u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Uprkos svemu
2012/03/28,21:10

 

Tu, odmah iza poslednjih zgrada sakupio se jedan mali prostor. Samo na prvi pogled jos uvek netaknut i svoj. U njemu mlade vrbe svakoga proleca ponavljaju isti obred. Okruzene trskom sto susti poradjaju  nove, mlade listice. Rit,  zivi ritmom kise i vetra. Njise se u religijskom ritualu obnavljanja i razbudjivanja. Poneki krik uplasene ptice rasece tisinu na kriske. Rasparca jutro i rasani sunce sto sanjivo u trski drema.

 

                      

Mali, zaboravljen kutak u urbanom svetu.

Zivi zivotom kise i vetra.

Tik uz beton i sive bedeme podignute za odbranu ko zna cemu.

I, svakog proleca, negde u martu il’ pocetkom aprila, najlepseg meseca radjanja i obnavljanja, zaleprsaju crni leptirovi spaljene trske. Uzari se taj mali prostor divljine i plameni jezichci polizu tek rodjene listice vrbe…

Ostane gar i crni trag pupova koji su tek poceli da se bude.

     

Raspe se pepeo i zakovitla ga vetar, besom nekim, u daljinu. Na tren. Na cas. Ostane siv trag na plavom horizontu i ponek leptir crne, tek uzdrhtale, tuge.

A, onda padnu kise!

I, speru!

Sve crno odnesu u dubinu i pepeo postane tlo za rodjenje novih zelenih vlati trava.Neverovatnom lakocom iscure boje iz nagorelih grana i

raspe se miris zivota na tom delicu koji jos uvek zivi ritmom kise i vetra, uprkos svemu...

         

 

Reci i vetar
2012/03/17,23:30
 
 

Mozda je upravo vetar, u trenutku dok sam zmurila i prepustala se suncu,

prevrcuci zustro stranice knjige,

razvejao sve reci koje sam danas htela napisati.

A, one, onako na prepad otkinute sa stranica danasnjeg dana, ostale da leze u travi.

 

I, nista vise nije moglo da se zapocne, da se sroci…

Ostale su ukotvljene u suncanom danu, na travi, uvijene u vetar,

reci, knjiga i ja.

Sidro je utonulo u belinu praznog papira,

iz pera se razlila tisina, samo se sunce zuboreci,

prelivalo iz onog coska neba

na moju stranu.

 

 

 

 

Veza koja nedostaje
2012/03/02,17:45

 

Hm, zar vec mart.

Izgleda da sam toga postala svesna tek kad otvorih blog i sa zaprepascenjem shvatih da nema ni jednog teksta! Kalendarski vreme leti. Kod mene tempo ubrzava odmah posle Nove godine. 

Osmomartovska guzva.  Stizu porudzbine, nizu se korpice. Cutim i radim. Ne smem ni da kazem da sam umorna. Posle perioda u kom je posao skoro zamro, ovo je pravo prolece!

Ne stizem u setnje i nemam nekih prica. Vezu sa prirodom i sklad odrzavam sa mojim gugutkama.

Juce su me pocastile ljubavnim plesom ispred mog prozora. 

Nase poverenje i prijateljstvo se svakodnevno produbljuje. Evo, i sad dok ovo pisem, gugutka (jedna, ne znam gde je druga) stoji na grani i gleda me zainteresovano.

 

(slika sa neta)

Verovatno sam joj zanimljiva u ovoj pozi, pogleda uprtog u neko svetlo sto blesti :)

Bilo bi nemoguce objasniti neobjasnjivo. Zasto ljudi sede okruzeni gomilom stvari koje su napravili, udaljujuci se sve vise jedni od drugih, otudjujuci od samih sebe?

Da... Tesko objasnjivo.

Nedostaju mi setnje... U njima obnavljam i sakupljam energiju.

Dodir biljaka i meke, vlazne zemlje... Miris svezine i vetar koji ispira buku i shumove svakodnevnice.

No, uskoro ce setva. Mesec je u svom laganom rastu i zaokruzivanju, vreme najpogodnije za spustanje semena u tople leje.

Radujem se!

 

 

Da, sve u zivotu je tako: u nasem duhu ima odjek samo ono sto na njega lici!

Pozdrav....

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu