u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Irisi
2014/04/27,22:50

 

 Bude me obaveze i isplaniran raspored za taj dan… Teorija kosog hica, pristojno vrši svoju ulogu u podizanju okoštale volje. Ustajanje, sve češće uz poneki, tihi, kradom provučen, uzdah, mada više liči na bolni jauk, ali… sve je to propratni paket raznoraznih pogodnosti na rate, pristigao tek sad sa odloženom naplatom, naravno sa faktorom iznenađenja u vidu visine kamate. Pod bade mantil, ogrnem pripitomljene navike, i krenem somnabulistički u krug: kuhinja, kupatilo, kuhinja, kupatilo…sve dok se neužljebim u svakodnevnicu, počev od ulegnuća u trosedu. Nekog će, moja udobnost, zažuljati, sve dok se otisci ne sviknu na drugi oblik. Glina je tako zahvalna za oblikovanje, voda pamti…
A, vreme?
Ono što stoji, kao u plićaku pod krošnjama vrba?
Ne miče s mesta. Samo neke nove predstave sa statičnom mizanscenom. Dinamika je naglašena tek u boji lišća s drveća nad plićakom.

Neka su jutra  bila oslikana očima tek probuđenog deteta i krila su čitav užas osećanja napuštenosti i samoće koja  liči na večnost bez kraja. I, sve je stalo u lelujave draperije ljubičastih irisa sa žutom podlogom kontrasno oštrih i naglašeno pretećih linija. Između njih krili su se gromovi i munje sa zlokobnim očima vuka. Jedino su lovci imali lovostaj i nisu pristizali da izbave malu, prestrašenu devojčicu, s umrljnim licem od suza i maminog karmina.
Pred lupom štapa, stare baka Lize, irisi su dobijali krila i čitava jata plavih lastavica lepršalo je kroz prozor, dok se žuta boja razlivala kroz otključana vrata u osunčan dan i njen topao i širok zagrljaj.

 

    

 

  Na kraju duge, tu gde spektrom nežno dotakne tlo, čarobno izniknu irisi. Neki sumnjaju da su to naslednici onih, što su se razbežali s draperija kroz otvoren prozor, ali nema valjanih dokaza.
Vreme je učinilo svoje, draperije su odavno uklonjene, neki siguran, uporediv trag više ne postoji i nema ih više na spiskovima obaveza za naredni dan. Ostale su negde užljebljene u sećanju i jave se, nostalgično (mada tad to uopšte nije delovalo tako, ali…ah, taj zaborav!) baš u vreme kad procvetaju irisi…

 

   

 

 

Prolaznici
2014/04/19,23:25

 

 

Obgrljena dugim, mršavim rukama izgubljenih u dubinama ogromnog, maslinastog, mantila, zabacivala je lako nestašni pramen. Jedini beo u tankom snopiću potpuno crne, i retke kose. Tren, pošto ga ukloni s očiju, ponovo zaroni pogled u široki nabor na grudima, nagužvanog, već pomenutog mantila…

Svaki pokret učinjen da se pramen skloni, proprati širok, nervozni smeh i kratak fleš niza belih, sitno, pravilno rasporedjenih zuba.

Jedino tad, vide se oči… Duboko utisnute na mršavom, bledom licu, fino izvajanih kostiju nežno prekrivenih prozirnom, svetlom kožom. Kad utihne poslednji ton tog zalutalog krika, zaglibljenog u spirali njene stvarnosti, podigne se vetar i zašušte mladi, prolećni izdani stare topole u čijoj bogatoj krošnji ostane obgrljen i upleten smeh.

Tu, pored, na praznom dečijem igralištu, bez prisustva svedoka, njišu se lagano napuštene ljuljaške u otpozdravu na neočekivan susret. Niz tobogan veselo, prvo kap po kap, a onda u mlazu, spušta se dugoočekivana kiša.

Pod nogama prazno šušte kamenčići, potpuno slični po boji i veličini. Nesmotrenom pogledu, isti, ali…

Ima i onih što, u magličastom prizoru isprepletanih dimenzija, podsećaju na:

        

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu