u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Bljuzgavica
2015/02/06,23:36

 

 

  Kiša, gusta, neprozirna, intenzivna, uporna.
Spletena mreža sivila i kapi vešto hvata svaku pomisao na vedro začetu ludost.
Onda se, u sve to, uplela i nit od teških, vodenih pahulja.
Onih što padaju s treskom po klobuku kišobrana izlomljenih žbica nekih upornih misli.
Pod platformom starih cipela nestaju prethodni tragovi prolaznika u raskvašenom prekrivaču od kiše i snega.
Moji tragovi prešli su preko nekih tuđih, moje će prekriti neki od ovih što šljapkaju tu, odmah, za mnom...
U bljuzgavici, šipražje otisaka.
Tek, po neki, sučajno nedotaknut kraj, malo dublje ripne novih cipela, stoji još uvek utisnut u meki pokrov ustalasanog mrštenja.
Trenutak šljapkave prolaznosti u buri oštrih lomova duše.
Padaju strašću gajene zvezde, jedna za drugom, gašene umornim hodom. Ni, nekad, plavo nebo ne bi imalo tu moć, uzdići, nešto što je, uvek, samo privid bilo.
U strasti prema antikvitetima opipavam bila prošlih, a osećam samo ona buduća od kojih strepim...
Trenutak nadsvođen nad večnost u kom se žudnja gasi pirografijom srca, a prsti samo hoće meku zemlju. I, vlažan grumen, tek tol'ko da se na dlanu raspe u sitan prah...
Na šalteru drhtav starac. Prstima odrvenelim utisnutim godovima godina, po N-ti put pretura pregrade novčanika. Plačno, kao mrmljanje molitve, ponavlja:
-niste mi vratili karticu, niste mi vratili karticu, niste mi vratili karticu...
Za njim dug, otegnut red raskvašenih ljudi, mokrih cipela i kišobrana koji se cede. Vazduh smrdi na isparavanja podgrejan nervozom. Tapkanje oluka i stopala otkucava ritam brisanja dostojanstva.
Starac drhti u svom naporu dokazivanja.
-Živ sam! I mlad sam! I razumem! I hoću, biću brz!
Sneg, u kapima što s treskom pada po klobuku smisla...
Razumi me. Molim te! Moraš! Hoćeš li?
Neću da doživim taj trenutak.
Ne.
Odbrojala sam otiske po trotoaru i godine pred nama.
Ima ih još tako malo. Neću da ih raspem po đubrištu što se širi.
Hoću vrt. I cvet. Onaj Nebocvet!
Onaj što mi oblake stavi na dlan. Da ne piljim besmisleno više gore.
Iscrplo me iščekivanje smisla.
Da, i hoću klupu. Onu drvenu. Grubu. Široku dovoljno da zalegnem potrbuške i u obe šake čvrsto stisnem grumen zemlje,
i tako dugo, dugo gledam kako niče zrnevlje tih preostalih, nepostojećih godina...

  

Kroz preriju
2015/02/01,00:00

 

Budi se, onako malecka u svom krevecu koji još jednu trećinu ostavlja praznu i pored velikog džaka za spavanje, kroz poluosmeh i sklopljene okice, sneno šapuće:
-Ja sam jasila kooonja…
Pa, onda mala pauza i osmeh još veći:
-On me je srusio. Paaala sam sa kooonja.
Pitam je, jesi li sanjala konja?
Još ne otvara oči. I dalje se smeška.
-Ne, ja sam jasila koooonja!
I osmeh. Širok, sjajan od sreće. Na obrazima svežina. Miris nesputanosti i nevinosti.

Miris vetra od jahanja kroz zaboravljene predele. Kroz pejzaže u kojima nema jasnih granica. Kroz širom otvorene kapije mogućnosti i htenja.

Pa bilo to, ovaj put, i u snovima samo…

 

U susret
2015/01/18,23:10

 

     

 Jutro…
U kosi tragovi čvrsto spletenih košmara. Međ stisnutim šakama par uvijenih dugih, sedih vlasi. Prsti su ih, snovima spreteni, pokušali u očaju rasplesti.
Rasuti krhku nisku spokoja.
Na prozoru, istetoviran dah noći kapima što se uskim tragovima slivaju i nestaju u rasušenim uglovima drvenog prozora.
Jutro…
Najavljuje se kroz nožice gladnih ptica. Šuštanje, pod točkovima, vlažnog asfalta i miris sinoć oljuštene narandžine kore rasute po hladnim radijatorima. U mah pojedene da utoli navalu iznenadne žeđi. Tragovi soka sasušeni na dlanovima u lepljivo slatki nemar. Naježen baršun korena vrata i zgužvan čaršav kao ćutljivi svedok prošlog.
Topla kafa i miris tamjana dube, prvo plitke, pa sve dublje ureze smiraja, po okamenjenom strahu nasukanog prohujalom noći na obale kišnog jutra…
Neki novi koraci, uprkos svemu, odlepiće se od starih, teških stopala što okoštalo odbijaju da naprave pomak, i zakotrljaće se u još jedan dan kroz okrnjena okna natrunjenog jutra…
I to, baš u susret ptičicama žutog kljuna što gvire svakog novog dana, naivno verujući da su dovoljno skrivene i zaštićene tamom zgusnutih grana razbokorenih tuja.

    

Crtica
2014/12/05,08:12

 

  Kako preživeti samu sebe…
Isto pitanje i u osvit i na počinak.
Mesec je ponovo okrugao na dalekom  nebu.
Vetar po bulevaru razvlači prolaznike zajedno s otpalim lišćem. Jedan mršav pas, izgladneo, spuštene njuškice, panično među lišćem traži neki zalogajčić. Ne osvrće se na prolaznike, pred semaforom neodlučno zastaje. Zeleno je. Hoće-neće. Glad ga tera da sačeka neko sledeće uključenje zelenog. Crveno zvoni na uzbunu. Stomak je u haosu.
Na drugom semaforu iste raskrsnice, moja nedoumica pred zelenim. Instinktivno se zalećem. Instinktivno? Daleko je to od istine. Isprogramirano, da…
Motam po glavi imam li u torbi neke hrane za tu tužnu sliku usamljenosti u potrazi za utoljenjem gladi.
Decembar je.
Vetar je.
Ulice su prazne.
Neki gradovi danima nemaju struje, gejanja, vode… Neki filmovi se odvijaju paralelno. Stvanost je reality show preživljavanja.
Kako preževti samu sebe?
Pas i ja na raskrsnici. Dozivam ga tiho. U torbi nosim stari hleb za koke.
Usplahireno podiže njiuškicu. Gleda. Njuši. Prilazi…
I već je na zadnjim šapicama. Prednje su na mojoj desnoj ruci koja traži hleb po torbi.
Razočarano njuška osušeni, stari hleb. Navikao. Prepoznatljivi meni. Jednoličnost.
Ni glad ne može uvek isto. Prepušta se čekanju.
Hm, a kožura od slaninice? Mršav, sitan? Barem zanimacija. Miris zavaravanja.
Prepoznatljivo i jednima i drugima…
Sreća. Možda kratkotrajna, ali sreća! Leže zadovoljno u gomilicu nanešenog lišća pored semafora, u šapicama drži novi ukus. Bar na kratko.
Zeleno na semaforu, moja isprogramiranost ne može više da čeka.
Kako preživeti samu sebe? Nas? Sve ovo što se zove život?

     

Na dohvat
2014/11/17,07:21

 

     

Na vrhu šešira, prethodne večeri pregršt zvezda. Miris kokica i kestena. Pucketavi otkucaji sanjara u usporenom pulsu života.
Nas tri, na sred trotoara u senci između dva kandelabra, skačemo da dohvatimo zvezdu. Onu najsjajniju, tu nad našim glavama.
Danas, posle uzaludnog čekanja u poštanskoj štedionici i sat i po protraćenih zbog nesposobnosti postavljenih ljudi na informacijama, koji nemaju odgovor ni na najobičnije  pitanje ili se posle ograđuju besmislom svaljivanja krivice u salvi neprijatnih pogrda prostih ljudi, u rukama nosim primerak Dostojevskog. Izdanje Beletre, davne 1959. godine, godine rođenja mog srednjeg brata, Bele noći. U pustoši zaludnog čekanja birokratskih zamki, na trotoaru bulevara, prekrivenog nekim ispranim stolnjakom umrljan flekama kao ranama, izbor nečijeg dela života. Nečijih snova i nemira.
Na prvoj stranici:
Beše divna noć,takva noć kakva, valjda, može biti samo onda kada smo mladi, ljubazni čitaoče. Nebo beše toliko zvezdano, toliko svetlo nebo da je, pogledavši na nj, nehotice trebalo zapitati se: pa zar mogu živeti pod ovakvim nebom svakojaki naprasiti i ćudljivi ljudi? Ovo je takođe i mlado pitanje, ljubazni čitaoče, veoma mlado, ali neka vam ga gospod češće uputi u dušu!
Posle smo na igralištu ispred, duvale balone od sapunice. Vetar je bio jak, nosio ih je brzo i visoko. Bezbroj duga u njima plesao je nad glavama prolaznika, a male rukice su i dalje pokušavale, isto kao i zvezde, da zadrže poneku za sebe...

     

Nebocvet
2014/09/21,20:24

 

     

   

Ima tako neke lepote, gde se u susretu s njom, podignu plime nekog nepoznatog i nejasnog bola. Može se samo ponekad pronaći u hronikama nekog kamena obraslog mahovinom ili nekim nebolikim cvetom, iskrojenim sunčevim zracima od komada neba nad njim.

I… kao da u njima upisane leže sve one radosti i patnje zemlje u mudroj strpljivosti nad prošlim i budućim. Podrhtava i pulsira u nijansama tamnog-svetlog sva ona nakupljena tišina od postanka sveta i svetli u kristalima čistog, nemog krika.
I baš ta, lepota u tom nemom nebocvetnom ciku, preliva talasima nežnosti, jednako kao i bola.
Pa kad se u mislima vratiš i pod kapcima skupiš svaku laticu u krunu, osetiš kako se neprohod svakodnevnice razbija i lagano ostvaruje čistota i lakoća trajanja.
Stoji upisano u nekim davnim hronikama kamena i cveta…

 

   

 

Podvezano
2014/09/14,21:34

 

  Kažu piši, predano, savesno uvek…isplivaće jednom ispod svih koprena reči ono prećutano, ono skriveno, ono neizrecivo, ono što tišti i tavori terajući uvek na novi početak nizanja misli…
Ili ćuti…
Uvi tu začetu nežnost, zajedno s misli u bezbrojne povoje, da ih sabiješ tamo jedno uz drugo kao prste svih onih kineskih žena u savršeno podvezano stopalo…
Srce će, sigurno, jednako ljupko,
nastaviti da se ljuljuška istim, sviknutim ritmom.

   

Kako pripitomiti leptira
2014/08/31,22:45

 

 Izvidnica...

 

   Cveće!

 

 

  Ruka?

 

 

  Pretnja?

 

 

 

  Izazov?

 

 

 

  Ludost?

 

 

 

  Smelost?

 

  

 

  Hrabrost?

 

  

 

  Igra?

 

  

 

  Ljupkost!

 

  

 

 

Imati hrabrosti jednako je važno kao i imati nežnosti.

U svakom susretu.

Sa svakim živim bićem.

Ne ranjavajte drveće i ne povređujte stanovnike šuma i livada.

Možda nam je sledeće odredište upravo tu.

A gde ćemo se vratiti ako sve to ne sačuvamo?

Perpetuum mobile
2014/08/19,22:25

 

 Potonula sam zajedno sa svim rečima koje su utihnule i nataložile se besmislom pokušaja traženja onog drugog kraja razmotanog klupka.
Nisam čula ni šumove iz davno izvađene školjke čije beličaste ivice skrivaju još po koju trunčicu morske soli, iako sam je besomučno pritiskala na ogluvelo uho…
Utihnuli su čak i vetrovi, pa su jedra ostala opuštenih, mlitavih ruku u uvalama skrivenim bedemima naslaga godinama građene samoodbrane.

     

  Sinoć je odnekud isplivala ona mala singlica sa 45 obrtaja i luckasti tekst koji je onda imao tako lako objašnjiv smisao.
Šuštanje igle i tako zaštitinički ušuškan svet u polumraku dečije sobe čiji se obrisi lagano brišu gumicom napunjenih šesnaest godina.
Prve naznake nekih drugih čežnji u kolažima brižljivo izrezanih sličica iz raznoraznih časopisa. Maskirani elektrokardiogrami s neskrivenim prikazom prvih preskakanja, lupanja i nepravilnosti u razigranim otkucajima srca.
“Šesnaest godina prvi put ljubiš ti ne, nije zadnji put to su samo sni”
Ša la, la, la, la,
Ša la, la, la, li….

     

  Danas sam se skupila nebranjena od bedema.
Provalila su ga sitna zrnca s ivica školjke. Sakupila se u kapljicama što na usnama imaju isti okus mora, a gorčinu života kad naiđeš na nepremostivu provaliju čiji su krajevi razdvojeni razdaljinama nedokučivim visećim mostovima oblaka nada…
Ovaj perpetuum mobile koji tražim nije pravi. Pokreće se toplinom srca koju tražim zamagljenim očima čiji pogled skrivam od tebe…
I, eto znaš…
Razvijaš vetar u glavi koji pokrećeš strahom od moga sloma.
Budiš onaj šum usnule školjke i utihnulim rečima mešaš taloge zrnaca od kojih su sačinjeni svi moji oblaci sa čijim skutovima lako vezujem mostove po kojima hodam nad provalijama svakodnevnice.
Znam, pokrenućeš me iz uvale noćas.
Preći ćeš lako svaki kutak, nežnošću što je čuvaš za ovakve trenutke, poljupcima lomeći svaki delić mog otpora da nastavim dalje..
Ša la, la, la, la
Ša la, la, la, li…

     

  To je sreća trenutka koji plovi dalje na ovim vetrićima što ih raspirujemo naizmenično u svojoj glavi.
Danas ti, sutra ja…
Perpetuum mobile.

Katarza
2014/07/20,17:30

 

  Indigo plave bermude, terakot bluza i maslinasto zeleni sako. Imala je paž frizuru i skrivene oči iza velikih crnih naočara. Da, od lica se malo toga videlo. Možda samo delić jagodične kosti s leve i desne strane i okruglasta brada neobično špicastog završetka s nenametljivom namerom blage nagovesti tvrdoglavosti u dobro prikrivenom karakteru. Iskričavo je svetlucala pod prelivom senki ogromne krošnje. Jedan trenutak je nepomično stajala, a onda je zamahnula desnom rukom, hitnuvši u vis pljosnatu, modro-crvenu jabuku, uglačanu do blještavila od dugog držanja među dlanovima. Na zaobljenoj površini jabuke, odleteo je odraz starog hrastovog korena krajputaša iskrivljenog od podlokavnja vremena.
A, onda su poletele zelenkaste niti mahovine, odapete s luka vremena i protkale ovaj tren s onim od juče, ostavivši neutkan i neučvršćen završetak za ono što dolazi odmah potom...
U tišini umorene trave letnjim žegama, ostala je samo jabuka. Modro-crvena, uglačana s odrazom indigo plavog neba s gornje i maslinasto zelenog busena trave, s donje strane. Ulegnuta u delić crvenkaste prašnjave, grudve, odvaljene odnekud među posnu i škrtu glinušu, ostaće zaboravljena. A, s tvrdoglavošću, znam, izdržaće do prvih mrazeva da naizmenično modri i crveni.
U smrzloj travi, biće okrunjena kristalima sleđene slane za napor u izdržljivosti običnog trajanja.
Sve što je prošla, staće u vruskav, pročišćen i neponovljiv ukus.

     

Otkazano
2014/07/13,12:40

 

Da, mila…
Da, dušo.
Da, da razumem!
U potpunosti Vas razumem.
Čuli ste da ovaj cirkus ima jednu posebnu izdvojenu tačku.
Hteli biste da je i vidite i čujete.
Je l’ tako?
Ali…
Ima jedan problem.
Ovaj cirkus, što ga gledate tako raširenih očiju i posebno podešenih ušiju, ne radi više predstave za gledaoce po narudžbini.
Ne, ne.
Fućka mu se i za rejting i za loš glas.
On priprema nešto neviđeno.
Spektakularno!
Zatvorio se u jedina opstajuća uporišta,
čije su granice
razvučene između dva neizidana stuba i okačena na nepostojećoj žici.
Klovn je trenutno uronjen u talase sopstvenih sumnji. Boje je raskrilio po njima.
Danas, upravo eksperimentiše novom tehnikom prebojavanja starog.
Isprobava i dekupaž…
Prelepljuje lica ispred dasaka na kojima godinama stoji iza sopstvenih naslaga.
Nije ga briga što je predstava otkazana.
Ni kad će druga biti.
On je danas umetnik u ekstazi.
Otkrio je efekat iščekivanja. Upotrebljava ga za zamajavnje prolaznosti.
On pomera granice dosadašnjeg. Širi ih u nedogled budućnosti.
Izmišlja zaboravljene snove onih koji mu se smeju u lice.
Menja.
Pomera. Raskraja. Prekraja.
Uspostavlja jedinstvo nepostojećeg, baš tamo gde ga nikad nije ni bilo…
U ovoj poslednjoj predstavi,
njegovo golo lice u ogoljenoj sadašnjosti,
deliće šarene papiriće s opijajućim porukama sreće.
Svako ko se bude pridržavo uputstava na njima,
podneće lakše slepe i gluve godine što se u nepovrat po buvljacima povlače.
S malim nuspojavama neprebolje prolaznosti i
vrtoglavicama opstanka u svakodnevnici.
Samo onaj,
ko bude slepo slušao i pridržavao se uputstva,
imaće šanse
da mirno zaspi i u snovima preživi.
Hoćte li kartu kupiti unapred?
Molim, mila?
Molim, dušo?

p.s.Dragi moji,
apatija.
Što bi rekla baba “Dotalna” apatija.
S povremenim blescima i prosejavanjem lucidnih napada smeha i još lucidnije nade.
Pozdravljam sve leptiriće koji slete. Čitam ih rado, ali ćutim…
Ljubac!

Moljac iz škrinje
2014/06/29,16:10

 

 Nema tu neke vidljive veze između današnjeg mirisa ispletenih buketića lavande i onih davnih zimskih večeri u kojima je šuštalo vreteno dok je veselo poskakivalo kuhinjskim itisonom, nošeno sigurnim majčinim prstima.
Nema…
Možda samo neka tanka rasparana nit od koje smo sami, neznajući, izatkani.
Protkani nebeskim usudom.
Iz škrinje zapakovanog štafira, pod uticajem sunčanog dana, izletela je ta nit ušuškanog mirisa lavande na krilima nejakog moljca.
Ono nasleđe poneseno vekovima taloženo u škrinjama naših duša.
Ta šarenica, od čijih pruga, bojenih snova i nadanja tkalja rasprostire krpare preko utabananih staza ili pokrstice bod što vremenom rastegljeno i razvučeno posunovraćuje u dupli šav zaraslog tek, jedva vidljivog ožiljka…
Ili su te zimske večeri ostale zauvek zgrušane u venama,
isprepletane prigušenim glasom mog oca od navale osećanja dok je glasno, majci i meni, čitao Veselinovićevog Hajduk Stanka, udvostručene i pojačane zvukom vretena.
Ma, ko zna od kog nasleđa je ta duša ponesena, rasparana pa nanovo izatkana.
Tek, uplete se poneki končić
sasvim nepriličan i teško objašnjiv,
čak potpuno nepristao u današnji dan i splete se čvrsto uz vrat do lančića,
pa gutljaji teško klize niz grlo…

       

U makovoj čauri
2014/06/13,22:00

 

 Gledam kako kroz spuštenu zavesu procvetava jutro,
kap po kap…
Dok u stisnutim laticama senki prethodnog,
tajnovito krije čauru dana priljubljenu uz prašnjavo okno.
U nozdrvama golica lipa i trag joj prosipa sunčev zrak.
Kad se poslednje zrno svetla,
otkotrlja niz vlažan dlan,
otvoriće se latice,
jedna po jedna…
I, tamo negde na izbrazdanom nebu, upiće ih,
kao kapi kiše
žedna zemlja,
sve nade i slutnje.
Otkapaće isto tako,
jedna po jedna…
taman toliko da se nebo zatamni
i po njemu raspukne zrelost sakupljena u čauri što je stasavala od jutra.
Tek s prvim zvezdama pojaviće se tajnoviti bog.
U tišini,
raskriliće i razmotati svitke
na širokom nebeskom stolu,
svih onih strogo čuvanih tajni
čije su kopije skrivene u kartografiji kodova naših vena.
Žedne oči istine
prekriće oblak,
na izgriženim usnama zasjaće
niska od sitnih kapi krvi,
i dok mesec nadnese svetiljku svog plavog srca,
za stolom više neće biti onih igrača
što umeju čitati damare i
vrhovima prstiju otkrivati
nove nebeske svodove,
pod slojevima
zatrpanih prašinom
nedavno pomrlih zvezda…

     

ШЛУС!
2014/06/07,21:46

 

 I, opet pokušavam nešto napisati. Zapravo, danima to radim…
A, efekat jednak utisku, kao kad sedneš u autobusu na mesto okrenuto suprotno od pravca kretanja.
Samo blesav osećaj pritiska u potiljku i dezorijentacija.
Čini se da drveće, svetiljke i bandere kraj puta brže padaju stapajući se s belom linijom po sred puta…
Besmisleno. Kao i čitava naša stvarnost.
Udaljavaš se, a ona stiže kroz pritisak na potiljku.
Nije potrebno ni da učestvuješ. Niko te i ne pita.
Smešten si u kontra smer dok kraj tebe, negde paralelno, postoji kolosek koji je sigurno pravi. I, ima ona romantična, nepregledna polja lavande, ali Nema, NEMA načina da se isključiš…
Smešteni na vijadukt kružnog toka, jednom ćemo se iskrcati.
Samo, ta poslednja etapa je u horizontali i ono što posle sledi nije upisano u turističke vodiče, i ne može se izguglovati, ama baš nigde.
Što bi rekli ni za ič ne vredi.
I, koliko god se trudila, nikako ne mogu da se setim kad su se pojavila ta sedišta u obrnutom smeru?
Da li je to krenulo tad, kad su sa tržišta nestale omiljene napolitanke, neke čokoladice, šamponi, prvi tinejdžerski ruževi?
Možda onda kad sam s diplomom upisana na biro rada i počela da sakupljam odbijenice s objavljenih konkursa?
Ili, s bilbordima prepunih obećanja budućnosti koja se smešila kroz krezubi osmeh prekrojavanja prošlosti?
Umrlicama bez naznake mesta i načina pogibije?
Uvođenjem sistema komunikacije preko interneta? Umrežavanjem javnih sektora?
Sve većim redovima i spiskovima kod doktora?
Vezama, vezicama, podvezicama…?
Smanjenom gramažom čokolade, testenine, peciva?
Jeste li primetili koliko vazduha kupujemo zapakovano, plaćajući sve više za Ništa? Ma, naravno da ste primetili, bezveze i pitam.
Možda sa sve većim brojem fakultetski obrazovanih i sve više doktora?
Onog trenutka kad od ličnog dohotka nisi mogao da preživiš ni najbedniju od bednijih nedelju dana?
Dođavola!
Kad je sve krenulo?
Ne sećam se više, od ove vožnje unatraške sve mi je smušeno, sve vidim drugačije.
Potrebna mi je Kočnicaaaaaa!
Hoću da siđem, majke mi, dosta je već, šlus dibiduz.

     

 ШЛУС!

Kampanule ili šta je sve upotrebljivo u mostogradnji nepostojećih mostova
2014/05/30,23:40

 

 Još je ona dvadesetčetvorosatna kiša, koja je počela u lenjo subotno popodne i trajala sve do predvečernjih nedeljnih sati, pre ovog poslednjeg potopa, načinila nemoguć pristup drvenoj kućici, a pre nje širokoj primamljivoj verandi, sa drvenom udobnom klupom, na kojoj redovno ispravljam ledja i ostavljam bar delić svega onog što se tokom nedelje prikači na ta ista leđa… Tražeći rešenje, iskoristila sam dno od stare, poprilično velike bačve, čiji su obli bokovi popustili pod teretom vremena. Bila je dosta trećina, sa malo većim raskorakom sa suve stazice stopalo bi se našlo na tom potamnelom delu drvene daske, a onda odskok kao kod troskoka i s vičnošću tek otkrivenih atletskih sklonosti, dokopala bi se kamene stazice. Kao na usamljenom ostrvu, s tom razlikom da je osiguran krov nad glavom i da za prvu, pravu glad, ako se kojim slučajem pojavi, ima jedna kutuja s brašnom i par deci ulja. Palačinke mogu i bez jaja… E, kakva se sve jela mogu napraviti bez ičega, dovoljna je samo mašta, par šarenih bojica i komad papira…
Da, a posle potopa, cela bačva, ili ono što je ostalo rašiveno na kriške, upotrebljeno je za prelaz novonastalog rita izniklog na fruškogorskoj padini. Troskok je izbačen, sad se hoda lagano, jer svaki neoprezan naskok pokreće gejzire muljevite gline. O, lekovitosti još nema sigurnih pokazatelja, ali se uporno rade istraživanja svaki put kad se montažno-demontažnim-bačvinim pontonom pređe.
Nije da se nije znalo za sklonosti ovog terena, urađene su, čak, i preventivne mere. Ispred svake napravljene povrtne leje ispletene su leskove ograde da bujica ne odnese posađeno seme, ali… Nije se računalo na pirinač, mada će svako sledeće planiranje i o njemu biti razmatrano, kao primarnom izvoru hrane za preživljavanje četvoročlane porodice. Svaki višak biće primljen s velikom zahvalnošću i bar deo biće prinesen uznemirenom panonskom Posejdonu.
I tako, dok se motaju ti palačinci bez jaja, s ostrva nasukanih pred muljem, čiji spas je stara bačva, a sličnost s Diogenovom je puka slučajnost, po rubovima rasturenog rastu i prkose raskošno lepe kampanule.

     

 Dovoljno za premošćavanje prvih nekoliko dana kad se otisnem s ovog ostrva, jedan pogled i malo vetra za izbušena jedra čije me senke prate čak i u nekim novim, uglastim snovima.
Jer uglovi su postali neizbežni, pomalo napadno agresivni, pojavljuju se iznenada i neočekivano udaraju birajući nepogrešivo najosetljivija mesta. Kao hridi pred osekom pokazuju svu svoju oštrinu i moć nad malenim papirnim barkama…
P.s. u parku je sinoć, pred mojim očima, pod stopalom nepažljivog šetača stradala krvavo crvena latica… Dugo je veselo plesala po stazi od crvene cigle, izvodeći vrtoglave piruete, spretno izbegavajući mnogobrojne đonove, i one tanke, i one sportske, i elegantne i velike i male… Sve dok je, u najdubljoj ekstazi, nije zaustavio svojim pomalo izlizanim đonom, jedan zamišljen prolaznik. Igrom sudbine on čak ni ne zna da je vinovnik tragedije jedine latice koja se usudila napustiti vešto uređenu rundelu i zaplesati slobodno pred svima…
Posle je, istom stazom trčao mali dečak. Ličio je na maslačak koga kotrlja vetar. Nisam ostala do kraja.
Priznajem, nisam imala hrabrosti…

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 19 20 21  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu