u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Разбрајањa
2013/08/13,22:30

 

 

 

Ситни јутарњи ритуали употпуњавали су Светозареву свакодневницу. Навике вишегодишњег понављања окореле су сваку његову жељу за било каквом променом. Пуко пристајање без неког посебног разлога за живот. Само још једна у низу навика. Исти број корака од кревета до купатила, знао је жмурећи доћи до њега. Само тихо одбројавање у ноћима без месеца, када га је потпуна помрчина тешила и скривала од сопствене сенке на зиду. Није волео те издужене ноћне прилике. Нарочито не оне које су долазиле од уличног самотњака, истог оног канделабра који га је подсећао на долазак у овај стан. Имали су подједнако стажа и он и канделабр. Чинило му се да га тај улични ветроипир ноћима исмејава и намерно се игра са његовом сенком издужујући је преко целог зида и пола поцрнелог и напрслог плафона. Радио је то изнова и изнова са страшћу старог ексцентрика осуђеног на самовање и свешћу да је и овај други у истом положају само што тај нема ту привилегију да се поиграва са његовом сенком. Све док Светозар није стекао навику да на улични прозор сваке вечери навлачи масивни дрвени шалукатор. Тад је престала игра и настао је период вишемесечног прећуткивања и избегавања ноћних сусрета старих дугогодишњих пријатеља.

Исти број потеза бријача са једне па са друге старне образа био је само наставак сулудих цифри које су подривале његову самоћу. Откако је остао сам без своје Смиљке, цифре су даноноћно плеле мрежу око њега. Милилe су и продирале кроз поре стрпљивошћу паука у вечитом чекању жртве у заседи. Није их се могао решити, више никако. Испочетка су биле занимљиво друштво, разбијачи тишине и сопствених непожељних мисли. Лако су одбијале све оне узнемирујуће откуцаје који су се тихо јављали по сред груди. Чим се први откуцај јави и најави онај грч пред паралишућoм боли, крену бројке. Лагано се заврте ко ситни ноћни лептирови око светиљке и својом сенком разбију тај први талас ваљајући туге. Остане само влажни траг, а од силине таласа не остане ништа. Распу га бројке у ситне капи које се опет претворе у цифре и тај дуги непрекинут, незаустављив низ се протежe у недоглед, а почетак му је био онај тужни новембар кад је газећи први мраз и ломећи кристалне травке, раме уз раме са сином, дугом гробљанскoм стазом испратио њихову Смиљку. Од тад га и оне прате, а има томе већ пуних пет година.

Пар капи Бриона на смежуран длан избраздан ситним годовима урезаних година, онда лагани кружни покрет са другим преклопљеним дланом и благо тацкање образа за покретање циркулације лика који га је свако јутро дочекивао у раму старог огледала. Чинило му се да је лик свакога дана све више добијао неки глинени прашкаст изглед па му је умивање после бријања причињавало опасан ризичан посао спирања и разливања увек новог слоја у сливник лавабоа. Плашио се да га једном више неће моћи препознати јер слојеви су бивали све тањи, а лик који га je јутром дочекивао, све магловитији и нејаснији…

Данас је имао среће, лик му је био познат и као да је имао мало боје у себи. Можда је пролеће унело дашак свежине у зрнца налепљене глине или се увукао мирис јуче купљеног ђурђевка на пијаци који је остао ноћас поред њега на ноћном сточићу са Смиљкине стране брачног кревета. Суботом је редовно одлазио на пијацу. Навика коју стичеш градећи породицу, а коју не губиш ни онда када се поруби рашију и распарају, када се рамови са породичних фотографија расуше па се слике саме од себе годинама помало искриве и стоје под неким чудним углом смешно напуштене. Сада је само куповао пар килограма воћа, нешто поврћа и обавезан букетић неког лепог баштенског цвећа. Недељом му је букет правио друштво и разбијао самоћу онако стављен у малу кристалну вазу на Смиљкином ноћном сточићу. Имао је ту чудну навику да се расприча са букетом. Причао му је целонедељни репертоар своје свакодневнице. Темељно до у ситнице, као да је било толко тога прећутаног, отежалог од наталожених неизговорених речи … Недељом после јутарњих ритуала нежно је вадио један стручак из букета и стављао га у рупицу на реверу свог поштарског сакоа , од кога се није одвајао скоро пет деценија. Чак и онда кад је отишао у пензију настављао је да га носи свакодневно са истом дозом поноса и оданости униформи коју је носио часно већи део свог живота.

И сад, после бријања и четкања седих уредно штуцованих бркова, гестом који носи неки побожни чин, пажљиво је провлачио крхку стабљику мирисног ђурђевка и прстима меко намештао сваку појединачну главицу белог цвета. Још само последњи детаљ. Био је то стари филцани шешир, увек уредно окачeн на руб великог огледала поред излазних врата. За њега је био посебно везан. Носио га је двадесет година. Био је то поклон од његовог сина јединца. Још се сећао дана када је Саша матурирао, баш на његов рођендан, и кад је донео лепо запакован поклон у округлу кутију. И сад види тај младалачки сјај и варницу по сред зенице његовог тамног ока и благи осмех на уснама док је с нестрпљењем чекао да он отвори поклон. А, није да се није изненадио, И то не мало! Много! Није могао да претпостави одакле Саши идеја да му купи сиви шешир од најфинијег филца. То је била његова давна жеља. Потајно је замишљао, скоро сваки пут, кад би се спремао на посао и равнао крајеве свог поштарског сакоа, намештао кравату и крагну, како би уместо оне помало једноставне поштарска капе боље уз униформу пристајао шешир.

          

 

И, ето! Саша му је читао мисли. Загрлио га је снажно и после дуго времена пољубио тај драги образ свог већ одраслог сина. Један од ретких тренутака присности које памти. Саша је после две године отишао за Америку да проба неки нови бољи живот. Од тад је прошло 20 година. Видели су се десетак пута. Последњи пут пре пет година када је дошао да испрати мајку. Били су два странца иза ковчега жене коју су волели обојица, а које је она спретно спајала својом несебичном љубављу. Пар неких сувопарних реченица које су запињале у грлу и парале плућа биле су само предсказање њиховог коначног разлаза. Једина танка преостала нит били су телефонски позиви сваког првог јануара кад га је Саша позивао да му изјави најлепше жеље за предстојећу годину. И њих је чекао са једнаком тачношћу у бројању. Сваког првог јануара, тачно у десет сати, одмах после лаког доручка од једнаких делова овсених и ражених пахуља, зачињених сувим грожђем, кашичицом меда и с пар прстохвата цимета. Три корака од стола до судопере. Спуштање тањира под млаз воде и резак звук телефона означавао је управо долазеђу годину, која је путовала мало дуже преко телефонских веза и залеђених каблова над океаном, доносећи дах топлине пролећа неке давне младости његовог срца, процветале над колевком чупавог дечака који никада није спавао. Будио се на сваких двадесет минута, а љуљушкан на његовим рукама смешкао се безубим устићимa као да је целу ноћ спавао. И сад, тај глас који је метално одзвањао кроз слушалицу имао је призвук ноћних гугутања и сашаптавања њих двојице, док је Смиљка уморна спавала и покушавала да састави бар пет сати сна у једном комаду. Глас је нешто причао и понављао, а он је у срцу само чуо дечији плач … Док је из слушалице допирао глас, плач му се лагано разливао, као плима надолазио, пунио плућа, сваку бронхију натапао, притискао му гласне жице, пресретао ваздух у душнику неким одваљеним бранама и гушио сваку реч на дрвеном непомичном језику … Ћутао је са тек понеким мумлајућим звуком и њему потпуно неразговетно, неспособан да прозбори и једну смислену реч, а не реченицу. Завршавало се после тачно пет минута прекоокеанског монолога уз обећање да ће се, можда, ове године срести. Глас је поздрављао и прекидао, а он је остајао непомичан са слушалицом приљубљеном уз болно уво притиснуто невероватном снагом гладне чежње. И јецај, као провала неиспаљених новогодишњих ватромета и нераспакованих поклона нагомиланих годинама под последњом породичном фотографијом. Тако су започињале последњих пет година његовог живота и бројки које су се систематично усељавалe и путовале крвотоком са којим је хранио и лечио рањено срце.

Сиви филцани шешир комплетирао је изглед старог господина запоседнутог бројкама. Данас је недеља и кутија са шахом је већ под пазухом. Пролеће је стигло и друштво из парка ускоро ће бити на старом месту за преподневну партију до ручка. Он је увек долазио први, да заузме клупу и, с оним већ објашњеним ритуалима, распореди црне и беле фигуре на позиције спремне за окршај. То је био једини дан предвиђен за друштвени живот, загњурен у шаховску таблу и смишљању победничке стратегије на бојном квадратном пољу. Понедељак је био Смиљкин дан. Почетак недеље кад је гробље било углавном празно, пусто од посетилаца који су долаизили викендом, чији су сведоци били једино свежи букети цвећа по расутим вазама и свеће које су догоревале лагано. Тад је побожно полагао букет, онај исти са којим је поделио све своје сакупљене тајне, из кога је извукао стручак и кога још увек носи на реверу. Остављао га је Смиљки на камене груди да јој шапуће колико му недостаје и колко му тешко пада раздвојеност и чекање … О Саши јој никада није причао.

Последњи поглед на огледало, затим осврт на полумрачним собу у коју се дан тешко и са олевањем увлачио, благ мирис ђурђевка који је чекао сутрашњи дан и полуокрет до излазних врата. Број окрета кључа у брави: увек два. Седам степеница до заједничког излаза из зграде. Четири степеника до улице. Двадесет два лагана корака на лево до првог угла …

У преподневним сатима, на углу Балзакoвe улице, пронађено је тело годподина С.С Затечени пролазници реаговали су брзо. Хитна помоћ је стигла на време, но смрт је наступила тренутно. Умро је од јаког срчаног удара. Код њега су пронађени дрвена кутија са шаховским фигурама и лична документа. Како је живео врло повучено и усамљено нико од комшија није знао да ли је имао неког свог блиског рођака. У сарадњи са полицијом, из личних докумената преминулог господина, у стану је пронађен телефонски број сина који је у наставку процедуре службено обавештен о смрти оца.

          

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu