u potrazi
trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....
Zahvaljujem ti za sva jutra do sad i na sva ostala koja mi sleduju.
Zahvaljujem ti na ovoj luci u koju me tvoji vetrovi ukotvise.
Zahvaljujem ti na vremenu u kom si me pustio da naucim da cekam... Strpljenju da prastam. Ljudima koji su me naucili da rasplevim korov od lekovitog bilja. Da rasteram gorcinu, ne osetim mrznju, dopustim bojama i mirisima da se raspletu. Pronadjem one koje volim. Ne osetim samocu i izgubljenost u ovom svetu...
Zahvaljujem ti na mostovima
lukovima i kulama
u mom zivotu. Sa nekim me spojise, sa nekim razdvojise, al' svi oni zajedno cine gravuru moga zivota.
Sada su tu one koje volim i oni koji me vole.
E, za njih te najvise molim
budi tu i bdi nad njima, kao nada mnom i njima svetlo podari
da u zivotu budu oni pravi... Nek lete visoko. Ne, previse. Samo da se ne ponesu. Nek im tvoje lekcije uvek budu na nauk. Da budu ljudi. Dobri ljudi...
Zahvaljujem ti na svemu... Al' samo jos jednu molbu imam. Da kad vreme proleti i pesak iscuri, budem prva koja ce poci...
Da kao maslacak raspem ljubav po onima koje volim. Da ih i tada milujem... Pa, mozda neko seme dospe i do srca koje ne ume da voli. Mozda ga bocnem i provrtim, a ti mu dalje pomozi.
Zahvaljujem ti na svemu....
Pozdravlja vas jedan rodjendanko, u svojoj rodjendanskoj zahvalnici.
Razigro se vetar nocas. Rasuskavio lisce i rascupo snove. Plese. Savija, povija, previja. Uplice, rasplice, zaplice. Uleteo u bastu pocupo mir, posadio nemir. Rasitnio i usitnio. Misli uznemirio. Uzdrhtavio srce i oci sirom otvorio. Sad sa rasutim granama jasena i mene povija po vrelom i vlaznom carsavu. Ne da mira... Ritam svoj nametnuo i poveo.Mesec ogroman, beo, na nocnom nebu, milovan vetrom, blazeno svetli. Trom je od igre i vreline. Svetloscu svojom i vetar grli.
U toj igri ludoj, jedino moje srce drhti. Plasi me vetar. Ta njegova strast.Moc mu je beskrajna, a narav promenljiva. Cas je nezan i mio, a cas ljut. Besni borac. On zna za svoju moc!
Prozor mi otvoren, a on veseljak tabane golica i zadirkiva. Mase mi zavesom. Poziva. A, ja se plasim. Pritajena uz jastuk usi dlanovima pritiskam. Ne zelim cuti! Cuti! Samo cuti... To ga provocira. Ne staje. Traje. Sad prozorima lupa i treska. U igri strah i moc...
Mesec sobu osvetljava. To me hrabri. Pramenove hrabrosti skupljam. U niti uplicem. Noge su krute, i trome. Ne slusaju. Lagano se pomeraju. Zvukove utisuju. Sunjaju se. Spustaju se. Oci samo u prozor gledaju.Cudne su slike sto po sobi setaju. Prilazim prozoru. Zavesu drzim k'o stit. I gledam...
Grane se ljube! Vetru zahvaljuju za zagrljaje. A, on ih povija u dodire. U prepletaje. Razgrcem zavesu i pustam strah... Napolju samo, uz pomoc vetra, jedna ljubavna igra traje...
Senke. Tako prozracne. Treperave. Tako primamljivo obecavajuce. Senke sunca i krosnji.
U igri svetlosti i tame.
Nekad primetne, a nekad ne, al' uvek tu. Nekad drage, a nekad smesne.
Razigrane, vetrom pomerane. S' oblikom oka sto ga gleda i srca sto ga nosi. Senke ili sene?
Sene rasprostrte svud. Otkane razbojem s' dimenzijama tkaca cudaka. Samotnjaka. Carobnjaka? Vragolana? Sene svud. Sene i u nama. Provukle se. Uvukle se, zatamnile, prekrile... Scucurile se. Pritajile se. Zaglavile i usadile. Sene... Sene ili senke?
Trazimo li svetlo da ih rasvetlimo? Da privirimo. Da strah rasprsimo. Ili cutimo. Trpimo. Ne diramo. Zracak. Plamicak ili snop. Sve od hrabrosti zavisi. Sve od nas pocinje. I sve u nama biva.. Nekad su to samo senke s' obrisima, a nekad tamni procepi. Nevidljivi. Neprozirni. Neistrazeni. Sta li kriju? Sta nose? Sta je to tkac- zagonetac utkao u njima? Imamo li snage zaparati? Rasparat. Splesti u klupko tu tamu ili senu? Usudili bi smo se? Znamo li? Mozemo li? Hocemo li? Smemo li?
Srecem ljude koje su senke progutale. Nestali su u njima. Iz ociju im curi tmina. Plasim ih se. Zaobilazim. Sa kapcima na pola, ih pratim... Odahnem kad vidim da nam se putevi razilaze. Ne ukrstaju. Takvi ljudi nanose bol. Nesvesni tmine u njima. Nisu imali hrabrosti za plamicak? Il' nisu znali... Dopustili da budu progutani. Sad i sami gutaju. Crne rupe! Hrane se. Razaraju! Obelezavaju. Sire svoje senke, samo ih zatamnjuju jos vise. Jos neprozirnije. Njihove senke, uvecane u drugima se ne rasvetljavaju. Ostaju. Traju.
Pred tim i zbog tih ljidi, se pale kandila...
Pre neko jutro u mojoj basti nezvani gost. Prestrasila ja nju, ona prestrasila mene. Razbezale se obe. Sutradan ista prica. No, ovaj put sa dozom pripremljene ocekivanosti. Ista prica! Jutros, ja joj rekoh: "Dobro jutro draga, ne boj se, necu ti nista." Glasno, al' vise za sebe. Cisto da oteram strah. Jer to je nesto sto vucem iz detinjstva. Nocna mora. Fobija. Sitni koraci i pazljiv hod. Da me ne iznenadi. Smugnula je brzo. Ona se mene plasi vise.
Al' sad znam za nju, moj podstanar. Tu je da mi rastera predrasude. Uspeva. Navikavam se.
Sinoc, jedna nova pridoslica. Zalivam biljcice, zedne osvezenja i uzivam u hladovini veceri. Kad, ispred mene:
jezic!!! Dadoh mu ime, Milutin. Raspricah se sa njim u trenu. Glasno. Tepam mu k'o najdrazem. A, on zastao. Prestrasen. Iznenadjen. Razbih mu mir i spokoj. Samo gleda, ocice ne skida s' mene. Pa, neizdrzah, morala sam ga dotaci. U rukavicama, naravno. Ne zna on za salu. Sklupcao se u odbramben gard. Taman, da ga zadrzim dok ne otrcim po fotoaparat. Srecom, cekao me. I dalje sklupcan, u pozi za fotografisanje. Dosunjao se i Guta. Samo sto je on mene pratio. Muvao mi se oko nogu i podmetao glavu za ceskanje. Nije primetio Milutina. Istrazivao je zbunice i njuskao okolo.
Nemam sliku soka koji je usledio kad ga je Guta napokon video. U velikom luku ga je obisao. Mozda je vec i imao susret sa njim, pa mu nije do sale. Al' ja se nasmejah glasno i propade sansa za dobar foto.
Moji podstanari, ili ja, uljez u njihovom svetu?
Cekanje je uvek tesko. Vreme se cini dugo i nemilosrdno. Zgusnuto. Neprovidno. Neizvesno... Minuti spori, kotrljajuci. Razvuceni i razmazani. Nekako, opipljivi, brojljivi i beskonacni. Kao niz povezan u krug, koji se besomucno ponavlja. Kao brojanice. Kao molitva majke za mir, blagostanje i radost deci, koja su davno otisla svako na svoju stranu...
Cekanje... Vreme dugo i tesko. Za samo kratak susret, osmeh, poljubac i dodir...
Ruke, koje u vremenu cekanja, bez molitve, miruju i nadaju se skrstene na praznom krilu.
A, susret nosi radost. Cekanje se prekida na kratko. Minuti su tada brzi. Beskrajno nemilosrdni u svom hitrom proticanju. Ne podnose sopstvenu neprimetnost i zure u novo vreme cekanja. Tek, dinja, da se u slast i drustvu pojede, a onda opet svako na svoju stranu.
Ja, kuci, u vrtlog neprimetnog nizanja dana, a mama molitvi i nizu glatkih kuglica brojanice, izlizanih od beskrajnog ponavljanja u krug...
Kada bi dan imao ukus, onda bi danasnji imao ukus breskve.
Socne, zrele, suncano rumene i podatne. Okitile su grancice svojim rodom i savile ih do zemlje, spremne za ruke koje ih zele.Tek, onaj ukus soka kad potece na prvi ugriz! Pa se rasprsi po prstima i potece u tankim mlazovima, ostavljajuci lepljiv trag za sobom. Divne su ove julske breskve!
Kada bi dan imao miris, onda bi ovaj dan imao miris lavande.
Blag, umirujuci, nezan... Miris koji podseca na san. Okrepljujuci, osvezujuci san... San, na ustalasalom klasju zrelog zita i blagostanju toplog domaceg hleba. San i lavanda...
Kada bi dan trebao poneti neki zvuk, danasnji bi nosio zvuk ove pesme:
"ma, zavidi nam neki sitan svet
Ume zivot biti tmuran
kad gledas odole,
budi zato sivi soko,
pa se vini u visoko,
hej, hej, hej, hej!"
Kada bi ovaj dan imao boju, slio bi se u boju cokolade.
Ukus, miris, boja i pesma, sve u zalogajcicu cokolade. Jos kad se ta cokolada moze podeliti sa nekim, ostane jedan zabelezen, savrsen dan...
Juce Tisa, danas...
Ni celodnevna mantra o palacincima, zerbo piti, medenom srcu, ne pomaze da ne mislim na vodu 
.
Ma, lepo rece Njegos:" Casu meda jos niko ne popi, dok je casa zuci na zagrci" 
S' rastopljene narandzaste planete, uz konstantno mesanje, jedan pekmezast pozdrav.
Tisa, ta divna reka! Spora i blagodatna u ovim vrelim danima. "Mrtva Tisa" raj za ljubitelje flore i faune. I raj za one koji znaju da uzivaju.
Voda topla i primamljiva. Neodoljiva!
Pogled prezasicen cudesima. Upijam. Uzivam. Belezim.
Vilin konjic. Razigran i neodoljiv.
Po prvi put ugledah crvenog vilinog konjica! Previse zivahan za poziranje.
A, da se takva lepota radja iz ovoga:
( caura vilin konjica)
samo je potvrda da se iz ruznog moze izroditi lepo, al' za sve treba vreme...
I uz ovaj vreo dan ide miris i toplina tetkinih kiflica:
Okrepljujucu i osvezavajucu noc vam zelim...
Jul je doneo svoju toplinu. Miris leta i zrelost zita. Bujnost. Zivot i radost u razvoju oko nas. Suncokret nosi snagu. Snagu i tvrdoglavost. Kada bih birala koja biljka da budem, odabrala bih suncokret. On uvek zna gde je sunce... I ima snagu da ga prati...
Stigli su prvi cvetovi...
Zvuk leta oko nas...
Popodnevna siesta sustigla je i moja dva lenjivca. Povlace se od hlada do hlada. Muka, muka ziva
Ja osluskujem i sanjam more. Sanjam...
Sutra je Ivanjdan. Jedan od meni najlepsih praznika. Pletem vencice. Davno sam sasvim slucajno usla u taj svet. Uvela me jedna baka, kada sam na pijaci prodavala svoje cvece. Pitala me: "Dolazis sutra sa vencicima?" "Ne"- rekla sam- "ja ne znam da pletem." "Ma kako ne znas to je tako jednostavno!" Zatim je iscupala busencic trave i odmah mi pokazala par jednostavnih poteza. "Eto, pogledaj kako je lako. Znaces ti to." Vise je nikad nisam srela. Znam da je dosla sa bezbroj izbeglica tokom 90-tih, tada je plela decije carapice i dzempercice. Sa tim sam je vidjala na pijaci. Sve do tog Ivanjdana. Posle nikad vise. Al' ja od tada pletem najlepse vencice i prvi se rasprodaju. Kod mene cekaju u redu da ispletem. Niko se ne buni. Svi imaju vremena. Cute i gledaju. Blagoslov? Mislim da je ona, ta baka, bila moj blagoslov. Hvala joj, ma gde bila... Da, zaista nista nije slucajno, pa ni taj nas davni susret na pijaci.
Ivanjdan: "Pletenjem venaca zeli se reci da je priroda u razvoju dosla do svoje najvise tacke (sredine leta), i da se tim vencima priroda ovencava. ti venci ujedno podsecaju i mlade da razmisljaju o svadbenim vencima. Devojke u vence stave crvenu ruzu. Misli se da je Ivanjdan toliko veliki praznik da se sunce tri puta zaustavi toga dana.....(ovo sam prepisala sa wikipedije)
A imala sam i drustvo dok sam radila
Ona se trudila da mi gricne sve sto je "visak".
A ovako izgleda gotov vencic:
Laka vam i prijatna noc s' mirisom ivanjskog cveca...
Danas putujem stazama maste i kreativnosti. Priroda oko mene, priroda u meni. Zajedno stvaramo. Od kreativnog haosa do:
korpice, spremne za cvetni aranzman.
S' ovog puta, slede nove slike, do tada pozdrav.
Trenutno citam "Sekspirov kod", zanimljiva vise istorijska knjiga, no ono sto me je navelo da sad napisem ovaj tekst je jedna recenica: "Ako bi covek mogao da nauci da tumaci prirodu na pravi nacin, saznace i moci da upotrebi boziju moc." Frensis Bekon izjavio i napisao davne 1600 i neke. I sta se promenilo do sada? Samo smo jos dalji od nje. Jos vise smo je omalovazili, obezvredili, skrajnuli. Bojim se, razjarili. A, njoj tako malo treba. Samo paznje koliko i za najminimalniju licnu higijenu. Posle bogato nagradjuje. Jedan od vrlo jednostavnih nacina da joj pomognemo jeste i obogacivanje zemljista bez pesticida i silnih otrova koje sami opet konzumiramo i nesvesni posledica po zdravlje. Najjednostavnije je kompostiranje, tj. sakupljanje kuhinjskog organskog otpada i prepustanje glistama i mravima da sve to prerade. Vrlo jednostvano, a pravo blago za nas bastovane.
Dovoljan je neki drveni sanduk za skladistenje.
Posle dva meseca sve izgleda ovako:
A kad to sve ponovo vratite vasim biljcicama, one vas zaspu beskrajnom zahvalnoscu i nesebicnom ljubavlju:
p.s. ovo je onaj vragolasti cvetic od pre nekoliko nedelja .
Pa onda slede i drugi darovi:
Koji vrlo lepo izgledaju i ovako:
Hm, a da ipak nije sve bas idila posledice ove lepe slike:
su... umorna ledja .
Prirodi na usluzi....
Ako se uzme u obzir, da ne spavam od dva, da sam mog prvenca ispratila na put u daleku Norvesku na festival folklora i da pijem vec cetvrtu kafu, onda izvinjenje unapred za svaku mogucu sanjalacko-spavalacku omasku.
Kad sam kod sina i kafe, setih se skorasnje zgode koja mi izazove osmeh kad god uzmem solju u ruke. Pre neki dan, jedva se vratih iz grada, a ako se zna stanje autobusa GSP, nije ni cudo. Tek posle kise, sparno i zagusljivo, a niko ni da odskrine prozor. I naravno, ja koja je dete trave, bilja i drveca, klonuh... Na svu srecu ustala mi jedna devojcica, te se ne srucih na pod, pod noge svih onih silnih putnika. Nekako stigoh kuci do kreveta i tu se zakopah. Naravno da kafica u tim trenucima pomaze! Moje dete se spremno i ponudilo da je skuva, al' ja imam citav ritual oko svoje kafe. Pocev od solje. Obavezno porculan i naravno leptirici 
. I kolicina vode je bitna. Tako rekoh sinu da sipa jedan prst manje od leptira i rekoh tacno kog. Tog trena se pojavio iz kuhinje sa soljom u ruci i recima:" Dovraga, do kog tacno leptira ti mislis?"
Naravno da sam prsnula u smeh i da mi je odmah bilo bolje. Nista cudno, opet me nije slusao. A, rekla sam do leptira u
solji ... Sta reci? No, bar sam brzo dosla sebi, a i kafa nije bila uopste losa.
Jucerasnje obecanje nisam zaboravila.
Lenja pita spremno ceka. Cimet bozanstveno mirise.
A i kafa, koja ono po redu, ceka....
Laku noc....
Subota, jedna od retkih kada ne radim. Uzivam. Danas sam lenjivica i necu ni da pisem. Samo malo slicica za opustanje.
Kazu vreme ce biti lepo:
Cikica je ostao sa kisobranom unutra. Divno!
I pcelice to osecaju. Danas vredno rade.
Stigle su prve ovogodisnje jabuke! Petrovace. Lenja pita sutra sigurno za dezert .
Ove su vec prezrele, al' ne mogu odoleti boji.
I dzanarike! Nakitile grane i savile se do zemlje.
Uz ovo bogatstvo ukusa i boje pozdravljam vas s' mirisom caja od nane.
Kad vas jutro uvede u sivilom obojen dan. Kad pred razmaknutim zavesama zaiskre kapljice tek prosute kise.
Kad miris bosiljka krene da vrti vreme unazad. I kad je dan kao danas. 1. jul... Onda tananoj tuzi dopustim da rasplete nezno pletivo oko duse i vrati mi secanje na davno slican dan. Nekad je to bio dan kad sam zurila da s' poljupcem i cvrstim zagrljajem cestitam ocu rodjendan. Mom najdrazem calkanu, kako sam ga zvala. Neznom bicu, koje je skupljalo suze u oku i zadrzavalo knedlu u grlu pred naletima osecanja. A, nije ga bilo tesko razneziti. Samo je "muski" trpeo. Kasljucao i skretao temu, spustajuci zamagljen pogled. Carobnjak za sve moje zelje. I lek, pred svakom nedoumicom i tugom. Nekad...
Ostala mi je kucica. Njegova mala oaza za beg od svega onoga sto je nosio skrivajuci od svih nas. Ovog proleca ljutic je "preplavio" sve. Njegova omiljena boja- zuta. Radost i osmeh.
Sada je ovo moja oaza. Hvala ti...
| « | Maj 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Jul 2018 [1]
- Maj 2018 [1]
- Mart 2018 [2]
- Februar 2018 [2]
- Jul 2017 [1]
- April 2016 [1]
- Oktobar 2015 [1]
- Avgust 2015 [2]
- Maj 2015 [3]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [1]
- Novembar 2014 [1]
- Septembar 2014 [1]
- Jul 2014 [2]
- Jun 2014 [1]
- April 2014 [1]
- Februar 2014 [3]
- Januar 2014 [1]
- Avgust 2013 [1]
- Jul 2013 [1]
- Februar 2013 [2]
- Januar 2013 [4]
- Septembar 2012 [1]
- Avgust 2012 [1]
- Jun 2012 [3]
- Maj 2012 [4]
- April 2012 [1]
- Mart 2012 [3]
- Februar 2012 [2]
- Januar 2012 [5]
- Decembar 2011 [1]
- Novembar 2011 [5]
- Oktobar 2011 [7]
- Septembar 2011 [6]
- Avgust 2011 [12]
- Jul 2011 [18]
- Jun 2011 [1]
- Septembar 2009 [2]
- Maj 2009 [1]
