u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Poentles
2015/05/23,14:15

 

Neki snovi se provuku kroz spuštene oblake i izmigolje u vlažan dan.
K'o ribe praćaknu repom po nakislom lišću i šćućure se pod najvišom krošnjom.
Onda ćute.
I mršte se.
I puste tek po neki glas sličan radosnoj ptici.
Posle, kad grane sunce, zalepršaju u filigranskim nitima krila vilin konjica.
Susretnu se. Neki od pre, neki tvoji i neki od sad ili neki tuđi i zaplešu u poentlesu senki...
Na suncu. Posle kiše. S bezbroj odsjaja i zvukom, tihim...
Plačnim.
Onim što ne dopire u svest, Nego samo kao slabo grebuckanje pod kapcima
donešeno vetrom.Kao najmekše klupko spredene tuge.
Što kucka u ritmu uspavanog srca. Lagano. Usporeno.
Živi uporedo. I čeka...
Čeka da sleti s vilin konjicem,
da ga riba ponese iz guste krošnje,
da ga ptica s kljuna otrese i položi u korenje vrba.
Pravo u uho,
pravo u srce
pravo u krvotok zemlje što miriše na kišu.
I napokon porodi sećanje svijeno koprenom zaborava...

    

Iščekivanje u mirisu cvrkuta
2015/05/15,13:40

 

    

 Tu negde u nadsvođenim krošnjama otežalih zrelih trešanja,
pod tremovima čiji su vidici zakriljeni kišnim zavesama,
u prvim kašljucavim pramenovima dima iz dimnjaka,
u blatnjavim koracima ili baš u ranom cvrkutu praskozorja...
Tu.
U trepavicama busenja zamršenih vlati,
noćima natopljenim bluzom, propusnim slojevima i naslaganim korama zaštićenog jezgra. U, na dah plitkim,
trenucima lebdećih senki nevidljivih ptica, kad je sve tako blizu i kad su namreškane vremenske odstupnice u plimi i oseci umirućeg meseca.
Tu.
Kad se po uglovima razviju prve svilene mreže paukova sumnji i kad se razmile u hiljade pravaca neuhvatnim Argusovim budnim pogledima. Ili, možda, baš na pregibu ramena i vrata u mekom razbuđivanju usnulih čula... Ili, u zamišljenim obrtajima zaboravljenog vinila i svetla sveći gde senke plešu otrgnute električnim pribadačama. Gde sve traje u neprekidu titranja sfinginog pogleda, urinutog u obzorje iščekivanog.

     

Na opip,
na udisaj,
na treptaj blizu urezano refleksijom sakupljenih života u sipkavim kosinama dina koje se njišu sa toplim pustinjskim vetrovima.
U mekom ušuškanom tlu koje upija sve tragove i sve priče prošaputane u belim noćima, ogrnutih plaštom beskrajnog popisa svih zvezda rođenih i pomrlih nekada, u dubokom okrilju tišine, iznad svih potreba za smislom.
Tu.
Baš tu, gde sve diše ukorenjeno dubokim ćutanjem,
gde se u meandrima umorenih misli ogledaju dubine modro plavih beskraja, hvatam male kadrove privida u mikronske makrokosmose raspletenih duga i prepuštam oku da smišlja priču zaključanu na zanemelim usnama.
Tamo negde, na dalekim horizontima, niču nove kolevke, oplođene željama, zanjihane zagrljajima krošnji u najvećim olujama.
Tamo negde, prosute su sve jalove reči u sukrvici porođajnih grčeva, onog nerođenog, a tako davno posađenog u tkivo materice pramajke. Boja u opnama snoviđenja, uvijena mekotom nežnosti svih beskraja vremena zalud rasutih kostiju.
Čeka neko davno juče da se nerođeno osmehne novom čoveku. Izljuskanom od besmisla gramzivosti i mržnje.
Čeka proročansko buđenje u prolećnim žuborima obespokojavajućeg krika nabreklog na žilama usana.
Da se raskravi poljupcima pomirenja i iscveta u svemirske okeane začuđujućeg života ljubavi...

   

U senkama
2015/05/06,15:55

 

    

   Grane proleće i zamirišu prvi cvetovi, vazduh se ispuni tim blagonaklonim mirisom nade. Obećavajuće. Zastaneš na drvljaniku sopstenog bića i vidiš neka se mladica otela i pušta nove listiće iz posečenog panja. Zagrneš se lako odjednom nabujalom srećom i uz tvoju kožu, priviješ prezimljenu tugu. Podjednako, uz sve ovo što se budi i tutnji raskravljenim mrazom u ponornicama pod umornim nogama. Nagrizaš buđenjem plavetnilo neba kao hrskavu koru tek pečenog hleba. I praviš novi korak...
Ponesen senkom igre svetla. Zalutalog sunčevog zraka u isprepleteno korenje.

   

I dok hodaš već njušiš obespokojavajuće seme što klija u pokrovu trulog lišća. Nići će. Brzo. Čim podigneš stopala za drugi korak. Jednako buja u tihom protivrečju duše koja se pita. Prepleteno zajedno. Kao koren i sunce. Kao seme i trulo lišće. Hrane se naizmenično mesom tvojim, sve dotle, dok ga ima na kostima koje se kreću u hodu za senkom i mirisima...

   

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu