u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Bljuzgavica
2015/02/06,23:36

 

 

  Kiša, gusta, neprozirna, intenzivna, uporna.
Spletena mreža sivila i kapi vešto hvata svaku pomisao na vedro začetu ludost.
Onda se, u sve to, uplela i nit od teških, vodenih pahulja.
Onih što padaju s treskom po klobuku kišobrana izlomljenih žbica nekih upornih misli.
Pod platformom starih cipela nestaju prethodni tragovi prolaznika u raskvašenom prekrivaču od kiše i snega.
Moji tragovi prešli su preko nekih tuđih, moje će prekriti neki od ovih što šljapkaju tu, odmah, za mnom...
U bljuzgavici, šipražje otisaka.
Tek, po neki, sučajno nedotaknut kraj, malo dublje ripne novih cipela, stoji još uvek utisnut u meki pokrov ustalasanog mrštenja.
Trenutak šljapkave prolaznosti u buri oštrih lomova duše.
Padaju strašću gajene zvezde, jedna za drugom, gašene umornim hodom. Ni, nekad, plavo nebo ne bi imalo tu moć, uzdići, nešto što je, uvek, samo privid bilo.
U strasti prema antikvitetima opipavam bila prošlih, a osećam samo ona buduća od kojih strepim...
Trenutak nadsvođen nad večnost u kom se žudnja gasi pirografijom srca, a prsti samo hoće meku zemlju. I, vlažan grumen, tek tol'ko da se na dlanu raspe u sitan prah...
Na šalteru drhtav starac. Prstima odrvenelim utisnutim godovima godina, po N-ti put pretura pregrade novčanika. Plačno, kao mrmljanje molitve, ponavlja:
-niste mi vratili karticu, niste mi vratili karticu, niste mi vratili karticu...
Za njim dug, otegnut red raskvašenih ljudi, mokrih cipela i kišobrana koji se cede. Vazduh smrdi na isparavanja podgrejan nervozom. Tapkanje oluka i stopala otkucava ritam brisanja dostojanstva.
Starac drhti u svom naporu dokazivanja.
-Živ sam! I mlad sam! I razumem! I hoću, biću brz!
Sneg, u kapima što s treskom pada po klobuku smisla...
Razumi me. Molim te! Moraš! Hoćeš li?
Neću da doživim taj trenutak.
Ne.
Odbrojala sam otiske po trotoaru i godine pred nama.
Ima ih još tako malo. Neću da ih raspem po đubrištu što se širi.
Hoću vrt. I cvet. Onaj Nebocvet!
Onaj što mi oblake stavi na dlan. Da ne piljim besmisleno više gore.
Iscrplo me iščekivanje smisla.
Da, i hoću klupu. Onu drvenu. Grubu. Široku dovoljno da zalegnem potrbuške i u obe šake čvrsto stisnem grumen zemlje,
i tako dugo, dugo gledam kako niče zrnevlje tih preostalih, nepostojećih godina...

  

Kroz preriju
2015/02/01,00:00

 

Budi se, onako malecka u svom krevecu koji još jednu trećinu ostavlja praznu i pored velikog džaka za spavanje, kroz poluosmeh i sklopljene okice, sneno šapuće:
-Ja sam jasila kooonja…
Pa, onda mala pauza i osmeh još veći:
-On me je srusio. Paaala sam sa kooonja.
Pitam je, jesi li sanjala konja?
Još ne otvara oči. I dalje se smeška.
-Ne, ja sam jasila koooonja!
I osmeh. Širok, sjajan od sreće. Na obrazima svežina. Miris nesputanosti i nevinosti.

Miris vetra od jahanja kroz zaboravljene predele. Kroz pejzaže u kojima nema jasnih granica. Kroz širom otvorene kapije mogućnosti i htenja.

Pa bilo to, ovaj put, i u snovima samo…

 

U susret
2015/01/18,23:10

 

     

 Jutro…
U kosi tragovi čvrsto spletenih košmara. Međ stisnutim šakama par uvijenih dugih, sedih vlasi. Prsti su ih, snovima spreteni, pokušali u očaju rasplesti.
Rasuti krhku nisku spokoja.
Na prozoru, istetoviran dah noći kapima što se uskim tragovima slivaju i nestaju u rasušenim uglovima drvenog prozora.
Jutro…
Najavljuje se kroz nožice gladnih ptica. Šuštanje, pod točkovima, vlažnog asfalta i miris sinoć oljuštene narandžine kore rasute po hladnim radijatorima. U mah pojedene da utoli navalu iznenadne žeđi. Tragovi soka sasušeni na dlanovima u lepljivo slatki nemar. Naježen baršun korena vrata i zgužvan čaršav kao ćutljivi svedok prošlog.
Topla kafa i miris tamjana dube, prvo plitke, pa sve dublje ureze smiraja, po okamenjenom strahu nasukanog prohujalom noći na obale kišnog jutra…
Neki novi koraci, uprkos svemu, odlepiće se od starih, teških stopala što okoštalo odbijaju da naprave pomak, i zakotrljaće se u još jedan dan kroz okrnjena okna natrunjenog jutra…
I to, baš u susret ptičicama žutog kljuna što gvire svakog novog dana, naivno verujući da su dovoljno skrivene i zaštićene tamom zgusnutih grana razbokorenih tuja.

    

Na dohvat
2014/11/17,07:21

 

     

Na vrhu šešira, prethodne večeri pregršt zvezda. Miris kokica i kestena. Pucketavi otkucaji sanjara u usporenom pulsu života.
Nas tri, na sred trotoara u senci između dva kandelabra, skačemo da dohvatimo zvezdu. Onu najsjajniju, tu nad našim glavama.
Danas, posle uzaludnog čekanja u poštanskoj štedionici i sat i po protraćenih zbog nesposobnosti postavljenih ljudi na informacijama, koji nemaju odgovor ni na najobičnije  pitanje ili se posle ograđuju besmislom svaljivanja krivice u salvi neprijatnih pogrda prostih ljudi, u rukama nosim primerak Dostojevskog. Izdanje Beletre, davne 1959. godine, godine rođenja mog srednjeg brata, Bele noći. U pustoši zaludnog čekanja birokratskih zamki, na trotoaru bulevara, prekrivenog nekim ispranim stolnjakom umrljan flekama kao ranama, izbor nečijeg dela života. Nečijih snova i nemira.
Na prvoj stranici:
Beše divna noć,takva noć kakva, valjda, može biti samo onda kada smo mladi, ljubazni čitaoče. Nebo beše toliko zvezdano, toliko svetlo nebo da je, pogledavši na nj, nehotice trebalo zapitati se: pa zar mogu živeti pod ovakvim nebom svakojaki naprasiti i ćudljivi ljudi? Ovo je takođe i mlado pitanje, ljubazni čitaoče, veoma mlado, ali neka vam ga gospod češće uputi u dušu!
Posle smo na igralištu ispred, duvale balone od sapunice. Vetar je bio jak, nosio ih je brzo i visoko. Bezbroj duga u njima plesao je nad glavama prolaznika, a male rukice su i dalje pokušavale, isto kao i zvezde, da zadrže poneku za sebe...

     

Nebocvet
2014/09/21,20:24

 

     

   

Ima tako neke lepote, gde se u susretu s njom, podignu plime nekog nepoznatog i nejasnog bola. Može se samo ponekad pronaći u hronikama nekog kamena obraslog mahovinom ili nekim nebolikim cvetom, iskrojenim sunčevim zracima od komada neba nad njim.

I… kao da u njima upisane leže sve one radosti i patnje zemlje u mudroj strpljivosti nad prošlim i budućim. Podrhtava i pulsira u nijansama tamnog-svetlog sva ona nakupljena tišina od postanka sveta i svetli u kristalima čistog, nemog krika.
I baš ta, lepota u tom nemom nebocvetnom ciku, preliva talasima nežnosti, jednako kao i bola.
Pa kad se u mislima vratiš i pod kapcima skupiš svaku laticu u krunu, osetiš kako se neprohod svakodnevnice razbija i lagano ostvaruje čistota i lakoća trajanja.
Stoji upisano u nekim davnim hronikama kamena i cveta…

 

   

 

Katarza
2014/07/20,17:30

 

  Indigo plave bermude, terakot bluza i maslinasto zeleni sako. Imala je paž frizuru i skrivene oči iza velikih crnih naočara. Da, od lica se malo toga videlo. Možda samo delić jagodične kosti s leve i desne strane i okruglasta brada neobično špicastog završetka s nenametljivom namerom blage nagovesti tvrdoglavosti u dobro prikrivenom karakteru. Iskričavo je svetlucala pod prelivom senki ogromne krošnje. Jedan trenutak je nepomično stajala, a onda je zamahnula desnom rukom, hitnuvši u vis pljosnatu, modro-crvenu jabuku, uglačanu do blještavila od dugog držanja među dlanovima. Na zaobljenoj površini jabuke, odleteo je odraz starog hrastovog korena krajputaša iskrivljenog od podlokavnja vremena.
A, onda su poletele zelenkaste niti mahovine, odapete s luka vremena i protkale ovaj tren s onim od juče, ostavivši neutkan i neučvršćen završetak za ono što dolazi odmah potom...
U tišini umorene trave letnjim žegama, ostala je samo jabuka. Modro-crvena, uglačana s odrazom indigo plavog neba s gornje i maslinasto zelenog busena trave, s donje strane. Ulegnuta u delić crvenkaste prašnjave, grudve, odvaljene odnekud među posnu i škrtu glinušu, ostaće zaboravljena. A, s tvrdoglavošću, znam, izdržaće do prvih mrazeva da naizmenično modri i crveni.
U smrzloj travi, biće okrunjena kristalima sleđene slane za napor u izdržljivosti običnog trajanja.
Sve što je prošla, staće u vruskav, pročišćen i neponovljiv ukus.

     

Otkazano
2014/07/13,12:40

 

Da, mila…
Da, dušo.
Da, da razumem!
U potpunosti Vas razumem.
Čuli ste da ovaj cirkus ima jednu posebnu izdvojenu tačku.
Hteli biste da je i vidite i čujete.
Je l’ tako?
Ali…
Ima jedan problem.
Ovaj cirkus, što ga gledate tako raširenih očiju i posebno podešenih ušiju, ne radi više predstave za gledaoce po narudžbini.
Ne, ne.
Fućka mu se i za rejting i za loš glas.
On priprema nešto neviđeno.
Spektakularno!
Zatvorio se u jedina opstajuća uporišta,
čije su granice
razvučene između dva neizidana stuba i okačena na nepostojećoj žici.
Klovn je trenutno uronjen u talase sopstvenih sumnji. Boje je raskrilio po njima.
Danas, upravo eksperimentiše novom tehnikom prebojavanja starog.
Isprobava i dekupaž…
Prelepljuje lica ispred dasaka na kojima godinama stoji iza sopstvenih naslaga.
Nije ga briga što je predstava otkazana.
Ni kad će druga biti.
On je danas umetnik u ekstazi.
Otkrio je efekat iščekivanja. Upotrebljava ga za zamajavnje prolaznosti.
On pomera granice dosadašnjeg. Širi ih u nedogled budućnosti.
Izmišlja zaboravljene snove onih koji mu se smeju u lice.
Menja.
Pomera. Raskraja. Prekraja.
Uspostavlja jedinstvo nepostojećeg, baš tamo gde ga nikad nije ni bilo…
U ovoj poslednjoj predstavi,
njegovo golo lice u ogoljenoj sadašnjosti,
deliće šarene papiriće s opijajućim porukama sreće.
Svako ko se bude pridržavo uputstava na njima,
podneće lakše slepe i gluve godine što se u nepovrat po buvljacima povlače.
S malim nuspojavama neprebolje prolaznosti i
vrtoglavicama opstanka u svakodnevnici.
Samo onaj,
ko bude slepo slušao i pridržavao se uputstva,
imaće šanse
da mirno zaspi i u snovima preživi.
Hoćte li kartu kupiti unapred?
Molim, mila?
Molim, dušo?

p.s.Dragi moji,
apatija.
Što bi rekla baba “Dotalna” apatija.
S povremenim blescima i prosejavanjem lucidnih napada smeha i još lucidnije nade.
Pozdravljam sve leptiriće koji slete. Čitam ih rado, ali ćutim…
Ljubac!

U makovoj čauri
2014/06/13,22:00

 

 Gledam kako kroz spuštenu zavesu procvetava jutro,
kap po kap…
Dok u stisnutim laticama senki prethodnog,
tajnovito krije čauru dana priljubljenu uz prašnjavo okno.
U nozdrvama golica lipa i trag joj prosipa sunčev zrak.
Kad se poslednje zrno svetla,
otkotrlja niz vlažan dlan,
otvoriće se latice,
jedna po jedna…
I, tamo negde na izbrazdanom nebu, upiće ih,
kao kapi kiše
žedna zemlja,
sve nade i slutnje.
Otkapaće isto tako,
jedna po jedna…
taman toliko da se nebo zatamni
i po njemu raspukne zrelost sakupljena u čauri što je stasavala od jutra.
Tek s prvim zvezdama pojaviće se tajnoviti bog.
U tišini,
raskriliće i razmotati svitke
na širokom nebeskom stolu,
svih onih strogo čuvanih tajni
čije su kopije skrivene u kartografiji kodova naših vena.
Žedne oči istine
prekriće oblak,
na izgriženim usnama zasjaće
niska od sitnih kapi krvi,
i dok mesec nadnese svetiljku svog plavog srca,
za stolom više neće biti onih igrača
što umeju čitati damare i
vrhovima prstiju otkrivati
nove nebeske svodove,
pod slojevima
zatrpanih prašinom
nedavno pomrlih zvezda…

     

Irisi
2014/04/27,22:50

 

 Bude me obaveze i isplaniran raspored za taj dan… Teorija kosog hica, pristojno vrši svoju ulogu u podizanju okoštale volje. Ustajanje, sve češće uz poneki, tihi, kradom provučen, uzdah, mada više liči na bolni jauk, ali… sve je to propratni paket raznoraznih pogodnosti na rate, pristigao tek sad sa odloženom naplatom, naravno sa faktorom iznenađenja u vidu visine kamate. Pod bade mantil, ogrnem pripitomljene navike, i krenem somnabulistički u krug: kuhinja, kupatilo, kuhinja, kupatilo…sve dok se neužljebim u svakodnevnicu, počev od ulegnuća u trosedu. Nekog će, moja udobnost, zažuljati, sve dok se otisci ne sviknu na drugi oblik. Glina je tako zahvalna za oblikovanje, voda pamti…
A, vreme?
Ono što stoji, kao u plićaku pod krošnjama vrba?
Ne miče s mesta. Samo neke nove predstave sa statičnom mizanscenom. Dinamika je naglašena tek u boji lišća s drveća nad plićakom.

Neka su jutra  bila oslikana očima tek probuđenog deteta i krila su čitav užas osećanja napuštenosti i samoće koja  liči na večnost bez kraja. I, sve je stalo u lelujave draperije ljubičastih irisa sa žutom podlogom kontrasno oštrih i naglašeno pretećih linija. Između njih krili su se gromovi i munje sa zlokobnim očima vuka. Jedino su lovci imali lovostaj i nisu pristizali da izbave malu, prestrašenu devojčicu, s umrljnim licem od suza i maminog karmina.
Pred lupom štapa, stare baka Lize, irisi su dobijali krila i čitava jata plavih lastavica lepršalo je kroz prozor, dok se žuta boja razlivala kroz otključana vrata u osunčan dan i njen topao i širok zagrljaj.

 

    

 

  Na kraju duge, tu gde spektrom nežno dotakne tlo, čarobno izniknu irisi. Neki sumnjaju da su to naslednici onih, što su se razbežali s draperija kroz otvoren prozor, ali nema valjanih dokaza.
Vreme je učinilo svoje, draperije su odavno uklonjene, neki siguran, uporediv trag više ne postoji i nema ih više na spiskovima obaveza za naredni dan. Ostale su negde užljebljene u sećanju i jave se, nostalgično (mada tad to uopšte nije delovalo tako, ali…ah, taj zaborav!) baš u vreme kad procvetaju irisi…

 

   

 

 

Po kiši…
2014/02/16,21:40

 

 

Uz ogomnu tutnjavu i gromoglasan trasak pada posečeno drveće s dubokim korenjem u nama.

Jedno po jedno.

Ono zadnje, za kraj, čuje samo onaj u kom je raslo. Ostalima samo liči na nepomično telo, sluti na tišinu boli, saosećanje ili histerično i besmisleno ludilo poremećenih hijena.

Šunjamo se kao retki primerci izumrlih životinjica birajući kišu ili hladnoću.

     

 

U potrazi za tišinom…

Umeš li da ćutiš kao drvo?

Ćutim… Ćutiš… Ćuti…

Ćutimo… Ćutitie… Ćute…

Umeš li da osećaš vreme pod prstima kao glinu i da od ove stvarnosti napraviš gnezdo za poslednju pticu s planine što se pod trepavicama šume krije?

Osećam… Osećaš… Oseća…

Osećamo… Osećate… Osećaju…

Kao tragači za retkim blagom, razmileli smo se za čudotvornim gramom razuma porinutog u srcu.

Bezuspešno…

U staklastim očima ribe okačeno jato pogašenih zvezda. Onih, što su se za njima, ustremljivale iz sigurnosti mulja pravo u ribarsku mrežu.

Pogašene zvezde, pogašene oči i razum u tami…

Imaš li snage da srcem mahneš belu zastavicu, onoj skupini brodolomnika vremena, koji su tragajući prekoračili okeane?

   

 

Tamo, gde se sad na pretposlednje oborenom deblu, ljuljuškaju s plavim oblačićima poderane nade.

Mahnem… Mahneš… Mahne…

Mahnemo… Mahnete… Mahnu….

Vredi li?

Spasioci će znati ili oni koji prvi stignu do njih.

Osloniš li se samo na srce, ono će pod trepavicama šume izvući poslednju pticu i lako naći trag. Bude li oslonac tvoj razum, razvezaće se i poslednja nit što brodolomnike drži nad provalijom.

Tek mala objava, u dnu pretposlednje stranice dnevnih novina doneće vest o njihovoj sudbini.

Tragična… Tragičan… Tragično…

Verujemo… Verujete….

Spaseni!

   

Oči
2014/02/08,21:50

 

 

Još samo čudni smetovi lišća, izmešani s plastičnim kesama i ponekom flašom, upleteni u neka čudna povesma oko usamljenih klupa, svedoče o vetru što je prohujao gradom. Ono preživelih stabala što je izbeglo seču i pir motornih testera s jeseni, lako je našlo kompromis s olujnim vetrom.

Drhtavo vitkim granama, sad slave Sunce, uranjajući ih vrhovima u najniže oblake talasasto praveći kružne otiske na nebu.

Koračam naporedo s jeseni. Ne, s tugom. Ili se obe vučemo prljavim trotoarom.

Oči sam privezala uz helijumski balon, a one uporno padaju dole.

Savest mi razara pogled prosjakinje i besmisleno je vući balon za sobom. Prljavština se uporno lepi za istrošene đonove.

Andrićev mrtvi drozd, ostao je na ivici šolje jutarnje kafe. Vidim mu oči i iznenađenje. I sve mi liči na razmazan gar od ugasle sveće…

A, onda gavran, uvijen u smet od lišća…

Prekida mi misli o drozdu tihim jecajem što liči na ropac.

Da, ona prosjakinja, imala je isti taj pogled…

Ćutala je.

Gavran jeca.

Savest, se sama privezala uz balon, kad očima nema pomoći.

Njegovo perje isijava modro crnilo i oči mu užareno kuljaju dok kroz razmaknut kljun ispušta taj tihi jecaj.

Na korak blizu, do njega, uzleteo je iz lišća.

Sad me uredno prati. Menja drveće i grane, nekad niže, nekad više, ali još uvek jeca.

Prosjakinja je sinoć bila pred drugim velikim supermarketom.

Ona i dalje ćuti, ali te oči… Imale su drozdov pogled…

       

Ravnoteza na vetru
2014/02/02,18:25

 

 

Gledano s kuhinjskog prozora, sva brizno negovana ograda od zimzelenog ukrasnog zbunja, povila se na levu starnu. Vetar je nemilosrdno naginje bas tamo gde ne treba. Gledano s komsijskih dobrosusedskih odnosa, od toga nema nista. Bespostedna borba razigranog zelenog s nase strane i strogo podsisanog sa njihove. Bas na uglu, raste inadzijski uporno, grm sa dugim neznim grancicama i sitnim listicima gusto nacickanih jedne uz druge. On strpljivo tka prazan prostor prosivajuci ga bogato svojim novim izdanima cak i u najsusnijim periodima. Sad, u ovo par dana olujnog vetra, sto nas je pozatvarao kao miseve u svoje kuce, taj grm stiti vrapcice koji su na nizim spratovima potrazili zastitu.

Gledam grancicu izvijenu pod nekim uglom visim od cetrdeset pet stepeni i zasigurno dugom do jednog metra, negde na sred, nakrivljeno se leluja jedan okruglasti, skoro debeljuskasti, mada vise nakostresen zimom, vrapcic. Zacvrkutne u kratkotrajnim razmacima primirja vetra, valjda kad stigne do malo daha, odmeri koricu hleba na simsu i rastojanje do iste, pa se onda opet usredsredi na ravnotezu i nimalo nezno povijanje grane s jedne na drugu stranu. Kad vetar zaokrene, pa mu se primakne s ledja, onda mu perca polete unapred i zadignu se k’o cuvena scena sa haljinicom M.M.

Meni, gledano s prozora izgleda tako slatko. Njemu, je to izazov prezivljavanja jos jednog dana. Primaci se prozoru s mrvicama, odrzati ravnotezu, a ponajvise izbeci sijaset macaka i macora koji su krenuli s februarskim udvaranjem i nije im problem da na cas prekinuti zabavu ne bi li omastili zamrznute brke.

Gledano, ocima nekog treceg, sa visih spratova zivotne zajednice, izgledam tuzno zatvorena treci dan u prividno sigurni dom, na kome se tresu oluci i crepovi jednako kao sto se i sama tresem od straha gledajuci vrapcica i njegovu svakodnevnu predstavu izvrdavanja zamkama zivota.

        

Baloni i mehovi
2014/01/04,21:55

 

 Ne bih o zeljama i prognozama. Ne bih ni o tuznim stvarima kojima je njlakse namirisati trag i pored ovih praznicnih trpeza. Ne mogu… I nisam prazan i izduvan novogodisnji balon sto se jos uvek klati na okicenom stropu.

     

 

Ja cekam pticice na prozoru i slusam njihove nozice sto grebuckaju onu sicusnu mrvicu koja se podvukla pod okvir, i ucim od njih. Dohvate li je slasno ce je iskljucati, ne uspeju li odletece s pesmom u kljunu. I probace ponovo, ovde ili na nekom drugom mestu.

Magle su zavile ovu jesen i zimu. Zamutile bilo kakav fokus. Razlilo se u neku sivu bez jasnih kontura, pa se sve preliva i uliva jedno u drugo.

Suma pokradena, opljackana, razgolicena s oziljcima svezih panjeva koje zlocinac vise ne zamazuje blatom i ne pokriva uvelim liscem ne bi li prikrio svoje delo. Obale sipke i klizave, oslobodjene korenja sto su je utvrdjivale, sad svoje telo rasipaju na put. Kao istroseno telo zene koje su mnogi koristili i otimali onu strast koju je ceznjivo skrivala s unutrasnje strane vrata nekih nasledjenih ormara u brizljivo isecenim i izlepljenim likovima filmskih zavodnika. Kolaz i mantra u koju suznih ociju utapa oci dok nasumicno iscrtava obrise usana jarko-crvenim ruzom…

U toj magli potpuno nejasnih i sasvim izgubljenih kontura nije lako uhvatiti objektivom, jasan ugao stvarnosti, ili cist zrak svetlosti, pa da se uz njega uzveres na nivo iz kog ce perspektiva biti bolja. Tamo negde gde su otvorenija vrata za prostraniju stvarnost.

Gde ormani imaju tajni prolaz, u kome vizija zemlje, okovane zlom kletvom Bele Vestice, ostaje prikacena na mestu iskrzanih postera, prepustena izbeljivanju vremena.

A, onda samo jedan mali zvuk nozica po simsu, i dozivanje jave u kome kosmari ostaju duboko gurnuti pod krevet, a tanka nit svetla omotana o kaziprst, za podsecanje da prolaz, ipak, postoji.

   

 

***

-Jel mogu s tobom? Jeeeeeeel mooooooguuuu? Jel da, da mogu?! Jel da?!

Tako sam ja mrcvarila svaki put mog oca kad je u vecernjim satima odlazio u svoj carobni kutak ili ti u kovacnicu. Mirisalo je na drvo, neku mast, vatru, metal i ko zna sta. Mirisalo je na toplo i radost sto smo zajedno i sto me trpi.

A, on je, svaki put, postavljao neki panj, mali tron, za mene. Ja sam stajala kao najpocascenija princeza i savesno, a da otac ne primeti, teskom mukom povlacila meh i raspirivala koks u kome je otac zagrevao, najcesce plugove seoskih ratara. Odavno u okolini nije bilo kovaca. Nestali su posle drugog svetskog rata. On, dodjos, u drugoj polovini pedesetih, zaludjen zanatima, nije odbijao da uci. Bio je: fudbalski sudija, masinovodja, kovac, rukovalac gradjevinskih masina, majstor za sitne popravke, ostrac makaza i nozeva… Bio je drug i neko ko ke umeo i mogao sve. Samo je vremena malo imao…

-Jel mozes?

Pitao je, skrivajuci osmeh pod gustim brkovima.

Znao je da ne mogu, al’ valjda mu se svidjala moja upornost.

-Mmmmoguuuu!

Stenjala sam ja, zajapurena i usredsredjena na loziste. Ma, nema te sile koja me mogla pomeriti, sa ovog trona blizine ocu.

A, kad se zar pojavi i prvi snop sitnih iskrica, razleti i zavristi kao Domaci iz Striborove sume, mojoj sreci nije bilo kraja. Sledio je let s trona, pravo, u najsigurniji zagrljaj na svetu.

Ni cekic ni nakovanj nikada nisu iskovali takvu ogrlicu…

     

 

 

Разбрајањa
2013/08/13,22:30

 

 

 

Ситни јутарњи ритуали употпуњавали су Светозареву свакодневницу. Навике вишегодишњег понављања окореле су сваку његову жељу за било каквом променом. Пуко пристајање без неког посебног разлога за живот. Само још једна у низу навика. Исти број корака од кревета до купатила, знао је жмурећи доћи до њега. Само тихо одбројавање у ноћима без месеца, када га је потпуна помрчина тешила и скривала од сопствене сенке на зиду. Није волео те издужене ноћне прилике. Нарочито не оне које су долазиле од уличног самотњака, истог оног канделабра који га је подсећао на долазак у овај стан. Имали су подједнако стажа и он и канделабр. Чинило му се да га тај улични ветроипир ноћима исмејава и намерно се игра са његовом сенком издужујући је преко целог зида и пола поцрнелог и напрслог плафона. Радио је то изнова и изнова са страшћу старог ексцентрика осуђеног на самовање и свешћу да је и овај други у истом положају само што тај нема ту привилегију да се поиграва са његовом сенком. Све док Светозар није стекао навику да на улични прозор сваке вечери навлачи масивни дрвени шалукатор. Тад је престала игра и настао је период вишемесечног прећуткивања и избегавања ноћних сусрета старих дугогодишњих пријатеља.

Исти број потеза бријача са једне па са друге старне образа био је само наставак сулудих цифри које су подривале његову самоћу. Откако је остао сам без своје Смиљке, цифре су даноноћно плеле мрежу око њега. Милилe су и продирале кроз поре стрпљивошћу паука у вечитом чекању жртве у заседи. Није их се могао решити, више никако. Испочетка су биле занимљиво друштво, разбијачи тишине и сопствених непожељних мисли. Лако су одбијале све оне узнемирујуће откуцаје који су се тихо јављали по сред груди. Чим се први откуцај јави и најави онај грч пред паралишућoм боли, крену бројке. Лагано се заврте ко ситни ноћни лептирови око светиљке и својом сенком разбију тај први талас ваљајући туге. Остане само влажни траг, а од силине таласа не остане ништа. Распу га бројке у ситне капи које се опет претворе у цифре и тај дуги непрекинут, незаустављив низ се протежe у недоглед, а почетак му је био онај тужни новембар кад је газећи први мраз и ломећи кристалне травке, раме уз раме са сином, дугом гробљанскoм стазом испратио њихову Смиљку. Од тад га и оне прате, а има томе већ пуних пет година.

Пар капи Бриона на смежуран длан избраздан ситним годовима урезаних година, онда лагани кружни покрет са другим преклопљеним дланом и благо тацкање образа за покретање циркулације лика који га је свако јутро дочекивао у раму старог огледала. Чинило му се да је лик свакога дана све више добијао неки глинени прашкаст изглед па му је умивање после бријања причињавало опасан ризичан посао спирања и разливања увек новог слоја у сливник лавабоа. Плашио се да га једном више неће моћи препознати јер слојеви су бивали све тањи, а лик који га je јутром дочекивао, све магловитији и нејаснији…

Данас је имао среће, лик му је био познат и као да је имао мало боје у себи. Можда је пролеће унело дашак свежине у зрнца налепљене глине или се увукао мирис јуче купљеног ђурђевка на пијаци који је остао ноћас поред њега на ноћном сточићу са Смиљкине стране брачног кревета. Суботом је редовно одлазио на пијацу. Навика коју стичеш градећи породицу, а коју не губиш ни онда када се поруби рашију и распарају, када се рамови са породичних фотографија расуше па се слике саме од себе годинама помало искриве и стоје под неким чудним углом смешно напуштене. Сада је само куповао пар килограма воћа, нешто поврћа и обавезан букетић неког лепог баштенског цвећа. Недељом му је букет правио друштво и разбијао самоћу онако стављен у малу кристалну вазу на Смиљкином ноћном сточићу. Имао је ту чудну навику да се расприча са букетом. Причао му је целонедељни репертоар своје свакодневнице. Темељно до у ситнице, као да је било толко тога прећутаног, отежалог од наталожених неизговорених речи … Недељом после јутарњих ритуала нежно је вадио један стручак из букета и стављао га у рупицу на реверу свог поштарског сакоа , од кога се није одвајао скоро пет деценија. Чак и онда кад је отишао у пензију настављао је да га носи свакодневно са истом дозом поноса и оданости униформи коју је носио часно већи део свог живота.

И сад, после бријања и четкања седих уредно штуцованих бркова, гестом који носи неки побожни чин, пажљиво је провлачио крхку стабљику мирисног ђурђевка и прстима меко намештао сваку појединачну главицу белог цвета. Још само последњи детаљ. Био је то стари филцани шешир, увек уредно окачeн на руб великог огледала поред излазних врата. За њега је био посебно везан. Носио га је двадесет година. Био је то поклон од његовог сина јединца. Још се сећао дана када је Саша матурирао, баш на његов рођендан, и кад је донео лепо запакован поклон у округлу кутију. И сад види тај младалачки сјај и варницу по сред зенице његовог тамног ока и благи осмех на уснама док је с нестрпљењем чекао да он отвори поклон. А, није да се није изненадио, И то не мало! Много! Није могао да претпостави одакле Саши идеја да му купи сиви шешир од најфинијег филца. То је била његова давна жеља. Потајно је замишљао, скоро сваки пут, кад би се спремао на посао и равнао крајеве свог поштарског сакоа, намештао кравату и крагну, како би уместо оне помало једноставне поштарска капе боље уз униформу пристајао шешир.

          

 

И, ето! Саша му је читао мисли. Загрлио га је снажно и после дуго времена пољубио тај драги образ свог већ одраслог сина. Један од ретких тренутака присности које памти. Саша је после две године отишао за Америку да проба неки нови бољи живот. Од тад је прошло 20 година. Видели су се десетак пута. Последњи пут пре пет година када је дошао да испрати мајку. Били су два странца иза ковчега жене коју су волели обојица, а које је она спретно спајала својом несебичном љубављу. Пар неких сувопарних реченица које су запињале у грлу и парале плућа биле су само предсказање њиховог коначног разлаза. Једина танка преостала нит били су телефонски позиви сваког првог јануара кад га је Саша позивао да му изјави најлепше жеље за предстојећу годину. И њих је чекао са једнаком тачношћу у бројању. Сваког првог јануара, тачно у десет сати, одмах после лаког доручка од једнаких делова овсених и ражених пахуља, зачињених сувим грожђем, кашичицом меда и с пар прстохвата цимета. Три корака од стола до судопере. Спуштање тањира под млаз воде и резак звук телефона означавао је управо долазеђу годину, која је путовала мало дуже преко телефонских веза и залеђених каблова над океаном, доносећи дах топлине пролећа неке давне младости његовог срца, процветале над колевком чупавог дечака који никада није спавао. Будио се на сваких двадесет минута, а љуљушкан на његовим рукама смешкао се безубим устићимa као да је целу ноћ спавао. И сад, тај глас који је метално одзвањао кроз слушалицу имао је призвук ноћних гугутања и сашаптавања њих двојице, док је Смиљка уморна спавала и покушавала да састави бар пет сати сна у једном комаду. Глас је нешто причао и понављао, а он је у срцу само чуо дечији плач … Док је из слушалице допирао глас, плач му се лагано разливао, као плима надолазио, пунио плућа, сваку бронхију натапао, притискао му гласне жице, пресретао ваздух у душнику неким одваљеним бранама и гушио сваку реч на дрвеном непомичном језику … Ћутао је са тек понеким мумлајућим звуком и њему потпуно неразговетно, неспособан да прозбори и једну смислену реч, а не реченицу. Завршавало се после тачно пет минута прекоокеанског монолога уз обећање да ће се, можда, ове године срести. Глас је поздрављао и прекидао, а он је остајао непомичан са слушалицом приљубљеном уз болно уво притиснуто невероватном снагом гладне чежње. И јецај, као провала неиспаљених новогодишњих ватромета и нераспакованих поклона нагомиланих годинама под последњом породичном фотографијом. Тако су започињале последњих пет година његовог живота и бројки које су се систематично усељавалe и путовале крвотоком са којим је хранио и лечио рањено срце.

Сиви филцани шешир комплетирао је изглед старог господина запоседнутог бројкама. Данас је недеља и кутија са шахом је већ под пазухом. Пролеће је стигло и друштво из парка ускоро ће бити на старом месту за преподневну партију до ручка. Он је увек долазио први, да заузме клупу и, с оним већ објашњеним ритуалима, распореди црне и беле фигуре на позиције спремне за окршај. То је био једини дан предвиђен за друштвени живот, загњурен у шаховску таблу и смишљању победничке стратегије на бојном квадратном пољу. Понедељак је био Смиљкин дан. Почетак недеље кад је гробље било углавном празно, пусто од посетилаца који су долаизили викендом, чији су сведоци били једино свежи букети цвећа по расутим вазама и свеће које су догоревале лагано. Тад је побожно полагао букет, онај исти са којим је поделио све своје сакупљене тајне, из кога је извукао стручак и кога још увек носи на реверу. Остављао га је Смиљки на камене груди да јој шапуће колико му недостаје и колко му тешко пада раздвојеност и чекање … О Саши јој никада није причао.

Последњи поглед на огледало, затим осврт на полумрачним собу у коју се дан тешко и са олевањем увлачио, благ мирис ђурђевка који је чекао сутрашњи дан и полуокрет до излазних врата. Број окрета кључа у брави: увек два. Седам степеница до заједничког излаза из зграде. Четири степеника до улице. Двадесет два лагана корака на лево до првог угла …

У преподневним сатима, на углу Балзакoвe улице, пронађено је тело годподина С.С Затечени пролазници реаговали су брзо. Хитна помоћ је стигла на време, но смрт је наступила тренутно. Умро је од јаког срчаног удара. Код њега су пронађени дрвена кутија са шаховским фигурама и лична документа. Како је живео врло повучено и усамљено нико од комшија није знао да ли је имао неког свог блиског рођака. У сарадњи са полицијом, из личних докумената преминулог господина, у стану је пронађен телефонски број сина који је у наставку процедуре службено обавештен о смрти оца.

          

Cudolovke
2013/07/11,23:00

 

 

Znas, ovih dana, specijalizovala sam se za mala cuda.

Ona velika, nekadasnja, iscekivana sa zudnjom rasplinula su se kroz vreme u oblacima sto se vuku nad ravnicom.

A, nisam sigurna ni da postoje. Plasim se da su to samo izmisljene price, potekle iz tamnih i hladnih noci. Kad topline nije bilo dovoljno ni za boju u jagodicama smrznutih prstiju….

Da, sve su to samo legende sto bude kratki sjaj u oku i onu ludu nadu bar na tren…

Ovih malih cuda, veruj, ima vise!

Neuhvatljiva i nedostupna su mnogim ocima, ali kad se priviknes, kao u tami, lako im uhvatis obrise dok kraj tebe prolecu.

Cak sam osmislila i cudolovke.

     

 

Skupim dlan uz dlan, kao krila leptira, pa ih lagano zatvaram u laticu slicnu cvetu koji ide nocu da pociva. Ona, kao svitci samo dolecu. Jedno po jedno. I, brzo sklopim dlanove, pa ih prinesem obrazu ljuljuskam i sapucem tople reci. Samo da ih primirim da se ne uplase i razbeze ili da ne izgube tu carobnu moc koju sa sobom nose.

Neces verovati koliko su ta mala cuda pitoma i verna!

Posle ih sasvim mirno spustim u skrinju od ruzinog drveta i ostavim na polici kraj uzglavlja. Ne beze. Ne odlaze. Ne gube moc.

Cesto ih otvaram i dodam poneki strucak mirisnog bilja, a zauzvrat u nocima zgusnutim tminom kad i dah ne uspeva da prodre dublje nego se vuce plitko, sama se razlete po stropu i suste mirisom i krilima kao leptiri i vilin konjici ovih dana…

I, medju njima prepoznajem radosni usklik i osmeh mog drugenca kad je nadvladao to matematicko cudoviste od vektora i sistema jednacina. Odmah uz je i prvenac i histericno ludilo navale adrenalina kad je, samo na njegovom odabranom smeru, jedan jedini student odustao, a on prvi ispod spiska na budzetu. Pa vidim sebe i druge ljude ispod malene strehe, najurene s pijace pred iznenadnom kisom, i moj tuzni pogled u baletanke pet godina stare, a tako dobro se drze, kako kisnu li kisnu… I, samo sto se ta kratka misao javila kao koncic tuge, nad mojom glavom ogroman kisobran i prijateljski osmeh. Jedna starija dama, s osmehom dobre vile, izgubila je u sveopstoj guzvi svog decka (isto kao i ja mog) a dok ih ne pronadjemo caskamo kao stare prijateljice okruzene pljuskom i zamorom ljudi. Tu, je i onaj leptir iz baste. Sto mi slece cas na rame, cas na lice, a kad se uplasim da ga nema on: prikacen na sesiru! Pratio me sumskim putem sve do kraja i na poslednju grancicu stao kao da se oprasta. Do sledeceg puta!

Odmah tu pored suste i krila onog malenog cuda, koje nenadano uhvatih kad u njegovom pogledu primetih truncicu nespokoja jer ovih dana imam neocekivane udvarace. Njemu jasno, a ja uvek ko bambi za leptirom! Bocica mog omiljenog mirisa je bila iznenadjenje, onako nevezano, usputno. Kao nije vazno. Eto, tako. Bas!

No, necu mu reci, ovo je ipak samo zenski, da sam od trenutka kad sam ga srela aplicirala za bela krila na nebu. Ne, ne ona andjeoska! Ne zasluzujem ih. Za takva moras voleti ljude, a ja ih, nesto, sve manje volim. Al’ one sto volim VOLIM! Nego ona druga krila, kazu da su kod sv. Petra predvidjena guscija krila za ove ovakve poput mene. Ta su taman, a krila su krila. Ko jos razlikuje kopije od originala? Provucicu se, verujem.

I, opet postavljam cudolovke! Preslo mi u naviku, a ta mala cuda se svakodnevno mnoze i mnoze kao da znaju koliko mi samo sad trebaju… Bez njih ne bih imala snage ni zelje da svakog jutra sakupim hrabrost za novi dan.

A, nekad ce nekom, ta skrinja kraj mog uzglavlja, izgledati cudno prazna i potpuno besmislena…

     

  

I za dragu Pricalicu, damu koja svojom kreativnom energijom inspirise:

     

 Moj prvi sesir! 

Pricalice, jedno pitanje: stirkas li sesirice i koji stirak koristis?

Pozdrav inspiraciji <3!

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu