u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Propusteno
2013/07/30,23:33

 

  

Nekad ti se javi misao kao nejasan tracak neceg jako vaznog, ali u sveopstem zamoru kojecega previdis tu tanusnu nit i onda prolazis tim svojim ucrtanim i poklonjenim danom zivota, vukuci za sobom tesku misao da si nesto veoma bitno propustio. Samo ne znas sta i nikako ne mozes da je se setis. Osvrces se ni sam ne znas zasto, kao da ti je u tom poluokretu ostalo nekog bledog secanja, dovoljnog da te vrati na bit koju si ispustio. Ni cvrsto sklopljene oci iz kojih isterujes tragove i najmanjeg svetla, ne vracaju senku prividjenja koja se ponovo podvila i vratila u neki daleki ucaureni kutak, da tinja i gasne dok potpuno ne utihne u pomucenom secanju.

A, onda prodjes nekim mestom, vidis neki pokret, osetis neki miris i ako si srecnik, uskrsne pred tobom iz nekog kutka sopstvenog duha svest o onom oko cega se svaki tvoj umni napor zbrkano okretao. Ili, te iz sumnjicavosti i udubljenosti u prekopavanju po prostranim odajama zapustenih i napustenih zelja i htenja istrgne bol, duboka i reska.

I, tad jasno u bljesku iznenadnog dogadjaja uhvatis izgubljeno u letu i shvatis da je sve bilo samo upozorenje, blago i sasvim neprimetno, tek da te pripremi na ono neminovno, sudbinski zacrtano u rokovnik tvog dela puta za dan koji si dobio na poklon…

Ocrta se jasno neumoljiva istina dok u izmaglici pomucene boli ne nazires nikako smisao…

Mada slutis i znas da je samo mirenje jedino moguce i jedino ispravno…

         

U zelenom hladu
2013/07/25,20:40

 

 

  Jedan trenutak u kome vreme stoji. Uhvacen pod nebom na kome nema oblaka. Samo Sunce, guster i ja. Oboje trazimo usamljeno mesto i skloniste od podnevne vreline. Iznenadjeni u usamljenosti i prenuti iz sopstvenih namera da se skrasimo u samo svoj miran kutak. Odmeravamo jedno drugo.

On, malen sa repom od koga je ostao samo cudan patrljak. Oziljak prevazidjene boli. Tu odmah na gornjem delu trbuscica, ispod tanke kozice, ubrzano pulsiranje odaje njegovo iznenadjenje. Sad, ukipljen, pretvoren skroz samo u pogled netremice prati svaki moj pokret. Zajedno, oboje mirujemo u ovom izdvojenom obicnom trenutku zivota.

U predahu izmedju dva uzdaha, pod strehom u zelenom hladu.

Cutimo, disemo i samo postojimo. Nista vise.

Obican susret dva preplasena stvora. Samo to.

Tren posle nastavljamo u ulogama u kojima smo se zatekli pre cudnog susreta.

         

 

Linija odbrane
2013/07/21,23:39

 

 

To su ona jutra, sto su se najavila jos kao svetli,

usamljeni tragovi, okruzeni potpunom tamom na nebu u prethodnoj noci, pa se s prvim svetlom zore provukla na danas. I ona tisina koja ih prati, pa ti sum sopstvenih koraka smeta i para reskom boli kroz usi, po sred, jos neprobudjenog mozga.

I cekas da sa odvali to jutro, sto se samo na pola razvilo nad horizontom.

A strepis…

I ne znas za razlog.

I ne sumnjas da se u toj tisini, gde i ptice cute krije neki susdrzan glas pun nabrekle snage koji ce svakog casa da se prolomi i potopi sve pred sobom, silinom dugo suspregnute kontrolisanosti. Tebe, malog i sitnog zakotrljace kao kamicak sto se zatekao bujici na putu…

I dok nemocno cekas, osecas plimu kako, ujedno s tim spolja, navire i ova druga iz dubine tvog bica. Valja se ispod rebara i podize utrobu, zbijajuci dah i pritezuci grudi osnazenim misicama, bujajuci skupa s dugoiscekivanim trenutkom…

Neke dve sile sklopice nad tvojom izmisljenom stvarnoscu olako dlanove, nehajno kao kad se poslednji cin odigra i aplauz prolomi.

 

A tebe, na pozornici, vise nece biti.

Bices uskoro smrvljen.

Nailaze dve bujice. Nijedna se izbeci ne moze…

Na ovu spolja ne utices, a za ovu iznutra ne postoji vise nikavih slivnika, ni prelivnika. Prerasla je sva izdubljena korita i iscutala sve molitve.

Ovog trenutka se odvojila i odronila od tebe…

Posle potopa usledice sanacije i rekonstrukcije.

S manje ili vise uspeha u podizanju onih lukova koji su imali najvise sansi da na krila zalice.

Ali mozda to sad uopste nije ni vazno.

Imacemo bar druge boje, iste kao i svi koji se oko nas toliko trude, a za kulisama cemo uspesno skriti sve ono sto je ostalo izgrebano, izlizano i polomljeno…

      

Cudolovke
2013/07/11,23:00

 

 

Znas, ovih dana, specijalizovala sam se za mala cuda.

Ona velika, nekadasnja, iscekivana sa zudnjom rasplinula su se kroz vreme u oblacima sto se vuku nad ravnicom.

A, nisam sigurna ni da postoje. Plasim se da su to samo izmisljene price, potekle iz tamnih i hladnih noci. Kad topline nije bilo dovoljno ni za boju u jagodicama smrznutih prstiju….

Da, sve su to samo legende sto bude kratki sjaj u oku i onu ludu nadu bar na tren…

Ovih malih cuda, veruj, ima vise!

Neuhvatljiva i nedostupna su mnogim ocima, ali kad se priviknes, kao u tami, lako im uhvatis obrise dok kraj tebe prolecu.

Cak sam osmislila i cudolovke.

     

 

Skupim dlan uz dlan, kao krila leptira, pa ih lagano zatvaram u laticu slicnu cvetu koji ide nocu da pociva. Ona, kao svitci samo dolecu. Jedno po jedno. I, brzo sklopim dlanove, pa ih prinesem obrazu ljuljuskam i sapucem tople reci. Samo da ih primirim da se ne uplase i razbeze ili da ne izgube tu carobnu moc koju sa sobom nose.

Neces verovati koliko su ta mala cuda pitoma i verna!

Posle ih sasvim mirno spustim u skrinju od ruzinog drveta i ostavim na polici kraj uzglavlja. Ne beze. Ne odlaze. Ne gube moc.

Cesto ih otvaram i dodam poneki strucak mirisnog bilja, a zauzvrat u nocima zgusnutim tminom kad i dah ne uspeva da prodre dublje nego se vuce plitko, sama se razlete po stropu i suste mirisom i krilima kao leptiri i vilin konjici ovih dana…

I, medju njima prepoznajem radosni usklik i osmeh mog drugenca kad je nadvladao to matematicko cudoviste od vektora i sistema jednacina. Odmah uz je i prvenac i histericno ludilo navale adrenalina kad je, samo na njegovom odabranom smeru, jedan jedini student odustao, a on prvi ispod spiska na budzetu. Pa vidim sebe i druge ljude ispod malene strehe, najurene s pijace pred iznenadnom kisom, i moj tuzni pogled u baletanke pet godina stare, a tako dobro se drze, kako kisnu li kisnu… I, samo sto se ta kratka misao javila kao koncic tuge, nad mojom glavom ogroman kisobran i prijateljski osmeh. Jedna starija dama, s osmehom dobre vile, izgubila je u sveopstoj guzvi svog decka (isto kao i ja mog) a dok ih ne pronadjemo caskamo kao stare prijateljice okruzene pljuskom i zamorom ljudi. Tu, je i onaj leptir iz baste. Sto mi slece cas na rame, cas na lice, a kad se uplasim da ga nema on: prikacen na sesiru! Pratio me sumskim putem sve do kraja i na poslednju grancicu stao kao da se oprasta. Do sledeceg puta!

Odmah tu pored suste i krila onog malenog cuda, koje nenadano uhvatih kad u njegovom pogledu primetih truncicu nespokoja jer ovih dana imam neocekivane udvarace. Njemu jasno, a ja uvek ko bambi za leptirom! Bocica mog omiljenog mirisa je bila iznenadjenje, onako nevezano, usputno. Kao nije vazno. Eto, tako. Bas!

No, necu mu reci, ovo je ipak samo zenski, da sam od trenutka kad sam ga srela aplicirala za bela krila na nebu. Ne, ne ona andjeoska! Ne zasluzujem ih. Za takva moras voleti ljude, a ja ih, nesto, sve manje volim. Al’ one sto volim VOLIM! Nego ona druga krila, kazu da su kod sv. Petra predvidjena guscija krila za ove ovakve poput mene. Ta su taman, a krila su krila. Ko jos razlikuje kopije od originala? Provucicu se, verujem.

I, opet postavljam cudolovke! Preslo mi u naviku, a ta mala cuda se svakodnevno mnoze i mnoze kao da znaju koliko mi samo sad trebaju… Bez njih ne bih imala snage ni zelje da svakog jutra sakupim hrabrost za novi dan.

A, nekad ce nekom, ta skrinja kraj mog uzglavlja, izgledati cudno prazna i potpuno besmislena…

     

  

I za dragu Pricalicu, damu koja svojom kreativnom energijom inspirise:

     

 Moj prvi sesir! 

Pricalice, jedno pitanje: stirkas li sesirice i koji stirak koristis?

Pozdrav inspiraciji <3!

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu