u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Ako...
2012/01/29,19:50

 

   Ako, mi dozvolis nadu,

   splescu lestvice preko neba,

   kroz zrake kristalne noci

   i, onda kada se najmanje nadas, ja cu doci...

 

          

   Ako, mi dozvolis radost,

   urezacu zvezdama mesto na zemlji

   u drvoredima platana, na jednoj klupi,

   da traju i svetle u danima kad srce zacuti...

   Ako, mi dozvolis ljubav,

   snop sarenih, krila  leptira usmericu putem

   da te od senki noci izvuku i neznu cauru spletu oko tuge ...

   Ako, mi dozvolis da se u misli tvoje uvucem,

   rasucu se u polje suncokreta,

   da ti ove zaspale dane ozivim i zazutim.

         

   

 

 

Setnja po snegu
2012/01/27,19:10

 

    Lepotica na fotografijama zove se Suncica.

    

 

               

 

               

 

              

 

   Hoce li neko oterati ovog psa? Hej, vreme je za rucak, a on se pravi blesav!

 

               

 

   Ma, samo ti sidji, gledam ja svoja posla. Ni ne primecujem te, (dok ne sidjesInnocent).

               

 

    p.s. steta,nisam stigla ovo da ovekovecim tacno u podne, al' tada Suncica i nije bila u manjezu ;)

Budjenje bez secanja
2012/01/26,17:45

 

 

   Nisam cula zvoncice. Nisam sigurna ni da se naspavala. Nisam je pratila, a ni pitala.

Nisam sigurna ni da je primetila nesto novo, ali koliko vidim, nije da joj je to bas smetalo...

Tek, malena lukovica se probudila. Sneznu glavicu je promolila. Tako nezna... A, tako jaka. Neznoscu svoga malenog tela pocepala je mrak,  pomerila kamencice i zemlju.

          

 

   Donela svezinu, izmesan miris zemlje i snova...

 

 

          

 

 

          

 

   Osecam titraje zivota.Treperi semenje dok ceka uskrsnuce sunca i proleca... 

 

   

Brojcanik reci
2012/01/23,20:40

 

Svetiljke se nisu upalile. 

Sicusne senke, kao musice, zbijale su se u roj. Pokretljivost roja brisao je i razvlacio oblike dana. Sivilo je obmotavalo koprenu neprozirnosti. Noc se lepila po umornim kapcima. Ulice su za trenutak oslepile. Pristojna stvarnost tonula je strmoglavo i povlacila nit koja je parala sve znano i prepoznatljivo. Sve se brisalo i potiralo pred gustinom noci.

Svetiljke su ostale pogasene...

          

   Slepe oci, i dalje, drhtavom rukom crtaju kroz tminu. Snagom secanja nespretno nadomestaju lik zapamcen u ogledalu. Vreme je ostalo razapeto izmedju nesigurnog svitanja i osutog sutona. 

Noc stvrdnuta kovacevom cvrstom rukom. Rec "noc", ko je skovao?

Ko je skovao i ostale reci?

Svetiljke su cutale u mraku.

Sat je mrvio haos...

  Umesto brojcanika leprsale su fluoroscentne reci: sreca, ljubav, radost, tuga samoca... Skazaljke ih nisu doticale, neuhvatljivo su kovitlale po zacrtanom krugu.

   Mesec je razbio igru.

I, umesto reci ostali su samo brojevi koji nista ne imenuju, a svima znace isto. Jedino su osecanja ostala neprepoznata i neimenovana...

Ulicno svetlo je proradilo.

 


 

          

Usecerene jabuke
2012/01/21,20:05

 

 

   

Sneg je "usecerio" ove jabuke, ostavljene gladnim ustima sto tajno posecuju vocnjak.

Ostale rumene da prkose belini i privuku malene, crne oci sto nadlecu nad rscupanjim krosnjama starog stabla jabuke, posadjene necijim rukama, jos pre onog drugog velikog rata...

Sa tog stabla, jedne godine, dovezao je moj otac pune taljige. Posle, vise nikada nisu  bile tako podatne, ali nikada nisu ostale ni potpuno skrte za ukusan zalogaj ili socnost za zedna usta.

Rodile su i prosle godine. Obilato, sirokogrudo. Od tezine ploda savile se grane, a jabuke popadale po travi, rasule se k'o klikeri, oni veliki "dzomberi". 


 

 

Pocetak kursa
2012/01/20,23:35

 

 

Prvo se uci govor tela. Lagano...

                    Nije tesko. Sa recima je malo teze, ali to je sledeca lekcija.

  Nagrada je

 ZURKA!

   Opustite se i uzivajte.


Vrlo je zarazno :)

 

 


 


Nemusti jezik
2012/01/17,20:55

 

         

   Jutro provejava pahulje s neba koje se mukom poradja dok svetlost zgusnutu noc lagano para i odmotava. San ne napusta telo. Naslanjam celo na ledenu povrsinu  prozora. Glatkoca stakla bistri um.  

 

         

       
Dah ocrtava svoj trag... Tren potpune odvojenosti i osamljenosti od citavog sveta... Samo para sopstvenog tela koja stvara mocnu membranu od stvarnosti.
Paperjasta hrabrost sabija se hladnocom jutra, za dalji korak potrebna je kafa.
Jos jedan pogled i prizor se rastvara, membrana nestaje, ranjivost jutra podvucena pahuljama.
Ubod ohrabrenja neocekivan.
 
 
 
Jos kad bih nemusti jezik naucila, zauvek bih zacutala, pred ljudima...
 

        

 

 

 

Prizor jednostavne lepote
2012/01/14,21:40

 

 "Mudar je onaj ko se zadovoljava prizorom sveta"- RIKARDO REIS

 

 "Umesto da zivimo zivotom ljubavi, ljudi  uce da lete. Lete vrlo rdjavo, ali prestaju da uce zivot ljubavi samo da bi naucili bilo kako da lete"- TOLSTOJ

Danas su pale prve, ozbiljne  pahulje.
 Samo priroda ume da podeli  nesebicnu radost.Neobavezujucu, nezahtevnu, jednostvnu samu po sebi...
 


 

 

Sujeverje kroz solju
2012/01/12,19:30

 


   Citajuci postove, ovde na blogu, ponekad se pokrenu secanja, zatrpana lavinom vremena i nekog zivota izmedju. Ponekad se razbistri magla zaborava i pogled unazad ukaze na trenutke, koji svetle k’o razasute iskre zvezda na delicu neba otkinutog za svakog pojedinca, za svakog od nas. Uramljenog trena, jedne licne sudbine, u ramu obicnog zivota. Tako me domacicin post
"Postpraznicna"  podsetio na jedno uramljeno vreme, okaceno davno na zid zaborava...
    Bio je jun. Topao, sparan. Vreme kad se planovi za letovanje pocinju polako realizovati i ostvarivati. Svratih do prijateljice, pozvala me  na kafu. Obozavala sam njena dva klinca! I, koristila sam svaku priliku da ih vidim i malo se poigram sa njima. Ovog puta nisu bili kuci, ali za stolom je sedela  jedna mlada zena. Neobicno lepa, izrazito mrsava, visoka, duge crne,ravne kose i najprodornijih crnih ociju koje ikada ugledah kod neke zene. Zvala se Sonja. Pomalo zapustenog izgleda, izrazito nervozna i sa cigaretom koju nije ispustala iz ruku.
-Hoces da ti gledam u solju?
Pitala me, zagledana u moje oci ne trepcuci.
-Naravno!
E, pa to je bilo vreme redovnog okretanja solje i raznoraznog tumacenja izmedju nas prijateljica, koje smo znale sve  jedna o drugoj. Ovo je bilo drugacije, prvi put vidim Sonju. Hm, pa sto da ne, ne verujem ja bas u to, al’ zabava je zabava. I, tako Sonja krene s’ pricom:
-Sama si, al’ od skora. Nisi htela da se udas. Pitao te par puta. Odbila si. On je ljut na tebe. Ne oprasta ti. Imas sveca. On te cuva, ne plasi se. Jak ti je zastitnik. Al’ ipak ces se ti udati ove godine, pred sam kraj! Nemoj da se smejes, pazi kad ti kazem, udaja ti stoji 100%
  S’ prvim njenim recima nisam vise disala, samo sam slusala u potpunoj neverici. Citala mi je skrivene misli. Zakopana secanja, koja nikada ni sa kim nisam delila. Da, nisam htela da se udam. Ne za njega. Za druga koga sam obozavala i sa kojim sam delila svaki novi vic, pauzu i smeh. Tada sam naucila da nema muskog- zenskog prijateljstva, sve se to vremenom pretvori u ljubav i patnju za jednog ili oba. A, on me na rastanku ispratio kletvom:”Da Bog da, da celog zivota gradis kucu i nikad je ne sagradis.” Ostala sam ukopana, ne zbog sujeverja, vec reci i namere koje su one nosile. Ne verujem u ciribu- ciriba stvari. Verujem samo u Dobro i njemu se obracam kad god osetim teskobu i nemoc. “Pa, ako sam zasluzila neka tako bude kako kazes.”- okrenula sam se i nikad ga vise nisam videla u zivotu, no nisam ni zelela.
  Ipak, te godine sam se zaista i udala. Sonja je bila u pravu.  Kucu jos nisam zavrsila, al’ ne zbog kletve nego zbog nedostatka novca. No, poenta cele price je u svecu. Onom sto ga je spomenula, kao zastitnika. U jednom trenutku moje ogromne slabosti, gotovo ocajanja, setih se njega.Cvrsto zatvorih oci i snagom neverovatne zeleje, zamolih ga za ideju! Ideju, da prezivim u ovom svetu. Da ga lakse podnesem i prodjem obalom neokaljano, bez hoda kroz mulj i blato...
  I... Tada sam pocela da pravim ove posude, dugo sam ih prodavala za dosta dobru cenu, a ideje su se kasnije nizale same od sebe...

          

 

          

    Ove, najdraze su mi ostale za uspomenu.

    Slucajnost? Religioznost? Vera? Kao univerzalnim i jedinstvenim kreacijama svemira,smatram da je to sve u nama duboko ukorenjeno, zasuskano i samo ceka iskrenu, snaznu zelju da pokrene svu pozitivnu kreativnost i originalnost koju svako, ponaosob, ima...
 

Klupko, krug i rec
2012/01/09,22:00

 

   Zamrsila se klupka, pokidale misli, zaspale nade. Sitnice okupirale dane.

          

   Pritajena tisina, nehotice budi zvoncice tuge. Intezitet zelje stvara sliku moguceg. 

   Ono sto sad izgleda slabost, moze postati izvor snage.

          

   Okrenuo se krug. Zavrteo novi pocetak. Reci se istrosile i smrvile u slova.

   One neizgovorene potonule. Ostale zabodene u prasini secanja...

          

   "Noli turbare circulos meos"

 

         

 

    

Postar + iznenadjenje = DOMACICA i osmeh na licu
2012/01/05,18:25

 

    Jutro, sedim ususkana uz jutarnju kafu. Lagano razbudjivanje, nista lepse. Pored mene deo zapocetog dzempera za paranje. Nesto bas i ne ide kako sam mislila da ce ici. Carobne ruke ga spojise nevidljivim bodom, pa sad zaista treba strpljenja da se pronadje pocetak necije misli u pletenju. Mnogo je lakse krenuti sopstvene, nove petlje, nego necije parati. No, sta je tu je. Rekoh, samo strpljenja. Ipak, pogled mi cesce odluta kroz prozor nego sto se na pletivu zadrzava. I, ovaj dan ce biti lep. Nebo je divno plavo. Jos uvek nema sneznih oblaka na vidiku, a sutra je Badnji dan. Zaista je potreban pogled na kalendar, kako se ne bi izgubila vremenska orijentacija. Iznenada zvuk motora prekida jutarnju tisinu. Staje pred kapijom. Hej, pa to je postar! Danas je prvi radni dan posle praznika, odnosno posta stize utorkom i cetvrtkom. Tako je to u malim mestima. No, uglavnom su to racuni, reklamni materijal, i tek poneka zalutala razglednica ili pismo. Zurim da ga stignem, pre nego sto ubaci onaj dostavni papircic, pa posle moras sa njim na postu, zato sto niko nije bio kuci.

          

   I.... ne, nisu racuni. Na srecu. Nego prava, pravcata radost! Divan pocetak novoga dana.Evo, sta mi je postar jutros doneo:

 

          

   Domacice, od srca veliko hvala!

Zaista sam presrecna sto si mi poklonila ovu divnu knjigu. Sa njom ste mi postali jos blizi,jedan korak manje ka licnom upoznavanju...

          

   Poljubac i hvala jos jednom!

 

Vo Golub
2012/01/03,20:55

 

      Ne znam zasto, al’ vec druga zelja koju dobijam za ovu godinu je da se ugojim malo. Uh, sto to ne podnosim! Pa, ja ne merim nicije obime, ni sirine ni visine! Imam onoliko koliko mi treba, ni manje ni vise. Taman! No, kako je ova praznicna trpeza tako zarazno primamljujuca, a mojih par ukradenih dana odmora, lagano proticu uz lenstvovanje, druzenje i knjigu, primecujem da sve cesce obilazim ciniju sa slanim grickalicama.

          

Hm,  samo da se te zelje i ne ostvare. Zato, podjoh danas u setnju. Moju omiljenu. Prema kucici koja se polako doteruje, za nas nove stanodavce.

          

Istim putem, sa istim malim pratiocem i fotoaparatom, cisto da se nadje.
  Dan predivan, potpuno protivurecan datumu koji zauzima u kalendaru. Sunce tako omamljujuce greje. I, po prvi put susrecem ljude. Jedan vredni traktorista, jednolicnim zahvatima rala, ore nove brazde. Sveza, tamna zemlja , ostaje da se presijava na suncu, u nekom svom slozenom redu. Ne fotografisem. Ne remetim. Posmatram. Tako su umirujuci ti jednostavni, vekovima isti pokreti, seljaka koji zaorava svoje nade i veru u tu pomalo skrtu zemlju. Mesavinu gline i kreca. Pogodniju za vinograde, al’ tvrdoglavost seljaka, tera da seje kukuruz. Izvlaci poslednje atome snage iz zemlje, ne stedeci je isto kao ni sebe. Traktorista je dosao do kraja brazde, okrece i prepoznajem ga. Muz moje skolske drugarice, masem za pozdrav i nastavljam dalje.
  Vec iza sledeceg zavijutka, cujem glasove i viku. Histerija neka traje. Cetiri ogromna muskarca urlaju na dva vola. A, oni se ukopali, ni makac. Vuku zaprezna kola, natovarena do vrha. Gomila debelih trupaca i ogroman posecen hrast. Da, krenula je seca hrasta. Uskoro ce Badnji dan. Seljaci k’o seljaci, ne znaci njima grancica hrasta nista. Mora da bude ogroman, veci od komsijinog. Tako, nanovo svake godine isto. Ma, samo kad bi organizovali i sadnju , ne bi to bilo tako strasno. Uskoro ga nece biti. Postace retka vrsta, ako se nesto po tom planu ne uradi.
   Vika na volove se nastavlja. Razabirem da se jedan zove Golub. E, taj Golub se uzjogunio pa nece dalje. I, odjednom se razlezu udarci. Golub, drhti i tek maleni korak napravi, pa stane... Zastajem ukopana i prenerazena! Zapanjeno gledam u tog “junacinu” sto sa stapom, debelim k’o ruka, para meso jadne zivotinje. Pokusavam  da reagujem. I, ko zna na sta sam licila, jer cim su me pogledali u oci odmah su zaustavili junaka. Onako sa rukom u zamahu, razjarenog i psovkama koje ne bih da ponavljam. Odustaju od tuce. Nemam snage da im zazovem dobar dan, oni se smeskaju, masu, vise spustam glavu no sto klimam u pozdrav, i odlazim potresena. Setnja vise nije tako lepa. Dan posiveo, sunce zazmurilo...
  Ne, to se samo meni tako cini. Priroda je neosetljiva na ovozemaljske patnje. Sunce i dalje veselo zmirka,  nebo je nevino plavo i cisto. Ostaje samo trag listova hrasta, opalog uz put, utisnutog volovskom ili ljudskom nogom u vlaznu izmesanost lisca i meke, skrte zemlje…
  Zatvaram oci i zmurim pred ovim danom…

         

Nova godina pocinje 02. januara
2012/01/02,22:20

 

 

  Budim se, u ovo drugo jutro Nove nam godine.
Po vrhovima rascupanog drveca zlati se rasuta sunceva svetlost. Da, nastavlja se ova cudna igra prirode sa nama. Nesigurnost koraka postaje naglasenija dezorijentacijom u vremenu i prostoru. Kompasi ne reaguju. Lavirint svakodnevnice postaje sve gusci, oko nas malenih ljudi. Ni pravilo skretanja uvek u istu stranu ne pomaze da se put ispravi u pravu liniju pred kojom horizont stoji kao na dlanu. Izgleda iluzionisticki blizu i utopisticki dostupno...al’ uvek za istu razdaljinu dalji od naseg sve sporijeg koraka .
  Da mogu, preskocila bih 1. januar...ili bar zaboravila...izbrisala. Jedan cudesan klik i memory empty. Nova godina zapocinje danas. Izbrisacu sliku lomljenja i pada niz stepenice, pozara koji romanticno zapocinje jednim nevinim plamickom i trenutak kad od straha ostanes nem, bez moci govora...
  Da, Nova godina zapocinje danas. Juce nije bilo nista...Zapocinje prisecanjem na jednu epizodu iz porodicnog albuma. Pre tri godine poklonila sam suprugu za Novu godinu dzemper divne neznoruzicaste boje, naravno da sam pronasla i adekvatne carape u istoj nijansi. Volim muske carape luckastih boja. Sta ces, svako ima svoj fetis Embarassed. Tek cim je  obukao dzemper mladji sin ga je prenerazeno pogledao i uzviknuo:
-Nadam se da neces TO nositi nigde vise osim po kuci!
 Stariji sin, koji je sve to posmatrao onako nezainteresovano sa strane, okrenuo se prema bratu i smireno, iskustveno odgovorio:
     -Znas ovu kombinaciju mozes da obuces tek kad si ozenjen ili imas neku super cicku pored sebe, inace ne pokusavaj ni u ludilu.
   Srecan vam pocetak Nove godine, koji za mene pocinje danas.

 

          

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu