u potrazi
trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....
Kazu da je lakse podeliti probleme sa drugima. Jos je lakse ako se sve govori strancu. Istreses muku sa duse, uzdahnes duboko, punim plucima.... Pa, s’ nekom novom snagom krenes dalje. Blog je nacin za ispovesti, ako ste radi saslusati jos jednu tugovanku-dobrodosli, ako ne, nije ni vazno. Bolje za vas, sretan vam put prolaznice!
Svi poceci su daleko iza i svi su pomalo teski. Jedan pocetak o kojem hocu da vam pricam jeste i moje “kozarstvo”. Muka. Velika muka. Onako mlad i kad si smusen, pa jos u okruzenju bez para, za slamku se hvatas. Kazu ljudi, kazu neki i da su to mudri ljudi, da je za malo dete najbolje kozije mleko. A, mleka nestasica. Redovi. Veze. Prodavacice, sitne zahvalnice... I, tako mi mladi roditelji, dobismo KOZU. Na poklon, sa imenom Roksanda. Rasla Roksanda od jareta s’ proleca, do lepe tinejdzerice na jesen. Miljenica. Maza. Tek, krenuli jesenji kratki dani, a Roksanda kmeci i sve vise urla. Usta ne zatvara. Pogledavamo se muz i ja... Jasle pune, vode dosta. Nije hladno, ususkano. No, Roksanda razvalila usta sa jezikom do pola. Komsija do nas, sa ograde nas posmatra i previja se od smeha. Gleda nas onako zbunjene i ne zna se ko je vise nervozan, da l’ mi il’ Roksa. Tek, posle smeha uspeo je da prevali da Roksa trazi muza, tj. jarca. Znaci to je ta muka! Zato ta dreka! I, krenu Roksa... Prvi put. Drugi put. Treci put… I ko zna koliko bi puta ona isla, da nisam uspela zaustaviti muza kada je jedne noci, skroz obeznanjen od njene dreke, krenuo sa selotejpom da joj izlepi usta. “Ma, dokle ona misli da je ja vodim? Koliko puta? Svidelo joj se. Ma, zavrsicu ja sa njom!”
Cim je svanulo Roksandu sam poklonila. Nek, se drugi bave njome i njenu muku muce. Meni je bilo dosta. I, od nje, a I od muza! Stresa koliko volEs! Al’ da neko cuci sa strane i sladi se necijom mukom, potvrdilo se odma’! Dobih na zajam ponovo kozu! Od komsinice prekoputa. Kaze koza se ojarila, ima mleka, mi malo dete, ona nema vremena, ne hrane ih danima....i argumenti svi za ponovljeni pocetak, u kozarstvu. Doveli mi kozu, smestili je u stalicu, dali joj da jede. A, ona JEDE li jede. Sta god da stavis, ona usisa za tren. Ja, cucim sa strane i gledam. Bas mi lepo i smesno kako to bice jede. Zavrce onim jezikom na sve strane. Zavrce? ZAVRCE!!!! Au, brzo veterinara! “Koza, jela, jela I jela. Nije dva sata stala! Odjednom prestala, zakovrnula, jezik izbacila i na pod pala!”- vicem ja u slusalicu. Veterinar, lagano odgovara:” Prejela se. Bila je dugo gladna. To je kao iz logora zarobljenik, ne smes mu odmah mnogo hrane dati. Zalogaj, po zalogaj”. Smireno razlaze veterinar. “Al’ sta da radim da je spasim! Upravo smo je dobili na zajam. Kako ljudima da objasnim?” “Lek je u litru vode rastvoriti sirovi kvasac, sipati joj polako u grlo, pa ako uspe- prezivela je, ako ne- osta komsinica bez koze”. Pa, nije smesno! I, kome je do smeha! Naravno koza je otisla na oblacak da pase, nije prezivela! Ako je za utehu, bar je otisla sita!
Posle prethodnog iskustva, niko nije smeo u mom prisustvu ni slicicu bambija da pokaze, a kamoli kozu! No, kako kazu tri puta Bog pomaze (budali ni tada), ubedise me za novi pocetak. Al’ samo zbog jareta! Sarenog! Belog i zuckastog. Ma ko bambika, lepo k’o slika! Zablejah se ja u jare, sva se raznezih, a prevejani trgovac dovede neku kozu sa strane i dade mom muzu. Sa sve pricom da je to majka one sarene lepotice. Idemo mi, jare skakuce, trckara, poskakuje, a koza za nama. Ma, sta za nama! Ona po putu. Vuce se k’o izduvana guma. Zapela papcima, joguni se, nece korak da napravi! Muz, crveni, hukce i brekce. Celo mu se mraci...i, vec vidim oluju! Zgrabio je za noge i ODNEO do stale! Ja, sa jaretom trckaram da popravim i smirim sta se moze. Kad dodjoh do stalice, koza na mestu, smirila se, cuti. Muz, otisao da se izduva. Sad, ja zagledam, sa strane, pa od nazad, al’ nigde ne vidim VIME! Ma, odakle ovo jare jede? Pustam jare. Ono ce znati, pa to mu je mati! No, vidim i ono zagleda. Provlaci se, njuska, zastaje. Trazi. Trazi...trazi... Al’ mleka nema! E, pa sad mi je DOSTA! I, koza i jarica i mleka i zdravlja i mudrih ljudi i svih cudi i.....NECU VISE DA VIDIM KOZU!
Dan se bas skratio! I, ovako kratak, postao prekratak. Vijam se sa dnevnim svetlom, uvek za korak-dva sporija. Posle sa senkama razresavam ostatak posla. A, one uvek naljucene i skucene. Nespokojne zbog mog prisustva. Stalnog motanja po njima. Spetljane oko mojih nogu, saplicu me po travnjaku namocenog teskom, vecernjom rosom. Noge su mi mokre... Opet, zaboravljam koje je doba! Ne ide se iz tople kuhinje bosonoga u otvorenim papucama, pa jos po travnjaku! Al', to je ono:"Ocas cu posla! Jos samo njih da nahranim i trkom se vracam!"
Mirise vazduh na zelenu jabuku. Svezinu...Noc, je sad vec brokatno teska. Lagani veo, ove novembarske magle, sliva se s' tamnih kontura brega. Kotrlja se i razvija. Sve poprima nejasan obris. U snenim ocima zvezda...
Zastajem, za ovaj trenutak. Sa posudom hrane u rukama. Vec gledam u nebo! Uvek, ponovo zavedena! Sa zvezdama mutnoga sjaja, sto se smese u ovoj noci. Sa, zvukovima pasa sto opominju prolaznike. Sa, traktorima koji nose kamare drva. Sa, poslednjim zvukovima dnevne zivosti sela... Sa...mjaukom...mjaukom!!! Tase i Gute koje sam u trenu zaboravila zagledana... Maze se oko nogu, i glavu mi podmecu, a sve u posudu glede. S' nestrpljenjem veceru cekaju!
Eh, kako sam mogla! Ostadoh opet zavedena sjajem, sto ga mozda vise i nema. Davno je prestala biti zvezda. A, ja u proslost unazad gledam. Daleko, cak do neke zvezde. Opcinjena lepotom sto na putu do nas lagano nestaje...
Samo da svane, da se ove senke razbeze. Jutro ce doneti lepotu, pravu!
Pogledaj svet oko sebe. Lagano. Zagledaj nebo. Horizont. Zemlju. Zazmuri i zamisli boje. A, onda lagano pogledaj gore.
U svakom oku drukcija slika. Svako, od nas gleda ono sto moze da vidi i sto mu sopstvene oci daju. A, to je, skoro uvek samo mali deo onoga sto bismo zeleli da vidimo...
I, zato opet zamisli boje...
Neka u oku uvek postoje, da sivo, ponekad, naprecac osvoje...
Danas, u jednom trenu, zatamnilo se nebo. Plavicasto se razlilo u sivu. Potamnilo. Oblaci se navukli. Trenutak kad je Had, napokon dosao po svoju Persefonu.
Trenutak pun strepnje. Pretece tisine. Zemlja se protresla od njegovog krika. I zelje... Ove jeseni bio je strpljiv. Produzio je njen boravak sa nama. Nesebicno. Dopustio joj da se seta u vrtovima ovozemaljskim. Sa vocem i cvecem. Sa pticama i travkama. Mirisima i rosom...
Da uziva u darovanju nama smrtnicima. Da nas raduje lepotom svojom. I miluje svilenom kosom. Nesebicno... Da zaleci, bar malo, tugu sto ovim svetom hara. Nepravdu sto neka bica razara. Nesrecu sto namecu drugi... Jednaki medj' nama. Al' daleko nizi u nebeskom nizu. U svojoj sebicnosti zaglavljeni i razulareni. Slepi pred ovim danom sto jedan Bog u svojoj nesebicnosti pruzi i produzi nama malim, najmanjim u nizu u ovoj prirodnoj lepoti...
Ugao sofe. Topli prekrivac. Kafa u omiljenoj solji. I knjiga.
Duge veceri mogu da krenu.
Citam...
Medj' koricama trazim odgonetku.
Zalud. Bar, do sad sve je zalud.
Takvog odgovora nema...
No, knjiga je mnogo. I, vreme se razvuklo.
Nada umire poslednja.
Nad glavom samo tisina.
Uznemirujuca. Cudna.
Podizem pogled i vidim. To stari sat je zacuto...
Umorio se. Da li?
Tek, njegov zvuk mi fali.
Vece je tako mirno.
Bez zvuka nad mojom glavom...
Sklapam korice. Odustajem.
Veceras mi ne trebaju odgovori.
Veceras cu u glas da cutim.
U glas sa starim satom...
Mika Antic...kad tad, on mora biti citiran...od nekud dosao medj' nas smrtnike, stihovima nas obasuo, zasuo, a zatim odskitao u zvezdane visine, da nas onako seretski posmatra zbunjene i zatecene.
I, dok me zvonjava sata nemilosrdno cupa iz sna, vec zastitnicki obuhvatam jastuk predosecajuci bujicu novoga dana. Pesma skrivene ptice u tujama, deluje ohrabrujuce i prijateljski. Mami.
Tek najavljena, bledicasta svetlost zore, prodire kroz roletne. Mirise noc, zaostala u sobi. Svezina jastuka miluje lice. Ne, ne ustaje mi se! Predosecam. Bolje je danas ostati zatvorenih kapaka. Podvuci glavu pod jastuk i primiriti se. Cutati...
No, noga sama proviruje. Po navici. Inerciji. Spusta se do poda. Dodir hladnoce na stopalima otvara oci. Jutro je. Vreme je.
Dan, novi se zalece. Diktira ritam.
Namestam raspolozenje prema jutru. Ono je lepo, i ja se smesim...
Proteglio se ovaj septembar, onako lenjo, s' puno strasti do kraja. Nekako, prosao mazno i umiljato. Uvukao se u svaku poru. Rasirio i rasprostro. Zamirisao...
Bez kisa, magli i vlage. Prerusen i neprepoznatljiv.
Zarazan...
I sama dobijem zelju da se onako, lenjo proteglim. Zazmurim i prepustim. Oktobru. I suncu...
Al' ovaj zivot je biroski. I predaha nema...
"Lotos je najlepsi cvet koji otvara svoje latice samo ka suncu i sa dolaskom mraka ponovo ih zatvara. Lotos je ljubavnik svetlosti. Tokom noci na njegovim laticama i listovima, koji izgledaju kao ples, sakupljaju se kapi rose koje na ranom jutarnjem suncu sijaju kao biseri. Ali, najlepse od svega, je sto kapi rose ne dodiruju ni latice ni listove, pa ih i najslabiji vetar vraca u vodu, ne ostavljajuci nikakav trag za sobom..." o lotosu, indijski duhovni ucitelj- Oso.
Mada lotos raste u prljavoj vodi, njihovi cvetovi su veoma lepi i cisti... U japanskoj knjizevnosti lotosov cvet se uzima kao slika moralnosti koja moze da ostane cista i netaknuta usred drustva i njegove prljavstine...
Lotos, u egipatskoj ikonografiji, uz Feniksa simbolizuje ponovo rodjenje i radjanja...
...za chic5...
Strogo omedjavanje. Ogranicavanje. Jasno definisanje. Usmeravanje. Opredeljivanje i kloniranje. Umnozavanje... Uklopljavanje.
Uh! Mnogo toga, da ne strcis. Da se uklopis i stopis. Biti jasno definisan po ukusu sredine. Sve ostalo je hodanje po zici... A, kad umor dodje po svoje, pobeci! Ukrasti i zalomiti delic kasnih letnjih dana. Uviti ih u crveno i poneti za ravnotezu u nastavku hodanja po zici...
Zalomljeno crveno, izrezbareno septembarskim suncem...
Crveno u danu ukradenom za odmor...
Vec par dana me golica jedna misao i ne da mira. Tacnije od razmisljankinog posta o srecnom trenutku (nemam pojma da postavim laksi nacin da se ode do tog posta, ali ko zeli lako ce pronaci
). Dakle, moram zamoliti postovaoce grcke mitologije, da oproste malom merkuru koji se odmetnuo na put teske i mucne misli. Unapred hvala!
Zamislite samo te lukave Grke. Bas Boga srecnog trenutka podario u tom obliku! Pa jos ga zamaz'o uljima! Ne znam za vas, al' ja pred lepotom zanemim!
Par sekundi. Pa onda otvorim usta da dodjem do daha! Pa, par puta trepnem cisto da ne sanjam. I? On, otperja, zadovoljan sto je isklizno jos jednoj ludi! Ma, ti Grci! Mnogo im ti Bogovi svalerasti, zavodnici prekaljeni.
E, sad sam ja za upotrebu ovog naseg istorijskog trenutka. Predlazem jednu malu igru, tj. prevaricu ili eksperiment. Odabrati jednu carobnu blogerku (mada je ne znam al' unajedina mi bas lici) da zavede ovog Kairosa. Samo jedan trenutak, onako lagano u setnji nogu pred nogu. Do jednog "cika doce". Hm, tu bi mi mnoge dame sa granda pomogle da kazu koga, al' vec cemo se snaci. I, uz jedan opustajuci cajic, od finog mirisnog bilja, a valjda ce i "cika doca" pomoci, uspavati Kairosa! Sve u skladu sa trenutkom i tokom istorije, da Kairosovo ponovo budjenje bude u liku novom, ovom:
Tu novu "damu" srecnog trenutka premazati finom cokoladom, preliti slatkim javorovim sirupom i posuti laganim prahom cimeta i vanile. I, onda je pustiti u javnost. Da se laganim, lelujavim hodom proseta ovim svetom.
Pa, cik da vidim! Moje dame! Hoce li srecni trenuci cesce doci? Hoce li u ovom novom liku i nama zaludjenicama, nemim pred lepotom, dostupniji biti? Cik!
Uh, ponovo u potrazi za udzbenicima! Svaki predmet skoro drugi izdavac. Knjizare razne. Jedino sto ih cini slicnim- ni jedna nema sve izdavace 
. Obuca lagana, spremna za hodanje. U tasni obavezna voda+ nesto slatko+ zvake+ lepeza+ naocare+ hanzaplast. I tako od reda do reda.
Udjoh u jednu knjizaru, samo zbog engleskog jezika i zatekoh sledeci prizor:
Prodavacica, mlada devojka od najvise 24 god. sedi na stolici za kasom, a ispred nje jedan stariji gospodin od nekih 75 god. Vode sledeci dijalog:
- Da, gospodine, razumem ali mi to ne drzimo.
Gospodin prica tiho tako da ga ne cujem, al' zato cujem ponovo prodavacicu.
-Da, gospodine, ne nemamo mi to.
....................
-Da, gospodine, ovo jeste broj 14!
...................
-Da, gospodine, ali ovo je knjizara.
...................
-Da, gospodine, mi drzimo samo knjige.
...................
Ne, gospodine, ali mi zaista nemamo SMIRGL PAPIR ZA DRVO!!!!!
Gospodin, pognute glave razocarano izadje. Ostadoh nasamo sa njom.
Ocajno me pogledala, iscrpljena i bleda, duboko uzdahnula i pocela: Ne, ja ovo ne mogu! Izludecu! Ne mogu vise da odgovaram....."
Nisam je pustila da nastavi. Pogledom sam presla preko knjiga i razocarano rekla:
-Dakle vi stvarno nemate farbu za drvo!
Zaustavila sam je u naletu samosazaljenja. Bila je zapanjena! Na sekund zastala, a onda smo zajedno prasnule u smeh! Smejale smo se k'o lude. Posle je rekla "hvala vam mnogo, sad mi je lakse!"
Naravno, da je tragikomicno. To je starost. I, ko zna kakvi cemo mi biti! Sigurno tri puta gori! No, bilo mi zao devojke...
Sto se vise zahuktava septembar, to vecma moja zelja za snom. Eh, da mi se sklupcati u neko meko klupko suve trave, mirisljave! Klupko od lavande, nane i truncice ruzmarina. Pa se zavuci i ususkati. Zaspati...
Prespavati. Spavati. Dugo...
Sacekati neki trenutak bolji. Oslusnuti i zacuti zvonca koja bude. Pozivaju. Dozivaju.
Nude lepse mirise i boje... Zaspati i cekati.
Poci u san sa lukovicom cveta. Sanjati njene snove. I tako snenu i neopreznu je zapitati: "Sta je to sto je vuce, koje su to sile i koje volje da svakog proleca iznova nova bude? Da se ponovnom budjenju raduje? U istom ovom okruzenju bude?"
Da li se i ona nada da ce jedno budjenje drugacije da bude?
Zasustelo lisce pod nogama. Breza ga stresla s' grana.
Prerano pozutelo i uvelo. Lagano, uz poslednji ples na travnjak pada.
Kisa je ovo leto zaobisla. Suncu je prostora dala. A, ono obradovano i ne prekidano razgrejalo. Punom zestinom uzvratilo toplinom.
Zemlja dobrano ozednela... Otvorila se u milione malenih usta sto vape za kisom.
Sasusila se i primirila. Za biljke u svojim bolima zaboravila. Zazmurila i ostavila ih da venu...
Dosta joj njenih boli...
A, zivot jeste cudo! Na krajicku se drzi! Ne odustaje. Jos uvek suncu se raduje. Upija i lepotu pruza. Daje i kad lagano nestaje...
Zahvalan zemlji, na njenoj dobroti, zivot se i u poslednjoj svojoj borbi njoj predaje.
Stapa se i utapa. Uzvraca gostoprimstvo i radost jednog postojanja, uz mogucnost sve novih i novih radjanja...
p.s. inspirisano temom vode na blogu kod anam i mediterranea.
Zacinjeno da prija. Taman toliko da ne strci. Ni miris, ni ukus. U ravnotezi.
Odmerenost. Savrsena odmerenost. Dar ili carobnjastvo?
Kako zaciniti, a ne preterati. Harmoniju culima osetiti.
Zatvorenih ociju namirisati.
Pogoditi... Ljudima mirise dodeliti. U vrtu, zacinima ih nazvati.
Svakom po nesto odabrati.
Cimet, vanila, safran, kurkuma, bosiljak, luk, papricica, biber, anis, djumbir, zalfija, kapar, estragon, mirodjija, majcina dusica....
Bezbroj biljcica sa mirisom i ukusom za svakog.
Ukus, tek kad probas. Malo po malo... Razliju se po tebi u potpunom razotkrivanju.
Neki slade. Neki gorce. Neki zavode. Neki opijaju, a neki i zapeckaju.
Kako kome. I kako kome prija.
Zna se: o ukusima se ne raspravlja. Ukus se konzumira.
| « | Maj 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Jul 2018 [1]
- Maj 2018 [1]
- Mart 2018 [2]
- Februar 2018 [2]
- Jul 2017 [1]
- April 2016 [1]
- Oktobar 2015 [1]
- Avgust 2015 [2]
- Maj 2015 [3]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [1]
- Novembar 2014 [1]
- Septembar 2014 [1]
- Jul 2014 [2]
- Jun 2014 [1]
- April 2014 [1]
- Februar 2014 [3]
- Januar 2014 [1]
- Avgust 2013 [1]
- Jul 2013 [1]
- Februar 2013 [2]
- Januar 2013 [4]
- Septembar 2012 [1]
- Avgust 2012 [1]
- Jun 2012 [3]
- Maj 2012 [4]
- April 2012 [1]
- Mart 2012 [3]
- Februar 2012 [2]
- Januar 2012 [5]
- Decembar 2011 [1]
- Novembar 2011 [5]
- Oktobar 2011 [7]
- Septembar 2011 [6]
- Avgust 2011 [12]
- Jul 2011 [18]
- Jun 2011 [1]
- Septembar 2009 [2]
- Maj 2009 [1]
