u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Za svako danas
2011/10/30,22:05

 

   Proci ce. Proci ce i ova sekunda, i ova minuta. Proci ce i cas. Proci ce i dan. I ova jesen ce proci... Kroz prozor gledam sumu kako se menja. Drvece plamtece zuto. Sa ovim poklonjenim suncem u liscu sto prolazi i otpada. Prolazi i ovo danas u neko sutra sto ce se, samo na tren,  zvati danas... I, gledam, ove malene pticice, sto zavedene suncem, pevaju kao u prolece. Svaki dan na vrhu starog ringlova carobna pesma odzvanja. Prepoznajem crvendaca. K'o cilibarski grumencic u plamtecem liscu strci! Peva za danas! Opija svojim glasom u ovoj minuti u ovom trenu, samo za danas... Za sutra, ne mari. Nije mu bitno sta ce sutra biti. Kao ni liscu sto lagano vetar od grane odvaja. Ni drvo ne mari za suta. Zadivljeno postanjem i pticom, zivi i ono za danas. Samo se priroda menja u svom istom krugu. Odmice istim, laganim ritmom, bez zurbe koja coveka prati...

   A, svi smo u tom istom skupu. Svaka zurba je uzaludna i svi nemiri su beznadezni. Sve dolazi istim redom, istim ritmom. Sve dodje na svoje i sa smislom i sa besmislom... Zato, ipak, za svako danas, za svaki cas koji upravo traje, u ovom nizu, pesma crvendaca ostaje da raduje...

       

   I, za pogled u ovo danas,  kroz zavesu vrednog pletaca od kapi prve jutarnje rose u oko neba sto osmehom hrabri i raduje...nas drhtave pticice bez krila, a s' beskrajnom zudnjom za njima...

      

U zasedi vremena
2011/10/26,20:40

 

         

   Zasto se ponekad cini uzaludan svaki trud? Svaki pokret ti se cini besmislen. I, svaki napor uzaludan. Misli ostaju trome. Nepokretne... Bez zelje da se ispolje. Bez tona.

   Ni pogled ne pruza nista novo. Isto je sve. Unutra i spolja.

   Popodnevna siesta razvucena. Predah. Dosada.

   U zasedi vremena...

          

Za pogled gore
2011/10/24,20:45

 

   Idemo tako, svako svojim koracima, razlicitih duzina u potrazi za mirom. Ma, sta god to bilo i sta kome taj mir predstavljao. Sa uzdasima koji otvaraju ili zatvaraju kapije pred nama. Poneki delic zemaljske lepote zaustavi nase oko. Donese utehu i trenutnu radost. Pa,opet, uzurbanim koracima sa neudobnim mislima nastavljamo dalje. Poput reke sto tece i ostaje i nas, samo u obrnutom smeru,sto stojimo, a prolazimo...

       

   Obracamo se cesto nebesima sa zeljama i nadama, a pogleda uprtog dole. U ruke sto rade i noge sto zure. U plocnike zaprljane. U puteve rasparcane i zakrpljene. U mnogo toga sto je dole. A, nebesa prizivamo... U zelji za istinom. Istinom sto ne razumemo, a valjalo bi. I, istinom sto nas ne zadovoljava, a niko od nas to ni ne trazi. Samo lagano, dan za danom da zivimo.Sa pogledom u nebesa. Sa pogledom u gore.

      Kad ribu il' zabu na obalu izvuces, ona pogledom hita ka vodi. I, svaki delic njihovog tela u tom pravcu zudi i hodi. A, covek? Zagledan u nebesa. Dal' i on svome domu zudi? Nekada davno poslat odande, da li se i on sa setom seca izgubljena doma svoga? Nekad ce se nekom kasti, a dotle za pogled gore, podignut sa prljavog poda u lepotu sto hrabri i snagu daje nekoliko slika prelepog neba...

       

       

       

       

      

      

     


      

   p.s.inspirisano razgovorima sa mojim sinovima...

U liniji sfere
2011/10/23,18:18

 

 

       Zatvaram oci.

       Pustam cula.

       Prste lagano pomeram.

       Dodirom oblik pratim...

       Zamisljam.

       Nagadjam.

       Predosecajem odredjujem.

       Osecam krivu liniju.

       Nezna oblina kruga.

       Liniju prstima pratim...

       Oblik je sada potpun.

       

       U neznu krivulju sfere sveden.

       Sad, mozda i slutim.

       Umetnik je stvorio delo.

       U meni zudnja da ga shvatim.

       Sa svojim krugom u sebi, 

       vetrom sto njime huci,

       rekom sto krivudavo tece,

       bezbroj slutnji i nada

       otvaram sebe.

       Za dodir...

       No, ipak, oci otvaram.

       Za sadrzaj drugoga kruga.

       I, vidim.

       Predosecaj me nije varao.

       

 

       

 

S' platnom u rukama
2011/10/20,20:01

 

   Poneses od nekud, 

   neznano,

   sve korene necije, sto se raspletose i spletose u tebi.

   Pa hodis,

   hodis i putem raspetljavas,

   a sve vise zapetljavas.

       

   I, pogledas,

   a ono se para...

   Tanusno i meko za stopala sto ga gaze.

   Nezno za prostirku,

   a za ogrtac tanko.

   Tek, za blagi povetarac da izdrzi,

   a, preslabo za kosave sto naidju i sto u najavi stoje...

   I, dok tako zanovetam,

   sa tim platnom u rukama,

   vreme leti i prolazi stvarnost...

       

Zaraslim putem
2011/10/17,20:35

 

   U potrazi za cudnom biljcicom, putem kojeg nema vise. Kroz trnje i zbunje sa slikom ovog osuncanog popodneva.

      

   Krivina, a iza vise nema puta...

      

   Samo bagrem i sipak. Razbaskarili se stazom kojom ne seta niko vise...

       

       

   Njemu je, cini mi se, bilo lakse. Nije se zalio mnogo. Samo me nestrpljivo sacekiv'o i sretno mahao repom.

       

   I, kad vec pomislih da odustanem, napokon ugledah tu biljcicu!

       

   Ja je zovem "papagaji", zbog oblika kljuna. Sa semenom beskrajno neznim i mekim.

       

       

   Sto na svilu i pamuk lici. Razbacao ga vetar svuda po zaraslom putu.

       

   I, kad napokon rascupan i izgreban izbauljas iz zbunja i grmlja, nesto slicno i u zivotu, pocastis sebe predahom i lepotom sto pogled pruza...

       

       

       

       

   Ko pamti jos ogrebotine, ako mu oko na kraju, ovakvu lepotu vidi?    

      

     

 

Zamisli boje
2011/10/15,19:10

 

   Pogledaj svet oko sebe.  Lagano. Zagledaj nebo. Horizont. Zemlju. Zazmuri i zamisli boje. A, onda lagano pogledaj gore.

       

   U svakom oku drukcija slika. Svako, od nas gleda ono sto moze da vidi i sto mu sopstvene oci daju. A, to je, skoro uvek samo mali deo onoga sto bismo zeleli da vidimo...

   I, zato opet zamisli boje...

      

   Neka u oku uvek postoje, da sivo, ponekad, naprecac osvoje...

Vratija se skitnica, mala :)))
2011/10/14,19:30

 

    Ovako se proteglio i zauvek kupio moju naklonost.

       

   Kako jedna maca pati sama od starta uzeh dve, da se igraju i luduju do besvesti.

       

  Ipak Tasa je veci zavodnik, na precac je osvojio. Za mnom od prvog dana. U stopu. Ide i prica. Ma, zao mi sto ga ne razumem. Al' sigurna sam da nesto hoce da mi kaze. Gleda me u oci i mrmlja li mrmlja :)

   Ova poza je od letos, u hladovini dok ja kuvam.

       

      

   Sad se nesto i Guta raznezio. Prvo je bio odmetnik i lutalica. Sa ranama vecito. Po dva tri dana ga nema, pa onda ga eto...

   A, jutros razvlacim zavesu da provirim u jutro kad

       

evo ga kako viri! Uh, kakva sreca! Vratija se skitara mala! Po dorucak na krovu. Pre svih da dobije. Zna za privilegije.

      

   Ma, nema veze! Sad je sve u redu. Samo kad je tu. Na krovu.

      

   

To drvo
2011/10/12,20:01

 

   Da, ja sam drvo! Obicno, drvo. Evo me tu na litici. Od kad znam za sebe, tu sam. Na litici. Jedino njoj mogu da zahvalim sto jos postojim. Cudno. Zar, ne? Toj litici! Odavno ne dajem ploda. Samo lisce s' proleca pustim da se rascveta. Ispupi. I, nista vise! Ne, ne dajem ploda!  I nikakvoj vrsti ne pripadam. Sem, recimo listopadnom drvecu. I, tu je kraj pripadnosti. Srednjeg sam roda. TO drvo...A, zasto? Za svako zasto, zato postoji. Zato sam i  neopredeljen.

                 

   Nekada davno bilo je drugacije... Krosnja mi je bila veca. I, lepsa. S' proleca bezbroj neznih, snezo-belih cvetova zmirkalo je suncu s' mojih grana. Leptirove i pcele mamilo. Hranilo. U kasno leto zlatno-zuti plodovi, k'o kapljice rose, blistali su medj' liscem... Dar za ptice. Za predah. Okrepljenje. Osvezenje... I, tako sve do jednoga dana. Kasnoga, davnoga leta. Zalutase cobani u ove krajeve. Zapusteni. Gladni. Surovo isklesani vremenom u planinama. Surovo oblikovani u surovo se pretvorise. Navalise na plodove moje. Halapljivo i gladno. Listove kidase, grane savijase, mene povijase. I, zasitise se. Bilo je dosta... Sto preosta u torbe zapakovase. I, ponesose. Za decu i ostale u kuci. Da se slade od moga ploda.

   Neka, a nije trebalo! Nije trebalo da ponesu! Nisu trebali ostali da okuse! Da im se glad raspomami. Pohlepa da se zacne. Vratili su se. Mnogi. Sa sekirama sekli  grane. Sve sto nisu mogli da dohvate, slomili su. Sasekli su. Prepolovili me. Razbili me... I, iz korena su me hteli izvuci. Vukli i cupali. Uzasno je bolelo. Jecao sam. Plakao... Samo je stena cula... Ona je bila jaca! Ona me nije dala! Zbog nje sam ostao ovde, ziv. Jos uvek. Al' bez ploda.

   Nikada vise! Nikada vise cvetu nisam dao da se promoli u svojoj nevinosti i lepoti. Nikada vise takvoj lepoti bol nisam hteo naneti. Podneti, nisam mogao. Nikada vise....

                 

   Sad na litici i dalje stojim. Za retke, koji svrate, samo hlad nudim. I, mir. Zagledanost kroz sebe u daljinu...

Saletla iz snova jedne zene i zelja jednog pijanca
2011/10/10,21:25

 

   Cudno. Od juce me muci i zulja ova prica. I nikako da se izmigolji. Obicna tuzna prica. Jedna od mnogih. Te, tuzne price sto se lepe. I, ne daju mira. Sto vas tako u prolazu dotaknu, pa danima prate. A, resenja nemate. Ni odgovora. Samo, uzdah i neka seta.

       

   Verujem, da ovakvih prica ima mnogo. Svako mesto, svaki kvart ih ima. Obicno se odvijaju oko malih radnji sa mesovitom robom. Dok ljudi dolaze, ulaze, kupuju i odlaze, neki likovi, tu negde sa strane, sede ili stoje, pognuti sa flasom u ruci... Oni su svakodnevni. Nepromenljivi. Od otvaranja do zatvaranja. Sede i piju. U svom svetu. U svojoj tuzi. U nekom svom zarobljenom bolu.

   I, Dragan je jedan od njih. Znam ga kad se doselio u nase mesto. Sa zenom i sinom vrsnjakom sa mojim sinom. Stolar. Vedar i nasmejan. Vredan. Uvek u poslu. Nikad doteran. Zasut piljevinom k'o patinom. Upoznali smo se kad je pravio saletlu kod komsije. Bila sam odusevljena. Tad, pozeleh istu takvu. Za sebe. Odmah je postao omiljen. Zaposlen. Zatrpan gomilom necega sto je uvek na cekanju bilo. Nikad dosta vremena. I uvek "bice, sto pre stignem". Brzo se uklopio i odomacio. Kucicu lagano doteriv'o. Kucio se... Zenu sam znala iz vidjenja. Visoka, zgodna i nadasve histericna i nezadovoljna. Probala je da se druzimo. Al' nije islo. Ne trpim konstantne zalopojke. Samosazaljenja.  Shvatila je. I, ko zna sta je tu sve bilo. Tek, ni dve godine nije proslo, a ona je otisla, odselila se i odvela dete. Dragan je ostao sam. Sa sve vise vremena, sve manje posla i casom kao jedinim drugom. Postao je deo ambijenta seoske radnje. Uvek pognut. Negde u vrhove cipela zagledan. Zapusten. Napusten. Predmet zezancije seoskih dripaca.

       

   I, zasto sad sve ovo pricam? Pa, juce mi Dragan poslao poljubac! Dok sam izlazila iz radnje. Podig'o glavu poljubio vrhove prstiju i rekao:"Sreco, zelim ti sve najlepse. Zelim da ti napravim saletlu. Znam koliko ti se svidela ona sto sam napravio. Nabavi gradju i napravicu za tebe jos lepsu. Najlepsu koju niko nema. Hoces? Javi mi samo..." A, onda opet pognuo glavu. I, pogled zabio u cipele...

   Uh, i sada mislim o tome. Da li bi imao snage da se izvuce? Da li bi uspeo da sakupi piljevinu iz duse i istrese iz sebe? Da li bi uspeo da napravi tu saletlu?

 

   

 

   

    

 

         

 

                                                                                                                 

Po mom, bar u postu...
2011/10/09,16:12

 

   Htedoh danas napraviti neki sasvim drugaciji post. Ubih se sakupljajuci slicice po netu. Klasifikujuci. Sredjujuci. I... Ne, nije to po mom. I, nisam to ja. Kod mene samo pitanja sopstvene duse. Trenutne impresije. Sopstvene zapitanosti. Hm.... Jednom recju, dramoser. Gnjavator. Al', to sam ja. I bas naidjoh na ovu:

                "BUDI POSLUSNA I RADI PO SVOM" 

 E, sad mi lakse. Lakse se dise.

   I, ovo nedeljno popodne uz miris vanile i cimeta, zagrejano vatricom iz vesele pecke moze i da se razvuce. Onako lenjo. Natenane...

 

           

  p.s. uzasno mi nedostaje moj macak Tasa, nemaga celog dana. I rucak je prosao, a da on nije privirio na prozor...:((((

I, jedan Bog je dosao po svoju Boginju
2011/10/07,23:00

 

   Danas, u jednom trenu, zatamnilo se nebo. Plavicasto se razlilo u sivu. Potamnilo. Oblaci se navukli. Trenutak kad je Had, napokon dosao po svoju Persefonu. 

       

   Trenutak pun strepnje. Pretece tisine. Zemlja se protresla od njegovog krika. I zelje... Ove jeseni bio je strpljiv. Produzio je njen boravak sa nama. Nesebicno. Dopustio joj da se seta u vrtovima ovozemaljskim. Sa vocem i cvecem. Sa pticama i travkama. Mirisima i rosom... 

       

   Da uziva u darovanju nama smrtnicima. Da nas raduje lepotom svojom. I miluje svilenom kosom. Nesebicno... Da zaleci, bar malo, tugu sto ovim svetom hara. Nepravdu sto neka bica razara. Nesrecu sto namecu drugi... Jednaki medj' nama. Al' daleko nizi u nebeskom nizu. U svojoj sebicnosti zaglavljeni i razulareni. Slepi pred ovim danom sto jedan Bog u svojoj nesebicnosti pruzi i produzi nama malim, najmanjim u nizu u ovoj prirodnoj lepoti...

Cutanje u glas sa satom
2011/10/06,19:01

 

   Ugao sofe. Topli prekrivac. Kafa u omiljenoj solji. I knjiga.

   Duge veceri mogu da krenu.

   Citam...

   Medj' koricama trazim odgonetku.

   Zalud. Bar, do sad sve je zalud.

   Takvog odgovora nema...

   No, knjiga je mnogo. I, vreme se razvuklo.

   Nada umire poslednja.

   Nad glavom samo tisina.

   Uznemirujuca. Cudna.

   Podizem pogled i vidim. To stari sat je zacuto...

   Umorio se. Da li?

   Tek, njegov zvuk mi fali.

       

   Vece je tako mirno.

   Bez zvuka nad mojom glavom...

   Sklapam korice. Odustajem.

   Veceras mi ne trebaju odgovori.

   Veceras cu u glas da cutim.

   U glas sa starim satom...

       

Ogrtac od topline
2011/10/05,22:25

 

       

   Mika Antic...kad tad, on mora biti citiran...od nekud dosao medj' nas smrtnike, stihovima nas obasuo, zasuo, a zatim odskitao u zvezdane visine, da nas onako seretski posmatra zbunjene i zatecene.

Ritam i oblik jutra
2011/10/04,20:01

 

   I, dok me zvonjava sata nemilosrdno cupa iz sna, vec zastitnicki obuhvatam jastuk predosecajuci bujicu novoga dana. Pesma skrivene ptice u tujama, deluje ohrabrujuce i prijateljski. Mami.

      

   Tek najavljena, bledicasta svetlost zore, prodire kroz roletne. Mirise noc, zaostala u sobi. Svezina jastuka miluje lice. Ne, ne ustaje mi se! Predosecam. Bolje je danas ostati zatvorenih kapaka. Podvuci glavu pod jastuk i primiriti se. Cutati...

       

   No, noga sama proviruje. Po navici. Inerciji. Spusta se do poda. Dodir hladnoce na stopalima otvara oci. Jutro je. Vreme je.

   Dan, novi se zalece. Diktira ritam.

   Namestam raspolozenje prema jutru. Ono je lepo, i ja se smesim...

       

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu