u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Beli organdin
2013/08/31,22:25

 

  

U neke poglede je tako  lako zaroniti. Isplivas cist i osvezen.

Iz nekih ociju ne izronis citavog zivota…

Od nekih najezen pobegnes, mada ni sam ne znas o cemu je rec. Dovoljna je samo ta jeziva slutnja koja se na mahove u dubinama ocrta poput krugova zlosutnih virova u mutnoj reci…

A ona?

          

 

Sretnem je ponekad,mada vrlo retko, i to obicno u predvecerje na autobuskoj stanici. Sicusna i krhka, tek blago nasminkanih usana ruzicastim karminom, povijenih, uskih ramena prema unutra; negde pri kraju sedme decenije zivota. Zraci mirom i blagoscu, obelezena imenom znanja i mudrosti, i uvek spremna na neku nenametljivu sentenciju tokom razgovora. Kad god je ugledam iz secanja mi izrone zute mirisljave dunje. Vidim je bas u toj toploj, titravoj auri mnogostrukih asocijacija.

Sa finom geografijom prozivljenih i potisnutih osecanja, ucrtanih u tanke linijice oko usana i uglova ociju koje se smese…

I svetli. Svetli sva blestavo bela od dobrote kojom obiluje, a da toga uopste nije svesna.

Samo par reci izmenjanih sa njom dovoljno je da te prelije sjaj istih pa da i sam pocnes neobjasnjivo da blistas…

Bila je jesen, tek navrsenih pola godine od kako je sahranila supruga, sedela je zamisljeno, otsutno zagledana u lisce s kojim je kovitlao vetar po drumu…

Tad i samo tad, izmedju dva neka poluuzdaha, tiho kroz jedva cujan poluglas, spustenog pogleda na vrh prilicno iznosenih cipela, prosaptala je: “Eh, a moja draga majka, tako se radovala mom diplomskom i zavrsenom Pravnom fakultetu… Sila mi haljinu od belog organdina… Kad bi samo, jadna, znala da sam citav zivot nosila tudje… Ali nije da mi je smetalo, samo nije moralo bas uvek tako…”

Da li…?

          

U potrazi za prolazom
2013/08/25,21:35

 

 

I tako, taj dugi prolaz duginog puta od ovog prasnjavog zemaljskog sto se lagano prekriva suvom travom, do onog ocaravajuce plavog neba rasprsi se nagomilanim neresivim problemima…

Bezeci od ranjavanja u zastitu neranjivosti lepote.

Mehur od sapunice.

Kula od karata na vrhu belog oblaka…

Placenta, ciji davno izgubljen osecaj zastite trazim, cim osecaj gusenja postane nepodnosljiv.

Prolaz, neranjiv, siguran, zastitnicki, cist i blistav kao plavo nebo.

A, onda shvatis da pukotine nastaju sa svakim korakom dok gledas gore i da je neranljivost utopija s kojom moras da se sazivis, zauzmes polozaj za nekom barikadom od ptica i suncokreta.

Univerzum u tebi zivi.

I dok ceka taj beskraj bez vremena, razdire ga teskoba prolaznosti stvarnosti s kojom se gruvas isprsenim grudima noseci srce na dlanu, bolesno verujuci u iskrenost i istinu pisanu nestalim civilizacijama…

Istinu, ciji su parcici i delovi razbacani po smetlistima nagomilanih, odbacenih stvari plasticne buducnosti, sa iskezenim osmesima blestavo krvolocnih zuba.

I, zagrcnes se od nemoci…

Od proslosti koju imas i buducnosti koju nemas, a tek treba da je steknes.

Od rasprodaja istinskih vrednosti na kojima stoji iskrzana i pozutela tabla necitkih cifri izbledelih od cekanja kupca po uglovima zaboravljenih antikvarnica.

A, u neko predvecerje, samo topla ruka voljenog u ruci da znas da zivis i da si ovde od krvi i mesa i da je to jedino vazno dok se ne uspnes putem duge.

I, opet, udahnes duboko poslednji molekul snage, alhemijom mocne ljubavi stvoren, zaronis u trulez koja se siri i sklopljenih ociju, po secanju, nastavis da modeliras onu viziju nastalu u zanosu dok gledas vrhunsku lepotu neunistive vaseljene…

 

 

Разбрајањa
2013/08/13,22:30

 

 

 

Ситни јутарњи ритуали употпуњавали су Светозареву свакодневницу. Навике вишегодишњег понављања окореле су сваку његову жељу за било каквом променом. Пуко пристајање без неког посебног разлога за живот. Само још једна у низу навика. Исти број корака од кревета до купатила, знао је жмурећи доћи до њега. Само тихо одбројавање у ноћима без месеца, када га је потпуна помрчина тешила и скривала од сопствене сенке на зиду. Није волео те издужене ноћне прилике. Нарочито не оне које су долазиле од уличног самотњака, истог оног канделабра који га је подсећао на долазак у овај стан. Имали су подједнако стажа и он и канделабр. Чинило му се да га тај улични ветроипир ноћима исмејава и намерно се игра са његовом сенком издужујући је преко целог зида и пола поцрнелог и напрслог плафона. Радио је то изнова и изнова са страшћу старог ексцентрика осуђеног на самовање и свешћу да је и овај други у истом положају само што тај нема ту привилегију да се поиграва са његовом сенком. Све док Светозар није стекао навику да на улични прозор сваке вечери навлачи масивни дрвени шалукатор. Тад је престала игра и настао је период вишемесечног прећуткивања и избегавања ноћних сусрета старих дугогодишњих пријатеља.

Исти број потеза бријача са једне па са друге старне образа био је само наставак сулудих цифри које су подривале његову самоћу. Откако је остао сам без своје Смиљке, цифре су даноноћно плеле мрежу око њега. Милилe су и продирале кроз поре стрпљивошћу паука у вечитом чекању жртве у заседи. Није их се могао решити, више никако. Испочетка су биле занимљиво друштво, разбијачи тишине и сопствених непожељних мисли. Лако су одбијале све оне узнемирујуће откуцаје који су се тихо јављали по сред груди. Чим се први откуцај јави и најави онај грч пред паралишућoм боли, крену бројке. Лагано се заврте ко ситни ноћни лептирови око светиљке и својом сенком разбију тај први талас ваљајући туге. Остане само влажни траг, а од силине таласа не остане ништа. Распу га бројке у ситне капи које се опет претворе у цифре и тај дуги непрекинут, незаустављив низ се протежe у недоглед, а почетак му је био онај тужни новембар кад је газећи први мраз и ломећи кристалне травке, раме уз раме са сином, дугом гробљанскoм стазом испратио њихову Смиљку. Од тад га и оне прате, а има томе већ пуних пет година.

Пар капи Бриона на смежуран длан избраздан ситним годовима урезаних година, онда лагани кружни покрет са другим преклопљеним дланом и благо тацкање образа за покретање циркулације лика који га је свако јутро дочекивао у раму старог огледала. Чинило му се да је лик свакога дана све више добијао неки глинени прашкаст изглед па му је умивање после бријања причињавало опасан ризичан посао спирања и разливања увек новог слоја у сливник лавабоа. Плашио се да га једном више неће моћи препознати јер слојеви су бивали све тањи, а лик који га je јутром дочекивао, све магловитији и нејаснији…

Данас је имао среће, лик му је био познат и као да је имао мало боје у себи. Можда је пролеће унело дашак свежине у зрнца налепљене глине или се увукао мирис јуче купљеног ђурђевка на пијаци који је остао ноћас поред њега на ноћном сточићу са Смиљкине стране брачног кревета. Суботом је редовно одлазио на пијацу. Навика коју стичеш градећи породицу, а коју не губиш ни онда када се поруби рашију и распарају, када се рамови са породичних фотографија расуше па се слике саме од себе годинама помало искриве и стоје под неким чудним углом смешно напуштене. Сада је само куповао пар килограма воћа, нешто поврћа и обавезан букетић неког лепог баштенског цвећа. Недељом му је букет правио друштво и разбијао самоћу онако стављен у малу кристалну вазу на Смиљкином ноћном сточићу. Имао је ту чудну навику да се расприча са букетом. Причао му је целонедељни репертоар своје свакодневнице. Темељно до у ситнице, као да је било толко тога прећутаног, отежалог од наталожених неизговорених речи … Недељом после јутарњих ритуала нежно је вадио један стручак из букета и стављао га у рупицу на реверу свог поштарског сакоа , од кога се није одвајао скоро пет деценија. Чак и онда кад је отишао у пензију настављао је да га носи свакодневно са истом дозом поноса и оданости униформи коју је носио часно већи део свог живота.

И сад, после бријања и четкања седих уредно штуцованих бркова, гестом који носи неки побожни чин, пажљиво је провлачио крхку стабљику мирисног ђурђевка и прстима меко намештао сваку појединачну главицу белог цвета. Још само последњи детаљ. Био је то стари филцани шешир, увек уредно окачeн на руб великог огледала поред излазних врата. За њега је био посебно везан. Носио га је двадесет година. Био је то поклон од његовог сина јединца. Још се сећао дана када је Саша матурирао, баш на његов рођендан, и кад је донео лепо запакован поклон у округлу кутију. И сад види тај младалачки сјај и варницу по сред зенице његовог тамног ока и благи осмех на уснама док је с нестрпљењем чекао да он отвори поклон. А, није да се није изненадио, И то не мало! Много! Није могао да претпостави одакле Саши идеја да му купи сиви шешир од најфинијег филца. То је била његова давна жеља. Потајно је замишљао, скоро сваки пут, кад би се спремао на посао и равнао крајеве свог поштарског сакоа, намештао кравату и крагну, како би уместо оне помало једноставне поштарска капе боље уз униформу пристајао шешир.

          

 

И, ето! Саша му је читао мисли. Загрлио га је снажно и после дуго времена пољубио тај драги образ свог већ одраслог сина. Један од ретких тренутака присности које памти. Саша је после две године отишао за Америку да проба неки нови бољи живот. Од тад је прошло 20 година. Видели су се десетак пута. Последњи пут пре пет година када је дошао да испрати мајку. Били су два странца иза ковчега жене коју су волели обојица, а које је она спретно спајала својом несебичном љубављу. Пар неких сувопарних реченица које су запињале у грлу и парале плућа биле су само предсказање њиховог коначног разлаза. Једина танка преостала нит били су телефонски позиви сваког првог јануара кад га је Саша позивао да му изјави најлепше жеље за предстојећу годину. И њих је чекао са једнаком тачношћу у бројању. Сваког првог јануара, тачно у десет сати, одмах после лаког доручка од једнаких делова овсених и ражених пахуља, зачињених сувим грожђем, кашичицом меда и с пар прстохвата цимета. Три корака од стола до судопере. Спуштање тањира под млаз воде и резак звук телефона означавао је управо долазеђу годину, која је путовала мало дуже преко телефонских веза и залеђених каблова над океаном, доносећи дах топлине пролећа неке давне младости његовог срца, процветале над колевком чупавог дечака који никада није спавао. Будио се на сваких двадесет минута, а љуљушкан на његовим рукама смешкао се безубим устићимa као да је целу ноћ спавао. И сад, тај глас који је метално одзвањао кроз слушалицу имао је призвук ноћних гугутања и сашаптавања њих двојице, док је Смиљка уморна спавала и покушавала да састави бар пет сати сна у једном комаду. Глас је нешто причао и понављао, а он је у срцу само чуо дечији плач … Док је из слушалице допирао глас, плач му се лагано разливао, као плима надолазио, пунио плућа, сваку бронхију натапао, притискао му гласне жице, пресретао ваздух у душнику неким одваљеним бранама и гушио сваку реч на дрвеном непомичном језику … Ћутао је са тек понеким мумлајућим звуком и њему потпуно неразговетно, неспособан да прозбори и једну смислену реч, а не реченицу. Завршавало се после тачно пет минута прекоокеанског монолога уз обећање да ће се, можда, ове године срести. Глас је поздрављао и прекидао, а он је остајао непомичан са слушалицом приљубљеном уз болно уво притиснуто невероватном снагом гладне чежње. И јецај, као провала неиспаљених новогодишњих ватромета и нераспакованих поклона нагомиланих годинама под последњом породичном фотографијом. Тако су започињале последњих пет година његовог живота и бројки које су се систематично усељавалe и путовале крвотоком са којим је хранио и лечио рањено срце.

Сиви филцани шешир комплетирао је изглед старог господина запоседнутог бројкама. Данас је недеља и кутија са шахом је већ под пазухом. Пролеће је стигло и друштво из парка ускоро ће бити на старом месту за преподневну партију до ручка. Он је увек долазио први, да заузме клупу и, с оним већ објашњеним ритуалима, распореди црне и беле фигуре на позиције спремне за окршај. То је био једини дан предвиђен за друштвени живот, загњурен у шаховску таблу и смишљању победничке стратегије на бојном квадратном пољу. Понедељак је био Смиљкин дан. Почетак недеље кад је гробље било углавном празно, пусто од посетилаца који су долаизили викендом, чији су сведоци били једино свежи букети цвећа по расутим вазама и свеће које су догоревале лагано. Тад је побожно полагао букет, онај исти са којим је поделио све своје сакупљене тајне, из кога је извукао стручак и кога још увек носи на реверу. Остављао га је Смиљки на камене груди да јој шапуће колико му недостаје и колко му тешко пада раздвојеност и чекање … О Саши јој никада није причао.

Последњи поглед на огледало, затим осврт на полумрачним собу у коју се дан тешко и са олевањем увлачио, благ мирис ђурђевка који је чекао сутрашњи дан и полуокрет до излазних врата. Број окрета кључа у брави: увек два. Седам степеница до заједничког излаза из зграде. Четири степеника до улице. Двадесет два лагана корака на лево до првог угла …

У преподневним сатима, на углу Балзакoвe улице, пронађено је тело годподина С.С Затечени пролазници реаговали су брзо. Хитна помоћ је стигла на време, но смрт је наступила тренутно. Умро је од јаког срчаног удара. Код њега су пронађени дрвена кутија са шаховским фигурама и лична документа. Како је живео врло повучено и усамљено нико од комшија није знао да ли је имао неког свог блиског рођака. У сарадњи са полицијом, из личних докумената преминулог господина, у стану је пронађен телефонски број сина који је у наставку процедуре службено обавештен о смрти оца.

          

Ljubav...
2013/08/09,23:25

 

 

 

Pecem palacinke. Meni leto prija i nikad topline dovoljno. Zagrejano jos dogrejavam.

Jedan dan pesak, plaza i Dunav, drugi vocnjak i ostale nagomilane obaveze za koje nemam snage sad u ove divne tople dane.

Voda i reka. Tako prijaju. Izazivaju smeh. Neobjasnjivu radost.

Ranije su to bile ludorije sa decom. Kantice prepune raznih alatljika za gradjevinske poduhvate grandioznih kula od peska. Sad je ostala samo lopta i spil karata za remi u kojem neoborivo dominiram. Dobro, priznajem, sa loptom nisam spretna. Dve leve pa jos svezane.

I, igra za koju zaboravljamo koliko nam treba. Ona cista bez ikakvih skrivenih namera.U kojoj je samo smeh jedina odrednica i svrha.

Prociscavanje energije i misli od silnih okostalih briga.

Idite na reku. Setajte. Sedite. Gledajte u vodu. Pustite neka vas procisti. Ona jos uvek ima tu moc.

Neka voda nosi sve…

Danas su dve nedelje nedostajanja. I prekinute navike da dok nesto radim, sedim, citam, pijem kafu, oko mene sede moj pas, dva macka i morsko prase. Cudna i vesela slika. Mackovi, Tasa i Guta koja bi obojica htela u krilo i Fleki uzasno ljubomoran i dominantan jer je jaci, pa ih njuskom odgura.

          

          

 

 

Danas, pored mene Guta i prase. Sedam dana posle Flekija preminuo je i Tasa. Moj verni ljubimac, prozorski nestrpljivko koji je naucio po krovu da se vere i hoda ne bi li mi bio blizu. Guta tu prepreku i akrobatiku nikad nije prevazisao. Ostao je prizemljen, za razliku od Tase.

Zivotinje instinktivno znaju sta donosi buducnost. Mi se instinktivno generacijski trudimo da instinktivno totalno zanemarimo. Oglusujemo se i tako spretno zatvaramo oci pred ociglednim.

Oprostili su se od mene. Obojica, nisu otisli tek tako bez pozdrava. Znali su da je vreme…

Ne zelim da ovo lici na patetiku. Sad, vec znam koliko sam srecna sto sam imala njihovu ljubav uz sebe. Dva poklona s neba. Svako ko voli zivotinje razume sta hocu da kazem. I nedostajanje je prvo sto nas preplavi nakon rastanka. Praznina i tisina, sve dok nas ponovo ne preplavi ljubav i zahvalnost.

I, dok pecem palacinke sa nerazdvojnim Gutom pod nogama i prasetom, malo dalje pomerenim na travnjaku, u drustvo mi dolaze beli leptir i vilin konjic. Svo vreme me nadlecu i povremeno blago doticu krilima po ramenu.

Citam, u tradicionalnoj simbolici i leptir i vilin konjic predstavljaju dusu, reinkarnaciju i besmrtnost.

Ponovo, oko mene, svi na broju.

Verujem.

         

         

 

        

Rezime
2013/08/04,22:40

 

  

I, opet teme biraju mene.

Pomislim to je to i nemam vise o cemu da pisem. Obeshrabrena napisanim, pomislim trivijalnosti, opsta mesta… A, onda me dotakne neciji komentar, ovaj put fedrin, i vratim se unazad. I vidim sve je tu, suptilno implicirano, medju tim recima, bolno porodjenim izmedju Vas i mene. Da mucavo prepricavanje sopstvene intuicije oseca neko. Neko, sudbinom obdaren skromnoscu, bolnom osecajnoscu i pronicljivoscu prozivljene tuge. I vidim treptaje, odsjaje, zvukove i boje i znam da sam uspela paradoksalnoscu pobediti sumornost i iznedriti nadu. Iako se nanovo pitam, zaronjena u knjizevnost kao jedini izvor odrzavanja razuma na tankoj niti nad ambisom ludila, hocu li uspeti odrzati iluziju ili cu se sunovratiti…

Pisem, kad pomislim: ne mogu vise izdrzati!

Pa, krenem s namerom da iznedrim bol, a onda, kao medijum, kroz mene prostruji ljubav i vizija nekih boljih mogucnosti preobrati sve sto sam htela napisati.

Tek, ptica sam oduvek htela biti, i pod krila sve povredjene prigrliti. Samo na bol oduvek preosetljiva.

Iskusenja i uvek samo iskusenja.

Bolna godina oprastanja od dragih ljudi. Sve mladji i mladji odlaze namuceni teskim bolestima. I neizbezna opsesija pitanjem smisla koje me oduvek proganja, a na koje nikad, recima necu pronaci odgovor.

Previse toga je upleteno u igri andjela i demona medju nama smrtnicima.

Necu razumeti, niti pristati na to da je vazniji pokrov i kovceg u koji ces leci nego da ti pod glavom mirise cista posteljina. Niti da je vazna javna daca sa bahanalijama polupijanog sveta koji je dosao da vidi da li placem i ridam od tanjira tople supice koji ces pojesti u slast.

Necu pristati, Nikad!

Pristacu samo na ljubav i na ovo srce u koje je smesten andjeo sto me vodi. Podredila sam mu mozak, jer samo ono ima snage da savlada njegove opsenarske sposobnosti i razbije sve demone koje uvek nanovo, sve vecom zestinom radja.

Raskopacu utrobu da bih iznedrila praznu rec, a pruzicu dlan da ga razume ceo svet.

I, pusticu suze da liju dok ne presahnu same od sebe za psom cije nedostajanje me razdire…

          

 

I, necu da slusam ni od koga sta je dobro, a sta ne.

Jer zivot nije formula, a ni montazna kuca, nije ni sklopiva polica po jednostavnoj semi popularnog proizvodjaca. Nije…

Nad humkama dragih rastu i mirisu cvetovi jednako kao i u najlepsim bastama.

         

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu