u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Smesak za pticu
2011/07/31,15:16

   Vreme diktira ritam. Oblaci i sunce toniraju raspolozenje. Kisa nosi melanholiju... Misli uslovljene vremenskom prognozom. Sve nekako spojivo. Neraskidivo. Pocetak grize svoj kraj. U sredini, ne znam sta je...

       

Zamrseno hirovitim vetrovima. Besom u cvorove spetljano. Zakatanceno nesposobnoscu poimanja. Svetlo smenjuje mrak, i obrnuto.

   Gde sam tu ja? I gde smo tu mi? I ko sam ja i ko smo mi? U krug povezani. Nanizani... Smesak za pticu. Za krila sto je nose. Za oblake sto je miluju. Ona vidi i ona zna. Samo smo tacke sa tih visina. Male mrlje sto se krecu. Proticu. Ogoljeni prolaznoscu. Nebitnoscu... 

   Samo tisina. Sve iscezava. Muk koji necujemo...

       

  

Malo licnog u opstem i mnogo opsteg u licnom
2011/07/29,18:07

   Jedne godine, tu negde na zagrljaju dva veka, mostova nije bilo. Dve obale se, nepristankom svojim, ipak razdvojile. Ostale svaka na svojoj strani, brzinom reke otudjene. Usamljene. Rastavljene...

   Te godine gladiole se rascvetale. Buknule. Uprkos svemu, nebu se nasmejale. Polje gladiola ozarilo namrstena lica. 

       

Bile su spremne za pijacu i svoga kupca. Al' kako? Mostova nema... Zivot je morao da se preoblikuje. Premodelira. Rasije i, po novonastalim merama, ponovo sastavi. Bila je skela. Vojna skela. Svakoga jutra kretala je s' jedne obale i razmenjivala nas s' drugom obalom. Neumorna skela. Brektala je i stenjala. Huktala. Tresla se. Jecala. Uh, koliko je straha na povrsinu izvukla! Bila je nuzna. Moralo se preci. Biciklovi! To revolucionarno cudo!

       

Na izgled i prvi pogled idila. Porodica na rekreaciji. Malo cudna slika. Prekrojena. Na celu, prvi i ponosni na poredak u koloni, mali decacic. Tek mu je sest. Za njim mama. Ispred u korpi k'o kengurica, ususkala je tek stasalih osamnaest meseci. Pa, poslednji, otac. Za njim, u sklepanoj prikolici, vijori plamen boja! Poskakuju i masu mlade gladiole. Tek posecene. Zatecene i uhvacene u toj cudnoj koloni.

   Pijaca ceka. I ona razrovana i raskopana. Razmerena za prekrajanje. Ne smeta. Prve musterije stizu. Boje ih privlace. Sivilo razbijaju. Sarenilo upijaju. Rado ih kupuju. Jedna musterija se necka. Gospodja, pri kraju seste decenije.

"Ne plasite se, izdrzljive su. Traju dugo, ako im menjate vodu. Cele nedelje ce vas radovati. Sveze su. Samo na prvi pogled, kao i tulipani, izgledaju nezno." Tu se gospodja trgla. Podigla pogled sa gladiola i crnim ocima me prostrelila! "Ma dosta mi je vas neznih! Tako ste sicusni i nezasticeni! Samo na prvi pogled! Sa jednim takvim trideset godina zivim! A, nikad nisam uspela ni tepih kupiti po svojoj volji. U teget nijansi... Nego... Ah, dajte mi te gladiole! Te zilave! Pa nek traju dokle traju!" Nasmejah se. I zapakovah buket gladiola...

   Hm, sad godinama posle, setih se tog razgovora. Da, teska sam. I zilava. Al' za sebe sam teska. Sa sobom bitke bijem i vodim. Modeliram i prekrajam. No, najteze je sebe prekrojiti! Sasiveno raskrojiti, nezeljeno promeniti, zaseci, odstraniti u pacvork i sliku spojiti... Tu se ponavljam. Tu param i raskrajam. Tu sam teska...

       

   Jedna uspesno skrojena i davno poklonjena torba, na radost svojoj vlasnici... 

Ponovljeno ponavljanje
2011/07/27,22:30

   Zastajem. Trenutak prepoznajem. Ponavljanje... Slika na traci besomucno juri. Obrisi vidjeni. Znani. Nemoguce! Zar je ponavljanje tako cesto? I tako brzo? Zar se ponavljanju, ovoga puta, jos vise zuri? I koliko ponavljanja ponovljenog je dosta da bi se ponovljeno zaustavilo? Da bi se naucilo. Da bi se ponovljeno primetilo. Mozda u svom sledu i poremetilo... Zar se ne vidi isto?

       

To, ponovljeno! Koliko toga nama treba da se zaustavimo, traku lagano unazad izvrtimo? Prevrtimo. Prepricamo. Slike upijemo i zapamtimo. Gresku u ponovljenom obelezimo! Crvenim podvucemo! Skupimo hrabrost, ponovljeno prekoracimo i napokon u nesto drugo zakoracimo...

Obican, beli koverat
2011/07/26,21:01

   Danas mi zatrebale koverte. Obicne, bele za pismo. Najobicnije pismo.

       

Jednu od mogucih komunikacija medju nama smrtnicima. Al' koja, nazalost, polako odlazi u proslost. Zaborav. Out! Da, setih se! Moja baka, Staramajka, zvala ih "kuferte". Jedna od dragih uspomena su i pisma koja je moj otac razmenjivao sa svoja dva brata. Redovno i UVEK, kao po pravilu, zapocinjala su sledecim recima: "Dragi brate, mi smo dobro, koje i Vama zelimo od Boga i srca svoga!" Puna ceznje i topline. Svako dugoocekivano i svako s' radoscu docekivano. Pisao ih je u setnji. Lagano, a reci i slova crtao. Pazljivo, kao da nakupljenu tugu,  od dugog rastanka, zeli zatvoriti u koverat i poslati da se sa njima izgrli.

   Elem, podjoh po te koverte do poste. I, naravno da ih nije bilo. Imaju samo one sa "prozorcetom", sto stizu u njima neveseli racuni. Sluzbenica me cudno pogledala, pa ko jos pisma pise! Toliko mogucnosti za komunikaciju! Fiksni telefoni, mobilni telefoni. mailovi, skyp, razno-razni chatovi... A, ja bas za koverte zapela. Potragu nastavljam u knjizari. Mada, nisam sigurna da se to knjizarom moza zvati. Igracke, novcanici, ogledalca, tasnice, sminka...i tek u jednom cosetu, nesto sto se moze podvesti,  pod redovnom knjizarskom ponudom. "Imate li koverte za pisma. Obicne, bele koverte?" Upitah u pola glasa, sigurna u negativan odgovor. "Imamo. Hocete li ove dugacke ili vise cetvrtaste?" Poskocih od radosti! Napokon! "Cetvrtaste. Destet komada, molim." 

   Placam i izlazim. Srecna.U rukama drzim buduce pismo. Gledam. Koverte prazne! Nemaju papir za pisanje! Zjapi praznina u njima.

       

Ovakve su obesmisljene. Nepripremljene. Usamljene. Kao da su sopstvenu sustinu izgubile. Nemaju srce. Obdukciju su pretrpele. Spremljene za pokop, dusu sam im recima udahnula i cvet zatakla. Ne, ne dam pismu da zamre!

       

Kolebljivost
2011/07/25,22:01

   Ovaj dan se ucaurio u oblake. Primirio se i uhvatio ritam kise. Zastao i zamislio. Bojim se, zaglibio. Doneo miris neodlucnosti i ukus kolebljivosti. 

       

   Ovaj dan je od onih koji bi sagradjeno razgradjivao. Nista zidao... Jedan od onih teskih, neodlucnih. Neopredeljujucih.

   Ne volim takve dane. U svojoj neplodnosti, jedino sto ostvare, je mogucnost sopstvenog ponistenja...

Hrast na zamisljenoj liniji
2011/07/24,20:11

   Omedjavanje, razgranicavanje, podvlacenje crte... Granice i medje. Te nevidljive, imaginarne linije. Zamisljeni bedemi, neprolazni i nepropustajuci. Stop!

       

Granice i medje... Sigurni razlozi za ljudske razdore. Korak amo, korak tamo. Moje ili tvoje. Ne, nikako nase. Posedovanje. Vlasnistvo. Razgraniceno. Razmedjeno. Uknjizeno. Podvucena crta. Dotle! Ne dalje!

       

   Na takvoj jednoj crti, stoji Hrast. Divan, ogroman. Velicanstven! Bozanstven. Dominira okolinom, daje joj posebnu notu. Pecat, koji u sebi nosi strahopostovanje.

       

Tu je od kada pamtim. On ne zna za medju... Za zamisljenu liniju koja ga sece. Ta linija kaze da je visak. Neprihvatljiv. Suvisan.

   Hrast je Bozije drvo! Jos davno je Demetra kaznila Erishtona strasnom, nezasitom gladju, kada je posekao jedno takvo drvo. Hrast se ne sece! On se postuje!

   I, ko sam ja da o Njemu odlucujem. O Njegovoj sudbini? Ja sam samo tren, ovog proslog minuta. Moj otac bio je tren nekih proslih decenija. Pre njega neki drugi ljudi. I nikom nije smetao ovaj stari Hrast! Ne, ne secite drvo! Razjaricete Bozanstvo u njemu! Stici ce nas strasna glad. Zubima cemo raskidati sopstveno meso!

   Sve je ovo sam prosli tren, a i oni buduci ce proci. Neka ostane i dalje na mestu na kom je ponikao. On je svedok nase prolaznosti, nas porobljenih ljudi na zamisljenim linijama... 

       

Jutro se odlucilo
2011/07/23,17:44

   Kroz polu-spustene kapke posmatram jutro. Necka se. Ne daje pomrcini da se odvuce, a ni svetlu da se rasprostre. Neodlucno. Kod mene isto. Ne ustaje mi se. Vreme pritislo kapke, pa ih oci ne rastvaraju. Ne vredi. Ustati moram. Spustam lagano, nogu za nogom. Oci jos ne otvaram. Vodim se dodirima. Put znan, ispitan. Tesko je san iz udova izvuci. Ne slusaju. Noge klecaju. Na pola puta zastajem. Oci mukom otvaram. I, gle!

       

   Na stolu radost! Pozdrav za dobro jutro. Znam! Ovoga trena jutro se odlucilo i svetlu kosu suncu raspustilo! Ovaj dan je osmehom osuncan!

Ispit lepote
2011/07/22,18:41

   Sirina. Nepregledna sirina. Od pustinja, do prasuma. Od oranica, do kamenjara. Od mesta za zivot do nepristupacne divljine.  Ponuda ogromna, a ipak ogranicena. Uslovi nekad blagosloveni, a nekad tako surovi i skrti. No, zivot i lepota uvek pronadju tlo za sebe. Mrvicu. Sitnicu. Da koren puste...

      

Rodjeni iz kamena, rodjeni su da raduju. Cista radost. Nesebicna. Nezahtevna. Lepota podatna i nadahnjujuca.

       

Umirujuca. Ohrabrujuca. Jednostavna i velicanstvena. Gorda i prkosna.

       

   Na ispit stavljena, mudroscu obdarena, poruku siri i nudi istinu onom koji vidi...

Glad
2011/07/21,21:19

   Hrana! Ta sarenolika predstava za oci. Trenutak kad zastanes  pred lepo postavljenim stolom  i kad pred obiljem navre voda na usta.

       

Tad glad pokulja. Razbukti se. Prati oci. Upija boje i mirise. I svakog casa biva sve veca i veca.

       

Tako nadrazena culima, histericno se osvrce u potrazi za ispunjenjem. A, oci dodaju. Raspiruju.

       

Sa gladi se udruzuju. Koketiraju i madjijaju... S'  jela na jelo se prebacuju. Dobacuju. Glad izazivaju i uvecavaju. Do neutoljivosti je provociraju.

       

Sad glad, ocima nadojena, uvecana, utrobu izjeda i coveka pokorava. Ona vlada! Nikad joj dosta! I niceg zasicena! Sve bi samo za sebe htela! I nikada prestati ne bi htela! Zivi samo da bi jela.

   Ne zastane da omirise i gricne. Da udahne. Predahne.

   Samo kad bi oci zatvoriti htela mozda bi i prestala. Ta glad nezasita... 

Klupko igre i svetla
2011/07/20,23:37

   Ponekad se tuga raskrilati. I, ne moze se obuzdati... Potece i ponese. Zazubori.

      

Zasumori... Uskovitla se i zaigra. U bezbroj krila se razvija. Pa zaleprsa i uzvija. K'o mlad leptir, sto u noci, svoju igru oko svetiljke povija. Ne, ne moze se obuzdati... Ni razduvati, ni oduvati. Ni, prevariti, ni zavesti.

   Samo lukavstvu se, tada mora pribeci. Jednu svetiljku upaliti. Da se zasvetli u tami.Njenom svetloscu leptire tuge privuci.

      

Sakupiti ih u klupko krila i svetla. Pa, neka bar na okupu budu...
Ljubav
2011/07/19,18:45

   Opet duga noc... Nema sna. Cvrcci ispunili pesmom sobu. Sad vise i ne pokusavam zaspati. Cutim i lezim. Gledam senke po zidu. Nemam snage ni da se pomerim. Noc puna zvukova. Psi lenjo laju ili zavijaju na mesec. Tek poneki glas raspara otezalu vrelinu. Iz niza slika dana, kog prevrcem po mislima, izranjaju dva draga lika. Tetka Mira i njen suprug Sima. Danas ih sretoh. Na pijaci. Iz daleka sam ih prepoznala. Po laganom hodu i neznosti koja ih prati...

      

Obradovani susretom raspricasmo se. U hladu, ispod mlade lipe. Divno ih je sresti. Price sa njima su tako obogacujuce. Pedeset godina braka i ljubavi jos uvek na pretek! "Sima te ne vidi. Vid mu se pogorsao. Ni ne cuje dobro"- kaze Mira. A, on me cudno gleda, zeli senke da rasvetli. Kaze-"Sam sam kriv zbog svega! Poverovao sam pogresnim ljudima. Rekli su mi da ce me izleciti. Da cu videti! Cetiri terapije za godinu dana. Svaka traje po 10. Kosta 36 000. Jedna. Pa puta 4. Obuhvata: injekcije, elektro stimulaciju i akupunkturu. Poverovao sam..." Cuti... I gleda negde u senke. "Sad mi je Mira obavezna pratilja. Ona je moj vid. Moje oci. Sad samo tamu nazirem. Ne mogu da citam." Mira ga nezno dodiruje. "Da sam nesto rekla, ne bi mi verovao. Morao je probati. Nisam mislila da ce bas ovako zavrsiti..." 

       

   Prica tece dalje... Naravno, o deci. Imaju sina jedinca. Dvoje unucadi. Decak i devojcica. Hm, momak i devojka. Unuk upisao fakultet. Kako su ponosni! Zrace. Zive za njih. Uzdisu kad pricaju o vremenu u kom zivimo. Prezivljavamo. Pomazu deci. Placaju racune. Kupuju hranu. Mirine oci svetle. Svetle za dvoje, na pomen dece. Ljubav ih okruzuje. Ispunjuje.

       

   U prici pitaju i za moje. Kako su? Rastu... Meni se cini zure. Vreme juri. Neuhvatljivo. Nezaustavljivo. Neka. Tako treba. Pitaju:"Ko vam pomaze?" Spustam pogled ka korpi s' cvecem. Polako vene. Musterija danas nece biti. Uzimam buket I pruzam im s' osmehom: "Ponesite, neka vas malo boje raduju!" Boje ovog vrelog leta. Suncokret, margarete, cica glisa, neven.... Zurim. Danas imam rucak od juce. Divno, taman da svratimo do plaze. Speremo umor i ponesemo svezinu.... "Cuvajte se. Cuvajte jedno drugo, Pa da se ponovo sretnemo."

      

 

U strahu su velike oci
2011/07/18,22:24

   U strahu su velike oci...

      

      

      

      

   A, sve je samo  ugao i nezgodan trenutak :)))

      

Mjauu.... Tasa, u uobicajenoj pozi.

Uporedivo, neuporedivo
2011/07/17,18:36

   Sve zavisi od vizure i ugla posmatranja... Sve od nadmorske visine. Od prve i poslednje stepenice. Od sociva u boji. Od srca i neceg drugog... Sve je pred nama, ono sta nas opredeljuje je u nama. Uporedivo-neuporedivo? Kako za koga.

   Ovo:

       

ili ovo:

      

   Ovo:

      

ili ovo:

       

Ogrlica:

      

ili cvetni vencic:

      

Baterijska lampa:

      

ili bastenski svitac:

      

Reke ovakve:

     

ili ovakve:

      

Horizont ovakav:

     

ili ovakav:

      

Hocemo li dopustiti ovo:

      

ili odabrati ovo:

      

   Sve je na nama. Zapitanima. Pitanima? Odlucujemo, ne odlucujemo? Ipak biramo... Zbog njih i za njih!

  Sta im ostavljamo?

      

    Pitamo li se?

    Zapitana...

Zahvalnica
2011/07/16,18:23

   Zahvaljujem ti za sva jutra do sad i na sva ostala koja mi sleduju.

     

   Zahvaljujem ti na ovoj luci u koju me tvoji vetrovi ukotvise.

       

     

   Zahvaljujem ti na vremenu u kom si me pustio da naucim da cekam... Strpljenju da prastam. Ljudima koji su me naucili da rasplevim korov od lekovitog bilja. Da rasteram gorcinu, ne osetim mrznju, dopustim bojama i mirisima da se raspletu. Pronadjem one koje volim. Ne osetim samocu i izgubljenost u ovom svetu...

       

   Zahvaljujem ti na mostovima

       

lukovima i kulama

       

u mom zivotu. Sa nekim me spojise, sa nekim razdvojise, al' svi oni zajedno cine gravuru moga zivota.

   

   Sada su tu one koje volim i oni koji me vole.

   

   E, za njih te najvise molim

   

budi tu i bdi nad njima, kao nada mnom i njima svetlo podari

   

da u zivotu budu oni pravi... Nek lete visoko. Ne, previse. Samo da se ne ponesu. Nek im tvoje lekcije uvek budu na nauk. Da budu ljudi. Dobri ljudi...

   Zahvaljujem ti na svemu... Al' samo jos jednu molbu imam. Da kad vreme proleti i pesak iscuri, budem prva koja ce poci...

   

Da kao maslacak raspem ljubav po onima koje volim. Da ih i tada milujem... Pa, mozda  neko seme dospe i do srca koje ne ume da voli. Mozda ga bocnem i provrtim, a ti mu dalje pomozi.

       

Zahvaljujem ti na svemu....

 

   Pozdravlja vas jedan rodjendanko, u svojoj rodjendanskoj zahvalnici.

       

 

Vetar
2011/07/15,21:58

      

   Razigro se vetar nocas. Rasuskavio lisce i rascupo snove. Plese. Savija, povija, previja. Uplice, rasplice, zaplice. Uleteo u bastu pocupo mir, posadio nemir. Rasitnio i usitnio. Misli uznemirio. Uzdrhtavio srce i oci sirom otvorio. Sad sa rasutim granama jasena i mene povija po vrelom i vlaznom carsavu. Ne da mira... Ritam svoj nametnuo i poveo.Mesec ogroman, beo, na nocnom nebu, milovan vetrom,  blazeno svetli. Trom je od igre i vreline. Svetloscu svojom i vetar grli.

       

U toj igri ludoj, jedino moje srce drhti. Plasi me vetar. Ta njegova strast.Moc mu je beskrajna, a narav promenljiva. Cas je nezan i mio, a cas ljut. Besni borac. On zna za svoju moc! 

   Prozor mi otvoren, a on veseljak tabane golica i zadirkiva. Mase mi zavesom. Poziva. A, ja se plasim. Pritajena uz jastuk usi dlanovima pritiskam. Ne zelim cuti! Cuti! Samo cuti... To ga provocira. Ne staje. Traje. Sad prozorima lupa i treska. U igri strah i moc... 

   Mesec sobu osvetljava. To me hrabri. Pramenove hrabrosti skupljam. U niti uplicem. Noge su krute, i trome. Ne slusaju. Lagano se pomeraju. Zvukove utisuju. Sunjaju se. Spustaju se. Oci samo u prozor gledaju.Cudne su slike sto po sobi setaju. Prilazim prozoru. Zavesu drzim k'o stit. I gledam...

   Grane se ljube! Vetru zahvaljuju za zagrljaje. A, on ih povija u dodire. U prepletaje. Razgrcem zavesu i pustam strah... Napolju samo, uz pomoc vetra, jedna ljubavna igra traje...

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu