u potrazi

Daj,

 pusti one svice

noćas sam sanjala da su ostali zaboravljeni u starom spomenaru...

Daj,

raspleti one leptire

usnuh da su  zarobljeni u mojoj kosi...

Daj, 

pusti slavuje,

od jutros me muči tišina,

proganja misao da su otišli tužni 

jer ih niko  više nije slušao...

Daj,

otvori prozore,

sunce usamljeno čeka pred zastorom.

Daj,

sve one albume što čame na dnu ormara,

raskidaj svaku stranicu ponaosob,

i pusti fotografije stare

neka idu,

neka traže,

tamo gde su nekad bile sretne...

I  daj, 

sipaj ono vino fruškogorsko,

da nazdravimo ovoj slobodi!  

E, da meni mene nema!

Šta bih ja?

Desi se tako da se iznenada skrijem,

pa tada ko mahnit vetar,

još toplim čaršavim od snova vijem...

E, da meni mene nema!

Gde bi ja?

Pa, tražim...

U jastuke zavirujem,

rastresam dlanom, na prozor nosim,

da se namamim

iz tih paperjastih svetova,

svetlošću sunca sebe omamim...

E, da meni mene nema!

Kud bih ja?

Zagubim se u noćnom moru dubokom,

zaronim, 

na dah zaboravim,

i sutra me nema da se vratim.

E, da meni mene nema!

Čemu onda sve ovo?