u potrazi
trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....
Zato, korpa i suma. Priroda, ptice i cvece...
I, boje!
Zatvoriti se u osamljenost, oslobodjenu ega i dati svojoj kreativnosti na volju.
Tu, odmah iza poslednjih zgrada sakupio se jedan mali prostor. Samo na prvi pogled jos uvek netaknut i svoj. U njemu mlade vrbe svakoga proleca ponavljaju isti obred. Okruzene trskom sto susti poradjaju nove, mlade listice. Rit, zivi ritmom kise i vetra. Njise se u religijskom ritualu obnavljanja i razbudjivanja. Poneki krik uplasene ptice rasece tisinu na kriske. Rasparca jutro i rasani sunce sto sanjivo u trski drema.
Zivi zivotom kise i vetra.
Tik uz beton i sive bedeme podignute za odbranu ko zna cemu.
I, svakog proleca, negde u martu il’ pocetkom aprila, najlepseg meseca radjanja i obnavljanja, zaleprsaju crni leptirovi spaljene trske. Uzari se taj mali prostor divljine i plameni jezichci polizu tek rodjene listice vrbe…
Ostane gar i crni trag pupova koji su tek poceli da se bude.
A, onda padnu kise!
I, speru!
Sve crno odnesu u dubinu i pepeo postane tlo za rodjenje novih zelenih vlati trava.Neverovatnom lakocom iscure boje iz nagorelih grana i
raspe se miris zivota na tom delicu koji jos uvek zivi ritmom kise i vetra, uprkos svemu...
Mozda je upravo vetar, u trenutku dok sam zmurila i prepustala se suncu,
prevrcuci zustro stranice knjige,
razvejao sve reci koje sam danas htela napisati.
A, one, onako na prepad otkinute sa stranica danasnjeg dana, ostale da leze u travi.
I, nista vise nije moglo da se zapocne, da se sroci…
Ostale su ukotvljene u suncanom danu, na travi, uvijene u vetar,
reci, knjiga i ja.
Sidro je utonulo u belinu praznog papira,
iz pera se razlila tisina, samo se sunce zuboreci,
prelivalo iz onog coska neba
na moju stranu.
Hm, zar vec mart.
Izgleda da sam toga postala svesna tek kad otvorih blog i sa zaprepascenjem shvatih da nema ni jednog teksta! Kalendarski vreme leti. Kod mene tempo ubrzava odmah posle Nove godine.
Osmomartovska guzva. Stizu porudzbine, nizu se korpice. Cutim i radim. Ne smem ni da kazem da sam umorna. Posle perioda u kom je posao skoro zamro, ovo je pravo prolece!
Ne stizem u setnje i nemam nekih prica. Vezu sa prirodom i sklad odrzavam sa mojim gugutkama.
Juce su me pocastile ljubavnim plesom ispred mog prozora.
Nase poverenje i prijateljstvo se svakodnevno produbljuje. Evo, i sad dok ovo pisem, gugutka (jedna, ne znam gde je druga) stoji na grani i gleda me zainteresovano.
(slika sa neta)
Verovatno sam joj zanimljiva u ovoj pozi, pogleda uprtog u neko svetlo sto blesti :)
Bilo bi nemoguce objasniti neobjasnjivo. Zasto ljudi sede okruzeni gomilom stvari koje su napravili, udaljujuci se sve vise jedni od drugih, otudjujuci od samih sebe?
Da... Tesko objasnjivo.
Nedostaju mi setnje... U njima obnavljam i sakupljam energiju.
Dodir biljaka i meke, vlazne zemlje... Miris svezine i vetar koji ispira buku i shumove svakodnevnice.
No, uskoro ce setva. Mesec je u svom laganom rastu i zaokruzivanju, vreme najpogodnije za spustanje semena u tople leje.
Radujem se!
Da, sve u zivotu je tako: u nasem duhu ima odjek samo ono sto na njega lici!
Pozdrav....
I, ove zime ostavljamo za sobom par okracalih pantalona, jedne trenerice bez kolena,
dva duksa ciji rukavi se cudom "skupise" od pranja i
dzemper koji sam tako s radoscu strikala.
Ove zime pored slozenih, preraslih stvari, ostace zapisan u srcu i glas decaka.
Decaka koji prolece ceka sa produbljenim glasom, glasom koji lagano mutira,
u glas muskarca.
Glas, koji mi je nov, pomalo stran, a tako drag i tako sladak.
Za oktavu malo visi, jos uvek u nekim recima piskav, al' glas koji prate i malo zacrnele nausnice.
Pomalo zatecena brzinom odrastanja, pomalo nespremna i iskreno pomalo i tuzna, zacikavam ga ovih dana tek da se naviknem na taj novi glas.
Pa, kad iznerviran onako slatko "zapisti" spustam pogled i glavu da mi ne vidi osmeh na licu.
Ove zime, tek, nastrikah prsluk za velikog muskarca. Treceg u nizu. Prsluk koji ce moci da se nosi dok se ne "podere". Ne, one malene sto se prerastu, pa se paraju i sire u vece. Nego, pravi pravcati za pravog, malog-velikog muskarca.
U cast rastanka od malih stvari saljem vam malo velikih krofni!
Lepotica na fotografijama zove se Suncica.
Hoce li neko oterati ovog psa? Hej, vreme je za rucak, a on se pravi blesav!
Ma, samo ti sidji, gledam ja svoja posla. Ni ne primecujem te, (dok ne sidjes
).
p.s. steta,nisam stigla ovo da ovekovecim tacno u podne, al' tada Suncica i nije bila u manjezu ;)
Svetiljke se nisu upalile.
Sicusne senke, kao musice, zbijale su se u roj. Pokretljivost roja brisao je i razvlacio oblike dana. Sivilo je obmotavalo koprenu neprozirnosti. Noc se lepila po umornim kapcima. Ulice su za trenutak oslepile. Pristojna stvarnost tonula je strmoglavo i povlacila nit koja je parala sve znano i prepoznatljivo. Sve se brisalo i potiralo pred gustinom noci.
Svetiljke su ostale pogasene...
Slepe oci, i dalje, drhtavom rukom crtaju kroz tminu. Snagom secanja nespretno nadomestaju lik zapamcen u ogledalu. Vreme je ostalo razapeto izmedju nesigurnog svitanja i osutog sutona.
Noc stvrdnuta kovacevom cvrstom rukom. Rec "noc", ko je skovao?
Ko je skovao i ostale reci?
Svetiljke su cutale u mraku.
Sat je mrvio haos...
Umesto brojcanika leprsale su fluoroscentne reci: sreca, ljubav, radost, tuga samoca... Skazaljke ih nisu doticale, neuhvatljivo su kovitlale po zacrtanom krugu.
Mesec je razbio igru.
I, umesto reci ostali su samo brojevi koji nista ne imenuju, a svima znace isto. Jedino su osecanja ostala neprepoznata i neimenovana...
Ulicno svetlo je proradilo.
Jutro provejava pahulje s neba koje se mukom poradja dok svetlost zgusnutu noc lagano para i odmotava. San ne napusta telo. Naslanjam celo na ledenu povrsinu prozora. Glatkoca stakla bistri um.
Dah ocrtava svoj trag... Tren potpune odvojenosti i osamljenosti od citavog sveta... Samo para sopstvenog tela koja stvara mocnu membranu od stvarnosti.
"Mudar je onaj ko se zadovoljava prizorom sveta"- RIKARDO REIS
"Umesto da zivimo zivotom ljubavi, ljudi uce da lete. Lete vrlo rdjavo, ali prestaju da uce zivot ljubavi samo da bi naucili bilo kako da lete"- TOLSTOJ
Citajuci postove, ovde na blogu, ponekad se pokrenu secanja, zatrpana lavinom vremena i nekog zivota izmedju. Ponekad se razbistri magla zaborava i pogled unazad ukaze na trenutke, koji svetle k’o razasute iskre zvezda na delicu neba otkinutog za svakog pojedinca, za svakog od nas. Uramljenog trena, jedne licne sudbine, u ramu obicnog zivota. Tako me domacicin post
"Postpraznicna" podsetio na jedno uramljeno vreme, okaceno davno na zid zaborava...
Bio je jun. Topao, sparan. Vreme kad se planovi za letovanje pocinju polako realizovati i ostvarivati. Svratih do prijateljice, pozvala me na kafu. Obozavala sam njena dva klinca! I, koristila sam svaku priliku da ih vidim i malo se poigram sa njima. Ovog puta nisu bili kuci, ali za stolom je sedela jedna mlada zena. Neobicno lepa, izrazito mrsava, visoka, duge crne,ravne kose i najprodornijih crnih ociju koje ikada ugledah kod neke zene. Zvala se Sonja. Pomalo zapustenog izgleda, izrazito nervozna i sa cigaretom koju nije ispustala iz ruku.
-Hoces da ti gledam u solju?
Pitala me, zagledana u moje oci ne trepcuci.
-Naravno!
E, pa to je bilo vreme redovnog okretanja solje i raznoraznog tumacenja izmedju nas prijateljica, koje smo znale sve jedna o drugoj. Ovo je bilo drugacije, prvi put vidim Sonju. Hm, pa sto da ne, ne verujem ja bas u to, al’ zabava je zabava. I, tako Sonja krene s’ pricom:
-Sama si, al’ od skora. Nisi htela da se udas. Pitao te par puta. Odbila si. On je ljut na tebe. Ne oprasta ti. Imas sveca. On te cuva, ne plasi se. Jak ti je zastitnik. Al’ ipak ces se ti udati ove godine, pred sam kraj! Nemoj da se smejes, pazi kad ti kazem, udaja ti stoji 100%
S’ prvim njenim recima nisam vise disala, samo sam slusala u potpunoj neverici. Citala mi je skrivene misli. Zakopana secanja, koja nikada ni sa kim nisam delila. Da, nisam htela da se udam. Ne za njega. Za druga koga sam obozavala i sa kojim sam delila svaki novi vic, pauzu i smeh. Tada sam naucila da nema muskog- zenskog prijateljstva, sve se to vremenom pretvori u ljubav i patnju za jednog ili oba. A, on me na rastanku ispratio kletvom:”Da Bog da, da celog zivota gradis kucu i nikad je ne sagradis.” Ostala sam ukopana, ne zbog sujeverja, vec reci i namere koje su one nosile. Ne verujem u ciribu- ciriba stvari. Verujem samo u Dobro i njemu se obracam kad god osetim teskobu i nemoc. “Pa, ako sam zasluzila neka tako bude kako kazes.”- okrenula sam se i nikad ga vise nisam videla u zivotu, no nisam ni zelela.
Ipak, te godine sam se zaista i udala. Sonja je bila u pravu. Kucu jos nisam zavrsila, al’ ne zbog kletve nego zbog nedostatka novca. No, poenta cele price je u svecu. Onom sto ga je spomenula, kao zastitnika. U jednom trenutku moje ogromne slabosti, gotovo ocajanja, setih se njega.Cvrsto zatvorih oci i snagom neverovatne zeleje, zamolih ga za ideju! Ideju, da prezivim u ovom svetu. Da ga lakse podnesem i prodjem obalom neokaljano, bez hoda kroz mulj i blato...
I... Tada sam pocela da pravim ove posude, dugo sam ih prodavala za dosta dobru cenu, a ideje su se kasnije nizale same od sebe...
Ove, najdraze su mi ostale za uspomenu.
Slucajnost? Religioznost? Vera? Kao univerzalnim i jedinstvenim kreacijama svemira,smatram da je to sve u nama duboko ukorenjeno, zasuskano i samo ceka iskrenu, snaznu zelju da pokrene svu pozitivnu kreativnost i originalnost koju svako, ponaosob, ima...
Nazdravljam i od srca zelim,
mojoj novoj komsinici, malenoj Milici,
(koja je juce "dosegla" citavih 920g.)
izlazak, krupnim "zamasima" malenih krila, u ovaj sareni lepi svet!
Sa nestrpljenjem je ocekujemo.
p.s.citamo se naredne godine, poljubac...
Korak po korak. Oko mene rominja tisina... Dan lagano klizi I rasplice se k'o klupko konca. Nit vremena razvucena i uskladjena sa stopalima. Sa hodom kroz dremljivost jednog popodneva, ususkanog, jos uvek, u jutarnju maglu. Put uvek isti. Znan. Nehajno posut liscem i neredom koju donosi ova penusava jesen. Znam, svaka moja setnja, svaki korak, zavrsava u sumi. Prija mi ta zamrsenost grana nada mnom. Obavija svojom blagoscu, mirom, ponistavajuci, u potpunosti, pojam vremena. Ambijent zamagljene proslosti, neposredne stvarnosti i buducnosti koja nista ne znaci i, ovde na ovom mestu, nista ne predstavlja. Tisina, utkana u svod sumski, nosi duboku postojanost karijatida, sa nezainteresovanim stavom prema ocajnickoj stvarnosti. Suma, u kojoj pored sve bede ovoga sveta, osecas istinski trenutak duboke, iskonske srece...
I, posle niza godina, razmotan kraj klupka zavrsio se tacno na tom mestu. Tu gde sam svesno postavila neprobojni prolaz od brsljana, sa paucinom zaborava tkanog nitima nemogucnosti zaborava i oprosta. Po prvi put, razgrnuh strah i sumske senke, sa resenoscu da razumem i shvatim... Prodjoh kroz tunel spletenog siblja sa strana . Kroz polumrak zaraslih staza. Kroz tisinu prevarantski mirnu. Sa slutnjama koje guse. I tu, tacno na mestu gde potok presreca stazu i otkida je od svog umisljenog puta, ugledah drvo koje prepoznah! Raskrsnica sa znakom. Samo za nas, koji smo te voleli ovako jako, to je nadgrobni spomenik tvog poslednjeg pogleda u nebo i tvog poslednjeg izdaha. Raskrsnica, na kojoj si otisao nekom nevidljivom stazom, a kao pozdrav ostavio svoj sesir i stap da znamo da si dobro. Jer, mora da ti je tamo bolje, cim si otisao bez stapa od koga se godinama nisi odvajao. Jel’ tako?
I, sad znam, napokon! Nisi tek tako odabrao ovo mesto da iz njega odsetas sam na pasnjake nebeske, nezne. Legao si u mirisljavu razbarusenost lisca i korenja da predas umorno telo plavetnilu sto viri iza ovoga utkanog granja... Razumem te po prvi put ovako... I, volim te jos vise.
Akcija humanosti "USVOJI GRKA".
Potrudite se, nemojte biti egoisti i ucinite "dobru stvar".
Zove se Sakis Rouvas i izabran je za najlepseg muskarca na svetu
Sad mozes da zatvoris usta i vratis se svakodnevnici...
Ovo moras proslediti!!!!
Da, praskom hiljade crvenih latica
prhnu u nebo tresnje rumene,
od muzike tvoje.
Da, ti prsti polete ko noge, bose devojacke,
dok iz grozdja zrelog, sokove cede.
Da se razmile tvoje ruke
po snovima koje sanjas.
Da ti muzika potece
k'o vino bremenito jarkim suncem leta,
i da ti bude krov i stit nebeski na putevima koji su pred tobom, mili...
p.s.za mog prvenca, muzicara...♥
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Jul 2018 [1]
- Maj 2018 [1]
- Mart 2018 [2]
- Februar 2018 [2]
- Jul 2017 [1]
- April 2016 [1]
- Oktobar 2015 [1]
- Avgust 2015 [2]
- Maj 2015 [3]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [1]
- Novembar 2014 [1]
- Septembar 2014 [1]
- Jul 2014 [2]
- Jun 2014 [1]
- April 2014 [1]
- Februar 2014 [3]
- Januar 2014 [1]
- Avgust 2013 [1]
- Jul 2013 [1]
- Februar 2013 [2]
- Januar 2013 [4]
- Septembar 2012 [1]
- Avgust 2012 [1]
- Jun 2012 [3]
- Maj 2012 [4]
- April 2012 [1]
- Mart 2012 [3]
- Februar 2012 [2]
- Januar 2012 [5]
- Decembar 2011 [1]
- Novembar 2011 [5]
- Oktobar 2011 [7]
- Septembar 2011 [6]
- Avgust 2011 [11]
- Jul 2011 [18]
- Jun 2011 [1]
- Septembar 2009 [2]
- Maj 2009 [1]
