u potrazi
trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....
-Gde je koka?
-Pa, bila je jutros tu. Pustio sam je u dvorište.-Ne mogu da je nađem...
-Pa, ako nema perja po dvorištu onda je tu negde.
Tako teče konverzacija i lete sms poruke između mene i muža.
A, tako, utešno ume i da umiri moj nemir, isti pomenuti muž. Beskrajni potencijal saosećajnosti i brižnosti.
Elem, koka je privilegovani član našeg domaćinstva. Mislim, nije ona dobila tu poziciju nekim posebnim i specijalnim zaslugama, ona se za taj status sama izborila. Jednostavnim ignorišućim stavom prema svakom autoritetu. Prvo, u prošlogodišnjem leglu malih pufnastih pilća, bila je u vrlo lošem položaju. Nije se uklopila u masu. Samim tim, jedva je uspevala da dođe do punih hranilica. Najčešće bi kljucnula poneku mrvicu, spalu sa večito gladnih i pohlepnih kljunova jačih vršnjaka. I dok su oni rasli, sve više, ona je ostala mala, toliko malena da im je trčala ispod krakatih nogu. Pri tom je često “pazarila” oštrokljune “čvrge”. No, nikad je nisam čula da se oglasila ikakvim zvukom. Samo bi klisnula dalje u neki ugao od nasrtljivaca i ponovo krenula u pažljivo pretraživanje tla za nekom propuštenom mrvicom hrane.
A, onda je nekim slučajem otkrila, da isto tako lako može da se izmigolji i kroz noge nas koji smo se starali o punim hranilicama, vodi ili ih pred veče zatvarali na sigurno od lija noćobdijki i njihovih apetita.
Tek, malo po malo, dan za danom koka je obeležila celo dvorište kao svoju teritoriju. Prvo je nismo odmah ni primećivali, samo bi nas iznenada prestrašila, izvlačeći se uz priličnu buku, ispod grmova lovor višnje i ostalog dvorišnog rastinja. I, dok smo mi ostajali paralisani iščekujući da se “zver” pojavi, ona je graciozno, uz neverovatno ignorisanje, i konstantno mrmljanje, prolazila pored nas kao i da nas nema. Spuštene glave istraživala je pomno travnati teren. Pred sumrak je netragom nestajala. I pored upornog pretraživanja nismo saznali gde se krije. Njena spavaonica ostala je tajna za nas, a na sreću i sve ostale noćne posetioce, manje-više dobrodošle.
Jutrom bi poranila i nastavljala svoj osobenjački dnevni ritam. Jedina komunikacija na koju je pristajala bila je u trenucima kada je žeđ natera i to samo onda ako nije mogla da pronađe ostatke barice od kiše ili malih lokvi nastalih zalivanjem cveća.
Tad bi bukvalno dotrčala i bacila se pred kantu sa vodom. No, čim bi utolila žeđ žurno se gubila u nekom svom pravcu.
Njeno prisustvo otkrivala je svakodnevnim poklonom u vidu ogromnog jajeta, koje je ostavljala baš pred vratima žicom ograđenih srodnika. Tako smo znali da je ok i da se tu negde muva.
I, rasla je!
Ono malo zakržljalo pile, kojem nismo davali nikakve šanse, naočigled je izraslo u finu kokicu vrlo lepog i raskošnog perja. Identična ostalima iz jata, naizgled, a toliko posebna i svoja.
She had her own personality.
Prosto, nije se uklapala u jato sa ostalim kokoškama. Ni to što nije imala pristup hrani kao sve ostale, nego je preživljavala samo od onoga što nađe i kljucne, nije je privuklo u kokošinjac. Koka slobodnjak. Čudna koka, sama koka jedina na svetu.
A, onda je pre neki dan, da l zbog znatiželje il ko zna kog razloga, došetala pre zatvaranja kokošinjca i pridružila se trima starim frajlama koje su takođe u svojevrsno posebno privilegovanom statusu. Provukla se, po običaju, kroz noge ušla i ostala.
E, tu smo se mi zeznuli!
Te kokoši, nisu ni malo tolerantne i ne priznaju različitost i slobodu duha! Novopridošlici nisu pružile šansu, ni malo domaćinske dobrodošlice, nego su je, po starom usudu, poprilično izmaltretirale da je koka do jutra jedva živa ostala sa očiglednim fizičkim traumama.
No, njena priroda nije pretrpela ništa od toga. I dalje psihički stabilna i svoja. Othramala je zanoseći u levo iz negostoljubive sredine i posvetila se svom uobičajenom, malo usporenijem, ritmu.
Zato sam se jutros zabrinula. Nisam je videla. Nije bilo jajeta. A, travnjak je podivljao, prava prašuma. Morala sam je tražiti. Bila je skrivena vlatima u nesvojstvenom ležečem položaju. Obnavljala snagu. Drži se. Ona je čudo!
Čudna koka, sama koka, jedina na svetu!
Večeras je došla do muža. Nije se gurala ispod nogu.
Gledala ga je po prvi put. Iščekivala.
-Dobro, ok, hoćeš da te zatvorim. Moraš sačekati da ove kokoši namirim, pa ću onda tebi da pronađem nov kutak. Ok?
I koka je čekala.
Sklonila se u stranu, prilegla i čekala.
Čudna koka, sama koka, jedina na svetu.
Kad je muž završio uobičajeni dnevni redosled, pozvao je.
Ustala je, prišla i otišla tamo gde joj je napravio nov smeštaj. Ušetala dostojanstveno, malo hramajući i zanoseći u levo, ali vrlo damski i moglo bi se reći sa stilom.
Čudna koka, sama koka, jedina naša, omiljena, na svetu!
She had her own personality.
treperi ova razastrta belina
izmicanju hitra,
vična begu u nedogled,
kao tek promukli glas vetra
iskrzan na ivicama mnogih prozora
izvajan belinom nada u glinene golubove novih obzorja...
U prvom razoru tek spuštenog mastila
uroniće seme
spremno da sraste kao nokat u meso
tu u ovoj isposništvom ljutoj zemlji sremačkoj.
Seme svih nedorečenih i nedosanjanih.
lutanjem izmorenih
po pustarama samačkim
Na dlanovima blatom ukaljanih
i žuljevima debelo postavljenim
ostaće zakrpe čežnje i nade
do praha razmrvljene i
date mladom mesecu
da snagom svoje čudesne moći
uzdigne klicu
večnošću omamljenu.
Tek,
uz prve rosne kapi
uspeće se na stabljiku vitke vlati,
poslednji dah lažnom nadom vođen.
Jednom,
možda i biljka postanem....
meni treba da se krišom nadvijem nad vlati,
da prođem roditeljskim voćnjakom i
poćutim sa starom jabukom kolačarom...
da spustim obraz na ogrubelu koru,
oslušnem sve te tajne izdržljivosti i trpeljivosti.
koliko samo puta moram da se nadnesem nad potok
i uronim cela,
nanovo da se rodim.
Svaki dan,
svako jutro
svaku noć...
Da se rodim.
Jer,
jedan jedini put je odviše nepodnošljiv,
neizdržljiv.
neodrživ...
I možda bi mi sve te magije
ostale daleke i nedostupne da nemam tvoje rame...
Jer,
tu se uvek
i navek,
ponovo rodim i izronim
usidrena za sigurno,
u još jedan tren...
Prijateljice. Nas tri. I teme. Ženski razgovori, oni u koje muški svet
ne priviri i nema pristup. Ne zbog tajni, već nemogućnosti da pojmi sve
nijanse tog uzburkanog sveta dubokih, prelivajućih osećanja. Sva njihova
objašnjenja i sva širina muškog razumevanja ostaje omeđena u pms ili,
ovo naše stanje sad, nas tri, klimakterične. Nekako nam etiketa
mušičavih i džangrizavih, ostaje kao najlakša varijanta za klasiranje u
foldere muškog mozga. Retka vrsta, neizbežna, dapače, kao dah potrebna,
ali eto stvori nas Bog, na muku mušku i patnju, mušičavim i
džangrizavim, te nas kao takve trpe i nose na nejakim plećima ceo život.
Baš zbog tog nekog komoditeta i lakoće postojanja u dvoje. Ovo čitajte u
nijansama ironije, jer napomenula sam, naš svet je nijansiran i ako
nemate prirodan osećaj, tj. patite od osećajnog daltonizma, tvorac
duhovit, kakav nadasve mora biti, samo se lako poigrao i tušnuo nas u
ovaj svet bez uputstva za rukovanje. Ali ne, neću ni o tim tako dosadnim
i istrošenim muško-ženskim odnosima. jin i jan, tu smo, takvi kakvi smo
ni stotine psiholaga neće nam rastumačiti ništa bolje nego istina koju
moramo sami spoznati na onaj najefikasniji način, glavom o ili kroz zid.
Tja, iskustvo ti je čudo, samo kad skupiš hrabrosti i otisneš se, ma
kakvi god uslovi za plovidbu bili.
I tako, da se vratimo tim našim, obavijenim velom mističnosti i vekovnih tajni, ženskim temama.
-Jesi ti primetila razliku između tebe pre i ove sad?
-Naravno.
-Pa, je l' možeš sad isto kao pre?
-Uh, pa naravno! Sad mogu više...i bolje.
-Ma, daj! Nemoj me zajebavati. Hoćeš da kažeš, da sad možeš više nego pre kad si bila mlađa?!
-O, da!
-Pa,
s tobom nešto nije u redu! Ja svašta nešto isplaniram, i krenem s
entuzijazmom, jednu po jednu stavku, ali često ne dođem ni do prve.
odustanem na početku. Mrzi me.
-A, mi pričamo o poslu?!
Neću da pišem ni o godinama, ovim sad. Nekako mi to ispadne da sam
frustrirana njima, svojim položajem u društvu, porodici i uopšte ispašće
jednako dobar razlog za tumačenje kao i pms. Ma, svojim ženskim
postojanjem, isfrustrirane smo od prvog krika, od kad smo ispale iz
majčine utrobe. Od tad, naša duša ne prepoznaje sve ovo, samo, već
pomenutom tvorčevom duhovitošću, načinjene smo, na sreću ili ne, na
njegovu sliku i priliku, jedino s vrlo razblaženom začinjenošću njegovih
mogućnosti i stvaralačkih sposobnosti. Jer, da nas je kojim slučajem,
napravio baš, na svoju sliku i priliku, ne bi ovaj svet bio ovakav kakav
je. Ili bar ova naša lepota od zemlje ne bi bila ovoliko tužna i
zapuštena...
Pre neki dan, jednog od ovih vrelih što nas lagano prže i
sparušuju zajedno sa svom seljačkom mukom i nadom zasađenom u, sad već
ispucalu i vrišteći žednu zemlju, jer, bože moj, sistem zalivanja je
nedostižan kao i turistička rezervacija za put u svemir, krenem sa
suprugom za Sviloš. Sviloš je malo mesto sa nekih 300 do 400 stanovnika.
Nalazi se na severnim padinama Fruške Gore. Postoji i zanimljiva
legenda da su se stanovnici nekada, kao i sada, bavili ovčarstvom i da
im je vuna bila toliko kvalitetna, (a pri tom i cenjena za razliku od
ovih naših sadašnjih savremenih i naprednih vremena) kao svila, pa otud i
ime mesta Sviloš. No, htela sam o nečem drugom, htela sam o toj lepoti
vojvođanskih sela koja ti zadiru u genetičko korenje, čupajući sva
potisnuta sećanja i usklike oduševljenja i ushićenosti predaka iz senke
nemara i zaborava. O, toj toplini doline sljubljene uz Dunav. O, obali
ukroćenoj u suživot čoveka i reke. o, toj muško-ženskoj vezi, koja sa
svim njenim ćudljivostima i hirovima egzistira, jednako od davnina isto
kao i danas. Beskrajne mogućnosti ti se zaroje po mislima dok lagano
prolaziš upijajući svaku fasadu izguljenih nabijača, svaki biber krov,
svaku banderu na kojoj stoji razapeto rodino gnezdo, svaki šor u kome
kuće stoje nanizane jedna uz drugu na samoj ivici puta. tek da nešto ne
promakne, a ako i uspe da se izmigolji, tu je odmah klupica s koje,
budnom oku promatrača i još bujnije mašte, ne izmiče ništa. Toliko
lepote i mogućnosti na dlanu...
I tu i ostaje. Na mogućnostima, a
istina je da su sela zapuštena i napuštena. Počev od puteva, koji polako
ulaze u poslovičnu sferu i gde su na ispitu maestralne veštine vozača u
izbegavanju paučinasto postavljenih bezbrojnih rupa i šahtova čija je
izvedba, verovatno podrazumevala prolaz nekih oklopnjača i diližansi.
Bezbroj banalnosti, kao i u svakodnevnici, isprečenih na barikadama pred
suštinskim, fascinirajućim mogućnostima i bogatstva koje posedujemo.
Tek da ti dah ushićenosti pred nekim detaljem, bude presečen bolnim
krikom rastrešenih bubrega upravo pogođene rupe i repertoara (vrlo
darovitih i kreativnih) psovki, sad već divljeg vozača.
-Znaš onu moju torbu što sam je sašila od belog platna sa babinim goblenom kao aplikaciju?
-Ne?!
-Ma, daj stalno nju nosim.
-Pa
kad ti kažem, ne znam. Možda i znam, ali eto ne sećam se. Ne sećam se
ja mnogo čega. Imam tako neke čudne praznine. Ne znem je l' sam pošla
ili došla.
-To, to imam i ja.
-I ja.
Polušapat treće, koja se
čučećki prikrada mravljim koracima, zaustavljenog daha, gugutki, upravo
sleteloj u njihovo žensko društvo.
-Sve mi to imamo. Mora i ovaj naš
mozak da se brani. Ne može ni on sve to da iznese. Opteretimo ga
previše. Nego, stvarno se ne sećaš moje torbe? Sad ću da je donesem, a
doneću da vam pokažem i kuglof koji sam kupila onomad. Mnogo sam srećna
što sam ga nabavila. Jako je sladak.
-Ajd'!
Jedna ostaje da pije kafu na dvorištu, druga odlazi u kuću, treća i dalje snima pticu.
Posle minut i koji sekund plus-minus otvara se prozor i pojavljuje se prva:
-Je li, po šta sam ja sad pošla gore?!
Druga
ubacuje, kroz mumlanje, ostatak šokiranog i nešto prisebnog mozga u
razmišljanje, a treća, i dalje bez daha, sad na dva puzeća koraka do
ptice, ostaje u neverice u kom pravcu skreće razgovor.
-Pa, jeboga ti otišla si po kuglof!
-Jeboga ti, to znam! Evo mi ga u ruci, ali ne znam po šta sam još krenula?
-Mmmmmmm... A, da! Krpa! Po krpu si krenula!
iza leđa treće muk. Prva se ne javlja, druga sva srećna što se setila, potpuno spokojno ispija i dalje s guštom kafu.
-Hahahaha! Ahahahaaa!!!
Joj, ode mi ptica ludače jedne!
Pa, po torbu si krenula, moje Daro i Saro.
Hahahaaa!
-Ubi me ova sad sa krpom! Kakva krpa! Doživeh šok, zabagovah totalno, pa krpe uopšte ne mogu da se setim. Hahahaha!
Miris,
miris staja, onog sena i slame natopljenih mokraćom i balegom krupne
stoke. One stoke, što deci na googlu pod opcijom images, ukucavamo da
znaju razliku i da prepoznaju domaće od divljih životinja. Tu, u
Svilošu, po njegovim rubovima, u ritu, pitoreskno, kao zaustavljeno
nepostojećim trenom u nekom davno prošlom dobu, pasu krave, koze,
ovce...
Jednom, u onom zlosrećnom dobu devedesetih, sredinom, kad su
nam s vihorima nekih oluja pristige kolone prestrašenih ljudi,
upoznala sam Čoveka kom nisam zapatila ime, osim da smo ga prozvali
barba Gruje, jer je poticao iz Dalmacije, izrekao je jednu rečenicu koje
se ponekad setim. Čudna i tad i sad, meni bar:
-Nije bogat čovek koji ima volova, već sinova.
I
sad mislim, i volova i krava i stoke kojekakve i sinova, nekih, a opet
bogatstva nigde. Decu pakujemo i šaljemo u neke tuđinom omeđene
prostore, obavijamo ih i ispraćamo, jedino preživelim i sačuvanim
smislom za humorom što se ne da umoriti u nama, ma koliko baldis'o i
anemičan bio.
Elim, u Svilošu, zbog čega smo se i zaputili, porodica,
ona zdrava nekadašnja što podrazumeva oca, majku i bar troje dece.
Milina, stariji sin, onog doba kad brčići ko ptićima perca, probijaju
nestašno nausnice, pa u čudnim bokorima izrastu mal' tu, mal' tamo,
druga godina poljoprivredne škole, smer mehaničar poljoprivredne
tehnike, ćerčica, tinejdžerka, tek upisana u poljoprivrednu školu za
poljoprivrednog tehničara, i još jedan, najmlađi u osnovnoj školi. I svi
u poslu, dvorište puno, obori puni, koze pomuzene, krave u toku
hranjenja, kokoške i patke u beskonačnoj istraživačkoj ekspediciji za
crvima i bubama... Nema predaha, nema dokolice, nema izvlačenja od
obaveze. Sve harmonično, idilično. Nestvarno... Toplina zajednice. Davno
zaboravljena poslušnost mlađih i reč starijih koja se poštuje.
Savršeno!
A, onda... Gledaš kuću, staru nabijaču, sa dubokim
kraterima koji slute raspadnuće, bezbroj koturova sira u raznim fazama
zrenja, kako se gomilaju po svim raspoloživim prostorijama i policama.
Mleko, tek pomuženo, koga nema ko da kupi ili otkupi po pristojnoj ceni.
Domaćina čiji planovi i nada još uvek plutaju u tamnim zenicama. Decu
koja u borbi sa vrućinom, dosadnim muvama koje, opet, neizdrživo grizu,
podnose i hrabro iznose priličan napor teškog i celodnevnog rada u
zajednici. I, naslućuješ prisustvo majke. Trenutno je nema. Jedino ona
donosi siguran dinar u dom koji obiluje nemerljivim bogatstvom
najprestižnijih riznica. Dragulj poduprt na mesečnih dvadeset pet
hiljada dinara rada na crno. Jer, tako se može, nekom, i isto tako se
mora, nekom.
Na stolu delikatesi, začinjeni etuzijazmom i
neverovatnom snagom nade, u ustima opor ukus naslućenog i gorčina koja
skuplja grlo u muk.
-I sad, kad bi trebale da lagano sakupljamo dokumente za penziju, šta mi imamo?! Šta?!
-Jebiga, pa ja imam godina i godina staža, ali na crno...
-I ja...
-Mi nikad nećemo doći do penzije.
-Nikad.
-I šta sad?
-Pa šta sad? Ništa, opet smišljaj kako da stvoriš dinar.
-Pa, kako kad niko nema para!
-A, nema ni one lude snage i entuzijazma...
-Ono što nas je pokretalo dok su deca bila mala.
-Da...
-Eto,
i tačno dođe na ono: dok si bio mlad slušaj roditelje, posle deca i
muž, sad kad bi trebale misliti na sebe, nas nigde. Opet na početku
nekih novih briga. U zemlji prepunoj istih.
-Jebiga, smislićemo nešto!
-Smislićemo...
Nekada davno ovaj cvet beše crvene boje. Mnoštvo sitnih cvetića složenih u krunu jednog cveta.
Beše to zaista davno, u ona vremena kad su ljudi bili nevini kao deca. Neiskvareni i čitki. Sve dok ih iskušenje nije izrezbarilo i dok se nisu zatvorili u sopstvenoj krletki neistine i spletki.
Pred stidom cvet se menjao. Crvena boja se povlačila. Ostao je još samo jedan, mali crveni cvetić u sredini. Priča se da će i on nestati kad nestane i poslednji stid na ovom svetu. Kad prevladaju manipulatori i trgovci dušama…
Nekako, maj me asocira na bulke. One kao krv. Što prkosno vire nežnim glavama iz žita…
Slika je prošlogodišnja:
A danas, na putu do voćnjaka:
Svaka sličnost s prethodnom pričom nije slučajna…
Dragi moji, Hristos vaskrse, svima koji slavite ovaj verski praznik, a Dan rada ili 1. maj onima koji se sećaju i nešti im znači…
Klizi oktobarski sumrak niz kišno nebo. Po trotoaru ostavlja trag
vidljiv u prvim senkama rano upaljenih svetiljki. U baricama radosna
igra bezbroj krugova u beskrajnim ponavljanjima.
Sivilo na rubu neba u odsjaju bezbroj nijansi sivih po mislima.
Nema smisla. Mnogo toga nema smisla i biva odbačeno kroz rupe na kineskom kišobranu.
Ono uporno biva otrešeno s lomljivih žbica, a ostatak podvučeno pod staničnu nadstrešnicu.
I siva lica ljudi…
Miholjsko leto u ćilim urolano, u košarice utrpano, u orahovo jezgro sazrelo i košavom otrgnuto ustuknulo.
Za neki poklonjen dan s otpalim listom sleteće na dlan.
U ikebanu dečijeg osmeha, kolaž od mirisa bundevare, pečenog kestena,
mirisa cimeta i oporog ukusa sušenog voća što isparava među dlanovima…
Autobusi odvoze mlade s novoposađenim nadama. One stare ostavili su u
roditeljskim domovima. Po fasciklama brižljivo čuvanih dokumenata. Od
prvih naivnih crteža neveštih ručica do poslednjih stečenih diploma.
Grejaće ih roditeljske šake dok nespretnim prstima budu tipkali po novim
tehnologijama i s neizdržom iščekivali jasnu sliku sa skypa. Onog
najdražeg što su imali…
Grejaće te stare da ne svenu i zalivati ih isplakanim očima, dok se ne prime ove, tek novoposađene.
Onda će već klima pokazati svoje ćudi i taj ćutljivi Bog pokazaće da li je vredelo svega…
Još se rosa svetluca na njima…pa, upravo pročitah divan tekst čiji ću link podeliti i ostaje samo da vam poželim dovoljno da budete srećni!
I, evo link:
Laku noć, ja ću brojati šljive, vi kako hoćete…
Već duže vreme pijemo popodnevnu kafu zajedno. Zavisnički grickamo onaj naš obožavani spekulas i prevrćemo pričom svakodnevnicu.
Sasvim ozbiljno. S primesama kritike, više neke konstruktivne, uvek s
nadom, tek po nekad zaćutimo, kad nam gorčina krene uz grlo. Kad neće da
se rastopi s keksom i klizne…
Prestali smo da se merimo. U visinu. Sad, mislim da je to moja krivica,
namerno prećutana. Bilo mi je lakše, dok sam ti na vrh glavice nameštala
bradu i pravila se da žvaćem zalogaje masnog bureka. Dok je tebe to sve
nerviralo. Pa sam mogla potajno da se smeškam kad vidim da se jediš.
Kad se istežeš na prevaru da dosegneš poravnanje, sa mnom. Pih, metar i
žilet, bednih. Da si to tad znao, ne bi uopšte mario za bockanja s moje
strane.
Ali… Mnogo posle kad saznamo, voda odnese sve razloge i zbriše sve sate
provedene u nepotrebnim brigama. Ali… To saznamo posle. Kad se dosegne i
prevaziđe taj metar i žilet.
I, kad si ti samo prešao tu granicu? Jesi li usavršio istezanje kad me
odavno gladaš s pognutom glavom, odgore. A ja istežem glavu, ne bih li
ti u te okice, zelene, zavirila i dokučila prevaru.
Burek odavno ne pominjem. Već ga vidim sa sve masnim papirom po sred ove svoje čupave glave. I, ko me je vukao za jezik?
I, to vreme ispegla, pa ti se reči zalete u lice. Ko pesak. Nažuljaju
oči ili srce. Sve zavisi gde si ih rasejavao, a gde prosejavao.
Nego, zar nije još prošlog Uskrsa bilo, kad si sa sjajem u očima
razmotavao kinder jaje? Ono zapanjujuće jaje koje te je očaravalo svo
vreme jurenja kroz detinjstvo.
A, nisi žurio.
Poslušao si me i rekao si jednom, još davno: “Ja ću polako. Neću, mama, žuriti. Hoću dugo da budem dete.”
Pa šta se desilo?
Ruke su ti se izdužile kao lastari u proleće. Izđikale u širinu da me dva puta obmotaš, kad dozvoliš da ti priđem. Dozvoliš…
A, znaš li kako si sa smeškom trpeo sve one moje pucketave poljupce u
rumen tvog obraza, i kad ti se prišuljam i naslonim na vrat pa udahnem
sav onaj bebeći miris, pa te gricnem i štipnem i… Bez bunjenje molim! Ja
sam tebe rodila da te ljubim, grickam i štipkam. I da ćutiš i trpiš! Ne
marim. Ne uvažavam žalbe i pritužbe!
I ćutao si…
A onda si, naprasno, otkrio neku čaroliju i znam da si samo nekim
trikom, izrastao sve one dukseve što ti otkrivaju tanke gležnjeve (jer
debljina nije uhvatila korak s rastom) i na silu prerastao sve
pantalone, pa sam morala da ih skratim i napravim bermude…
I tad…Tad me u nekom mom naletu majčinske ljubavi iznenada sprečila ta
neka izdužena, strana ruka. Zaustavila me na pedalj blizu. Da te
cmoknem, da pukne. I, neki čudan glas, dubok, kroz polu osmeh izbrundao
je: “Polako mama, nemoj me ljubiti stalno, pa nisam više mali.”
A, ja sam se okretala tražeći skrivenog krivca što mi ne da da ti
priđem. Mršteći se lovila na blef i patetiku još koji retki poljubac. I
na prste se istezala da dosegnem taj obraz, koji briješ već neko vreme…
I danas smo popili kafu. S pauzama u priči. Jer, sutra je taj dan. Tako
značajan u statistici odrastanja. Tako zastrašujući u pretnjama
odraslih. Tako…
Tako punoletan…
Taj dan…
I, mislim se, samo… da sam bar i ostvarila tu pretnju s burekom. Pa, nek mi se i vrati.
Vredelo bi smeha i prepričavanja. I toplih sati koji će me grejati kad
zaploviš svojim jedrenjakom i vetrovi te ponesu na obale koje sanjaš…
Veruj, granice ne postoje i srećan ti rođendan ljubavi, mamina!
Neki snovi se provuku kroz spuštene oblake i izmigolje u vlažan dan.
K'o ribe praćaknu repom po nakislom lišću i šćućure se pod najvišom krošnjom.
Onda ćute.
I mršte se.
I puste tek po neki glas sličan radosnoj ptici.
Posle, kad grane sunce, zalepršaju u filigranskim nitima krila vilin konjica.
Susretnu se. Neki od pre, neki tvoji i neki od sad ili neki tuđi i zaplešu u poentlesu senki...
Na suncu. Posle kiše. S bezbroj odsjaja i zvukom, tihim...
Plačnim.
Onim što ne dopire u svest, Nego samo kao slabo grebuckanje pod kapcima
donešeno vetrom.Kao najmekše klupko spredene tuge.
Što kucka u ritmu uspavanog srca. Lagano. Usporeno.
Živi uporedo. I čeka...
Čeka da sleti s vilin konjicem,
da ga riba ponese iz guste krošnje,
da ga ptica s kljuna otrese i položi u korenje vrba.
Pravo u uho,
pravo u srce
pravo u krvotok zemlje što miriše na kišu.
I napokon porodi sećanje svijeno koprenom zaborava...
Tu negde u nadsvođenim krošnjama otežalih zrelih trešanja,
pod tremovima čiji su vidici zakriljeni kišnim zavesama,
u prvim kašljucavim pramenovima dima iz dimnjaka,
u blatnjavim koracima ili baš u ranom cvrkutu praskozorja...
Tu.
U trepavicama busenja zamršenih vlati,
noćima natopljenim bluzom, propusnim slojevima i naslaganim korama zaštićenog jezgra. U, na dah plitkim,
trenucima lebdećih senki nevidljivih ptica, kad je sve tako blizu i kad su namreškane vremenske odstupnice u plimi i oseci umirućeg meseca.
Tu.
Kad se po uglovima razviju prve svilene mreže paukova sumnji i kad se razmile u hiljade pravaca neuhvatnim Argusovim budnim pogledima. Ili, možda, baš na pregibu ramena i vrata u mekom razbuđivanju usnulih čula... Ili, u zamišljenim obrtajima zaboravljenog vinila i svetla sveći gde senke plešu otrgnute električnim pribadačama. Gde sve traje u neprekidu titranja sfinginog pogleda, urinutog u obzorje iščekivanog.
Na opip,
na udisaj,
na treptaj blizu urezano refleksijom sakupljenih života u sipkavim kosinama dina koje se njišu sa toplim pustinjskim vetrovima.
U mekom ušuškanom tlu koje upija sve tragove i sve priče prošaputane u belim noćima, ogrnutih plaštom beskrajnog popisa svih zvezda rođenih i pomrlih nekada, u dubokom okrilju tišine, iznad svih potreba za smislom.
Tu.
Baš tu, gde sve diše ukorenjeno dubokim ćutanjem,
gde se u meandrima umorenih misli ogledaju dubine modro plavih beskraja, hvatam male kadrove privida u mikronske makrokosmose raspletenih duga i prepuštam oku da smišlja priču zaključanu na zanemelim usnama.
Tamo negde, na dalekim horizontima, niču nove kolevke, oplođene željama, zanjihane zagrljajima krošnji u najvećim olujama.
Tamo negde, prosute su sve jalove reči u sukrvici porođajnih grčeva, onog nerođenog, a tako davno posađenog u tkivo materice pramajke. Boja u opnama snoviđenja, uvijena mekotom nežnosti svih beskraja vremena zalud rasutih kostiju.
Čeka neko davno juče da se nerođeno osmehne novom čoveku. Izljuskanom od besmisla gramzivosti i mržnje.
Čeka proročansko buđenje u prolećnim žuborima obespokojavajućeg krika nabreklog na žilama usana.
Da se raskravi poljupcima pomirenja i iscveta u svemirske okeane začuđujućeg života ljubavi...
Grane proleće i zamirišu prvi cvetovi, vazduh se ispuni tim blagonaklonim mirisom nade. Obećavajuće. Zastaneš na drvljaniku sopstenog bića i vidiš neka se mladica otela i pušta nove listiće iz posečenog panja. Zagrneš se lako odjednom nabujalom srećom i uz tvoju kožu, priviješ prezimljenu tugu. Podjednako, uz sve ovo što se budi i tutnji raskravljenim mrazom u ponornicama pod umornim nogama. Nagrizaš buđenjem plavetnilo neba kao hrskavu koru tek pečenog hleba. I praviš novi korak...
Ponesen senkom igre svetla. Zalutalog sunčevog zraka u isprepleteno korenje.
I dok hodaš već njušiš obespokojavajuće seme što klija u pokrovu trulog lišća. Nići će. Brzo. Čim podigneš stopala za drugi korak. Jednako buja u tihom protivrečju duše koja se pita. Prepleteno zajedno. Kao koren i sunce. Kao seme i trulo lišće. Hrane se naizmenično mesom tvojim, sve dotle, dok ga ima na kostima koje se kreću u hodu za senkom i mirisima...
Kad nanovo sklopim oči
i pod kapke ušuškam sva pera otprhlog sna,
znam probudiću se na obali svih okeana,
bosonoga,
u sam smiraj sunčevog poslednjeg zraka.
Dobaciće mi ga, lagano, pod stopala talas.
U zlaćanoj svetlosti,
penušvim vencem,
biće okrunjeno sve ono što smo gradili prethodnog dana,
u vlažnom pesku…
I ucrtane karte svih zemalja koje smo nadletali
vrhovima prstiju po osunčanoj koži.
Sešću na najbliži kamen
i kucaćemo istim srcem kamenim,
dok budem drhtavim prstima
požudno palila davno odbačenu cigaretu.
U muštikli od slonovače,
optočenu filigranskom čipkom dima,
strpljivo istkivane ispalim perima nedosanjanog.
| « | Septembar 2023 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | |
- Jul 2018 [1]
- Maj 2018 [1]
- Mart 2018 [2]
- Februar 2018 [2]
- Jul 2017 [1]
- April 2016 [1]
- Oktobar 2015 [1]
- Avgust 2015 [2]
- Maj 2015 [3]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [1]
- Novembar 2014 [1]
- Septembar 2014 [1]
- Jul 2014 [2]
- Jun 2014 [1]
- April 2014 [1]
- Februar 2014 [3]
- Januar 2014 [1]
- Avgust 2013 [1]
- Jul 2013 [1]
- Februar 2013 [2]
- Januar 2013 [4]
- Septembar 2012 [1]
- Avgust 2012 [1]
- Jun 2012 [3]
- Maj 2012 [4]
- April 2012 [1]
- Mart 2012 [3]
- Februar 2012 [2]
- Januar 2012 [5]
- Decembar 2011 [1]
- Novembar 2011 [5]
- Oktobar 2011 [7]
- Septembar 2011 [6]
- Avgust 2011 [12]
- Jul 2011 [18]
- Jun 2011 [1]
- Septembar 2009 [2]
- Maj 2009 [1]
