u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

« Brsljan | Main | Sarena laz... »

Dve kockice secera
2013/01/23,20:50
 
 
 Okupljanje je bilo sa nepogresivim osećajem za vreme, časovnika nigde, ali stomak je jasno u sekundu odzvanjao tugaljivim zvoncem smeštenim na sred njihovih malenih dečijih stomaka. Naravno da se uvek išlo pravo pred baba Darinu kuću. Tu je bilo zborište njihove male grupe, tu se polagalo oružje od dugih motki, koje su vučene sa sobom od ranog jutra. Prema potrebi služile su kao konji za jurišni napad ili pak kao duga koplja u odbrani od opasnog neprijatelja koji je bio organizovan u jatima i obavezno bio grupisan pored seoske česme i ogromnog betonskog valova u kome se pojila razna stoka. Taj neprijatelj bi bio daleko slabiji i bespomoćniji samo da nije imao onako opasnog, goropadnog vođu. On ih je činio tako strašno organizovanim da nijedan pokret neopaženog provlačenja nije mogao da uspe. Uvek je stražario i bio budan. I čim ugleda opasnost, glasno šištanje je upozoravalo, zatim širenje velikih krila kao zastava pred napad, a onda zatrčavanje na jadnog zaprepaštenog prolaznika. Retko kad bi se neko izvukao tek sa vrištanjem i trčanjem, uvek je tu bila i ponek masnica od ugriza dugog kljuna najjačeg gusana koji je štitio svoje belo jato bisernih guskica. E, zato su se nosile motke! Prosto da ne bude iznenađenja.
 
          
 
 

A kad dođe taj treći čas po podne i oni se sakupe, bas pored baba Darinog kucerka, cisto da sumiraju rezultate, okicama su potajno vrebali njena vrata. Ona je, naravno, bila tacna. Izlazila uvek nasmejana, glumeci iznenadjenost sto ih bas tu vidi i redovno pozivala na soljicu caja. Uh, kakvi su to maratonski skokovi bili iz mesta! Svaki za olimpijadu odmah! Onako musavi, od jutarnjih sati i prezivljavanja od uzbranih plodova sa drveca, a najgori su bili u vreme plavih dudova, sa osmesima oko glave trcali su baba Dari pravo u siroki, topli zagrljaj. Onda, s jedva prividnim strpljenjem skidali obucu pazljivo je slagajuci u niz pored praga i u redu ulazili jedno za drugim u malu kuhinju, ukrasenu mekanim vezenim jastucicima, ustirkanim tableticima isheklanih od najtanjeg konca u fine cipke sto su se nalazile svuda, pa i na toj tacni sa krupnim crvenim ruzama na kojoj su uredno stajale porculanske tacne i cvetne soljice, obrubljene tankom zlatnom linijom, tik uz sam rub do usana. Svaka je pored sebe imala dve kockice secera. I, naravno, uvek je tu bio i poneki zalogajcic, ali pamti se samo djuvec sa sitnim pirincem koji je prosto ispadao ispod kolutova krompira, zarumenjenih obilno prelivenim sokom od paradajza. Nije baka Dara, volela da ruca sama. Znala je ona ovu druzinu i cekala bas trenutak kad se mala skupina odmara. Sve je vec bilo spremno, jos od ranog jutra. Samo je rucak ponekad kasnio jer je stari smederevac iskasljavao svoju starost kroz obilne kolicine crnog dima i rerne koja se jogunila sve vise i vise. Bili su tako slatko drustvo i grejali su joj srce i usamljenu dusu. Svoje dece nije imala, a udovica vec godinama. U crnom su je pamtila ova deca, oduvek. Samo je osmeh svetleo i takav ostao do dan danas. Prica, smeh, gurkanje i slatko mljackanje cinili su i baka Dari rucak sasvim drugaciji i prijatniji od onih ruckova kad je padala kisa i morala da ga pojede sama. Na kraju je bivao ispijen caj. Sa svom ozbiljnoscu i neverovatnom gracioznoscu malih prstica koji su stiskali drsku soljice da im slucajno ne bi ispala tako krhka. Secer se grickao posebno. Od samog coska, zrnce po zrnce, da traje sto duze, ali na nesrecu i zalost, brzo se topio i rastanak je uvek bivao pre nego sto se zelelo.

Nikada se roditelji nisu brinuli jesu li im deca gladna. Bilo je to vreme hleba masti i secera, poneko sa vegetom i paprikom, mozda pekmezom ili par slatkih krofni, a neko je deci davao i rastezano sa visnjama. Onako sa ulice su ih zvali, dodavali sa tanjira, a deca grabila rukicama ne razmisljajuci o bolestima, mljackali i u trku odlazili u nove igre do mraka…. Sve do pojave eurokrema na kantice i tegle, kada se sebicnost polako bokorila u zatvorenim kapijama i dozivla deca, svako svoje, pa i ruckovi postali razdvojeni i usamljeni, a igra tako prekinuta sve cesce ne nastavljana. Boze moj, eurokrem je skup, a ko hoce neka sam kupi i jede. Pa, nije to za svakog. Hm…

Jednog dana su se po starom obicaju sakupili kod baba Dare. Gomila ljudi je bila ispred. Guzva. Bili su ljuti. Zar ce svi oni na caj kod baba Dare? Otkud su saznali? I, da li ce biti za svakog? Zabrinuto su razmisljali gurajuci se do brezuljka ispred, odakle su mogli toj nepozeljnoj gomili preko glava da posmatraju vrata kucerka. I, tad su ih videli! Prvi put sirom otvorena… U stvari bila su skinuta sa sarki i naslonjena malo dalje na ogradi. Iz baka Darine kuhinjice izasli su neki ljudi noseci oromnu dugacku, drvenu kutiju. U njoj je lezala neka bleda starica, zatvorenih ociju, bez smeska, i tako je licila na baka Daru! Kao po komandi u glas su povikali: „Baba Daroooo!“

-Psssst!- povikali su sa svih strana. Neko je tiho dodao:“ Deco, baba Dara je umrla.“

Ostali su jos dugo, tako na tom brezuljku. Sa polozenim kopljima, u krugu. I niko nije pricao, cak se i stomak ucutao kao da je zaboravio da se do malopre nadao gozbi uz soljicu caja i dve kockice secera. Niko ih nije trazio do mraka, a onda se zaculo dozivanje. Svakog je vikala majka.

Jos neko vreme su se sakupljali, tu pred tim kucerkom. Cuteci, iscekivali da se otvore vrata. Pogledavali u stari dimnjak, crnih nagorelih pluca, hoce li se zadimiti i najaviti onaj djuvec rumenih krompirica i pirinca gde svako zrnce ispada samo za sebe.

Pa, niko im nije rekao da umiranje ovako zavrsava! Uzaludnim cekanjem pred zakljucanim vratima…

 

          

 

 

Komentari

Comment Icon

Кад Мандрак и ти пишете овакве приче, дешава ми се као да ускочим у слику из које плачући излазим. У оваквој кућици бих могла живети, овако описано детињство имах, а вас двоје ми помажете да то заједнички оставимо и генерацијама које долазе. Живела! :)

Posted by: pricalica at 2013/01/23, 22:51
Comment Icon

Eh, ti kad napišeš, uzdrmaš do koske. Kako samo žalim i kako mi nedostaje, samo da znaš. I što bi pričalica rekla, mogla bih sada k'o kiša plakati!

Posted by: roksana at 2013/01/23, 23:12
Comment Icon

Kao da sam bila deo te druzine, tako je lepo napisano. Svi smo mi imali neku baba Daru...nasa se zvala baka Lepa!

Posted by: tachkica at 2013/01/24, 09:19
Comment Icon

Merkur@ Dok sam iscitavala ovu tvoju pricu,sva secanja su mi se vratila iz detinjstva.Al' nazalost,ja nisam imala tako dobru baku koja je nudila i koja je cakala nas.Baba Joka, je bila namcor baba!Svaki put kada bi nas nasla u njenom dvoristu -a cesto smo odlazili tamo_zbog cika Zike,koji je bio stolar i davao nam ostatke koje smo upotrebljavali za kucice nasih omiljenih drugara ili ptica,za maceve,tomohavke,za strele ili koplja.I ,tako smo stalno odlazili do njega uvek po komad hleba namazan mascu ili pekmeza.A,ta, baba Joka,nam se uvek varala,i dok dodjemo do nje ona nam posipala pepeo po hlebu.
Bez obzira na tu njenu zlocu,meni je bilo zao,jer nije imala prste na rukama(mozda neke ostatke),i ma kako me je nervirala,nisam je krivila.
Mnogo takvih baka je jos ostalo,a evo,danas sam se i rasplakala nad Pricalicinom postu o lastavici,i sad ova tvoja prica,me je bas jako rastuzila.Al' zivot je takav!
Pomognem uvek i kad mogu a i vise.Nisam svetac,al' pokusavam da ucinim bar jedno dobro delo svakim danom

Grlim te.

Posted by: lora1 at 2013/01/24, 17:10
Comment Icon

Divna priča, uvek ima tužan kraj.
Podseti me na detinjstvo i prabaku koja je u džepu nosila kocke šećera i delila ih deci. Pred kraj života više nas nije poznavala, ali šećer nije zaboravljala.
Hvala za divnu priču.

Posted by: nena58 at 2013/01/24, 22:03
Comment Icon

@pricalice, ovo je bas kompliment i hvala ti na tome mnogo! Nadam se da ce mlade generacije, posle prvobitne zavedenosti sljastece ispraznosti ponudjenog, otkriti ove sitne lepe stvari koje oplemenjuju dusu i ostavljaju lepe uspomene. Hvala ti!
@roksana: i meni nedostaje to vreme bezbriznosti i iskrenosti...
@tachkica: drago mi je da si svratila. Pozdrav!
@lora1:Uh, bilo je i takvih ko baba Joka, na kraju svi odu u neka secanja, lepa ili manje lepa. Nisam imala nameru da ikog rastuzim, samo da se malo vratimo u neka druga vremena sa drugacijim merilima vrednosti...
Veliki pozdrav!
@nena58: drago mi je da si uzivala. Te kockice secera su bile sastavni deo detinjstva :)
Pozdrav!

Posted by: merkur at 2013/01/25, 22:09
Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu