u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Sumska suza
2011/11/22,18:15

 

      

 

  Korak po korak. Oko mene rominja tisina... Dan lagano klizi I rasplice se k'o klupko konca. Nit vremena razvucena i uskladjena sa stopalima. Sa hodom kroz dremljivost jednog popodneva, ususkanog, jos uvek, u jutarnju maglu. Put uvek isti. Znan. Nehajno posut liscem i neredom koju donosi ova penusava jesen. Znam, svaka moja setnja, svaki korak, zavrsava u sumi. Prija mi ta zamrsenost grana nada mnom. Obavija svojom blagoscu, mirom, ponistavajuci, u potpunosti, pojam vremena. Ambijent zamagljene proslosti, neposredne stvarnosti i buducnosti koja nista ne znaci i, ovde na ovom mestu, nista ne predstavlja. Tisina, utkana u svod sumski, nosi duboku postojanost karijatida, sa nezainteresovanim stavom prema ocajnickoj stvarnosti. Suma, u kojoj pored sve bede ovoga sveta, osecas istinski trenutak duboke, iskonske srece...

  I, posle niza godina, razmotan kraj klupka zavrsio se tacno na tom mestu. Tu gde sam svesno postavila neprobojni prolaz od brsljana, sa paucinom zaborava tkanog nitima nemogucnosti zaborava i oprosta. Po prvi put, razgrnuh strah i sumske senke, sa resenoscu da razumem i shvatim... Prodjoh kroz tunel spletenog siblja sa strana . Kroz polumrak zaraslih staza. Kroz tisinu prevarantski mirnu. Sa slutnjama  koje guse. I tu, tacno na mestu gde potok presreca stazu i otkida je od svog  umisljenog puta, ugledah drvo koje prepoznah! Raskrsnica sa znakom. Samo za nas, koji smo te voleli ovako jako, to je nadgrobni spomenik tvog poslednjeg pogleda u nebo i tvog poslednjeg izdaha. Raskrsnica, na kojoj si otisao nekom nevidljivom stazom, a kao pozdrav ostavio svoj sesir i stap da znamo da si dobro. Jer, mora da ti je tamo bolje, cim si otisao bez stapa od koga se godinama nisi odvajao. Jel’ tako? 

  I, sad znam, napokon! Nisi tek tako odabrao ovo mesto da iz njega odsetas sam na pasnjake nebeske, nezne. Legao si u mirisljavu razbarusenost lisca i korenja da predas umorno telo   plavetnilu sto viri iza ovoga  utkanog granja... Razumem te po prvi put ovako... I, volim te jos vise.

       

 

Humanost na delu, pomozimo braci Grcima
2011/11/16,21:40

 

 


Bar jednom pokusajte uciniti nesto dobro i dajte ruku grcima.
Akcija humanosti "USVOJI GRKA".
Potrudite se, nemojte biti egoisti i ucinite "dobru stvar".
       
 
       
 
       
 
       
 
       
 
   
Grk je i ima 36 godina.
Zove se Sakis Rouvas i izabran je za najlepseg muskarca na svetu

Sad mozes da zatvoris usta i vratis se svakodnevnici...

 
Ovo moras proslediti!!!!
Nek potece
2011/11/15,23:01

 

   Da, praskom hiljade crvenih latica

   prhnu u nebo tresnje rumene,

   od muzike tvoje.

   Da, ti prsti polete ko noge, bose devojacke, 

   dok iz grozdja zrelog, sokove cede.

   Da se razmile tvoje ruke 

   po snovima koje sanjas.

   Da ti muzika potece

   k'o vino bremenito jarkim suncem leta,

   i da ti bude krov i stit nebeski na putevima koji su pred tobom, mili...

          

   p.s.za mog prvenca, muzicara...♥

  

         

   

Ispovest kao olaksanje
2011/11/03,21:25

 

 

  Kazu da je lakse podeliti probleme sa drugima. Jos je lakse ako se sve govori strancu. Istreses muku sa duse, uzdahnes duboko, punim plucima.... Pa, s’ nekom novom snagom krenes dalje. Blog je nacin za ispovesti, ako ste radi saslusati jos jednu tugovanku-dobrodosli, ako ne, nije ni vazno. Bolje za vas, sretan vam put prolaznice!

  Svi poceci su daleko iza i svi su pomalo teski. Jedan pocetak o kojem hocu da vam pricam jeste i moje “kozarstvo”. Muka. Velika muka. Onako mlad i kad si smusen, pa jos u okruzenju bez para, za slamku se hvatas. Kazu ljudi, kazu neki i da su to mudri ljudi, da je za malo dete najbolje kozije mleko. A, mleka nestasica. Redovi. Veze. Prodavacice, sitne zahvalnice... I, tako mi mladi roditelji, dobismo KOZU. Na poklon, sa imenom Roksanda. Rasla Roksanda od jareta s’ proleca, do lepe tinejdzerice na jesen. Miljenica. Maza. Tek, krenuli jesenji kratki dani, a Roksanda kmeci i sve vise urla. Usta ne zatvara. Pogledavamo se muz i ja... Jasle pune, vode dosta. Nije hladno, ususkano. No, Roksanda razvalila usta sa jezikom do pola. Komsija do nas, sa ograde nas posmatra i previja se od smeha. Gleda nas onako zbunjene i ne zna se ko je vise nervozan, da l’ mi il’ Roksa. Tek, posle smeha uspeo je da prevali da Roksa trazi muza, tj. jarca. Znaci to je ta muka! Zato ta dreka! I, krenu Roksa... Prvi put. Drugi put. Treci put… I ko zna koliko bi puta ona isla, da nisam uspela zaustaviti muza kada je jedne noci, skroz obeznanjen od njene dreke, krenuo sa selotejpom da joj izlepi usta. “Ma, dokle ona misli da je ja vodim? Koliko puta? Svidelo joj se. Ma, zavrsicu ja sa njom!”

       

  Cim je svanulo Roksandu sam poklonila. Nek, se drugi bave njome i njenu muku muce. Meni je bilo dosta. I, od nje, a I od muza! Stresa koliko volEs! Al’ da neko cuci sa strane i sladi se necijom mukom, potvrdilo se odma’! Dobih na zajam ponovo kozu! Od komsinice prekoputa. Kaze koza se ojarila, ima mleka, mi malo dete, ona nema vremena, ne hrane ih danima....i argumenti svi za  ponovljeni pocetak, u kozarstvu. Doveli mi kozu, smestili je u stalicu, dali joj da jede. A, ona JEDE li jede. Sta god da stavis, ona usisa za tren. Ja, cucim sa strane i gledam. Bas mi lepo i smesno kako to bice jede. Zavrce onim jezikom na sve strane. Zavrce? ZAVRCE!!!! Au, brzo veterinara! “Koza, jela, jela I jela. Nije dva sata stala! Odjednom prestala, zakovrnula, jezik izbacila i na pod pala!”- vicem ja u slusalicu. Veterinar, lagano odgovara:” Prejela se. Bila je dugo gladna. To je kao iz logora zarobljenik, ne smes mu odmah mnogo hrane dati. Zalogaj, po zalogaj”. Smireno razlaze veterinar. “Al’ sta da radim da je spasim! Upravo smo je dobili na zajam. Kako ljudima da objasnim?” “Lek je u litru vode rastvoriti sirovi kvasac, sipati joj polako u grlo, pa ako uspe- prezivela je, ako ne- osta komsinica bez koze”. Pa, nije smesno! I, kome je do smeha! Naravno koza je otisla na oblacak da pase, nije prezivela! Ako je za utehu, bar je otisla sita!

       

      Posle prethodnog iskustva, niko nije smeo u mom prisustvu ni slicicu bambija da pokaze, a kamoli kozu! No, kako kazu tri puta Bog pomaze (budali ni tada), ubedise me za novi pocetak. Al’ samo zbog jareta! Sarenog! Belog i zuckastog. Ma ko bambika, lepo k’o slika! Zablejah se ja u jare, sva se raznezih, a prevejani trgovac dovede neku kozu sa strane i dade mom muzu. Sa sve pricom da je to majka one sarene lepotice. Idemo mi, jare skakuce, trckara, poskakuje, a koza za nama. Ma, sta za nama! Ona po putu. Vuce se k’o izduvana guma. Zapela papcima, joguni se, nece korak da napravi! Muz, crveni, hukce i brekce. Celo mu se mraci...i, vec vidim oluju! Zgrabio je za noge i ODNEO do stale! Ja, sa jaretom trckaram da popravim i smirim sta se moze. Kad dodjoh do stalice, koza na mestu, smirila se, cuti. Muz, otisao da se izduva. Sad, ja zagledam, sa strane, pa od nazad, al’ nigde ne vidim VIME! Ma, odakle ovo jare jede? Pustam jare. Ono ce znati, pa to mu je mati! No, vidim i ono zagleda. Provlaci se, njuska, zastaje. Trazi. Trazi...trazi... Al’ mleka nema! E, pa sad mi je DOSTA! I, koza i jarica i mleka i zdravlja i mudrih ljudi i svih cudi i.....NECU VISE DA VIDIM KOZU!

       

      p.s.ovu poslednju, mustru od nazovi koze, odneli smo na pijacu stocnu. Malo je reci da je svako zastao, cucnuo, podvirio I pitao za pol “jel’ to jarac il’ koza?” Ni sama nisam znala sta da kazem. Smejala sam se, sve dok nije dosao jedan Ciganin. On mi je sve dileme razresio i zato mu HVALA. Podvirio se pod kozu, ustao, pogledao mene i muza i ozbiljnim glasom sledecu recenicu izgovorio:” Jel’ znate vi sta je ovo? Pa to je MESECARKA, bre. Kad vam kazem. Ona vam jedan mesec bude musko, a drugi zensko. Im’o sam ja to, zato znam, bre!”

   

Vecernja rosa
2011/11/02,20:05

 

 

   Dan se bas skratio! I, ovako kratak, postao prekratak. Vijam se sa dnevnim svetlom, uvek za korak-dva sporija. Posle sa senkama razresavam ostatak posla. A, one uvek naljucene i skucene. Nespokojne zbog mog prisustva. Stalnog motanja po njima. Spetljane oko mojih nogu, saplicu me po travnjaku namocenog teskom, vecernjom rosom. Noge su mi mokre... Opet, zaboravljam koje je doba! Ne ide se iz tople kuhinje bosonoga u otvorenim papucama, pa jos po travnjaku! Al', to je ono:"Ocas cu posla! Jos samo njih da nahranim i trkom se vracam!" 

   Mirise vazduh na zelenu jabuku. Svezinu...Noc, je sad vec brokatno teska. Lagani veo, ove novembarske magle, sliva se s' tamnih kontura brega. Kotrlja se i razvija. Sve poprima nejasan obris. U snenim ocima zvezda...

       

   Zastajem, za ovaj trenutak. Sa posudom hrane u rukama. Vec gledam u nebo! Uvek, ponovo zavedena! Sa zvezdama mutnoga sjaja, sto se smese u ovoj noci. Sa, zvukovima pasa sto opominju prolaznike. Sa, traktorima koji nose kamare drva. Sa, poslednjim zvukovima dnevne zivosti sela... Sa...mjaukom...mjaukom!!! Tase i Gute koje sam u trenu zaboravila zagledana... Maze se oko nogu, i glavu mi podmecu, a sve u posudu glede. S' nestrpljenjem veceru cekaju!

   Eh, kako sam mogla! Ostadoh opet zavedena sjajem, sto ga mozda vise i nema. Davno je prestala biti zvezda. A, ja u proslost unazad gledam. Daleko, cak do neke zvezde. Opcinjena lepotom sto na putu do nas lagano nestaje...

       

   Samo da svane, da se ove senke razbeze. Jutro ce doneti lepotu, pravu!

       

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu