u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Baloni i mehovi
2014/01/04,21:55

 

 Ne bih o zeljama i prognozama. Ne bih ni o tuznim stvarima kojima je njlakse namirisati trag i pored ovih praznicnih trpeza. Ne mogu… I nisam prazan i izduvan novogodisnji balon sto se jos uvek klati na okicenom stropu.

     

 

Ja cekam pticice na prozoru i slusam njihove nozice sto grebuckaju onu sicusnu mrvicu koja se podvukla pod okvir, i ucim od njih. Dohvate li je slasno ce je iskljucati, ne uspeju li odletece s pesmom u kljunu. I probace ponovo, ovde ili na nekom drugom mestu.

Magle su zavile ovu jesen i zimu. Zamutile bilo kakav fokus. Razlilo se u neku sivu bez jasnih kontura, pa se sve preliva i uliva jedno u drugo.

Suma pokradena, opljackana, razgolicena s oziljcima svezih panjeva koje zlocinac vise ne zamazuje blatom i ne pokriva uvelim liscem ne bi li prikrio svoje delo. Obale sipke i klizave, oslobodjene korenja sto su je utvrdjivale, sad svoje telo rasipaju na put. Kao istroseno telo zene koje su mnogi koristili i otimali onu strast koju je ceznjivo skrivala s unutrasnje strane vrata nekih nasledjenih ormara u brizljivo isecenim i izlepljenim likovima filmskih zavodnika. Kolaz i mantra u koju suznih ociju utapa oci dok nasumicno iscrtava obrise usana jarko-crvenim ruzom…

U toj magli potpuno nejasnih i sasvim izgubljenih kontura nije lako uhvatiti objektivom, jasan ugao stvarnosti, ili cist zrak svetlosti, pa da se uz njega uzveres na nivo iz kog ce perspektiva biti bolja. Tamo negde gde su otvorenija vrata za prostraniju stvarnost.

Gde ormani imaju tajni prolaz, u kome vizija zemlje, okovane zlom kletvom Bele Vestice, ostaje prikacena na mestu iskrzanih postera, prepustena izbeljivanju vremena.

A, onda samo jedan mali zvuk nozica po simsu, i dozivanje jave u kome kosmari ostaju duboko gurnuti pod krevet, a tanka nit svetla omotana o kaziprst, za podsecanje da prolaz, ipak, postoji.

   

 

***

-Jel mogu s tobom? Jeeeeeeel mooooooguuuu? Jel da, da mogu?! Jel da?!

Tako sam ja mrcvarila svaki put mog oca kad je u vecernjim satima odlazio u svoj carobni kutak ili ti u kovacnicu. Mirisalo je na drvo, neku mast, vatru, metal i ko zna sta. Mirisalo je na toplo i radost sto smo zajedno i sto me trpi.

A, on je, svaki put, postavljao neki panj, mali tron, za mene. Ja sam stajala kao najpocascenija princeza i savesno, a da otac ne primeti, teskom mukom povlacila meh i raspirivala koks u kome je otac zagrevao, najcesce plugove seoskih ratara. Odavno u okolini nije bilo kovaca. Nestali su posle drugog svetskog rata. On, dodjos, u drugoj polovini pedesetih, zaludjen zanatima, nije odbijao da uci. Bio je: fudbalski sudija, masinovodja, kovac, rukovalac gradjevinskih masina, majstor za sitne popravke, ostrac makaza i nozeva… Bio je drug i neko ko ke umeo i mogao sve. Samo je vremena malo imao…

-Jel mozes?

Pitao je, skrivajuci osmeh pod gustim brkovima.

Znao je da ne mogu, al’ valjda mu se svidjala moja upornost.

-Mmmmoguuuu!

Stenjala sam ja, zajapurena i usredsredjena na loziste. Ma, nema te sile koja me mogla pomeriti, sa ovog trona blizine ocu.

A, kad se zar pojavi i prvi snop sitnih iskrica, razleti i zavristi kao Domaci iz Striborove sume, mojoj sreci nije bilo kraja. Sledio je let s trona, pravo, u najsigurniji zagrljaj na svetu.

Ni cekic ni nakovanj nikada nisu iskovali takvu ogrlicu…

     

 

 

Uselice se rode
2013/12/31,16:20

 

 

Posle jutarnje kafe, delica dana koji namrsteno branim neprobudjenom tolerancijom, jedna kratka toaleta, jer zensko je zensko. Bez maskare se ne ide ni do radnje. Sveto pravilo. Ostalo je visak i namenjeno je retkim prilikama, kao ustirkani stolnjaci i nadstoljnaci za prigodne svecanosti. I danas, tako, kuhinjske magije na dnevnom redu svake domacice, ali pre pocetka pocetaka kuhinjskih specijaliteta jedna ukrocena frizura za kosu. Pobacam po njoj sve snalice koje su mi dosle do ruke i suma sumarum jedna frizura a la pticje gnezdo, I to ne malu pticicu nego prolecnu rodu. Valjda me, nesvesno, vodila jucerasnja reportaza o drzacima na banderama, koje je elektoprivreda nesebicno napravila po vojvodjanskim selima. Napokon zrnce zdravog razuma! Nasmesim se kreaciji i zaboravim ogledalo. Zasucem rukave i…

Ustaju deca, vidim gledaju me zacudjeno.

-Jesi dobro?

-Odlicno, zasto ne bih bila!

Mirise kuca na zacine. Secka se, melje, muti, rastapa, spinuje, mesi i pere, pere. Gomile i gomile prljavih sudova. Kao da ih neko krisom dodaje i vadi iz zaboravljenih ormara i fioka, ma cini mi se da ih i pod krevetom neko skriva!

-Nista, samo pitam. Jesi izlazila negde, mozda do radnje?

- Ne, nemam to u planu za danas. Taja je u gradu, on je spoljnji momak, funkcionisemo preko telefona.

-Hvala Bogu, da nisi nigde isla!

Tu ih ja zacudjeno pogledam i naravno prihvatim onu varijantu smislenosti komentara, koja mi najvise odgovara. Kao, zabrinuta deca, umorna mama, bas lepo sto danas nigde ne ide… I tako to.

Usput proveravam memorijske mape svih recepata i sastojaka, sta imam, sta mi nedostaje… Nastavljam sa seckanjem, mlevenjem, mucenjem, rastapanjem, mesenjem, pranjem i pranjem; samo sto jos dodajem zavirivanje u rernu i mesanje varjacom zapocetih filova sto slanih sto slatkih. Telefon zvoni, narudzbine suvih smokvi, margarina, sira i sta god jos zafali imam kratak rok da se setim. U gradu haos, a muz sizi.

Ok. To je to. Vise nema ni prasine po coskovima dzepa, od silnih proveravanja da se nije negde zavukao koji dinar. Sad sta imam imam, ostalo ce biti snadji se kako znas i pokazi sta umes kad nemas.

A i tradicija da se ispostuje. Usputno zacinjena sa svim praznoverjima koje bih nekako, iako bas i ne verujem, ali da ne mimoidjem, ako se moze. Dakle, izmedju dva Bozica nikako pasulj! Zbog slutnje na sirotinju. U serpu i na stolu nikako zivotinja sto ceprka i baca zemlju unazad. Moze samo ono sto gura njuskom unapred, radi napretka u porodici… Pa, onda oni ekstra zahtevi, pojedinacno, za svakog ono sto voli…

Za vegetarijance, opet, posebno.

Dolazi muz, donosi sve po spisku i sa spiska skida sve one izmisljene i one druge svece i svetice zbog toga sto je on danas spoljnji momak. Mada, kad me ugleda, taj niz zgusnutih reci u neizrecivo i neopisivo, na trenutak prestaje i na tren, kao da se okaci maleni trag osmeha na ugao usana, tek da ga skrije pod brk koji se mrda. Ili se meni, onako usputno, samo ucinilo obnevideloj od silnih serpi i serpica, posuda i posudica.

-Uzmi ovo. To ti je poklon za Novu godinu.

-Pa, jesam li ti rekla da nema nista od poklona ove godine! Samo deci. Tako smo se dogovorili.

-Cuti i ne otvaraj pred decom. To je samo sitnica, ionako nisam imao za vise.

Strpam taj zamotuljak u dzep, negodujuci i mrsteci se, a u stvari bas mi drago i jedva cekam da zavirim u sadrzaj. Ali, pre toga, nastavljam sa seckanjem, mlevenjem, mucenjem, rastapanjem, mesenjem, pranjem i pranjem; samo sto jos dodajem zavirivanje u rerunu, mesanje varjacom i pripremanjem rucka za danas.

I, tako poklon osta zaboravljen u dzepu kecelje sve do vecernjih sati, kad poslednji sud ode bestraga cist i suv na mesto iz koga se nadam nece izaci bar tri naredna dana. Ruke, kad je sve gotovo, naravno, obrisu se o kecelju koja je i tako svedok i nosilac celodnevnog menija kao orden na grudima ponosnog i zasluznog vlasnika. Zasuska paketic i savest sa njom. Nimalo lepo s moje strane. Odsunjam se u kupatilo i izvucem zamotuljak. Kad ono…

Divne pamucne gacice, sa sve sitnim dezenom ljubicastih lala i finom cipkicom oko struka! Hej! Pa, ovo je radost nad radostima. Posle dve decenije (i kusur, sica) napokon nisu tangice za moju fatalnu privlacnost (naravno ovo je u pejorativnom smislu), jer taj koji je izmislio tange, definitivno, mrzi zene. Moj stav. Sve nesto se vrckas i okreces, ne od navale feromona, vec od trenutka kojeg vrebas da te niko ne ugleda, jer il’ te zasvrbi ili zulja ili…

Pamucne gacice! Divota. Udobnost i seksualnost, a sve u prilog savrsenoj zenstvenosti i stabilnom terenu, bez klizanja i izvlacenja istih iz…. Sa sve ljubicastim lalama i prolecem. Razvucem osmeh na sred kupatila i podizuci glavu sa poklona zapanjeno ukopam pogled pred likom koji me gleda iz ogromnog ogledala!

      

 

Joj! Frizura a la rodino gnezdo! Od jutros se nisam pogledala, a ja bih nesto o privlacnosti i seksualnosti.

Eh, i pocnem s vadjenjem snalica dok se nisu uselile rode.

  SRECNA I UDOBNA VAM BILA NOVA 2014. GODINA

          

Kad nestanu boje
2013/12/28,22:53

 

 

Glava na zamagljenom prozorskom oknu gradskog autobusa i pogled uprt u pomrcinu. Samo ulicne svetiljke kroz zamazana stakla rasprse svetlost na milione svetlucavih sljokica. Jos samo pahulje ispod da zaplesu pa da i u dusi zaigra ona zamrznuta figura koja je nekad napravila piruetu i ostala tako da ceka…

Iscitavam svoje tekstove i pred ocima vidim negative, crno-belo, bez boje. Umor je izbrisao kolorit i treptanje ne pomaze. Slika je zamazana i ruzna.

Sve upakovano i hermeticki zapecaceno postalo je lomljivo i krto. Odmotavaju se slajdovi i nizu pred titravim plamickom bozicne svece, a medju sklopljenim dlanovima samo jos jedan mali kraj koji klizi… Drzim ga nadom koja je iznad svega ovog sto zivim. Jos verujem da u nekom prasnjavom cosku, zapostavljenih dusa, cuci dovoljno dobrote, i da jos, poneka, mrvica zdrave pameti struji trazeci pogodno mesto da se zacne novi pocetak. Bolji za mnoge ljude u ovoj divnoj zemlji. Da se na horizontu ugleda buducnost bez okrajaka maglovite proslosti cija je tekstura pogodnija za oblikovanje vise nego glina u zamrljanim rukama grncara.

Buducnost koja ce biti planirana jos u casu kad dvoje pruze ruke i rese da krenu zajedno dalje. Ona, sto svitanja, podsecaju na rumene obrascice i miris bebe. Ona, cija je primamljivost, kao korica domaceg hleba izvadjenog tek iz rerne…

Da, taj kraicak drzim medju sklopljenim dlanovima, nad veselim titrajem bozicne svece.

          

Zimski dan na izmaku jeseni u par slicica
2013/12/14,19:45

 

Vatrica

U potrazi

Samoposluzenje

Dovoljno

Cajnik

Caj za dvoje 

Prijatno!

Od stanice do stanice
2013/12/07,23:40

 

 

Kazu, da iz nemira putevi vode kroz mnoge neistrazene lavirinte.

Kazu, da i nemira ima raznih. Varijeteta koliko hoces. Po skalama i ocitanoj amplitudi u rihterovim jedinicama od blagih do katastrofalnih…

A, kazu da iz nemira, ponekad, iznikne Mir…

Neko seme, uskovitlano na resetu iskusenja, ostane zaboravljeno na uzdrhtalom tlu. Nekim cudom prezivi svo podrhtavanje, lomove, odrone i lavine, i na samo jednoj cestici razbijenih stena, primiri se i ozivi. Pusti ponovo klicu na nestabilnom tlu.

Koliko nemira slicnih, isprepletanih u platnu prvog povoja golog tela, kovitla pod ovim plavim svodom cije visine natkriljuje beskonacno prostranstvo jos veceg, nepreglednijeg i jos vise nepojmljivijeg nemira?

Onda, epicentar, tako sujetno, smesno izgleda, smesten u nama…

Tip-tip!

Poruka.

“predavati se raspolozenjima, znaci polako umirati, ali ako svakodnevno pokusavas da budes veseo uprkos okolnostima, iznova ces se radjati”

Moja nadredjena Vila, ima sposobnost citanja misli na daljinu, dok zagledana u ogoljene grane trazim delic za dan koji plovi u ovom moru nemira.

Tip-tip!

“buduci da si samo ti odgovoran za svoje misli, samo ih ti mozes promeniti.”

Opet moja Vila.

Hm, da, nasmejem se. Onako u hodu pomislim uskoro ce Nova godina, i na vrtesci slika starog karusela provrti se ona noc na Petrovaradinskoj tvrdjavi uz cvarke i domace, rukom iskidane pogace, ukrasenoj tek jednim nizom nemarno okacenih sijalica.

Ona ume da cita misli…

Tip-tip!

“kad pomislite na osobu vi joj saljete misao, a misao je energija. Ta misao ce doci do te osobe i ona ce to osetiti.”

O, da!

Kao meki majcin dlan pred spavanje. Nista toplije ni mekse kasnije, sa vecim efektom plasta koji pokriva i cuva od nocnih senki.

Kap, jedna kap vere, jedan osmeh, ceo i jedna zelja ( moze i duze odstajala) u receptu za svaki novi dan, izmesano u kampaktnu grudvu za oblikovanje. Moze i duplirano, nije kvarljivo. Podeliti na vise delova i modlicama za novogodisnje vanilice, oblikovati po zelji i ukusu.

Tip-tip!

“verovanje i vera su dve razlicite stvari. Verovanje je bezvredno ako ga ne testiras i zivis. Verovanje koje je iskustvo postaje vera.”

Ruke, duboko zarivene u dzepovima kaputa, sad, ponovo pod prstima zagrevaju delic unapred pripremljene smese.

Tip-tip!

Na stanici pored koje prolazim, zaustavlja se autobus. Izlaze ljudi svako u svom pravcu zurno odlazi.

Tip-tip!

Ispred mene jedan siroki raspon ruku i osmeh na bucmastom licu coveka koga ne poznajem! Na tren, jedan bljestavi snop beskonacnih mogucnosti koje se vrte mojom glavom.

  

 

-Zagrljaj?!

-Ma, moze!-Osmeh je jos siri.

-Hej, hvala ti za ovo, ali…- odlazim nasmejana i sa strepnjom koja tinja…

Da sam pristala, mozda bih se i rasplakala u sirokom zagrljaju usputnog prolaznika? Ne bi razumeo…

Mozda, bih samo zbunila to prividno srecno lice pod cijim se osmehom nesto drugo krije?

Ko zna?

Tip-tip!

 

Lepet
2013/12/01,21:30

 

 

Iva je spavala u kolicima. Jedna lagana popodnevna setnja do parka. Jesen je naklonjena setacima. Rutina i put kojim se predje nebrojeno puta, a da uvek neka sitnica promakne oku. Ali nosu? Ne. Njemu nista ne promice.

Dok Saska cavrlja i skakuce podizuci svaki cas glas za onaj ton koji Ivu vraca iz najsladjih snova u histerican plac, Vesna je utisava blago, samo da produzi ovaj kratki tren predaha pre nego sto se zakotrlja zahvacen tajfunom energije trogodisnjakinje. Kakvi bi strmoglavi i gromoglasni vetrovi zahuktali lopatice vetrenjace kad bi se ta enegrija ukrotila?

Ma, cudno i juce joj se ucinilo da ovde nesto gadno smrducka. Da, bas tu na ovom uglu zgrade, prikrivene do drugog sprata platanima. Na mestu gde se balkoni prizemlja pretvaraju u oazu zelenila ogradjenu u male svetove privida, nad kojima i dalje ravnodusno stoje nanizani spratovi visespratnice. Tek mali stitnik neke platnene tende kao granicna linija razdvajanja intime.

E, tu na tren, jedan tanak pramen neizdrzivog smrada bio je dovoljan da raspali mastu i unese strah u zivot jedne obicne zene.

Zurnim korakom odranjala je razdaljine vecernjeg bulevara. Ulicne svetiljke poredjane u spalir nemih svedoka nebrojenih koraka, i dalje cute. Samo, vecernje magle, igraju igru iznenadjenja nestasno dobacujuci prstima vetra po prstohvat tankih niti, izvlaceci je u predju izmaglica sto se jos dugo kovitla i onda kad se svetla popale…

Telefon je zvonio. Uporno i dugo. Prenuo je iz nekih misli koje su iste te magle ispredale svake nove jeseni. Uvek iste, teske i grube, cije su niti grebale i zuljale do krvi, iako su odavno obmotane na vreteno zaborava. Vetar i magle i jesenje margarete zahvacene u kovitlac slika predate na cuvanje vremenu.

-Alo, zeno, pa jel vidis ti da imas tri propustena poziva?!

Vesna, se trgla. Glas je vratio u ovu prohladnu noc. Evo, i svetiljke se pale. Bila je vec ponovo, na uglu one zgrade od danas.

-E, sta da ti kazem. Nisam cula, nesto sam se zamislila…

-Nista novo. Jbt, pa ti si gluva skroz! Zvono ti je na najacem, imas ukljucenu i vibraciju. I… Nista! Pa, ti si cudo!

Tekle su uobicajene reci muza. Nije morala ni da slusa. U mislima ih je ponavljala uporedo s njim, kao pesmicu. Jedan osmeh iskrao joj se na uglu usana bas u trenutku kad se mimoilazila sa staricom koja je vukla nestasnog psa na uzici. Starica se instinktivno osmehnula. Na njenim uglovima visila je duboka samoca. Samo je pas odrzavao poslednju iskru u maglom natopljenim zenicama…

-Hej, ovde opet nesto gadno smrdi! Kao da se raspada les u nekom od parkiranih automobila ili je tu iza zida ovog prizemnog balkona. Fuj!

Uzviknula je Vesna u slusalicu, prekidajuci niz negodovanja upucen na racun njenog sluha.

-Sta si rekla?

Zbunjen glas s druge strane u iznudjenoj pauzi na prepad.

-Kazem smrdi neki les!

-Kakav les sad? Pa gde si ti?

-Kao i uvek u ovom trenutku. Istim putem, na putu ka kuci. Ma, nista. Mozda mi se i ucinilo. Bilo je samo na tren. ‘Ajde prekidam uskoro ce bus. Vidimo se pa cemo se ispricati.

-‘Ajde, cao…

    

 ***

Hu! I, ovaj dan se zavrsio.

Tezak, naporan k’o ova kisa sto ceo dan uporno sipi, razmiljala je Vesna. Devojcice su danas bile kao lavici u kavezu. Nije bilo setnje. Prostor zbijen energijom razvoja i bujanja novih bica. Suparnistvo, ljubomora, takmicarstvo, rucice punih pramenova svilene kosice i oci iz kojih vise bljesteci okeani suza.

Zavrsilo se bez tezih i vidljivih povreda, samo to je bitno. Poljubac i mahanje na odlasku ispecatiralo je primirje za utabanano sutra. Sad se vracala teskim korokom kuci. Ovaj put, bulevar je gutao nju. I ovaj mrak natopljen kisom spirao je u lokve pored ivicnjaka. Senka se teturavo lelujala, cas se izduzujuci, cas skracujuci, povremeno nestajuci u odsjaju pravilnih krugova lokvi sto se lagano cede oklevajuci, kao i ona, na ovoj etapi kruznoga puta ..

Oh, evo i stanica. Samo da sednem i naslonim ledja- mislila je Vesna-nema veze sto mi hladnoca mili kroz stopala i uvija se duz kicmu. Nema veze…sad. Samo da sednem.

Bljestavilo farova, zvuk grada koji neprestano tece svojim neumornim krvotokom buke i kisa. Predah je jos daleko, pauza je samo na kratko.

I, oci sklopljene prizivaju dom i toplinu…

-Slobodno?

Profrfljao je neki zdepast tip, spustajuci s visine od metar i osamdeset, svojih devedesetak kilograma. Lice skriveno ogromnim obodom nekog reklamnog kacketa, naglasavalo je ogoljenu lobanju. Oblost glave, naglasena za dva broja manjom kapom, samo se nadovezivala na kruskast oblik tela koje je sad, vec zavaljeno, sedelo pored nje i ceprkalo nesto po najlon kesi. Mirisao je na pivo i luk. Zasto to dvoje, udruzeni, imaju tako odvratan smrad?

Cutala je. Njen odgovor njemu nije bio ni vazan. Nije ni skrenula pogled, kraicak kojim ga je okrzla pokazao je dovoljno. Odbojnost se samo pojacavala i unutrasnji alarmi su tukli uznemirujuc ritam nadovezan na dan ciji se kraj vukao raskvasen nestrpljivoscu.

Samo par minuta i tip se podigao, odlazeci pognut, laganim patkastim hodom, gegajuci se cas na jednu, cas na drugu stranu. Kesa je ostala pored nje. Napola zavrnuta, s dve konzerve lav piva.

Fuj! Mogao je poneti bar smece-mislila je i pogledom otpratila siluetu.

Zastao je na par metara dalje, nekim teskim pokretom napravio poluokret i zastao zagledan u nju.

Uh, pa ovaj cita misli! Vidi te sitne zle oci… Brrrr…

Oh, evo ga bus!

 ***

Petak! Kraj nedelje!

Ma, dan je prosao savrseno. Skakutala je s mislima u planovima za vikend, jednako prateci ritam koracima.

Danas je vece divno. O, kako jesen ume da bude divna! Da, mislim da je i pored onog vretena, ostavljenog na dnu skrinje secanja uz miris bilja koje cutnjom utisava tugu, jesen najlepse godisnje doba!- mislila je Vesna.

Sreca je tako hirovita. Takne te nekim cudljivim gestom i dok je prepoznas ona se svije i odleprsa. A, tuga… Tako teska. Potone vukuci te zajedno s njom i posle ne mozes da isplivas iz sebe…

Tras!

Pred noge, u polumraku neupaljenih svetiljki, u senci nadvijenih platana, na uglu one iste zgrade, gde smrdi les, pade joj smrskana konzerva lav piva.

S vrha krosnji prhnu strah i ugnezdi joj se pravo po sred grudi.

 Srce je davilo u grlu grumenje vazduha zgrusavajuci ga u suve gutljaje pljuvacke, zapinjuci i cepajuci svaku iole razumnu misao. Strah je razvio krila masti i onaj les imao je svog ubicu u liku tipa od sinoc. S kacketom dva broja manjim i kruskastim oblikom tela koje se gega, lagano cas na jednu, cas na drugu stranu…

 ***

-Secas se kad sam pre par dana spomenula les?

Pitala je muza ispijajuci kasnu kafu, s nogama u njegovom krilu, dok joj je masirao umorna stopala.

-Aha…

Bio je to ton i zainteresovanost istih onih bezbrojnih muskaraca dok zagledani u fudbalsku utakmicu pricaju o proteklom danu.

-Ma, nista. Nije vazno…

Vrata je zakljucala dva puta. Zavese su navucene skroz. U tami sobe ustala je bezbroj puta do prozora, vireci kroz onaj mali deo u uglu sto je ostavila kao spijunku za osmatranje. Nocas dezura. Nema sna. Ne vredi da podize paniku kod svojih. Ko zna sta ce misliti. A, prica i nema bas neko cvrsto uporiste u cinjenicama.

Sta? Smrad? Les, koji samo u tom smradu ima neki oblik tela sto se krije u parkarinom automobilu ili u zatvorenom i zapustenom balkonu? Tip od sinoc? Ludak? Nesrecnik? Ocajnik? Samo prolaznik? Konzreva piva, koja je samo slucajnoscu (ah, kakve li slucajnost u velikom izboru piva) bila Lav?

Hm, sutra menjam pravac kretanja. Ici cu drugom stranom bulevara. Da, mogu i jaknu promenuti. Pa, i kisobran, budalo! Imas crveni! Alo! Hm… Ok.

A, a, a…Kako bi bilo da ja, ipak, ovo ispricam, onako mailom, nekom kome je ovo posao? Nekom koga kao znam, a ne znam bas licno. Sta bi mi on rekao na sve ovo?

Ludaca!

Uh, mislicu o tome sutra!

 ***

Redjali su se dani u setnjama i vracanju s druge strane bulevara.

Jakna i kisobran promenjeni. Frizura uredno u pundju zamotana, ni jedan pramicak da se zaviori.

 ***

 Posle cele nedelje obilazenja i zaobilazenja, maskiranja, preskakanja prepreka i likova izvajanih opipljivoscu straha veceg od ociju i zenica u kojima gori plamen cuvara, ohrabrila se da predje na onu drugu stranu i prodje istim putem, ali u sred dana.

Na uglu one zgrade sa platanima i s prizemnim balkonom zapustene bastice i dalje je smrduckalo, tek malo. Setajuci nehajno, s glavom i bradom podignutom sto, vise zaranjala je pogled u unutrasnjost parkiranoh automobila.

Tek, na korak ispred, pod tockom jednog, prasinom prekrivenim crvenim autom, lezalo je telo nepomicne macke. Cinilo se da je tu duze od nedelju dana.

Vreme i strah ucinili su svoje, a prica je potekla tek kad je osmeh isterao i poslednju pticu sumnje.

   

 

Uz put
2013/11/30,21:40

 

        

 

 

Jutros, na vrhove iznenadjenih krosnji,

isprepletenih pozutelim liscem i injem prvog jesenjeg snega,

oslonjeni nezno,

polusanjivo,

ljuljuskaju se najlepsi, na prepad, prekinuti snovi.

Preplaseni budjenjem otprhnuli su strmoglavo s toplih jastuka

i u brzini se pokacili na prve dostupne krosnje.

Sad, u predahu, cekaju lagani vetar da ih ponese do nekih sledecih snevaca.

Utisavam korake i preskacem barice samo da ih ne uplasim.

Razlili su se u nezno rumenilo pa izgleda kao da se oblaci stide.

Tek ponegde, jedva vidljivo,

svetlucavo prosarani strasom iskradenih suza sto se otkinuse iz onih dubina cvrsto zabarikadiranih kad smo budni.

Lagano, korak za korakom,

po tragu mirisa hleba i pod budnim okom najlepsih snova,

zasuskavam nocasnju moru pod nove i jace barikade.

Strepim,

izmigoljice se opet cim umorni strazar zadrema…

 

        

 

Naopačke
2013/11/24,12:35

 

 

 

  Jedno tras iza zalupljenih vrata na autu koji po vremenskim zakonitostima i uslovima, sluti poslednje trajanje ove nadolazece zime i dan koji u vazduhu nosi otezale oblake s mirisom pahulja sto, jos uvek, kruze trazeci svoj savrsen, jedinstven oblik. A, onda ukocen pogled, prikacen na razne casovnike, skazaljke i brojcanike, umoran od utrkivanja s istim, trazi predah na poslednjim listovima, cija se trajnost, okacena na poslednjoj cetvrtini uvele drske, preobrazila u zutilo zlatastih zrakova akumuliranog Sunca i poslednjim naporom, usporenog toka mili, mozda po prvi put, kroz mrezaste kanalice one druge zanemarene strane, s nalicja.

 

 

 

Sad, lice vise nije ni bitno. Spektakularnu glazuru sljustilo je neuhvatljivo vreme i njegove nevidljive skazaljke zbrisale su poslednji sjaj. Na nalicju, pod prstima kucaju damari godisnjih doba, otkucava vreme prolaznosti, jos samo korak ili dah ovog novembarskog vetra do bezvremena. Zavrtece svoju poslednju piruetu, lagano. Slecice se jos jedan novi sloj na kvrgavom korenu, ali samo tren pre toga, jedan zlatni odbljesak okrunice se i sunovratiti niz litice koje smo nesvesno podizali, otkotrljace se meko u neko drugo nalicje, bas ono kome smo pridavali manje vaznosti i kog smo nesvesno zagubili i pokopali u secanju…

Odmaknuta par koraka od praga, posmatram dimnjak iz koga se dvadeset godina nije promaljao taj tanki pramen veziva s niskim oblacima. U kosi nosim miris prvih plamenova od iverja okresanih trupaca sasusenog bagrema. Smederevac siri toplinu i vec njen dah nosim kao nezni trag na obrazu. Dimu nije trebalo vremena u neodlucnosti kuda ce krenuti, on ima tu neprekinutu vezu sporazumno ucvorenu, sacinjenu od iverja preko ispredenog plamicka, povezan s iskricama sve do samog neba.

 

 

Samo je nama sudjeno da dugo putujemo od nalicja do lica, ulepljeni u svakodnevnicu. Ponekad taj sporazum, kao i mnogi overeni i pecatirani, naprosto nema primenu. Lezi u nekoj zaboravljenoj fioci…

Danas je takav dan, od onih u kome ponovo nosim naopako i zbunjujem lica, cija se smusenost u glasu i neverica u krisom poluokretu iza mojih ledja, odbija o zubor smeha iz dubina koji me raspuklu zasiva najfinijim bodom zlatastog odbljeska natalozene nade.

Ovako povezana jos cu da trajem, makar i naopacke.

 

 

Dodji da te cmoknem
2013/11/12,23:25

 

 

Stojim izmedju moja dva sina.

Okrecem glavu cas na jednu cas na drugu stranu.

Skoro se nikad do sada nisam osecala ovako sitnom i malom.

A, bas juce je bilo kad su zurili da me nadrastu. Secam se da sam pre neki dan bradu naslanjala na svilenu kosicu mladjeg i smejala se njegovom razocarenju sto ti centimetri tako sporo rastu.

Sad sam daleko ispod tih glavica. Sicusna i mala…

Sad se oni smeju, a ja u cudu izvijam obrve i kriomice gledam na kalendar koji je juce imao onaj datum s drugacijim odnosima visina.

   * * *

Cavrlja, cavrlja i skakuce.

Uvek prisutna koreografija mahanja rucicama i skakutanja postrance.

Ponekad je zbunim i nateram da promeni ustaljenost kad spomenem cik-cak liniju.

Zapetlja se na trenutak. Nogice navikle u istoj pozi spotaknu se jedna o drugu, pa posle kratkog zastoja krenu naizmenicno u cik-cak skokove.

Ona se prepusti igri, ja svojim mislima.

Tek posle treceg ponavljanja shvatim da mi nesto govori.

-Molim Sonja?

-Dodji da te cmoknem!

Iznenadjeno, zastajem, spustam pogled i vidim te plave okice i osmeh pomalo razmazan lizalicom, sto je svaki cas primice i uz jedno gromoglasno SRK odmice od usnica.

Automatski se saginjem i dobijam jedno najsladje cmok s tragovima secera, po sred obraza.

I vec krece skakutanje cik-cak linijom, a ja svoj korak zadrzavam, da ne krenem u istom ritmu s njom.

          

   * * *

 

I, opet sam velika s centrimetrima na moju stranu.

Dok kalendar ne pokaze drugacije.

4.XI
2013/11/04,23:05

 

        

Zalepila sam se kao cicak.

Naporno i dosadno.

Cuvam taj san koji nosim kao zakrpljen, omiljeni dzemper.

Ogrcem ga bas po najvecem nevremenu.

Uporno.

U sebi nosi bockavost dugih ceznji.

Udobnost koja prileze uz povijena ramena.

       

 

Rastegljivost odlaganja.

Svrab od cekanja i promrzlih tabana od stajanja u mestu.

A, mozda i nije toliko vredan

Doduse, sad vise ne znam ni da li je moj ili sam ga usput kupila, mozda trampila na pijaci polovnih stvari.

Usiven, skriven u porub dzepa, pod levim dlanom.

Jos uvek ima tu moc da greje po najvecem nevremenu…

Topot
2013/10/25,23:28

 

 

Taj topot divljih konja,

jednako tutnji po unutrasnjem enterijeru.

Rusi postavljene prepreke i nosi na kopitima bele zastavice.

Samo vodene prepreke na tren se rasprse u iznenadne kapljice.

Kao cudljiva kisa koja se inati Suncu.

A prostor se siri u zaboravljene prerije vremenom ispregradjivane.

Jednom ce se zaokruziti u celo

kad se isprazne rafovi i na policama slegne zaborav.

Prstom ces preci najkraci put kroz lavirint,

shvatices jednostrukost u svim visestrukostima

koje su te saplitale

i reci ces:

bilo je vreme da konji ponovo galopom jure.

          

 

I pustices sve nanizane leptirove da se razlete,

raskitices dusu s jeseni,

ogolices svaki i najmanji izdan,

i ostaces miran dok konji zajedno s vetrovima budu jurili nekud…

 

Godovi u vremenu
2013/10/19,22:25

 

 

Pisala bih…

Al’ me nece reci…

Prekinule su onaj, krhki sporazum u cetir’ oka, okrenule mi ledja i otprhnule negde gde ih ne mogu pronaci.

Ostao je samo sapat i poruka:cuti neko vreme. Neko…

Vreme…

I nemir na mestu gde su bile. Gde su pokusavale da se smeste. Ugnezde…

Samo zulj i bolna tacka na mestu uzdaha u grudima.

I prsti sto se trude da nadomeste sva izgaranja u uzaludnim trazenjima po izlizanoj tastaturi. Samo se koce od hladnoce u zamrznutom pokretu gde krvotok zastaje na zgrcenim pregibima

I noci u kojima nema sna,

gde iz procepa dubokih i neistrazenih, a u koje uporno iznova i iznova zaranjam, osluskujem sustanje tih istih, potonulih, reci kad se uznemire i san odagnaju…

Primirujem ih ravnomernim disanjem i topline ruke s druge polovine ulegnutog kreveta.

Kazem, sve je tu i nema potrebe za nemirom.

Najbolji talisman skriven u grudima za sve iznanadne vetrove nenajavljenih prognozom, a ocitanih samo elektrokardiogramom na grafikonu ispisanog teskobom srca koje se trudi da uhvati ritam, neki svoj ritam. Frekvenciju nedostupnu ometanjima pritisaka svakodnvnice ciji se porubi kidaju na rubovima svakog razuma i logike.

Bezuspesna misija nabacivanja praha sasusenog lisca i latica uvelog bilja. Mantre za iluziju prikrivanja nesavrsenstva ove stvarnosti koja se obrusava i osipa bas na kosinama koje uporno vlaznim dlanovima podupirem…

Na sobnim vratima, na utisnutom furniru, ruke umrlog drveta, kvrgavim, izduzenim prstima, stite srce. Ostatak godova se razlio u nemi krik.

        

 

Tu zaustavljam pogled i cisteci svaku misao stvaram prazninu za jos jednu noc u kojoj se odmara telo a dlanovima cuva srce.

Vreme ce, cudljivoscu sudbine, naslagati preostalo u godove.

Drvece sigurno zna tajnu jer lisce je samo maska za umiranje, a boje nacin da prevara uspe.

         

 

        

 

        

 

       

Iz ruke u ruku
2013/09/28,23:00

 

 

Bozur, zvezdan, neven, zevalica, seboj, majcina dusica, nocurak, kadifica…

Plutajuce sifrovane slike, genetski kodirane, tek nekom senkom treperavog lista prelivenog jesenjim plamenom razbuktalih boja, podstaknute u kutku secanja, predatog tihom ceznjom ogrubelih prstiju mnostva zaboravljenih zena…

Onih zena sto su po dvoristima trazile jedan skriveni deo, najcesce pod prozorima zacadjenih kuhinja, tek da budu uvek dostupni umornom oku za onaj bljesak neznosti, koji skrenut s deteta koje lagano raste i tek pristavljenog rucka, napaja bojama nezahtevne radosti. Neznost latica tek procvetalog cveta ciji miris razbudjuje jutro ili kasno toplo letnje vece, sto golica nozdrve kroz raskriljene prozore i sapuce sve ceznje utkane u semenke prenosene iz ruke u ruku, generacijama.

Kutak, u kojoj osobenost duse bira boje cvetne vrste i sara kratkotrajni tepih tek nagovestenih mirisa snova i gde uvek uposlene ruke traze utehu i lek medju biljem. Pecat i potpis nepoznatih umetnica cija su dela ostala dostupna tek retkima, a razumljiva skoro nikom…

 

 

Zato, molim te, ne kidaj tek olako cvet i ne zanemaruj miris koji ti nezno dotakne nozdrve; cak i onda kad umoran i obeshrabren prolaznoscu, zabarikadiras sve prilaze k sebi…

Oni sapucu beskrajne price u kojima ljubav ispreda potku za nebrojene univerzume na kojima pociva ovaj svet. Privid je da ces moci bez njega. Tek obicni trik televizijskih iluzionista, sto proturaju svoju slabost i menjaju duse za sitne novce…

Moc je u tim rukama, sto prstima razbija grumenje jos zimom uspavane i hladne zemlje i s prvim ranim lukovicama zatrpava uvek iznova toliko potrebnu nadu koju ce seme ponovo sifrovano da prenese…

 

 

Menjaj ga svakodnevno za malu neznost.

Dobices, zauzvrat, mesto u nekom tajnom, najdrazem cvetu…

Zar je vazno
2013/09/20,23:05

 

 

Promenljivo i nestabilno, dva stanja sto se rotiraju oko ose mog oslonca za ovaj svet. Pogled na Bulevar nocu izaziva mi vrtoglavicu od jurnjave automobila i farova koji se smenjuju samo intenzitetom i bojom svetla. Vec sledeci tren pricvrscujem ga za vrh platana, senke koje se lagano lelujaju na oblakoderima u kojima samo prividno kulja zivot, smiruju me. Usporavaju… I, svaki put kad vrtoglavica preti da me povuce u muljevitu maticu, podizem pogled. Tu na vrhovima, vetar igra igru sa poznatim pravilima. Nema varanja. Sve se ponavlja u beskrajima onog vecernjeg neba sto na rubovima nekog zamisljenog horizonta, plamti bojom promene vremena u meteoroloskom smislu. Padace kisa. I vetar, igrace igru s liscem sto se odupire promenama. Neizbeznom.

U rukama vec dugo nosim ram u koji nikako da ubodem prve reci. Ne uspevam da zategnem platno…

Jednom ga previse, jednom premalo. Cas visi, cas ga nema…

Rastegljiv prostor u vremenu gde me nema… Uspnem se na vrhove krosnji platana i pustam vetar da me ljuljuska dok posmatram ovu drugu koja ponovo udeva reci za platno koga nema…

Na cas podeljena…

Jedna veselo dokolicari i zacikava, a druga uzurbano cupka u ritmu voznji gsp-a.

Kao onaj mladi pas koji je, prezrivo odbacio moje kokice i pronasao malo topline i ljubavi kod drugih, bolje snabdevenih slasnijim zalogajcicima. Malo hrane, par toplih dodira ruke, nekoliko neznih reci… Taman toliko da se s poverenjem sklupca na komad hladnog betona, pod noge prolaznih putnika. A, vec sledeceg trena paznju mu privlaci pripadnik iste rase koji veselo cupka uz dve dame. I, dok ovaj drugi hoda uz nogu, pomalo nervozno pogledavajuci pridoslicu , isto kao i dve dame, ovaj drugi skakuce slobodno praveci razmake vece od povodca/davilice. Njegov korak je veci i ne saplice se o ogranicenja koja donosi komfor i udobnost uzice u koju se uplice ovaj drugi…

I, mene zacikiva ova druga iz krosnje platana, iako se gubi na sve mracnijem nebu. Vidim joj seretski osmeh i razaznajem taj izraz i reci koje se gube u vetru, ali…moj povodac ne dopire toliko daleko, a mesec je pun i imam strasnu zelju da nocas zavijam na njega…

 

 

Nukleus
2013/09/08,21:50

 

 Jesen, u cije se boje tako lako uklapaju cirkuske satre. One okrugle, sto se poput pecurki preko noci podizu na, do tad, praznim gradskim poljanama. Splet od raznih kanapa u kome, istkano u sredini, lezi poput debelog tela lenjog pauka, cirkuski prostor za redovno isplanirane predstave izdresiranih zivotinja, davno otetih iz sredina u kojima su nekad slobodno sanjale…

        

 Guzva, sarenilo helijumskih balona, secerlema i slatke pene ispred, a iza kulisa tuzne zivotinje. Privezane i prikucane kocicima na ispasu osusene i izmrvljene trave, pretvorene u prah od protutnjalih letnjih vrucina. Leze letargicno prezivajuci sadrzaj zeludca nesvesne buke velegrada u kojima ih s prvim sumrakom zeljno ocekuju vesele okice znatizeljne dece.

        

 

A, vasariste svakodnevnice na popustima i besplatno dostupno svima. Na naslovnim stranama dnevnih i nedeljnih casopisa vesti koje redovno prate repertoar na glavnim scenama osvetljenih blestecim reflektorima moci. Savremeno drusvo velikog tehnoloskog napretka i jos naprednije drustvene zaostalosti galopira u buducnost, udobno zavaljeno u omiljene naslonjace, usredsredjeno i zagledeno u televizijske ekrane uzivo prenosenih cirkuskih predstava stvarnog zivota.

I, tako tu ispred ekrana, na izlizanim prostirkama, umascenih prstiju od usputnih grickalica koje zadovoljavaju neku neobjasnjivu kuljajucu glad u utrobama bica, stasava i preoblikuje se neka nova programirana rasa porocnih ljudi.

Ljudi bez pripadnosti dosadasnjim podelama drustvenih klasa. Gladnih, zlonamernih, prostackih, okrutnih, pohlepnih…spremnih na sve. Grabiti i uzimati, sebicno otimati. Odmah i sad. Meni.

Onaj drugi deo populacije, koji se otima cirkuskim pravilima u kojima nista nema smisla, jos uvek juri za Belim zecom i sanja snove gde ipak sve ima neki svoj razlog i gde jedinu izvrsnu moc ima ljubav. Jezgro oko kog pletu sarene niti svog univerzuma u kome nema zrtve i patnje drugih. Nukleus, na kom su sagradjene sve one gradjevine u vazduhu cije su magistrale povezane i isprepletene visecim mostovima na krilima sarenih leptirova sto ih prenose lako nad mracnim ponorima stvarnosti.

A, onda u taj nukleus, koji gradis upornoscu mrava radilice, napadne sicusna crna rupa iznenadne bahatosti i obesti nekog pripadnika novonastale programirane rase i to drugog skolskog dana, kad jos uvek bezazleno ispracas dete u okrilje zdanja, gde naivno verujes da je to jos uvek hram gde um caruje, a snaga ostaje za neke klade na gradilistima ili sumariji.

Ali…

I, onda ta crna rupa, u jezgru sopstvenog univerzuma, za tren, napravi haos i vise ne hodas uspravno, nego pod silom neke nove gravitacije, u kojoj vlada strah za ono najdraze sto predstavlja osnovu tvog daha, savijas se lagano, noseci ogroman teret brige, povijen nemoci da zastitis ono najdraze, od onih kojima jednostavno, samo i jedino nedostaje ljubav…

Na ulicama velegrada, gde tuzne zivotinje letargicno prezivaju uvele travke s ugazenih poljana, koje, mozda, uporno u svoje secanje prizivaju likove zaboravljenih rodjaka i obrise stepa i nekih prasuma odakle su ih jednom davno otrgli i oteli…

         

         

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 20 21 22  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu