u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Baloni i mehovi
2014/01/04,21:55

 

 Ne bih o zeljama i prognozama. Ne bih ni o tuznim stvarima kojima je njlakse namirisati trag i pored ovih praznicnih trpeza. Ne mogu… I nisam prazan i izduvan novogodisnji balon sto se jos uvek klati na okicenom stropu.

     

 

Ja cekam pticice na prozoru i slusam njihove nozice sto grebuckaju onu sicusnu mrvicu koja se podvukla pod okvir, i ucim od njih. Dohvate li je slasno ce je iskljucati, ne uspeju li odletece s pesmom u kljunu. I probace ponovo, ovde ili na nekom drugom mestu.

Magle su zavile ovu jesen i zimu. Zamutile bilo kakav fokus. Razlilo se u neku sivu bez jasnih kontura, pa se sve preliva i uliva jedno u drugo.

Suma pokradena, opljackana, razgolicena s oziljcima svezih panjeva koje zlocinac vise ne zamazuje blatom i ne pokriva uvelim liscem ne bi li prikrio svoje delo. Obale sipke i klizave, oslobodjene korenja sto su je utvrdjivale, sad svoje telo rasipaju na put. Kao istroseno telo zene koje su mnogi koristili i otimali onu strast koju je ceznjivo skrivala s unutrasnje strane vrata nekih nasledjenih ormara u brizljivo isecenim i izlepljenim likovima filmskih zavodnika. Kolaz i mantra u koju suznih ociju utapa oci dok nasumicno iscrtava obrise usana jarko-crvenim ruzom…

U toj magli potpuno nejasnih i sasvim izgubljenih kontura nije lako uhvatiti objektivom, jasan ugao stvarnosti, ili cist zrak svetlosti, pa da se uz njega uzveres na nivo iz kog ce perspektiva biti bolja. Tamo negde gde su otvorenija vrata za prostraniju stvarnost.

Gde ormani imaju tajni prolaz, u kome vizija zemlje, okovane zlom kletvom Bele Vestice, ostaje prikacena na mestu iskrzanih postera, prepustena izbeljivanju vremena.

A, onda samo jedan mali zvuk nozica po simsu, i dozivanje jave u kome kosmari ostaju duboko gurnuti pod krevet, a tanka nit svetla omotana o kaziprst, za podsecanje da prolaz, ipak, postoji.

   

 

***

-Jel mogu s tobom? Jeeeeeeel mooooooguuuu? Jel da, da mogu?! Jel da?!

Tako sam ja mrcvarila svaki put mog oca kad je u vecernjim satima odlazio u svoj carobni kutak ili ti u kovacnicu. Mirisalo je na drvo, neku mast, vatru, metal i ko zna sta. Mirisalo je na toplo i radost sto smo zajedno i sto me trpi.

A, on je, svaki put, postavljao neki panj, mali tron, za mene. Ja sam stajala kao najpocascenija princeza i savesno, a da otac ne primeti, teskom mukom povlacila meh i raspirivala koks u kome je otac zagrevao, najcesce plugove seoskih ratara. Odavno u okolini nije bilo kovaca. Nestali su posle drugog svetskog rata. On, dodjos, u drugoj polovini pedesetih, zaludjen zanatima, nije odbijao da uci. Bio je: fudbalski sudija, masinovodja, kovac, rukovalac gradjevinskih masina, majstor za sitne popravke, ostrac makaza i nozeva… Bio je drug i neko ko ke umeo i mogao sve. Samo je vremena malo imao…

-Jel mozes?

Pitao je, skrivajuci osmeh pod gustim brkovima.

Znao je da ne mogu, al’ valjda mu se svidjala moja upornost.

-Mmmmoguuuu!

Stenjala sam ja, zajapurena i usredsredjena na loziste. Ma, nema te sile koja me mogla pomeriti, sa ovog trona blizine ocu.

A, kad se zar pojavi i prvi snop sitnih iskrica, razleti i zavristi kao Domaci iz Striborove sume, mojoj sreci nije bilo kraja. Sledio je let s trona, pravo, u najsigurniji zagrljaj na svetu.

Ni cekic ni nakovanj nikada nisu iskovali takvu ogrlicu…

     

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu