u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Dovoljno, koliko je to?
2015/08/29,23:10

 

  Još se rosa svetluca na njima…pa, upravo pročitah divan tekst čiji ću link podeliti  i ostaje samo da vam poželim dovoljno da budete srećni!

   

  I, evo  link:

 http://www.prva.rs/zivot/dom-i-porodica/porodica/80527/zelim-ti-dovoljno-porucila-je-majka-cerki-na-rastanku.html

  Laku noć, ja ću brojati šljive, vi kako hoćete…

  

 

Priznaj, sve je to mađioničarski trik
2015/08/26,23:47

 

  Već duže vreme pijemo popodnevnu kafu zajedno. Zavisnički grickamo onaj naš obožavani spekulas i prevrćemo pričom svakodnevnicu.
Sasvim ozbiljno. S primesama kritike, više neke konstruktivne, uvek s nadom, tek po nekad zaćutimo, kad nam gorčina krene uz grlo. Kad neće da se rastopi s keksom i klizne…
Prestali smo da se merimo. U visinu. Sad, mislim da je to moja krivica, namerno prećutana. Bilo mi je lakše, dok sam ti na vrh glavice nameštala bradu i pravila se da žvaćem zalogaje masnog bureka. Dok je tebe to sve nerviralo. Pa sam mogla potajno da se smeškam kad vidim da se jediš. Kad se istežeš na prevaru da dosegneš poravnanje, sa mnom. Pih, metar i žilet, bednih. Da si to tad znao, ne bi uopšte mario za bockanja s moje strane.
Ali… Mnogo posle kad saznamo, voda odnese sve razloge i zbriše sve sate provedene u nepotrebnim brigama. Ali… To saznamo posle. Kad se dosegne i prevaziđe taj metar i žilet.
I, kad si ti samo prešao tu granicu? Jesi li usavršio istezanje kad me odavno gladaš s pognutom glavom, odgore. A ja istežem glavu, ne bih li ti u te okice, zelene, zavirila i dokučila prevaru.
Burek odavno ne pominjem. Već ga vidim sa sve masnim papirom po sred ove svoje čupave glave. I, ko me je vukao za jezik?
I, to vreme ispegla, pa ti se reči zalete u lice. Ko pesak. Nažuljaju oči ili srce. Sve zavisi gde si ih rasejavao, a gde prosejavao.
Nego, zar nije još prošlog Uskrsa bilo, kad si sa sjajem u očima razmotavao kinder jaje? Ono zapanjujuće jaje koje te je očaravalo svo vreme jurenja kroz detinjstvo.
A, nisi žurio.
Poslušao si me i rekao si jednom, još davno: “Ja ću polako. Neću, mama, žuriti. Hoću dugo da budem dete.”
Pa šta se desilo?
Ruke su ti se izdužile kao lastari u proleće. Izđikale u širinu da me dva puta obmotaš, kad dozvoliš da ti priđem. Dozvoliš…
A, znaš li kako si sa smeškom trpeo sve one moje pucketave poljupce u rumen tvog obraza, i kad ti se prišuljam i naslonim na vrat pa udahnem sav onaj bebeći miris, pa te gricnem i štipnem i… Bez bunjenje molim! Ja sam tebe rodila da te ljubim, grickam i štipkam. I da ćutiš i trpiš! Ne marim. Ne uvažavam žalbe i pritužbe!
I ćutao si…
A onda si, naprasno, otkrio neku čaroliju i znam da si samo nekim trikom, izrastao sve one dukseve što ti otkrivaju tanke gležnjeve (jer debljina nije uhvatila korak s rastom) i na silu prerastao sve pantalone, pa sam morala da ih skratim i napravim bermude…
I tad…Tad me u nekom mom naletu majčinske ljubavi iznenada sprečila ta neka izdužena, strana ruka. Zaustavila me na pedalj blizu. Da te cmoknem, da pukne. I, neki čudan glas, dubok, kroz polu osmeh izbrundao je: “Polako mama, nemoj me ljubiti stalno, pa nisam više mali.”
A, ja sam se okretala tražeći skrivenog krivca što mi ne da da ti priđem. Mršteći se lovila na blef i patetiku još koji retki poljubac. I na prste se istezala da dosegnem taj obraz, koji briješ već neko vreme…
I danas smo popili kafu. S pauzama u priči. Jer, sutra je taj dan. Tako značajan u statistici odrastanja. Tako zastrašujući u pretnjama odraslih. Tako…
Tako punoletan…
Taj dan…
I, mislim se, samo… da sam bar i ostvarila tu pretnju s burekom. Pa, nek mi se i vrati.
Vredelo bi smeha i prepričavanja. I toplih sati koji će me grejati kad zaploviš svojim jedrenjakom i vetrovi te ponesu na obale koje sanjaš…
Veruj, granice ne postoje i srećan ti rođendan ljubavi, mamina!

   

Drezga
2015/08/10,18:05

 

   

 Deseti dan avgusta. Sunce tačno u sedam i trideset izbija nad krošnjama,
i prvi zrak koji dotakne šarenilo tepiha pali buktinju koja isijava iz protkanih boja. Prozori zamračeni debelim zavesama. Još koji tren i šuškavost žednog lišća zažumoriće tužno pod prozorom uvijenim u debeo sloj paučine. Vrućina i lenjost pružili su pauku priliku da razapne najneverovatnije zamke. Svaka ispružena lijana nežne puzavice predstavlja deo lavirinta čiji rasplet zapravo ne postoji…
Nije da ga nisam tražila. Pogledom.
Nije da sam odustala. Nadom. Ali jednostavno još uvek ga nema… Tog rešenja. Tog izlaza.
Onaj plavi deo neba, što oku s trepavica razmotava san, oblepljen je vitražom bezbrojnih listova, iste puzavice što nežnošču osvaja prostor. I nebo…
Preselilo se jutro u žedne gutljaje, u zalogaje s žudnjom pojedene lubenice i prezrele dinje s bezbroj semenki zgusnutih u preslatko srce.
Tu negde je izlaz. U nekom rezu. Avgust je. Mesec kalemljenja…
Mesec hodanja kroz voćnjak povijenih grana dozrevajućeg voća. Mesečarenja i zvezda padalica.
Možda je reka, ovih dana, pokušala, možda je prošaputala s talasima i zaplela mi odgovor s drezgom među stopala, a ja neznajući, samo rukama rasplela tu nežnu biljčicu. Tako zamišljena, odsutno je promrsila kroz prste i raščupavljenu pustila da je odvuče sledeći talas.
Možda…
Negde je odgovor. Negde je izlaz. U paučinastim zamkama. U drezgi.
U bezbroj otisaka stopala išarane i užarene peščane obale što je talasi iz časa u čas menjaju. Oblikuju.
Ovih dana. Vrelo je.
Zrak na tepihu raspaljuje dan. Pod nogama. Za mek otisak, ili plitak san. Izmešano, razliveno u nemirom izbrazdanoj posteljini i snu s noćnim morama, stišnjenim uzanim prolazima, tu među paučinastom mrežom i paukom što strpljivo vreba na savitljivim izdancima puzavice.
Tu je negde…
U dinama postelje noći i tepihu mekog razastrtog dana pred nama.
Ali ga još nema… I ja nemam odgovor.
I mnogo toga nemam ovih dana, ali nečeg bar imam. Imam bezbrojna klupka nežnosti mojih pretkinja u nasleđe ostavljena. Za svako poniranje i nadsvođavanje. Za svako namotano vreteno i ono s mekšim predivom, kad je duša bila takva, i ono s tvrđim i oštrijim kad su je stiskala neka slična vremena.
I znam koliko su jaka, koliko traju i koliko mogu da izdrže.
A, to je i bitno, vrlo bitno…ovih dana.

  

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu