako raste u sred čeličnog, zarđalog srca i čeka… Čeka šapat, onaj, koji će reći da ima smisla krenuti sad, ovaj tren.

Iako zaglavljen…ima smisla.
Šapat…
Taj poslednji znak.

 

  https://www.youtube.com/watch?v=vVFKnsuWKYM

Crkvena zvona u kutiji od cipela
2015/03/12,18:18

 

         

 Juče su zvonila crkvena zvona. Težak, skoro gust zvuk rasparao je uspavanost kotline međ' bregovima. Zvonilo je tri puta s prekidima. Kažu, umrla je neka žena.
Smrt je bespolna. Smrt je bezvremena. Umro je neko u dubokoj starosti, sad već, sigurno jako mlad rasterećen ovovremenske prolaznosti.
Danas sija sunce. Udahnjuje radost užurbanoj bumbarevoj putanji. Njegovu, krivudavu i pomalo nervoznu, seče lagani i graciozni let dva leptira.
I opet, zanosno radovanje buketića malih zvočića, okačenih na tremu. Bistrim, veselim zvukom vibriraju treperavim trenutkom prolaska sunčevog zraka kroz raširene prste ispruženog dlana.
Vetar, negde u krošnjama, upliće ono od juče s ovim od danas. Ostaće dovoljno prostora za neko sutra. Tu, pod korenom, bagremovog drveta ispranog kišama, na vetrometini usamljenosti granice seoskog groblja i atarskog puta, kruni se i rasipa sipka zemlja. Ona stara s ovom sveže iskopanom koja čeka pokop pokojnice.
Dva muškarca sede pod bagremom za grubo sklepanim drvenim stolom i rasklimatanom klupom. Međ' dlanovim, uprljanih žutom ilovačom, drže pivske flaše i tiho se kikoću nekoj svojoj priči.
Njihov voz još uvek klopara. Stanice se lagano primiču i još uvek negde na horizontu u zlatastim smirajima zamiru obrisi neotsanjanog. Titraj suvih, bagremovih mahuna i šuštavo zvonki zvuk nad njihovim glavama je siguran znak da se i u ovom popodnevu voz kreće ustaljenim redom.
Ova saputnica, čiji su silazak s kompozicije, juče oglasila zvona, danas definitivno zaustavlja svoj časovnik s poslednjim poravnanjem lopata , koje trenutno stoje u paru naslonjene sa druge strane stola.
Bila je stara, tiha i dobra žena. Njen lik će izbledeti s dolaskom proleća. Još ponekad će u nejasnim obrisima iskrsavati u srcima odraslih sinova i velikih unučića.
-Samo neka ide redom-rekao je neko, jutros pred prodavnicom.
Vazduh je mirisao na topli hleb, a želudac oglašavao glad.
Sutra će kiša.
Spraće mirise od juče, a zvukovi su već odavno razbili i poslednji svoj ton o brda.
Na podu, u kutiji od cipela pohabanoj od duge upotrebe, stoji pravilan raspored jenog ispalniranog životnog prostora. Na minijaturnoj kuhinji su mali prozori s cvetnim zavesama, u spavaćoj sobi bračni krevet od kutije šibica, dečija soba obiluje bojama i igračkama...
Na šporetu se nešto krčka u odsustvu vlasnika.
Zlatokosa je iz druge bajke i neće se pojaviti.
U ovoj priči važe neka sasvim drugačija pravila i likovi još uvek nisu izmišljeni.

     

Filigran
2015/02/22,22:55

 

 Kad nanovo sklopim oči
i pod kapke ušuškam sva pera otprhlog sna,
znam probudiću se na obali svih okeana,
bosonoga,
u sam smiraj sunčevog poslednjeg zraka.
Dobaciće mi ga, lagano, pod stopala talas.
U zlaćanoj svetlosti,
penušvim vencem,
biće okrunjeno sve ono što smo gradili prethodnog dana,
u vlažnom pesku…
I ucrtane karte svih zemalja koje smo nadletali
vrhovima prstiju po osunčanoj koži.
Sešću na najbliži kamen
i kucaćemo istim srcem kamenim,
dok budem drhtavim prstima
požudno palila davno odbačenu cigaretu.
U muštikli od slonovače,
optočenu filigranskom čipkom dima,
strpljivo istkivane ispalim perima nedosanjanog.

     

Bljuzgavica
2015/02/06,23:36

 

 

  Kiša, gusta, neprozirna, intenzivna, uporna.
Spletena mreža sivila i kapi vešto hvata svaku pomisao na vedro začetu ludost.
Onda se, u sve to, uplela i nit od teških, vodenih pahulja.
Onih što padaju s treskom po klobuku kišobrana izlomljenih žbica nekih upornih misli.
Pod platformom starih cipela nestaju prethodni tragovi prolaznika u raskvašenom prekrivaču od kiše i snega.
Moji tragovi prešli su preko nekih tuđih, moje će prekriti neki od ovih što šljapkaju tu, odmah, za mnom...
U bljuzgavici, šipražje otisaka.
Tek, po neki, sučajno nedotaknut kraj, malo dublje ripne novih cipela, stoji još uvek utisnut u meki pokrov ustalasanog mrštenja.
Trenutak šljapkave prolaznosti u buri oštrih lomova duše.
Padaju strašću gajene zvezde, jedna za drugom, gašene umornim hodom. Ni, nekad, plavo nebo ne bi imalo tu moć, uzdići, nešto što je, uvek, samo privid bilo.
U strasti prema antikvitetima opipavam bila prošlih, a osećam samo ona buduća od kojih strepim...
Trenutak nadsvođen nad večnost u kom se žudnja gasi pirografijom srca, a prsti samo hoće meku zemlju. I, vlažan grumen, tek tol'ko da se na dlanu raspe u sitan prah...
Na šalteru drhtav starac. Prstima odrvenelim utisnutim godovima godina, po N-ti put pretura pregrade novčanika. Plačno, kao mrmljanje molitve, ponavlja:
-niste mi vratili karticu, niste mi vratili karticu, niste mi vratili karticu...
Za njim dug, otegnut red raskvašenih ljudi, mokrih cipela i kišobrana koji se cede. Vazduh smrdi na isparavanja podgrejan nervozom. Tapkanje oluka i stopala otkucava ritam brisanja dostojanstva.
Starac drhti u svom naporu dokazivanja.
-Živ sam! I mlad sam! I razumem! I hoću, biću brz!
Sneg, u kapima što s treskom pada po klobuku smisla...
Razumi me. Molim te! Moraš! Hoćeš li?
Neću da doživim taj trenutak.
Ne.
Odbrojala sam otiske po trotoaru i godine pred nama.
Ima ih još tako malo. Neću da ih raspem po đubrištu što se širi.
Hoću vrt. I cvet. Onaj Nebocvet!
Onaj što mi oblake stavi na dlan. Da ne piljim besmisleno više gore.
Iscrplo me iščekivanje smisla.
Da, i hoću klupu. Onu drvenu. Grubu. Široku dovoljno da zalegnem potrbuške i u obe šake čvrsto stisnem grumen zemlje,
i tako dugo, dugo gledam kako niče zrnevlje tih preostalih, nepostojećih godina...

  

Kroz preriju
2015/02/01,00:00

 

Budi se, onako malecka u svom krevecu koji još jednu trećinu ostavlja praznu i pored velikog džaka za spavanje, kroz poluosmeh i sklopljene okice, sneno šapuće:
-Ja sam jasila kooonja…
Pa, onda mala pauza i osmeh još veći:
-On me je srusio. Paaala sam sa kooonja.
Pitam je, jesi li sanjala konja?
Još ne otvara oči. I dalje se smeška.
-Ne, ja sam jasila koooonja!
I osmeh. Širok, sjajan od sreće. Na obrazima svežina. Miris nesputanosti i nevinosti.

Miris vetra od jahanja kroz zaboravljene predele. Kroz pejzaže u kojima nema jasnih granica. Kroz širom otvorene kapije mogućnosti i htenja.

Pa bilo to, ovaj put, i u snovima samo…

 

U susret
2015/01/18,23:10

 

     

 Jutro…
U kosi tragovi čvrsto spletenih košmara. Međ stisnutim šakama par uvijenih dugih, sedih vlasi. Prsti su ih, snovima spreteni, pokušali u očaju rasplesti.
Rasuti krhku nisku spokoja.
Na prozoru, istetoviran dah noći kapima što se uskim tragovima slivaju i nestaju u rasušenim uglovima drvenog prozora.
Jutro…
Najavljuje se kroz nožice gladnih ptica. Šuštanje, pod točkovima, vlažnog asfalta i miris sinoć oljuštene narandžine kore rasute po hladnim radijatorima. U mah pojedene da utoli navalu iznenadne žeđi. Tragovi soka sasušeni na dlanovima u lepljivo slatki nemar. Naježen baršun korena vrata i zgužvan čaršav kao ćutljivi svedok prošlog.
Topla kafa i miris tamjana dube, prvo plitke, pa sve dublje ureze smiraja, po okamenjenom strahu nasukanog prohujalom noći na obale kišnog jutra…
Neki novi koraci, uprkos svemu, odlepiće se od starih, teških stopala što okoštalo odbijaju da naprave pomak, i zakotrljaće se u još jedan dan kroz okrnjena okna natrunjenog jutra…
I to, baš u susret ptičicama žutog kljuna što gvire svakog novog dana, naivno verujući da su dovoljno skrivene i zaštićene tamom zgusnutih grana razbokorenih tuja.

    

Crtica
2014/12/05,08:12

 

  Kako preživeti samu sebe…
Isto pitanje i u osvit i na počinak.
Mesec je ponovo okrugao na dalekom  nebu.
Vetar po bulevaru razvlači prolaznike zajedno s otpalim lišćem. Jedan mršav pas, izgladneo, spuštene njuškice, panično među lišćem traži neki zalogajčić. Ne osvrće se na prolaznike, pred semaforom neodlučno zastaje. Zeleno je. Hoće-neće. Glad ga tera da sačeka neko sledeće uključenje zelenog. Crveno zvoni na uzbunu. Stomak je u haosu.
Na drugom semaforu iste raskrsnice, moja nedoumica pred zelenim. Instinktivno se zalećem. Instinktivno? Daleko je to od istine. Isprogramirano, da…
Motam po glavi imam li u torbi neke hrane za tu tužnu sliku usamljenosti u potrazi za utoljenjem gladi.
Decembar je.
Vetar je.
Ulice su prazne.
Neki gradovi danima nemaju struje, gejanja, vode… Neki filmovi se odvijaju paralelno. Stvanost je reality show preživljavanja.
Kako preževti samu sebe?
Pas i ja na raskrsnici. Dozivam ga tiho. U torbi nosim stari hleb za koke.
Usplahireno podiže njiuškicu. Gleda. Njuši. Prilazi…
I već je na zadnjim šapicama. Prednje su na mojoj desnoj ruci koja traži hleb po torbi.
Razočarano njuška osušeni, stari hleb. Navikao. Prepoznatljivi meni. Jednoličnost.
Ni glad ne može uvek isto. Prepušta se čekanju.
Hm, a kožura od slaninice? Mršav, sitan? Barem zanimacija. Miris zavaravanja.
Prepoznatljivo i jednima i drugima…
Sreća. Možda kratkotrajna, ali sreća! Leže zadovoljno u gomilicu nanešenog lišća pored semafora, u šapicama drži novi ukus. Bar na kratko.
Zeleno na semaforu, moja isprogramiranost ne može više da čeka.
Kako preživeti samu sebe? Nas? Sve ovo što se zove život?

     

Na dohvat
2014/11/17,07:21

 

     

Na vrhu šešira, prethodne večeri pregršt zvezda. Miris kokica i kestena. Pucketavi otkucaji sanjara u usporenom pulsu života.
Nas tri, na sred trotoara u senci između dva kandelabra, skačemo da dohvatimo zvezdu. Onu najsjajniju, tu nad našim glavama.
Danas, posle uzaludnog čekanja u poštanskoj štedionici i sat i po protraćenih zbog nesposobnosti postavljenih ljudi na informacijama, koji nemaju odgovor ni na najobičnije  pitanje ili se posle ograđuju besmislom svaljivanja krivice u salvi neprijatnih pogrda prostih ljudi, u rukama nosim primerak Dostojevskog. Izdanje Beletre, davne 1959. godine, godine rođenja mog srednjeg brata, Bele noći. U pustoši zaludnog čekanja birokratskih zamki, na trotoaru bulevara, prekrivenog nekim ispranim stolnjakom umrljan flekama kao ranama, izbor nečijeg dela života. Nečijih snova i nemira.
Na prvoj stranici:
Beše divna noć,takva noć kakva, valjda, može biti samo onda kada smo mladi, ljubazni čitaoče. Nebo beše toliko zvezdano, toliko svetlo nebo da je, pogledavši na nj, nehotice trebalo zapitati se: pa zar mogu živeti pod ovakvim nebom svakojaki naprasiti i ćudljivi ljudi? Ovo je takođe i mlado pitanje, ljubazni čitaoče, veoma mlado, ali neka vam ga gospod češće uputi u dušu!
Posle smo na igralištu ispred, duvale balone od sapunice. Vetar je bio jak, nosio ih je brzo i visoko. Bezbroj duga u njima plesao je nad glavama prolaznika, a male rukice su i dalje pokušavale, isto kao i zvezde, da zadrže poneku za sebe...

     

Nebocvet
2014/09/21,20:24

 

     

   

Ima tako neke lepote, gde se u susretu s njom, podignu plime nekog nepoznatog i nejasnog bola. Može se samo ponekad pronaći u hronikama nekog kamena obraslog mahovinom ili nekim nebolikim cvetom, iskrojenim sunčevim zracima od komada neba nad njim.

I… kao da u njima upisane leže sve one radosti i patnje zemlje u mudroj strpljivosti nad prošlim i budućim. Podrhtava i pulsira u nijansama tamnog-svetlog sva ona nakupljena tišina od postanka sveta i svetli u kristalima čistog, nemog krika.
I baš ta, lepota u tom nemom nebocvetnom ciku, preliva talasima nežnosti, jednako kao i bola.
Pa kad se u mislima vratiš i pod kapcima skupiš svaku laticu u krunu, osetiš kako se neprohod svakodnevnice razbija i lagano ostvaruje čistota i lakoća trajanja.
Stoji upisano u nekim davnim hronikama kamena i cveta…

 

   

 

Podvezano
2014/09/14,21:34

 

  Kažu piši, predano, savesno uvek…isplivaće jednom ispod svih koprena reči ono prećutano, ono skriveno, ono neizrecivo, ono što tišti i tavori terajući uvek na novi početak nizanja misli…
Ili ćuti…
Uvi tu začetu nežnost, zajedno s misli u bezbrojne povoje, da ih sabiješ tamo jedno uz drugo kao prste svih onih kineskih žena u savršeno podvezano stopalo…
Srce će, sigurno, jednako ljupko,
nastaviti da se ljuljuška istim, sviknutim ritmom.

   

Kako pripitomiti leptira
2014/08/31,22:45

 

 Izvidnica...

 

   Cveće!

 

 

  Ruka?

 

 

  Pretnja?

 

 

 

  Izazov?

 

 

 

  Ludost?

 

 

 

  Smelost?

 

  

 

  Hrabrost?

 

  

 

  Igra?

 

  

 

  Ljupkost!

 

  

 

 

Imati hrabrosti jednako je važno kao i imati nežnosti.

U svakom susretu.

Sa svakim živim bićem.

Ne ranjavajte drveće i ne povređujte stanovnike šuma i livada.

Možda nam je sledeće odredište upravo tu.

A gde ćemo se vratiti ako sve to ne sačuvamo?

Perpetuum mobile
2014/08/19,22:25

 

 Potonula sam zajedno sa svim rečima koje su utihnule i nataložile se besmislom pokušaja traženja onog drugog kraja razmotanog klupka.
Nisam čula ni šumove iz davno izvađene školjke čije beličaste ivice skrivaju još po koju trunčicu morske soli, iako sam je besomučno pritiskala na ogluvelo uho…
Utihnuli su čak i vetrovi, pa su jedra ostala opuštenih, mlitavih ruku u uvalama skrivenim bedemima naslaga godinama građene samoodbrane.

     

  Sinoć je odnekud isplivala ona mala singlica sa 45 obrtaja i luckasti tekst koji je onda imao tako lako objašnjiv smisao.
Šuštanje igle i tako zaštitinički ušuškan svet u polumraku dečije sobe čiji se obrisi lagano brišu gumicom napunjenih šesnaest godina.
Prve naznake nekih drugih čežnji u kolažima brižljivo izrezanih sličica iz raznoraznih časopisa. Maskirani elektrokardiogrami s neskrivenim prikazom prvih preskakanja, lupanja i nepravilnosti u razigranim otkucajima srca.
“Šesnaest godina prvi put ljubiš ti ne, nije zadnji put to su samo sni”
Ša la, la, la, la,
Ša la, la, la, li….

     

  Danas sam se skupila nebranjena od bedema.
Provalila su ga sitna zrnca s ivica školjke. Sakupila se u kapljicama što na usnama imaju isti okus mora, a gorčinu života kad naiđeš na nepremostivu provaliju čiji su krajevi razdvojeni razdaljinama nedokučivim visećim mostovima oblaka nada…
Ovaj perpetuum mobile koji tražim nije pravi. Pokreće se toplinom srca koju tražim zamagljenim očima čiji pogled skrivam od tebe…
I, eto znaš…
Razvijaš vetar u glavi koji pokrećeš strahom od moga sloma.
Budiš onaj šum usnule školjke i utihnulim rečima mešaš taloge zrnaca od kojih su sačinjeni svi moji oblaci sa čijim skutovima lako vezujem mostove po kojima hodam nad provalijama svakodnevnice.
Znam, pokrenućeš me iz uvale noćas.
Preći ćeš lako svaki kutak, nežnošću što je čuvaš za ovakve trenutke, poljupcima lomeći svaki delić mog otpora da nastavim dalje..
Ša la, la, la, la
Ša la, la, la, li…

     

  To je sreća trenutka koji plovi dalje na ovim vetrićima što ih raspirujemo naizmenično u svojoj glavi.
Danas ti, sutra ja…
Perpetuum mobile.

Katarza
2014/07/20,17:30

 

  Indigo plave bermude, terakot bluza i maslinasto zeleni sako. Imala je paž frizuru i skrivene oči iza velikih crnih naočara. Da, od lica se malo toga videlo. Možda samo delić jagodične kosti s leve i desne strane i okruglasta brada neobično špicastog završetka s nenametljivom namerom blage nagovesti tvrdoglavosti u dobro prikrivenom karakteru. Iskričavo je svetlucala pod prelivom senki ogromne krošnje. Jedan trenutak je nepomično stajala, a onda je zamahnula desnom rukom, hitnuvši u vis pljosnatu, modro-crvenu jabuku, uglačanu do blještavila od dugog držanja među dlanovima. Na zaobljenoj površini jabuke, odleteo je odraz starog hrastovog korena krajputaša iskrivljenog od podlokavnja vremena.
A, onda su poletele zelenkaste niti mahovine, odapete s luka vremena i protkale ovaj tren s onim od juče, ostavivši neutkan i neučvršćen završetak za ono što dolazi odmah potom...
U tišini umorene trave letnjim žegama, ostala je samo jabuka. Modro-crvena, uglačana s odrazom indigo plavog neba s gornje i maslinasto zelenog busena trave, s donje strane. Ulegnuta u delić crvenkaste prašnjave, grudve, odvaljene odnekud među posnu i škrtu glinušu, ostaće zaboravljena. A, s tvrdoglavošću, znam, izdržaće do prvih mrazeva da naizmenično modri i crveni.
U smrzloj travi, biće okrunjena kristalima sleđene slane za napor u izdržljivosti običnog trajanja.
Sve što je prošla, staće u vruskav, pročišćen i neponovljiv ukus.

     

Otkazano
2014/07/13,12:40

 

Da, mila…
Da, dušo.
Da, da razumem!
U potpunosti Vas razumem.
Čuli ste da ovaj cirkus ima jednu posebnu izdvojenu tačku.
Hteli biste da je i vidite i čujete.
Je l’ tako?
Ali…
Ima jedan problem.
Ovaj cirkus, što ga gledate tako raširenih očiju i posebno podešenih ušiju, ne radi više predstave za gledaoce po narudžbini.
Ne, ne.
Fućka mu se i za rejting i za loš glas.
On priprema nešto neviđeno.
Spektakularno!
Zatvorio se u jedina opstajuća uporišta,
čije su granice
razvučene između dva neizidana stuba i okačena na nepostojećoj žici.
Klovn je trenutno uronjen u talase sopstvenih sumnji. Boje je raskrilio po njima.
Danas, upravo eksperimentiše novom tehnikom prebojavanja starog.
Isprobava i dekupaž…
Prelepljuje lica ispred dasaka na kojima godinama stoji iza sopstvenih naslaga.
Nije ga briga što je predstava otkazana.
Ni kad će druga biti.
On je danas umetnik u ekstazi.
Otkrio je efekat iščekivanja. Upotrebljava ga za zamajavnje prolaznosti.
On pomera granice dosadašnjeg. Širi ih u nedogled budućnosti.
Izmišlja zaboravljene snove onih koji mu se smeju u lice.
Menja.
Pomera. Raskraja. Prekraja.
Uspostavlja jedinstvo nepostojećeg, baš tamo gde ga nikad nije ni bilo…
U ovoj poslednjoj predstavi,
njegovo golo lice u ogoljenoj sadašnjosti,
deliće šarene papiriće s opijajućim porukama sreće.
Svako ko se bude pridržavo uputstava na njima,
podneće lakše slepe i gluve godine što se u nepovrat po buvljacima povlače.
S malim nuspojavama neprebolje prolaznosti i
vrtoglavicama opstanka u svakodnevnici.
Samo onaj,
ko bude slepo slušao i pridržavao se uputstva,
imaće šanse
da mirno zaspi i u snovima preživi.
Hoćte li kartu kupiti unapred?
Molim, mila?
Molim, dušo?

p.s.Dragi moji,
apatija.
Što bi rekla baba “Dotalna” apatija.
S povremenim blescima i prosejavanjem lucidnih napada smeha i još lucidnije nade.
Pozdravljam sve leptiriće koji slete. Čitam ih rado, ali ćutim…
Ljubac!

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 19 20 21  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu