u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Savladavanje veština
2012/09/16,19:36

 

 

Izvesnost…

Trajanje…

Postojanje…

I, dah ludila u svemu…

Nižu se dani, usitnjeni otkucajima sata, namotani u kalendare povezanih spiralama, sa fotografijama prema naklonosti pojedinca. Motivi za odbrojavanje i usitnjavanje. Praktičnost je okupirala vreme, pasionirano otklanjajuci spontanost i nametnula predvidljivost budućnosti kroz okular savremenosti. Nastavak? Kako?

Budućnost rasuta u paramparčad...

Pojedinačno gledano, svako za sebe, raspadamo se i osipamo. Pojedinačno gledano, iz ugla drugih, izgledamo odlično. Kad se sve skupi i sabere ima da nas nema, tu gde smo trenutno u ovom deliću svemira.

I, zašto smo dovedeni da budemo niko i ništa? Pojedinačno ili skupa, svejedno...

Nagrada za razmisljanje, teskoba... Nagrada za ne razmišljnje, radost i uspeh...

A, sve samo u navici ili po navici. Kad bi mogla da se isključi glava. Restrikcija, bar na kratko. Tri sata mišljenja, tri dana odmaranja. Ili, sanjanja?

Ili je sve stvar u veštinama koje moramo da savladamo? Što više veština, to smo bolji iluzionisti. Lakše podnosimo... Maglovitost preuzima realnost i stanje bunila je sasvim podnošljivo.

Spasimo se poraza i očajanja.

Sanjajmo.

Pa, ko još san može da ubije?

Trajemo u snovima, dok nas praktičnost ne preuzme i otpiše...

     

 Vinogradarstvo…

Prava veština namenjena za razgibavanje ledja i mišića nogu.

Mada, kad postoje ovakvi pomoćnici, izgleda mnogo lepše i podnošljivije.

 

     

 

 Bez nadzornika Bobe u vinograd je pristup strogo Zabranjen! On, piše propusnicu čim pridošlicu omiriše.

 

     

 

 Ova lepotica se, igrom slučaja provukla, ali nije makla od mene, sve u nepoverenju pred nadzornikovim strogim pogledom i prirodnom netrpeljivošću prema toj vrsti.

 

 

 I, tako uz primenu veštine palca i nokta (kad ne poneseš makaze) poslednji grozdić za ovo leto skinut sa loze i smešten na sigurno…

A, u suton posle dugog dana, ostaje još samo sopstvene kućice da se srećno domogneš i potoneš u snove, savlađujući veštinu restrikcije nekih ludih misli…

 

     

 

Pokusaj prvi...
2012/09/12,22:35

 

 

 Spusta se vece...

 

     

 

Vreme je da se pođe kući. Da li su svi na okupu?

 

     

 

 

Pssst….psssst!

Da li je onaj čoban otišao sa svojim ovčicama?

Uh, sad mogu da izađem! Napokon! Slobodna!

 

     

 

 O, ne! Evo ga opet. Upornog li čoveka

 

     

 

 Sutra je novi dan. Pokušaću ponovo ;)

A, sad, laku noć…

 

          

 

Šetnja prva, šetnja druga…pa tako redom
2012/09/09,21:04

 

Šetnja prva

 

Tiha kolona proteglila se preko popločane stazice,

izdužila kao senka popodnevna, što sunčev zrak razvlači kroz gust grm tise.

Čempresi veliki, decenijski, s’ krošnjama razgranatim vremenom što se ugradilo u godove.

Prsten do prstena zgusnut u nemerljivost ljudskim životima.. Neograničeno satima. Samo sušom i kišom. Zbijeno ili rašireno. Upisano i ugradjeno u kod života jednog drveta. Zimzelenog, odraslog i stasalog uz stazicu što vijuga medju obeleženim poljima rimskim ciframa. Hlad što natkriljuje redove i kolone kamenih ploča sa imenom, prezimenom i ponekom slikom, zgusnutih jednih do drugih u čitav jedan novi grad onih što večno spavaju snom pravednika.

Lagani hod i koraci što odzvanjaju popločanom stazom.

I priča. Neizbežna.

“Nedostatak prostora lako bi se rešio kremiranjem.”

 

“A, ne! Ne pristajem! Može, možda 10 godina posle. Neka mi sakupe kosti pa spale, ali prvo hoću crvima da predam svoje telo.”

I, u smrti smo sebični.

Ni mrtvi ne damo živima mira. I, tada ih okupiramo sobom, ili onim što je od nas nekada nešto bilo.

A, kolona stigla do odredišta. Polje pet, obeleženo rimskom cifrom.

Budućnost, raskopana, pravougaonog oblika, bez surovosti, sa prostom neizbežnošću, gleda nas  pravo u oči…

Gde je tačka u svemiru gde se spajamo pomireni?

Izmireni sa sobom i drugima?

Hodamo nazad, izmedju zemlje i neba, a čardak nije…

Samo ruka ispružena nekog prosjaka, zamazana od tragova prašine sakupljane danima.

Tu smo na tom ispruženom dlanu izmedju raskopane humke i uzavrelog neba. Čekamo milostinju.

 

Ljudsku ili nebesku, svejedno, dok smo još uvek tu gde jesmo…

 

Šetnja druga (šta zna dete šta je 20 kilometara)

Jutro i metamorfoza…

Sa svakim korakom krotim tugu. Sunce je čarobno, pod njim se transformišem.

          

 

Dan odmiče, a Mesec stalno prati…

 

          

 

 Kuda?

 

          

 

 Ka zdravlju…

 

          

 

 Do prve pauze.

 

          

 

 Kraljevske trpeze…

 

          

 

 Uz društvo…

 

          

 

 Do vrha uz stalnu priču…

 

          

 

 Tek, da se ne zaluta.

 

          

 

 Sa pogledom kao na dlanu…

 

          

 

 Uz želju da postoji žičara do dole…

 

          

 

 Najedosmo se božanstvene biljčice…

 

          

 

 I, uz još jedan odmor,

 

         

 

 preživeh dvadeset kilometara šetnje…

Sad pouzdano znam kolika je to deonica.

Miris lavande
2012/09/07,22:30

 

 

Znaš, još uvek ovako u jesen,

kad košava počinje da duva i kad prozore šalukatrama od radoznalih pogleda skrijem, zažmurim isto tako čvtsto i pustim da mi izroni ono avgustovsko leto.

Noć pred prvu kišu.

Kad lavanda iz ormana, tajanstveno, zamiriše i zatrepere čuvana sećanja…

Topao kamen pod bosim nogama, tišina ugušena u pesmi zrikavaca i mi…

Birali smo samo kamenje što liči na mesec, koji je te noći visio kao okačen nad mirnim nebom.

Jedini suveniri koje smo u dzepovima poneli sa nama.

Sve ostalo je sačuvano u zvuku talasa i tamno modrim bojama mora.

I, sad, dok vetar lupka o prozorska okna i šalukatre škripe tiho, na dlan stavim onaj najveći mesečev kamen i stisnem čvrsto, samo da obnovim taj tren davni.

Tren čiste sreće koju ponesmo sa sobom u onom najdubljem dzepiću srca, skrivenom kao biser samo za nas dvoje…

                    

Kafa kod komse
2012/09/04,23:40

 

Jedna biljka mi privlaci paznju.

        

 

Tvrdih, kozastih listica, ciji vrhovi prelaze u bodlje, belicaste i ostre poput igle. Nacickana je iglicama sa svih strana, nemoguce joj je prici, a ostati nepovredjen.

Dajem joj ime “kotrljan”. Nemam pojma njen pravi naziv, ali primereno opustosenoj flori, koja prizorom podseca na pustinju, prisecam se slicne biljke i pustinjskog vetra kako je kotrlja po pesku. Samo koji korak dalje i citavo polje istih, nadjacale su divlju nanu, hajducku travu, i koprivu.

       

 

Njihov sistem samoodbrane ima sanse da sacuva vrstu. One neznije, manje otporne, povukle su se sa povrsine. Poneka zilica, prilicno sasusenog korena, jos uvek daje znake zivota. Pitanje je, da li ce uspeti u nekim boljim uslovima, ponovo, da se regenerise…

Nemaju bodlje.

Trnoviti opstaju i preovladjuju, nezniji propadaju u duboke rane zemlje.

      

 

Cekaju bolje dane…

Predeo boji sipak. Rumeni se i smesi. Akcenat na vedrije dane, topao caj i staze snegom zatrpane.

      

 

A, sad o komsi Duletu.

Od kad znam za sebe granici se sa nasim vocnjakom. Uvek, vuk samotnjak. Sa toplim danima doseli se u kucerak bez vode i struje i druguje sa dve zmije. Na njih je narocito ponosan. Zbog istih, nogom nisam krocila kod njega. Nikad. Ni blizu do praga.

Obraduje se kad nas vidi k’o rodjeni da mu je dos’o. Rasiri ruke i sav se ozari…

            

 

A, ja, redovno pakujem termos sa cetiri kafe, gorke, sa malo mleka. Za mene i komsu. Dve pauze u toku dugog dana. Jedna negde oko jedanaest, da se isprave zgrbljena ledja, a druga pred polazak ili zavrsen kotlic koji se subotom, skoro obavezno krcka. Natenane. I, moram da ga molim da donese serpicu da odaspem, bar jednu porciju za njega. Necka se, mnogo, i dugo ga ubedjujem, jedva da pristane. A, kotlic rasiri miris po okolini. Golica nozdrve i zeludac mami.

U hladovini, pod orahom dve stolice, lezaljka i maleni stocic. Dovoljno mesta za dve solje sa vrelom kafom i dve casice sa ohladjenom rakijom u vodi iz dubokog bunara. Dule, sa opancima od gume, redovno zakopcanim kaiscicima i obuvenim na bosu nogu, kratkim bermudama, ogromnom starom majicom u rupama i kacketom sacuvanim od njegovog oca, nasmesen sedi i prica. Pred njim kutija od winstona, ofucana, iskrzana i redovno puna drine bez filtera. Ako ima, ako ne onda je tu kesa sa duvanom, paklo papirica i mustikla. Vise volim kad nema te winston kutije, kad donese kesu i mota cigarete. Citav ritual uz pricu i osmeh. A, voli Dule da popije. Mnogo. To mu je mana. Nekako, tu pricu nikako da isprica. Pun je sete… Samo ponekad, kad se zabroji i ode koja casica vise, uzdahne, pa se osvrne na neki sum i kaze: “mozda ce moje devojke doci”. A, nema ih. Nisam ih videla nikad. On, vuk samotnjak, sa nekom svojom pricom,  zenom i dve cerke u gradu…

 

To vece, u setnji, sretosmo ga u lelujavom hodu, mada je rekao da ce ici kuci. Kaze, kroz krezubi osmeh, stigao ga monsun, pokisao pa ostao jos jedan dan. Srecan, sto nas vidi na sumskom putu u sumrak. I, ne mogoh odbiti kafu. Nikako. Dugo sam izbegavala, mozda i nije lepo, al’ mnogo sam “fina”. Samo stvorim sliku, njega samotnjaka, bez vode, zenske ruke, soljica i dzezve…i, zeludac se sam veze, a grlo stisne, pa nikako da se gutljaj spusti. Znam, nije lepo, al’… No, nisam mogla da ga razocaram, tako je bio srecan. A, solje se lepo vide na slici. Ruka zadrhtala pa se kafa rasula na sve strane.

I, skoro nisam popila bolju kafu!

Predrasude. Samo iskljucis mastu, stavis je na off, i sve je lakse.

         

 

Na ovoj tronoznoj stolicici sam sedela, a odmah do mene, naculenih usiju i razrogacenih ociju bio je Fleki. Mislim da je on najvise propatio u ovom nasem nocnom izletu. Moja cuvarkuca, sto smugne cim nesto lupi, il’ ne daj boze zagrmi, a od petarde trci u krug i vija sopstveni rep, ako pre toga ne uspe meni u noge da se saplete.

A, kulminacija pocinje nasim polaskom kuci. Lepo se zahvalismo i posle par pokusaja rastanka, taman kad krenusmo, komsa, onako uzgred rece:”znate, uvek kad idete u sumu neku toljagu ponesite, ili bricu, a moze sekira. Nikad se ne zna. Suma je ovo.”

E, sad vise ni ja nisam bila mirana. Uz Flekija i moje su oci sijale,a muz se previjao od smeha. Ne da sam uzela stap, na prvi koji sam naisla, nego motku, posle koje me i danas ruke bole. Na svaki susanj saplitali smo se Fleki i ja jedno o drugo. Bili smo lepa slika i prilika.

Negde, na pola puta, iza nasih ledja, iz tog gustog ,sumskog mraka sasekao nas je glas…

Sta da vam kazem? Srce u petama? Slabo…

Mislim da sam tad zamrla, na kratko…

A, komsa, krenuo, “naoruzan” do zuba, toljaga, brica i sekira!

“Samo da vas ispratim do puta. Ipak je ovo suma, necu da razmisljam.”

I, sad sam pod utiskom tog gesta…

Poslala sam mu porukicu kad smo stigli, da se ne brine, uz laku noc i lepe snove.

Komsa Dule, vuk samotnjak, pri kraju sedme decenije zivota, ume divno, ljudski da brine…

Hvala.

Mesec je, ipak, plav!
2012/09/01,22:33

 

Otkotrljao se avgust sa glavne pozicije ove kalendarske godine. Tako lepo obeležen divnim buketom ruža udenutih u pletenu korpu. Mada ih nešto i nije bilo. Nisu uspele da se izbore sa suncem, prepustile su uranjenom suncokretu, svoje mesto. Onako žut i okrugao imao je više šanse ovog avgusta.

          

 

Srećom, uvek neko ima više šanse.

Otrgnut list sa spirale, zgužvan i bačen u korpu koja čeka paljenje prve vatre sa prvim hladnim danima kod kojih je temperature ispod četrnaest. Četrnaest, kako to nedostižno i nemoguće izgleda u ovim vrelim danima, gde se temperatura ne spušta još uvek ispod trideset.

Neću reći napokon, ne smem zbog sina kom je baš u avgustu rodjendan, te se uzdržavam od lošeg komentara, glasno. Al’ da se odužio, odužio se baš…

Kao more čije granice nestaju i čije se daljine rastvaraju u jednako plavom nebu, rastegnutom poput ulovljene ribe i okačene na suncu da se lagano suši. Avgust i mi. Nisam izdržala. Kao zemljina kora, izložena i ranjiva… Jedna za drugom, sitne pukotine. Načičkale se i razgranale. Samo su se množile. Iz dana u dan. Kao veš opran, skinut sa štrika i naslagan za peglanje. Ostavljen u nekom manje vidljivom kutku, skriven od radoznalog oka, do prve svežine, kad vreli dah pegle neće ranjavati, i ovako, do maksimuma rastegnuta pluća. Izmešano i našušureno. Nešto što utišavaš i utišavaš, a ono nezavisno i uporno čangrlja, tražeći oblik negde izmedju uzdaha i izdaha…

 

A, ja uporno hoću samo da ćutim.Ustanem rano i odem u voćnjak. Umorna, neispavana i spremna da samo fizickim radom i umorom, umirim čangrljanje, ili bar da se priviknem i sviknem na isto.

Tako je lako uz drvo ćutati.

Tako je lako uz travku disati.

Tako je lako u tišini živeti.

I, disati, samo disati…

Sve je tako jednostavno.

A, možda je, ipak, kriv mesec koji se u avgustu pojavio, onako okrugao i pun čak, dva puta! I to, po drugi put, još i plav!

Mora da je, ipak, jednostavno…

Taj oblik, što se upinje i gura između uzdaha i izdaha, što čangrlja i klopara i onda kad se sve utiša i utihne…mora da je Mesec!

          

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu