u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Jun od meda, žita i kajsija
2012/06/30,20:35
 

Jutro od meda, žita i kajsija.

Jutro,

započinje prvim petlovim javljanjem, nešto posle tri.

Kad tišinu zaseče i poremeti mir pticama, a onda lagano kao talas krene prvi razbudjen cvrkut…pomalo nesiguran i još uvek snen, tek samo jedan tren,

a odmah zatim zažubori hor ujednačenih glasova…

Svetla nit jutra počinje lagano da se raspertlava.

Poslednji ton, probudjenom jutru, je tu odmah uz prozor

 

 

I, dan već miriše na prvu jutarnju kafu.

Odmotava se u odsjaju sunca što žuri iza horizonta, žedno, na slamku ispijajući preostalu

svežinu…

Podne.

Podne donosi snopve sunca… toplinu koja pritiska i neku sasvim lenju tišinu.

 Utihnu šumovi i sama priroda pritaji dah.

Dan, pod šeširom velikog oboda junskoga sunca, istrajava…

Još samo jedan lagani okret u istom smeru

i rastopljen jun odlazi u teglu.

Jun od meda, žita i kajsija…

Sladak, mirišljav, nakiseo sa bojom sunca na zalasku, začinjen pravom merom.

Sav okruglast, izvukao se iz vlati žita i spustio sa visokih grana da u svojim poslednjim danima doda aromu zrelosti,  mirisa toplih furuna i rumenih hlebčića

što mame.

Jun od meda, žita i kajsija…

 

 

I, napokon!

Veče!

Sa danom što se razvlači do u kasne sate i mesecom što dahće bledom mesečinom

zvezdama koje umilno terpću.

Dolazi noć i blago osveženje ušuškano u senke noćnih leptirova,

a jun okruglast, zreo i vreo predaje tron već okrunjenom julu,

petrovskim i ivanjskim cvećem…

 

 

 

 

 

 

 
Srce od meda
2012/06/28,15:45

 

        

 

                 

 

Snovi

"Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, obican malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

U zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim.

I uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi."- M. Antic

 

 

 

                       

           

Ljuljaska i beli dud
2012/06/24,23:20

 

   Miruje nedelja i klizi niz akvarelno obojeno nebo rukom nevestog deteta. Samo strujne zice asimetricno narusavaju mir popodneva i jedna duga, paukova nit koja se tek zabelasa u trenutku kad laki vetar zatitra medju granama drveca. Na prvi pogled to je jedini pokret posle nedeljnog rucka...kao da su se svi sklonili da svare hranu ili jos jedan dan...na prvi pogled...

  Jedan leptir lagano pravi krug nad osuncanim travnjakom. Leti nisko... Prvi krug. Hvata zalet.  Drugi krug...Neka poznata slika bljesnu zajedna sa paukovom niti! Lepim je u mrezu i pokusavam je uhvatiti okom. Treci krug! Leptir mi krilima dotice kolena i...slika je jasna. San! Letim. Letim lagano i pravim okrete zadrzavajuci se nisko nad linijom poznatog horizonta. Tako opusteno i stvarno odsanjano...Leptir prekida svoje krugove i odlece.Moj san ostaje upleten u nit umesto leptira. Pauk ostaje razocaran.

  Dud, davni predratni starac, veteran vremena okacenog o polusuve grane odjednom postaje otvorena menza. Tiho, jedna za drugom slecu ptice. Samo kratak lepet krila otkrije pridoslicu, a zatim marljiv rad kljuna sto se sladi plodom. Bogato je podario slast svoga cveta, bez obzira na starost. I, sad znam zasto ga  necu dati poseci! Jos jedan razlog vise. Moje detinjstvo je musavo lice crnog i belog duda. Deca sto se veru po njemu i nokti crni i lepljivi od soka. Fleke i majke koje se ne ljute, jer zna se sta je za dvoriste, a sta za "paradu". A, onda je posecen prvo crni dud...Prljao je novo lice sivog betonskog dvorista. Jos neko vreme odolevao je beli dud, krupan ko shne nokla, ili je mojim detinjim ocima samo izgledao velik. Na njemu je bila okacena ljuljaska, sa strangom od nekog brodskog kanapa i jedna drvena daska sa dve rupe. Moje detinjstvo odsanjano je na dudu i toj ljuljasci sto je letela visoko preko kapije, dok su se pletenice vijorile za mnom. Posecen je i on kad sam tu ljuljasku prerasla...Beton je odneo pobedu. Ostao je da ga vreme guli i sasipa u ruznu mesavinu prolaznosti i ljudske zaludjenosti... Zalila sam ga suzama na mestu oba duda i prvu pukotinu iz ciste nemoci, od mrzne napravila.

  Sad imam novi dud. Beli. I, ljuljasku za neke nove snove i letove. I, jednog novog drugara.

         

 Dosao je iznenada, ljubak i drustven. Sa krpeljom koga sam pincetom odstranila, a njega pocastila mlekom

          

 

Samo, nije tacno da jezevi vole mleko. Neko gresi. Prosetao je dvoristem i slasno mljacnuo dud. Proteglio se i odgegao pod gomilu drva da prespava dan, ostavljajuci zapanjenog Flekija i dva polu sludjena macora.

 

          

 

  I, eto, ne dirajte mi dudove, jer ko ce hraniti sve te sladokusce koji se tu hrane i gde da se okace ljuljaske za snove, ako dudova nema...

Pra-zena
2012/06/22,23:07

 

 Lomi se dan i nebo navlaci po koji oblacak. Vazduh tezak i lepjiv. Nekako, sve mirise na kisu koja toliko nedostaje ovih dana. Samo bar, kao kratkotrajno osvezenje od ovih suncanih zraka sto nas rastapaju lagano… I, tako ne volim, kad posle dugog cekanja uz strasno nevreme dodju te prve zeljene kapi. Kad vetar pocne da siba, lomi i savija bremenite grane vocki, i umesto da uzivam, uplaseno gledam u nebo i strepim da ne ugledam kuglice leda. Zmurim u neprekidnoj molitvi koju kao mantru ponavljam…Rekli bi, seljacka muka! Predas zemlji i molis nebo da milostivo bude prema tvom mukotrpnom radu. I, cekas… I, molis… Milost!

 

          

 

 

A, strah, jednak onom davnom prastarom, kad je prvi put grom rascepao nebo i udarom srasnim zapalio drvo,a u ocima bica zatitrala nemoc pred nepoznatom silom. Prirodom i njenim hirovima. Od groma pozajmismo vatru, a strah usadismo duboko u genetskom kodu. Pra-zena drhti zajedno sa mnom, jedno smo…I, ista nemoc neprevazidjena vekovnom razdaljinom medju nama. Drhtimo sklupcane jedna u drugoj u svetlosti munja i zvuku groma. Nerazdvojne i nepodeljene…Nikad rastavljene…Krotiteljski ukrocene zebnjom i neizvesnoscu u kruznom ciklusu zivota, jer nismo smeli ni umeli da promenimo sebe…

Ispod trepavica, krisom, gledam lepotu i moc prirode i pitam se gde smo pogresili, zasto imam osecaj da zivim u tudjem, naopakom svetu? Cija je to istorija ispisana na beskonacne listove papira izmedju mene i one iste pra-zene, kad znam da moja nije, jer mene i nju  ne deli nista.

 

          

 

         

Jednostavna resenja za tople dane
2012/06/19,18:02
 
 
Slika govori vise od reci. Tesko da su se uznemirili

mojim paparaco iznenadjenjem. Vise je to poza:daj ne smaraj.

Kazu da, kad bi covek umeo opustiti svoje telo kao macka, u trenucima sna ili odmora, produzio bi svoj zivotni vek, ili ga bar ucinio mnogo kavalitetnijim, oslobodjenim od stresa.

Koliko god se trudila jos uvek ne uspevam doseci taj stadijum

budisticke prosvecenosti, a tako jednostavno izgleda gledajuci njih dvojicu.

Jos neko ovih dana strasno uziva u toplim nocima. Ni oni nemaju tih problema koja samo nas tiste:

 

 

 

Cvrchci!

Snimila sam ih u mom malenom carstvu. Uzivaju, a i ja u njima.

Toliko jednostavnih resenja, oko nas, za ove vrele dane da prodju bez mnogo gundjanja i kuknjave.

Mimikrija!

 

 

 Nadam se da ga nije tesko uociti, jednostavno se primirio i dopustio da ga snimam.

Zelembac se stopio sa bojom maka, jedino ga ove oci pomalo odaju.

I, za kraj jos jedan primer koji sunce i ne primecuje vec vredno radi. Mada je lipa u punom cvatu, ona je odabrala moju lavandu.

I, bila divan model za sliku.

 

 

 Ah, da! Da ne zaboravim Buba Maru (mada mislim da je kineska, nije nasa od njihovih je 100% ;) Bila je izazovna za fotografisanje, bas se namestila, prava pozerka

 

 

Eto, toliko primera ima, samo na ovom malenom mestu, koji

potpuno uzivaju u ovom divnom junskom suncu.

Znaci, nema gundjanja, iskoristite neki od ponudjenih primera, bice lakse (samo da ne pocnemo da cvrcimo u glas, stradace okolina).

I, za kraj poklanjam vam dve deteline, jednu sa 4, a drugu sa 5 listica.

Sinoc su me cekale na stazi.

Njihova simbolika je jasna, a sreca je veca ako se sa nekim deli!

 

 

 

 
Kofer
2012/06/15,22:43

 

 Da, definitivno je vreme kada se koferi izvlace iz zabacenih coskova i ciste od godisnje natalozene prasine. Vreme pakovanja i kratkih selidbi. Negde, gde bar na kratko pronadjes smestaj za svakodnevnicu i skrajnes je negde u neki cosak u kome obitavaju  vec pomenuti koferi. Koferi… Veci, srednji, manji. Skupi, jeftini, pomodni, otrcani, jednostavni, polovni, iskrzani…pozajmljeni… Opipljivi i sasvim odredjeni imenicom koja ih oznacava.
 Al’ necu sad o njima. Oni su uvek spremni za pokret, samo ako prilike bude. To bar nije tesko. Ovih dana raspakujem i pakujem onaj drugi. Zivotni. Nevidljivi, a tako nonsalantno zabacen na ramenu, skoro srastao sa telom. Uzljebljen. Njega preslazujem. Ne, necu da teglim suvisan teret. Biram. Odlucujem. Nemam ja tu konstituciju da teglim previse, a ipak skucena je mogucnost izbora. Ponekad izgleda lagodan odabir. Tek, odlucis...a, onda te klepi nemogucnost odbacivanja istog...pa spakujes i visak... i teglis.

 

            


Poslednje dane prepakujem i slazem ih lagano, neke u kutiju za secanja, neke u kofer. Visak odbacujem. Sigurno.
Dakle, biram:
biram jednu devojku divnih crnih ociju sa kojom sam delila bolnicku sobu. Njene iskrene, bolno naivne komentare i osmeh sa divnim nizom belih zuba, kad se nasmesi i kaze mi:”ukakila sam se, pa sta da radim, ne mogu da trpim” I, onde se obe drzeci za stomak, luckasto smejemo glasno skrecuci zavidne poglede na sebe, iako nam smeh para trbuh i donosi nesnosan bol. Smeh!
Biram lipu koja  ludo cveta pod prozorom te iste sobe i razblazava mirise koji  se sire sa hodnika...I, mislim na Loru1, kojoj sam obecala slike, smesim se...verovatno i ona uziva u nekoj lipi. Nemoguce je ne biti omamljen njenim mekim, plisanim dodirom sto puzi po culima. Lipa!

          


Biram sestru andjela, koja me je primetila u prolazu, onako bledu i polu uspavanu nesvesnu okruzenja. Njen osmeh i reci:”mila, lagano da te obucem, a onda samo par koraka, tek da dodjes do umivaonika.” Da, samo tri i po koraka! Citava razdaljina nemerljiva u obicnim danima, a tako uzasno daleka...nekad... Sestra andjeo!
Biram zvuke iz kuhinje u koju su se smestila moja tri momka, (a jedva ima mesta i za mene) pa zure da spreme rucak, stalno bockajuci jedan drugog. Moji!
Biram supicu mog malog maturanta koja tako uzasno prija i mirise! Supica!
Biram!

Da, i to cu da ponesem! Sve ostalo nije bitno. Ostatak je visak, a visak ne mogu da ponesem.

         


Pozdrav od merkura, rekonvalescenta na mali korak blizu do nove setnje.

Ne umem
2012/06/07,12:09

 

Tako, prokleto, ne umem da opisem ovaj dan sto tek mamurno oko otvara i na prozor kroz trepavice mi se kaci.

     

A, sve u meni visi od reci, poput tek dozrelih tresanja, krupnih.

I, opet ne umem…

Kao da su se pokacile, bezeci od mene, na najvise grane, nedohvatne,

pa tako smeseci se ovom suncu sto ih rukama tek promoljenim iza brda miluje, podsmesljivo namiguju i povlace se jos vise dok se ja  bosonoga propinjem da ih uhvatim.

A, one prhnu i odlete na nozicama ptica sto ih od ranog jutra kljucaju i piju.

Prokleto ne umem da ih dohvatim!

A, dan se rasplice u bujici cvrkuta, preliva toplinom junskog sunca, dok svezina jutra uzmice i povlaci se u rasirene zenice rascvetalog nevena…

Eto, jedino umem, za pocetak, da se protegnem, siroko ruke rastegnem, zagrlim sve to i tako krenem niz novi dan…

     

p.s.veliki pozdrav, ovih dana nemam vremena za komentare, citam vas i pratim, kad sve prodje (a sve mora da prodje) ponovo me eto ;)
Solarno prezivljavanje
2012/06/04,15:45

 

Divno, danas ponovo na nekim sasvim slucajno propustenim vestima u sopstvenoj vrlo krutoj cenzuri, saznadoh o najavi nam dragih politicara za potrebnom jos vecom stednjom. Teska vremena nas nekako sustizu i koliko god mi dostojanstveno uzmicali, eto bas su nas nekako na pola koraka dokacila. Za ovom, jos jedna brza lakonoga vest, nas dragi vojvodjanski premijer  rece kako je Vojvodini dosta da jedina snosi teret ovoga vremena sto nam se na i ovako natovarena ramena nemilosrdno kaci.

Klik!

Dalji nastavak vesti je pod cenzurom. Iskoristih ritam istih,  da lakonogo doskocim i prebacim sa ovih tek osvescenih i dopecenih, najnovijih vesti na cd sa muzikom. No, ostaju krajichci istih da palacaju mislima…

 Nije zalud „Survivor“ serviran shiroj publici. Nije zalud, ni nas poznati novinar krenuo stopama Bear Gryllsa prezivljavajuci po zabacenim srpskim selima.

Zakljucujem: ono sto nam sledi jeste u stvari samo nastavak pukog prezivljavanja, al’ sad sa „blagoslovom“ osvescenih politicara i mozda nekim inovativnim reziserom da napravi slicnu seriju za strano trziste. Mozda nam bas tu krene! Sa produkcijom serija za prezivljavanje. Odmah zatim mozemo ukljuciti i survivor turizam, za sve one koji u potrazi za adrenalinom zele nova iskustva. Ovde ih bar ima!

No, kako nisam ekstremni sportista ja sebe pronadjoh u jogi. Preporucujem je od srca. I, to bas solarnu jogu. Razlog je vrlo jednostavan, ne treba hrana. Naucno dokazano da za odrzavanje zivota i nije neophodno jesti, dovoljno je sunce. A, njega ce valjda biti, ide leto…

I, nemojte se oslanjati na Mesec! Ja sinoc probah da glad odagnam romanticno gledeci u njega, al’ ne vredi. Zeludac je krenuo da vapi, makar i  za ovim divnim ruzama. Dakle, samo Sunce!

Sunca neka bude i nahranicemo ljude!

             

                    

 

Koprive
2012/06/02,21:45

 

I, nebo je ovih dana placno…

Ne vidi se kraj njegovim suzama.

Neumorno spira vidik pod sobom, a nad  nasim glavama samo sivi oblaci plove…

Jedino se koprive sire i zare. Peckaju za svaku slucajnu ili namernu gresku. Neoprostivo sude svakom ko se usudi u njih da zadje. 

Kriv ili ne snosices posledice pogresnog koraka…

I, ako te put  navede putnice namernice, na njihove staze, sudbina ti bas i nije sklona, a  horoskop ti ove dane lose pise.

Probaj da ih zaobidjes ili bar duge nogavice i rukave da poneses.

Dzaba prazne price, ipak je to iskustvena stvar. Kao i sve u zivotu sto je. Kad sam na sopstvenoj kozi osetis plik, znaces. Tudja iskustva su samo tudja. Mozda je put isti, al’ plikovi su samo tvoji. I, bol je samo tvoj...

Zato, dok nebo ovih dana izliva suze i dok se korov razmnozava, mozda je ipak u bojama spas?

 

 

Mozda?

Mozda je i to samo iskustvena stvar…                   

 

Ili treba potraziti skloniste dok sve jednom ne prodje?

 

 A, onda spremiti suncobran za novonastale dane…

                                     

 

Mozda…

Pozdravlja vas merkur, koji ovih dana ne silazi sa grana i  stalno se pita: sta nam je koji vrag uopste i bilo kad napustismo njihovo „krilo“?

 

                                     

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu