u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Razgovorni garnirung, ili tek da se ne dokoliše
2017/07/30,16:47

 

 Prijateljice. Nas tri. I teme. Ženski razgovori, oni u koje muški svet ne priviri i nema pristup. Ne zbog tajni, već nemogućnosti da pojmi sve nijanse tog uzburkanog sveta dubokih, prelivajućih osećanja. Sva njihova objašnjenja i sva širina muškog razumevanja ostaje omeđena u pms ili, ovo naše stanje sad, nas tri, klimakterične. Nekako nam etiketa mušičavih i džangrizavih, ostaje kao najlakša varijanta za klasiranje u foldere muškog mozga. Retka vrsta, neizbežna, dapače, kao dah potrebna, ali eto stvori nas Bog, na muku mušku i patnju, mušičavim i džangrizavim, te nas kao takve trpe i nose na nejakim plećima ceo život. Baš zbog tog nekog komoditeta i lakoće postojanja u dvoje. Ovo čitajte u nijansama ironije, jer napomenula sam, naš svet je nijansiran i ako nemate prirodan osećaj, tj. patite od osećajnog daltonizma, tvorac duhovit, kakav nadasve mora biti,  samo se lako poigrao i tušnuo nas u ovaj svet bez uputstva za rukovanje. Ali ne, neću ni o tim tako dosadnim i istrošenim muško-ženskim odnosima. jin i jan, tu smo, takvi kakvi smo ni stotine psiholaga neće nam rastumačiti ništa bolje nego istina koju moramo sami spoznati na onaj najefikasniji način, glavom o ili kroz zid. Tja, iskustvo ti je čudo, samo kad skupiš hrabrosti i otisneš se, ma kakvi god uslovi za plovidbu bili.
I tako, da se vratimo tim našim, obavijenim velom mističnosti i vekovnih tajni, ženskim temama.
-Jesi ti primetila razliku između tebe pre i ove sad?
-Naravno.
-Pa, je l' možeš sad isto kao pre?
-Uh, pa naravno! Sad mogu više...i bolje.
-Ma, daj! Nemoj me zajebavati. Hoćeš da kažeš, da sad možeš više nego pre kad si bila mlađa?!
-O, da!
-Pa, s tobom nešto nije u redu! Ja svašta nešto isplaniram, i krenem s entuzijazmom, jednu po jednu stavku, ali često ne dođem ni do prve. odustanem na početku. Mrzi me.
-A, mi pričamo o poslu?!

  Neću da pišem ni o godinama, ovim sad. Nekako mi to ispadne da sam frustrirana njima, svojim položajem u društvu, porodici i uopšte ispašće jednako dobar razlog za tumačenje kao i pms. Ma, svojim ženskim postojanjem, isfrustrirane smo od prvog krika, od kad smo ispale iz majčine utrobe. Od tad, naša duša ne prepoznaje sve ovo, samo, već pomenutom tvorčevom duhovitošću, načinjene smo, na sreću ili ne, na njegovu sliku i priliku, jedino s vrlo razblaženom začinjenošću njegovih mogućnosti i stvaralačkih sposobnosti. Jer, da nas je kojim slučajem, napravio baš, na svoju sliku i priliku, ne bi ovaj svet bio ovakav kakav je. Ili bar ova naša lepota od zemlje ne bi bila ovoliko tužna i zapuštena...
Pre neki dan, jednog od ovih vrelih što nas lagano prže i sparušuju zajedno sa svom seljačkom mukom i nadom zasađenom u, sad već ispucalu i vrišteći žednu zemlju, jer, bože moj, sistem zalivanja je nedostižan kao i turistička rezervacija za put u svemir, krenem sa suprugom za Sviloš. Sviloš je malo mesto sa nekih 300 do 400 stanovnika. Nalazi se na severnim padinama Fruške Gore. Postoji i zanimljiva legenda da su se stanovnici nekada, kao i sada, bavili ovčarstvom i da im je vuna bila toliko kvalitetna, (a pri tom i cenjena za razliku od ovih naših sadašnjih savremenih i naprednih vremena) kao svila, pa otud i ime mesta Sviloš. No, htela sam o nečem drugom, htela sam o toj lepoti vojvođanskih sela koja ti zadiru u genetičko korenje, čupajući sva potisnuta sećanja i usklike oduševljenja i ushićenosti predaka iz senke nemara i zaborava. O, toj toplini doline sljubljene uz Dunav. O, obali ukroćenoj u suživot čoveka i reke. o, toj muško-ženskoj vezi, koja sa svim njenim ćudljivostima i hirovima egzistira, jednako od davnina isto kao i danas. Beskrajne mogućnosti ti se zaroje po mislima dok lagano prolaziš upijajući svaku fasadu izguljenih nabijača, svaki biber krov, svaku banderu na kojoj stoji razapeto rodino gnezdo, svaki šor u kome kuće stoje nanizane jedna uz drugu na samoj ivici puta. tek da nešto ne promakne, a ako i uspe da se izmigolji, tu je odmah klupica s koje, budnom oku promatrača i još bujnije mašte, ne izmiče ništa. Toliko lepote i mogućnosti na dlanu...
I tu i ostaje. Na mogućnostima, a istina je da su sela zapuštena i napuštena. Počev od puteva, koji polako ulaze u poslovičnu sferu i gde su na ispitu maestralne veštine vozača u izbegavanju paučinasto postavljenih bezbrojnih rupa i šahtova čija je izvedba, verovatno podrazumevala prolaz nekih oklopnjača i diližansi. Bezbroj banalnosti, kao i u svakodnevnici, isprečenih na barikadama pred suštinskim, fascinirajućim mogućnostima i bogatstva koje posedujemo. Tek da ti dah ushićenosti pred nekim detaljem, bude presečen bolnim krikom rastrešenih bubrega upravo pogođene rupe i repertoara (vrlo darovitih i kreativnih) psovki, sad već divljeg vozača.

 -Znaš onu moju torbu što sam je sašila od belog platna sa babinim goblenom kao aplikaciju?
-Ne?!
-Ma, daj stalno nju nosim.
-Pa kad ti kažem, ne znam. Možda i znam, ali eto ne sećam se. Ne sećam se ja mnogo čega. Imam tako neke čudne praznine. Ne znem je l' sam pošla ili došla.
-To, to imam i ja.
-I ja.
Polušapat treće, koja se čučećki prikrada mravljim koracima, zaustavljenog daha, gugutki, upravo sleteloj u njihovo žensko društvo.
-Sve mi to imamo. Mora i ovaj naš mozak da se brani. Ne može ni on sve to da iznese. Opteretimo ga previše. Nego, stvarno se ne sećaš moje torbe? Sad ću da je donesem, a doneću da vam pokažem i kuglof koji sam kupila onomad. Mnogo sam srećna što sam ga nabavila. Jako je sladak.
-Ajd'!
Jedna ostaje da pije kafu na dvorištu, druga odlazi u kuću, treća i dalje snima pticu.
Posle minut i koji sekund plus-minus otvara se prozor i pojavljuje se prva:
-Je li, po šta sam ja sad pošla gore?!
Druga ubacuje, kroz mumlanje, ostatak šokiranog i nešto prisebnog mozga u razmišljanje, a treća, i dalje bez daha, sad na dva puzeća koraka do ptice, ostaje u neverice u kom pravcu skreće razgovor.
-Pa, jeboga ti otišla si po kuglof!
-Jeboga ti, to znam! Evo mi ga u ruci, ali ne znam po šta sam još krenula?
-Mmmmmmm... A, da! Krpa! Po krpu si krenula!
iza leđa treće muk. Prva se ne javlja, druga sva srećna što se setila, potpuno spokojno ispija i dalje s guštom kafu.
-Hahahaha! Ahahahaaa!!!
Joj, ode mi ptica ludače jedne!
Pa, po torbu si krenula, moje Daro i Saro.
Hahahaaa!
-Ubi me ova sad sa krpom! Kakva krpa! Doživeh šok, zabagovah totalno, pa krpe uopšte ne mogu da se setim. Hahahaha!

 Miris, miris staja, onog sena i slame natopljenih mokraćom i balegom krupne stoke. One stoke, što deci na googlu pod opcijom images, ukucavamo da znaju razliku i da prepoznaju domaće od divljih životinja. Tu, u Svilošu, po njegovim rubovima, u ritu, pitoreskno, kao zaustavljeno nepostojećim trenom u nekom davno prošlom dobu, pasu krave, koze, ovce...
Jednom, u onom zlosrećnom dobu devedesetih, sredinom, kad su nam  s vihorima nekih oluja pristige kolone prestrašenih ljudi, upoznala sam Čoveka kom nisam zapatila ime, osim da smo ga prozvali barba Gruje, jer je poticao iz Dalmacije, izrekao je jednu rečenicu koje se ponekad setim. Čudna i tad i sad, meni bar:
-Nije bogat čovek koji ima volova, već sinova.
I sad mislim, i volova i krava i stoke kojekakve i sinova, nekih, a opet bogatstva nigde. Decu pakujemo i šaljemo u neke tuđinom omeđene prostore, obavijamo ih i ispraćamo, jedino preživelim i sačuvanim smislom za humorom što se ne da umoriti u nama, ma koliko baldis'o i anemičan bio.
Elim, u Svilošu, zbog čega smo se i zaputili, porodica, ona zdrava nekadašnja što podrazumeva oca, majku i bar troje dece. Milina, stariji sin, onog doba kad brčići ko ptićima perca, probijaju nestašno nausnice, pa u čudnim bokorima izrastu mal' tu, mal' tamo, druga godina poljoprivredne škole, smer mehaničar poljoprivredne tehnike, ćerčica, tinejdžerka, tek upisana u poljoprivrednu školu za poljoprivrednog tehničara, i još jedan, najmlađi u osnovnoj školi. I svi u poslu, dvorište puno, obori puni, koze pomuzene, krave u toku hranjenja, kokoške i patke u beskonačnoj istraživačkoj ekspediciji za crvima i bubama... Nema predaha, nema dokolice, nema izvlačenja od obaveze. Sve harmonično, idilično. Nestvarno... Toplina zajednice. Davno zaboravljena poslušnost mlađih i reč starijih koja se poštuje. Savršeno!
A, onda... Gledaš kuću, staru nabijaču, sa dubokim kraterima koji slute raspadnuće, bezbroj koturova sira u raznim fazama zrenja, kako se gomilaju po svim raspoloživim prostorijama i policama. Mleko, tek pomuženo, koga nema ko da kupi ili otkupi po pristojnoj ceni. Domaćina čiji planovi i nada još uvek plutaju u tamnim zenicama. Decu koja u borbi sa vrućinom, dosadnim muvama koje, opet, neizdrživo grizu, podnose i hrabro iznose priličan napor teškog i celodnevnog rada u zajednici. I, naslućuješ prisustvo majke. Trenutno je nema. Jedino ona donosi siguran dinar u dom koji obiluje nemerljivim bogatstvom najprestižnijih riznica. Dragulj  poduprt na mesečnih dvadeset pet hiljada dinara  rada na crno. Jer, tako se može, nekom, i isto tako se mora, nekom.
Na stolu delikatesi, začinjeni etuzijazmom i neverovatnom snagom nade, u ustima opor ukus naslućenog i gorčina koja skuplja grlo u muk.
-I sad, kad bi trebale da lagano sakupljamo dokumente za penziju, šta mi imamo?! Šta?!
-Jebiga, pa ja imam godina i godina staža, ali na crno...
-I ja...
-Mi nikad nećemo doći do penzije.
-Nikad.
-I šta sad?
-Pa šta sad? Ništa, opet smišljaj kako da stvoriš dinar.
-Pa, kako kad niko nema para!
-A, nema ni one lude snage i entuzijazma...
-Ono što nas je pokretalo dok su deca bila mala.
-Da...
-Eto, i tačno dođe na ono: dok si bio mlad slušaj roditelje, posle deca i muž, sad kad bi trebale misliti na sebe, nas nigde. Opet na početku nekih novih briga. U zemlji prepunoj istih.
-Jebiga, smislićemo nešto!
-Smislićemo...

Ništa ili sve
2017/04/16,15:42

 

nedostaju mi oni dani, kad ti se rastegne vreme od jutra do kasne večeri. Pa još ti pretekne i koji okrajak za knjigu koju uporno prebacuješ iz dnevne u spavaću iz spavaće u kupatilo, pa opet neki novi krug, a tek po neki iščitani redak čiju radnju ne povezuješ jer ne uspevaš pohvatati ni sebe ni misli. Oni lenji dani, kad se tek paučinasto razvuče čista dokonost. Ne, ne sećam se više takvih. Obično su to dani vojnički ispaljeni nekim hicem čija putanja nikako nije pravolinijska, kao da je neko smišljeno iskrivio cev, pa krivudaš i odbijaš se o izbočine svakodnevnice. Ona lenjost lelujavih belih čaršava, mirisno nadražajućih svežim snom, ili rastegnutim korama bundevare, golicljivo provokativnih cimetom...

Nedostaju mi...

I kišni mehurići po iznenadnim letnjim baricama, mali klobuci radosti. Ali one tople kiše, ne ove ledene, što okiva hladnoćom i gura dlanove u pesnicu da ih duboko, već belinom zgrčene, uguraš u plitke džepove nekih prelaznih jaknica. Prelaznih, jer nikako da iz sećanja iščupaš one tople kiše detinjstva, ona proleća puna zelenih ringlova i hrskavih kajsija...

Nedostaju mi lenčarenja, češća.

Baš kao ovo danas.

 

 

Beše davno
2016/04/30,22:55

 

         

 

Nekada davno ovaj cvet beše crvene boje. Mnoštvo sitnih cvetića složenih u krunu jednog cveta.

Beše to zaista davno, u ona vremena kad su ljudi bili nevini kao deca. Neiskvareni i čitki. Sve dok ih iskušenje nije izrezbarilo i dok se nisu zatvorili u sopstvenoj krletki neistine i spletki.

Pred stidom cvet se menjao. Crvena boja se povlačila. Ostao je još samo jedan, mali crveni cvetić u sredini. Priča se da će i on nestati kad nestane i poslednji stid na ovom svetu. Kad prevladaju manipulatori i trgovci dušama…

 

Nekako, maj me asocira na bulke. One kao krv. Što prkosno vire nežnim glavama iz žita…

Slika je prošlogodišnja:

         

  A danas, na putu do voćnjaka:

 Svaka sličnost s prethodnom pričom nije slučajna…

  Dragi moji, Hristos vaskrse, svima koji slavite ovaj verski praznik, a Dan rada ili 1. maj onima koji se sećaju i nešti im znači…

Oktobar
2015/10/11,15:50

 

 Klizi oktobarski sumrak niz kišno nebo. Po trotoaru ostavlja trag vidljiv u prvim senkama rano upaljenih svetiljki. U baricama radosna igra bezbroj krugova u beskrajnim ponavljanjima.
Sivilo na rubu neba u odsjaju bezbroj nijansi sivih po mislima.
Nema smisla. Mnogo toga nema smisla i biva odbačeno kroz rupe na kineskom kišobranu.
Ono uporno biva otrešeno s lomljivih žbica, a ostatak podvučeno pod staničnu nadstrešnicu.
I siva lica ljudi…
Miholjsko leto u ćilim urolano, u košarice utrpano, u orahovo jezgro sazrelo i košavom otrgnuto ustuknulo.
Za neki poklonjen dan s otpalim listom sleteće na dlan.
U ikebanu dečijeg osmeha, kolaž od mirisa bundevare, pečenog kestena, mirisa cimeta i oporog ukusa sušenog voća što isparava među dlanovima…
Autobusi odvoze mlade s novoposađenim nadama. One stare ostavili su u roditeljskim domovima. Po fasciklama brižljivo čuvanih dokumenata. Od prvih naivnih crteža neveštih ručica do poslednjih stečenih diploma.
Grejaće ih roditeljske šake dok nespretnim prstima budu tipkali po novim tehnologijama i s neizdržom  iščekivali jasnu sliku sa skypa. Onog najdražeg što su imali…
Grejaće te stare da ne svenu i zalivati ih isplakanim očima, dok se ne prime ove, tek novoposađene.
Onda će već klima pokazati svoje ćudi i taj ćutljivi Bog pokazaće da li je vredelo svega…

   

Dovoljno, koliko je to?
2015/08/29,23:10

 

  Još se rosa svetluca na njima…pa, upravo pročitah divan tekst čiji ću link podeliti  i ostaje samo da vam poželim dovoljno da budete srećni!

   

  I, evo  link:

 http://www.prva.rs/zivot/dom-i-porodica/porodica/80527/zelim-ti-dovoljno-porucila-je-majka-cerki-na-rastanku.html

  Laku noć, ja ću brojati šljive, vi kako hoćete…

  

 

Priznaj, sve je to mađioničarski trik
2015/08/26,23:47

 

  Već duže vreme pijemo popodnevnu kafu zajedno. Zavisnički grickamo onaj naš obožavani spekulas i prevrćemo pričom svakodnevnicu.
Sasvim ozbiljno. S primesama kritike, više neke konstruktivne, uvek s nadom, tek po nekad zaćutimo, kad nam gorčina krene uz grlo. Kad neće da se rastopi s keksom i klizne…
Prestali smo da se merimo. U visinu. Sad, mislim da je to moja krivica, namerno prećutana. Bilo mi je lakše, dok sam ti na vrh glavice nameštala bradu i pravila se da žvaćem zalogaje masnog bureka. Dok je tebe to sve nerviralo. Pa sam mogla potajno da se smeškam kad vidim da se jediš. Kad se istežeš na prevaru da dosegneš poravnanje, sa mnom. Pih, metar i žilet, bednih. Da si to tad znao, ne bi uopšte mario za bockanja s moje strane.
Ali… Mnogo posle kad saznamo, voda odnese sve razloge i zbriše sve sate provedene u nepotrebnim brigama. Ali… To saznamo posle. Kad se dosegne i prevaziđe taj metar i žilet.
I, kad si ti samo prešao tu granicu? Jesi li usavršio istezanje kad me odavno gladaš s pognutom glavom, odgore. A ja istežem glavu, ne bih li ti u te okice, zelene, zavirila i dokučila prevaru.
Burek odavno ne pominjem. Već ga vidim sa sve masnim papirom po sred ove svoje čupave glave. I, ko me je vukao za jezik?
I, to vreme ispegla, pa ti se reči zalete u lice. Ko pesak. Nažuljaju oči ili srce. Sve zavisi gde si ih rasejavao, a gde prosejavao.
Nego, zar nije još prošlog Uskrsa bilo, kad si sa sjajem u očima razmotavao kinder jaje? Ono zapanjujuće jaje koje te je očaravalo svo vreme jurenja kroz detinjstvo.
A, nisi žurio.
Poslušao si me i rekao si jednom, još davno: “Ja ću polako. Neću, mama, žuriti. Hoću dugo da budem dete.”
Pa šta se desilo?
Ruke su ti se izdužile kao lastari u proleće. Izđikale u širinu da me dva puta obmotaš, kad dozvoliš da ti priđem. Dozvoliš…
A, znaš li kako si sa smeškom trpeo sve one moje pucketave poljupce u rumen tvog obraza, i kad ti se prišuljam i naslonim na vrat pa udahnem sav onaj bebeći miris, pa te gricnem i štipnem i… Bez bunjenje molim! Ja sam tebe rodila da te ljubim, grickam i štipkam. I da ćutiš i trpiš! Ne marim. Ne uvažavam žalbe i pritužbe!
I ćutao si…
A onda si, naprasno, otkrio neku čaroliju i znam da si samo nekim trikom, izrastao sve one dukseve što ti otkrivaju tanke gležnjeve (jer debljina nije uhvatila korak s rastom) i na silu prerastao sve pantalone, pa sam morala da ih skratim i napravim bermude…
I tad…Tad me u nekom mom naletu majčinske ljubavi iznenada sprečila ta neka izdužena, strana ruka. Zaustavila me na pedalj blizu. Da te cmoknem, da pukne. I, neki čudan glas, dubok, kroz polu osmeh izbrundao je: “Polako mama, nemoj me ljubiti stalno, pa nisam više mali.”
A, ja sam se okretala tražeći skrivenog krivca što mi ne da da ti priđem. Mršteći se lovila na blef i patetiku još koji retki poljubac. I na prste se istezala da dosegnem taj obraz, koji briješ već neko vreme…
I danas smo popili kafu. S pauzama u priči. Jer, sutra je taj dan. Tako značajan u statistici odrastanja. Tako zastrašujući u pretnjama odraslih. Tako…
Tako punoletan…
Taj dan…
I, mislim se, samo… da sam bar i ostvarila tu pretnju s burekom. Pa, nek mi se i vrati.
Vredelo bi smeha i prepričavanja. I toplih sati koji će me grejati kad zaploviš svojim jedrenjakom i vetrovi te ponesu na obale koje sanjaš…
Veruj, granice ne postoje i srećan ti rođendan ljubavi, mamina!

   

Drezga
2015/08/10,18:05

 

   

 Deseti dan avgusta. Sunce tačno u sedam i trideset izbija nad krošnjama,
i prvi zrak koji dotakne šarenilo tepiha pali buktinju koja isijava iz protkanih boja. Prozori zamračeni debelim zavesama. Još koji tren i šuškavost žednog lišća zažumoriće tužno pod prozorom uvijenim u debeo sloj paučine. Vrućina i lenjost pružili su pauku priliku da razapne najneverovatnije zamke. Svaka ispružena lijana nežne puzavice predstavlja deo lavirinta čiji rasplet zapravo ne postoji…
Nije da ga nisam tražila. Pogledom.
Nije da sam odustala. Nadom. Ali jednostavno još uvek ga nema… Tog rešenja. Tog izlaza.
Onaj plavi deo neba, što oku s trepavica razmotava san, oblepljen je vitražom bezbrojnih listova, iste puzavice što nežnošču osvaja prostor. I nebo…
Preselilo se jutro u žedne gutljaje, u zalogaje s žudnjom pojedene lubenice i prezrele dinje s bezbroj semenki zgusnutih u preslatko srce.
Tu negde je izlaz. U nekom rezu. Avgust je. Mesec kalemljenja…
Mesec hodanja kroz voćnjak povijenih grana dozrevajućeg voća. Mesečarenja i zvezda padalica.
Možda je reka, ovih dana, pokušala, možda je prošaputala s talasima i zaplela mi odgovor s drezgom među stopala, a ja neznajući, samo rukama rasplela tu nežnu biljčicu. Tako zamišljena, odsutno je promrsila kroz prste i raščupavljenu pustila da je odvuče sledeći talas.
Možda…
Negde je odgovor. Negde je izlaz. U paučinastim zamkama. U drezgi.
U bezbroj otisaka stopala išarane i užarene peščane obale što je talasi iz časa u čas menjaju. Oblikuju.
Ovih dana. Vrelo je.
Zrak na tepihu raspaljuje dan. Pod nogama. Za mek otisak, ili plitak san. Izmešano, razliveno u nemirom izbrazdanoj posteljini i snu s noćnim morama, stišnjenim uzanim prolazima, tu među paučinastom mrežom i paukom što strpljivo vreba na savitljivim izdancima puzavice.
Tu je negde…
U dinama postelje noći i tepihu mekog razastrtog dana pred nama.
Ali ga još nema… I ja nemam odgovor.
I mnogo toga nemam ovih dana, ali nečeg bar imam. Imam bezbrojna klupka nežnosti mojih pretkinja u nasleđe ostavljena. Za svako poniranje i nadsvođavanje. Za svako namotano vreteno i ono s mekšim predivom, kad je duša bila takva, i ono s tvrđim i oštrijim kad su je stiskala neka slična vremena.
I znam koliko su jaka, koliko traju i koliko mogu da izdrže.
A, to je i bitno, vrlo bitno…ovih dana.

  

Pfff
2015/07/19,17:16

 

  Sreća te ventilator funkcioniše. Malo promešnog toplog fazduha u leđa.
Nedelja.
Dan kada su dinja i lubenica glavni obrok. Onaj, ko baš hoče neki čvršći zalogaj, može i neka kuhinjska improvizacija.
Juče u prolazu, na Štrandu, vidim devojku kako gricka sendvič. S dva tanka parčeta belog hleba premazana margarinom i još tanjim kolutom parizera. Eureka!
Idealan ručak za ove vrele dane.
Još koji kolut domaćeg paradajza, kao etiketa zdravog i ukusnog zalogaja i savršen izlaz u svet gastronomije za danas.
Izvućiću se desertom. Mogu da biraju sladoled ili milka tortu.
Uh, dobro je što ventilator vrti. Frižider baš nije najbolje rešenje. A i torta bi se raskravila.
Iscurelaaaa…
Jesam li uopšte rekla da je opako toplo? Da su mi zečevi prešli u rod kamila?
Kokoške krenule da kampuju po žbunovima?
A pas?
Uh!
Jamboliki ovčar njemu je najteže!
Nema mira. Potapa se u potok svako malo.
I, sad, šta ja da se žalim?
Za ručak se snašla, ventilator radi, lubenica ohlađena.
Savršen dan na 50 i nešto stepeni.
Prijatno!

   

Držanje za vlati
2015/06/27,20:55

   

    Hodam. Korak po korak. U papučama na bosim stopalima. Rosa i visoka trava izazivaju jezu. Osećam lagano strujanje duž kičme. Jutro je. Ptice pevaju. Šuma šapuće svoju beskrajnu priču.
Tu u okrilju bilja s psom i rosom na nogama, pod plavim jutarnjim nebom diše i rađa se Radost. Živi i kruži od posnog, glinušnog tla do ponekog belog oblačka. Hvata se na krajeve dugih vlati koje se savijaju pod koracima i njišu na vetru.
Uobliči se u rumenim jagodama ili gorkim listovima maslačka. Prilegne u mekoj mahovini ili se naroguši u najžešćoj koprivi.
Neočekivano. U zasedi. Samo ti ispuni srce i zapeva zajedno s crnim kosom. U dobrodošlicu. Danas...

  
Ipak, valja je prigrliti oberučke. Jer, sutra već, tu umesto nje, biće ona druga...
Neočekivano. U zasedi. Prišunja se istim putem, ponekad s leđa, ili se podvuče pod stopala, lagano... Možda opet s pesmom kosa, i iznenadnim prilivom suza.
Od lepote, radosti, tuge?
Tek, i radost i tugu nosi ista duša. I iste suze ih najave...
Probuđene letnjim jutrom uz beskrajnu priču šume. Romore jezikom istim.
Nepoznatim i neočekivanim...

   

Poentles
2015/05/23,14:15

 

Neki snovi se provuku kroz spuštene oblake i izmigolje u vlažan dan.
K'o ribe praćaknu repom po nakislom lišću i šćućure se pod najvišom krošnjom.
Onda ćute.
I mršte se.
I puste tek po neki glas sličan radosnoj ptici.
Posle, kad grane sunce, zalepršaju u filigranskim nitima krila vilin konjica.
Susretnu se. Neki od pre, neki tvoji i neki od sad ili neki tuđi i zaplešu u poentlesu senki...
Na suncu. Posle kiše. S bezbroj odsjaja i zvukom, tihim...
Plačnim.
Onim što ne dopire u svest, Nego samo kao slabo grebuckanje pod kapcima
donešeno vetrom.Kao najmekše klupko spredene tuge.
Što kucka u ritmu uspavanog srca. Lagano. Usporeno.
Živi uporedo. I čeka...
Čeka da sleti s vilin konjicem,
da ga riba ponese iz guste krošnje,
da ga ptica s kljuna otrese i položi u korenje vrba.
Pravo u uho,
pravo u srce
pravo u krvotok zemlje što miriše na kišu.
I napokon porodi sećanje svijeno koprenom zaborava...

    

Iščekivanje u mirisu cvrkuta
2015/05/15,13:40

 

    

 Tu negde u nadsvođenim krošnjama otežalih zrelih trešanja,
pod tremovima čiji su vidici zakriljeni kišnim zavesama,
u prvim kašljucavim pramenovima dima iz dimnjaka,
u blatnjavim koracima ili baš u ranom cvrkutu praskozorja...
Tu.
U trepavicama busenja zamršenih vlati,
noćima natopljenim bluzom, propusnim slojevima i naslaganim korama zaštićenog jezgra. U, na dah plitkim,
trenucima lebdećih senki nevidljivih ptica, kad je sve tako blizu i kad su namreškane vremenske odstupnice u plimi i oseci umirućeg meseca.
Tu.
Kad se po uglovima razviju prve svilene mreže paukova sumnji i kad se razmile u hiljade pravaca neuhvatnim Argusovim budnim pogledima. Ili, možda, baš na pregibu ramena i vrata u mekom razbuđivanju usnulih čula... Ili, u zamišljenim obrtajima zaboravljenog vinila i svetla sveći gde senke plešu otrgnute električnim pribadačama. Gde sve traje u neprekidu titranja sfinginog pogleda, urinutog u obzorje iščekivanog.

     

Na opip,
na udisaj,
na treptaj blizu urezano refleksijom sakupljenih života u sipkavim kosinama dina koje se njišu sa toplim pustinjskim vetrovima.
U mekom ušuškanom tlu koje upija sve tragove i sve priče prošaputane u belim noćima, ogrnutih plaštom beskrajnog popisa svih zvezda rođenih i pomrlih nekada, u dubokom okrilju tišine, iznad svih potreba za smislom.
Tu.
Baš tu, gde sve diše ukorenjeno dubokim ćutanjem,
gde se u meandrima umorenih misli ogledaju dubine modro plavih beskraja, hvatam male kadrove privida u mikronske makrokosmose raspletenih duga i prepuštam oku da smišlja priču zaključanu na zanemelim usnama.
Tamo negde, na dalekim horizontima, niču nove kolevke, oplođene željama, zanjihane zagrljajima krošnji u najvećim olujama.
Tamo negde, prosute su sve jalove reči u sukrvici porođajnih grčeva, onog nerođenog, a tako davno posađenog u tkivo materice pramajke. Boja u opnama snoviđenja, uvijena mekotom nežnosti svih beskraja vremena zalud rasutih kostiju.
Čeka neko davno juče da se nerođeno osmehne novom čoveku. Izljuskanom od besmisla gramzivosti i mržnje.
Čeka proročansko buđenje u prolećnim žuborima obespokojavajućeg krika nabreklog na žilama usana.
Da se raskravi poljupcima pomirenja i iscveta u svemirske okeane začuđujućeg života ljubavi...

   

U senkama
2015/05/06,15:55

 

    

   Grane proleće i zamirišu prvi cvetovi, vazduh se ispuni tim blagonaklonim mirisom nade. Obećavajuće. Zastaneš na drvljaniku sopstenog bića i vidiš neka se mladica otela i pušta nove listiće iz posečenog panja. Zagrneš se lako odjednom nabujalom srećom i uz tvoju kožu, priviješ prezimljenu tugu. Podjednako, uz sve ovo što se budi i tutnji raskravljenim mrazom u ponornicama pod umornim nogama. Nagrizaš buđenjem plavetnilo neba kao hrskavu koru tek pečenog hleba. I praviš novi korak...
Ponesen senkom igre svetla. Zalutalog sunčevog zraka u isprepleteno korenje.

   

I dok hodaš već njušiš obespokojavajuće seme što klija u pokrovu trulog lišća. Nići će. Brzo. Čim podigneš stopala za drugi korak. Jednako buja u tihom protivrečju duše koja se pita. Prepleteno zajedno. Kao koren i sunce. Kao seme i trulo lišće. Hrane se naizmenično mesom tvojim, sve dotle, dok ga ima na kostima koje se kreću u hodu za senkom i mirisima...

   

Poslednji znak
2015/04/05,14:38

 

    

  

Da, dremljiv dan. Usnulo se ljuljuška u onom kraćem satu. Kasni zatvoren u kljunovima ptica što se klate na sitnim, još neolistalim granama. Dremljiv, kandžicama čvrsto drži nerazbuđeno jutro.

Sneva na nekom paralelnom koloseku, u rashodovanim lokomotivama. Zagaravljen u zapećku lenjih misli. U mirisu gareži ohlađenih kotlova…
Bez reda vožne s okasnelim polaskom na samom startu, zaglavljen međ’ izlomljenim pragovima i napuklim šinama. Sluša vlat kako raste u sred čeličnog, zarđalog srca i čeka… Čeka šapat, onaj, koji će reći da ima smisla krenuti sad, ovaj tren.

Iako zaglavljen…ima smisla.
Šapat…
Taj poslednji znak.

 

  https://www.youtube.com/watch?v=vVFKnsuWKYM

Crkvena zvona u kutiji od cipela
2015/03/12,18:18

 

         

 Juče su zvonila crkvena zvona. Težak, skoro gust zvuk rasparao je uspavanost kotline međ' bregovima. Zvonilo je tri puta s prekidima. Kažu, umrla je neka žena.
Smrt je bespolna. Smrt je bezvremena. Umro je neko u dubokoj starosti, sad već, sigurno jako mlad rasterećen ovovremenske prolaznosti.
Danas sija sunce. Udahnjuje radost užurbanoj bumbarevoj putanji. Njegovu, krivudavu i pomalo nervoznu, seče lagani i graciozni let dva leptira.
I opet, zanosno radovanje buketića malih zvočića, okačenih na tremu. Bistrim, veselim zvukom vibriraju treperavim trenutkom prolaska sunčevog zraka kroz raširene prste ispruženog dlana.
Vetar, negde u krošnjama, upliće ono od juče s ovim od danas. Ostaće dovoljno prostora za neko sutra. Tu, pod korenom, bagremovog drveta ispranog kišama, na vetrometini usamljenosti granice seoskog groblja i atarskog puta, kruni se i rasipa sipka zemlja. Ona stara s ovom sveže iskopanom koja čeka pokop pokojnice.
Dva muškarca sede pod bagremom za grubo sklepanim drvenim stolom i rasklimatanom klupom. Međ' dlanovim, uprljanih žutom ilovačom, drže pivske flaše i tiho se kikoću nekoj svojoj priči.
Njihov voz još uvek klopara. Stanice se lagano primiču i još uvek negde na horizontu u zlatastim smirajima zamiru obrisi neotsanjanog. Titraj suvih, bagremovih mahuna i šuštavo zvonki zvuk nad njihovim glavama je siguran znak da se i u ovom popodnevu voz kreće ustaljenim redom.
Ova saputnica, čiji su silazak s kompozicije, juče oglasila zvona, danas definitivno zaustavlja svoj časovnik s poslednjim poravnanjem lopata , koje trenutno stoje u paru naslonjene sa druge strane stola.
Bila je stara, tiha i dobra žena. Njen lik će izbledeti s dolaskom proleća. Još ponekad će u nejasnim obrisima iskrsavati u srcima odraslih sinova i velikih unučića.
-Samo neka ide redom-rekao je neko, jutros pred prodavnicom.
Vazduh je mirisao na topli hleb, a želudac oglašavao glad.
Sutra će kiša.
Spraće mirise od juče, a zvukovi su već odavno razbili i poslednji svoj ton o brda.
Na podu, u kutiji od cipela pohabanoj od duge upotrebe, stoji pravilan raspored jenog ispalniranog životnog prostora. Na minijaturnoj kuhinji su mali prozori s cvetnim zavesama, u spavaćoj sobi bračni krevet od kutije šibica, dečija soba obiluje bojama i igračkama...
Na šporetu se nešto krčka u odsustvu vlasnika.
Zlatokosa je iz druge bajke i neće se pojaviti.
U ovoj priči važe neka sasvim drugačija pravila i likovi još uvek nisu izmišljeni.

     

Filigran
2015/02/22,22:55

 

 Kad nanovo sklopim oči
i pod kapke ušuškam sva pera otprhlog sna,
znam probudiću se na obali svih okeana,
bosonoga,
u sam smiraj sunčevog poslednjeg zraka.
Dobaciće mi ga, lagano, pod stopala talas.
U zlaćanoj svetlosti,
penušvim vencem,
biće okrunjeno sve ono što smo gradili prethodnog dana,
u vlažnom pesku…
I ucrtane karte svih zemalja koje smo nadletali
vrhovima prstiju po osunčanoj koži.
Sešću na najbliži kamen
i kucaćemo istim srcem kamenim,
dok budem drhtavim prstima
požudno palila davno odbačenu cigaretu.
U muštikli od slonovače,
optočenu filigranskom čipkom dima,
strpljivo istkivane ispalim perima nedosanjanog.

     

1 2 3 ... 19 20 21  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu