u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Krhki trenutci
2013/09/01,21:55

 

 

Navikavam se na duge prave staze i siroke bulevare. Ne ide mi lako, navikloj na krivudave stazice zapinjem na svakoj neravnini “izrasloj” na ravnom.

Ne planiram. Sta vredi u ovoj stvarnosti tako tragikomicnoj…

        

 Umesto planera u rukama nosim hvataljku za leptirove onih krhkih trenutaka srece u malim stvarima. Zajedno sa kisobranom ubrajam ih u stalni pribor svakodnevnog nesesera.

I, pazim da u mimoilazenju ne prodjem pored neceg ili nekog vaznog. Zato mi je pogled za nijansu postao prodorniji u trazenju svih sitnica uklopivih u pejzaze onih obicnih nada lako pretvorljivih u stvarnost. One druge, i dalje rado, protkivam u blestavo bele oblake I pustam da ih vetar raspara u pravcu u kom god hoce. Priznajem, nespretno izgledaju ovde i potpuno su neostvarive sopstvenom tvorcu, mesto im je u nekoj bajci, a nebo je pocetak mnogih. Ili kraj…

        

 U stvari, nije ni vazno. Ranije ili kasnije slozice se sve na svoje mesto i mnoge nerazumljive stvari sad, imace neko svoje objasnjenje, meni. Jednom…

Kad se zagledam u predjene perone imace valjda neki svoj smisao sve ovo?!

        

 A, jesen stize, nazire joj se miris i boja u dunjama koje danas uslikah u svom vocnjaku sa novim prijateljem koji me ponovo usrecuje i raduje svojom nezgrapnoscu prerano izrasle bebe nesvesne svoje velicine i tezine.

        

 

        

 

 

Beli organdin
2013/08/31,22:25

 

  

U neke poglede je tako  lako zaroniti. Isplivas cist i osvezen.

Iz nekih ociju ne izronis citavog zivota…

Od nekih najezen pobegnes, mada ni sam ne znas o cemu je rec. Dovoljna je samo ta jeziva slutnja koja se na mahove u dubinama ocrta poput krugova zlosutnih virova u mutnoj reci…

A ona?

          

 

Sretnem je ponekad,mada vrlo retko, i to obicno u predvecerje na autobuskoj stanici. Sicusna i krhka, tek blago nasminkanih usana ruzicastim karminom, povijenih, uskih ramena prema unutra; negde pri kraju sedme decenije zivota. Zraci mirom i blagoscu, obelezena imenom znanja i mudrosti, i uvek spremna na neku nenametljivu sentenciju tokom razgovora. Kad god je ugledam iz secanja mi izrone zute mirisljave dunje. Vidim je bas u toj toploj, titravoj auri mnogostrukih asocijacija.

Sa finom geografijom prozivljenih i potisnutih osecanja, ucrtanih u tanke linijice oko usana i uglova ociju koje se smese…

I svetli. Svetli sva blestavo bela od dobrote kojom obiluje, a da toga uopste nije svesna.

Samo par reci izmenjanih sa njom dovoljno je da te prelije sjaj istih pa da i sam pocnes neobjasnjivo da blistas…

Bila je jesen, tek navrsenih pola godine od kako je sahranila supruga, sedela je zamisljeno, otsutno zagledana u lisce s kojim je kovitlao vetar po drumu…

Tad i samo tad, izmedju dva neka poluuzdaha, tiho kroz jedva cujan poluglas, spustenog pogleda na vrh prilicno iznosenih cipela, prosaptala je: “Eh, a moja draga majka, tako se radovala mom diplomskom i zavrsenom Pravnom fakultetu… Sila mi haljinu od belog organdina… Kad bi samo, jadna, znala da sam citav zivot nosila tudje… Ali nije da mi je smetalo, samo nije moralo bas uvek tako…”

Da li…?

          

U potrazi za prolazom
2013/08/25,21:35

 

 

I tako, taj dugi prolaz duginog puta od ovog prasnjavog zemaljskog sto se lagano prekriva suvom travom, do onog ocaravajuce plavog neba rasprsi se nagomilanim neresivim problemima…

Bezeci od ranjavanja u zastitu neranjivosti lepote.

Mehur od sapunice.

Kula od karata na vrhu belog oblaka…

Placenta, ciji davno izgubljen osecaj zastite trazim, cim osecaj gusenja postane nepodnosljiv.

Prolaz, neranjiv, siguran, zastitnicki, cist i blistav kao plavo nebo.

A, onda shvatis da pukotine nastaju sa svakim korakom dok gledas gore i da je neranljivost utopija s kojom moras da se sazivis, zauzmes polozaj za nekom barikadom od ptica i suncokreta.

Univerzum u tebi zivi.

I dok ceka taj beskraj bez vremena, razdire ga teskoba prolaznosti stvarnosti s kojom se gruvas isprsenim grudima noseci srce na dlanu, bolesno verujuci u iskrenost i istinu pisanu nestalim civilizacijama…

Istinu, ciji su parcici i delovi razbacani po smetlistima nagomilanih, odbacenih stvari plasticne buducnosti, sa iskezenim osmesima blestavo krvolocnih zuba.

I, zagrcnes se od nemoci…

Od proslosti koju imas i buducnosti koju nemas, a tek treba da je steknes.

Od rasprodaja istinskih vrednosti na kojima stoji iskrzana i pozutela tabla necitkih cifri izbledelih od cekanja kupca po uglovima zaboravljenih antikvarnica.

A, u neko predvecerje, samo topla ruka voljenog u ruci da znas da zivis i da si ovde od krvi i mesa i da je to jedino vazno dok se ne uspnes putem duge.

I, opet, udahnes duboko poslednji molekul snage, alhemijom mocne ljubavi stvoren, zaronis u trulez koja se siri i sklopljenih ociju, po secanju, nastavis da modeliras onu viziju nastalu u zanosu dok gledas vrhunsku lepotu neunistive vaseljene…

 

 

Разбрајањa
2013/08/13,22:30

 

 

 

Ситни јутарњи ритуали употпуњавали су Светозареву свакодневницу. Навике вишегодишњег понављања окореле су сваку његову жељу за било каквом променом. Пуко пристајање без неког посебног разлога за живот. Само још једна у низу навика. Исти број корака од кревета до купатила, знао је жмурећи доћи до њега. Само тихо одбројавање у ноћима без месеца, када га је потпуна помрчина тешила и скривала од сопствене сенке на зиду. Није волео те издужене ноћне прилике. Нарочито не оне које су долазиле од уличног самотњака, истог оног канделабра који га је подсећао на долазак у овај стан. Имали су подједнако стажа и он и канделабр. Чинило му се да га тај улични ветроипир ноћима исмејава и намерно се игра са његовом сенком издужујући је преко целог зида и пола поцрнелог и напрслог плафона. Радио је то изнова и изнова са страшћу старог ексцентрика осуђеног на самовање и свешћу да је и овај други у истом положају само што тај нема ту привилегију да се поиграва са његовом сенком. Све док Светозар није стекао навику да на улични прозор сваке вечери навлачи масивни дрвени шалукатор. Тад је престала игра и настао је период вишемесечног прећуткивања и избегавања ноћних сусрета старих дугогодишњих пријатеља.

Исти број потеза бријача са једне па са друге старне образа био је само наставак сулудих цифри које су подривале његову самоћу. Откако је остао сам без своје Смиљке, цифре су даноноћно плеле мрежу око њега. Милилe су и продирале кроз поре стрпљивошћу паука у вечитом чекању жртве у заседи. Није их се могао решити, више никако. Испочетка су биле занимљиво друштво, разбијачи тишине и сопствених непожељних мисли. Лако су одбијале све оне узнемирујуће откуцаје који су се тихо јављали по сред груди. Чим се први откуцај јави и најави онај грч пред паралишућoм боли, крену бројке. Лагано се заврте ко ситни ноћни лептирови око светиљке и својом сенком разбију тај први талас ваљајући туге. Остане само влажни траг, а од силине таласа не остане ништа. Распу га бројке у ситне капи које се опет претворе у цифре и тај дуги непрекинут, незаустављив низ се протежe у недоглед, а почетак му је био онај тужни новембар кад је газећи први мраз и ломећи кристалне травке, раме уз раме са сином, дугом гробљанскoм стазом испратио њихову Смиљку. Од тад га и оне прате, а има томе већ пуних пет година.

Пар капи Бриона на смежуран длан избраздан ситним годовима урезаних година, онда лагани кружни покрет са другим преклопљеним дланом и благо тацкање образа за покретање циркулације лика који га је свако јутро дочекивао у раму старог огледала. Чинило му се да је лик свакога дана све више добијао неки глинени прашкаст изглед па му је умивање после бријања причињавало опасан ризичан посао спирања и разливања увек новог слоја у сливник лавабоа. Плашио се да га једном више неће моћи препознати јер слојеви су бивали све тањи, а лик који га je јутром дочекивао, све магловитији и нејаснији…

Данас је имао среће, лик му је био познат и као да је имао мало боје у себи. Можда је пролеће унело дашак свежине у зрнца налепљене глине или се увукао мирис јуче купљеног ђурђевка на пијаци који је остао ноћас поред њега на ноћном сточићу са Смиљкине стране брачног кревета. Суботом је редовно одлазио на пијацу. Навика коју стичеш градећи породицу, а коју не губиш ни онда када се поруби рашију и распарају, када се рамови са породичних фотографија расуше па се слике саме од себе годинама помало искриве и стоје под неким чудним углом смешно напуштене. Сада је само куповао пар килограма воћа, нешто поврћа и обавезан букетић неког лепог баштенског цвећа. Недељом му је букет правио друштво и разбијао самоћу онако стављен у малу кристалну вазу на Смиљкином ноћном сточићу. Имао је ту чудну навику да се расприча са букетом. Причао му је целонедељни репертоар своје свакодневнице. Темељно до у ситнице, као да је било толко тога прећутаног, отежалог од наталожених неизговорених речи … Недељом после јутарњих ритуала нежно је вадио један стручак из букета и стављао га у рупицу на реверу свог поштарског сакоа , од кога се није одвајао скоро пет деценија. Чак и онда кад је отишао у пензију настављао је да га носи свакодневно са истом дозом поноса и оданости униформи коју је носио часно већи део свог живота.

И сад, после бријања и четкања седих уредно штуцованих бркова, гестом који носи неки побожни чин, пажљиво је провлачио крхку стабљику мирисног ђурђевка и прстима меко намештао сваку појединачну главицу белог цвета. Још само последњи детаљ. Био је то стари филцани шешир, увек уредно окачeн на руб великог огледала поред излазних врата. За њега је био посебно везан. Носио га је двадесет година. Био је то поклон од његовог сина јединца. Још се сећао дана када је Саша матурирао, баш на његов рођендан, и кад је донео лепо запакован поклон у округлу кутију. И сад види тај младалачки сјај и варницу по сред зенице његовог тамног ока и благи осмех на уснама док је с нестрпљењем чекао да он отвори поклон. А, није да се није изненадио, И то не мало! Много! Није могао да претпостави одакле Саши идеја да му купи сиви шешир од најфинијег филца. То је била његова давна жеља. Потајно је замишљао, скоро сваки пут, кад би се спремао на посао и равнао крајеве свог поштарског сакоа, намештао кравату и крагну, како би уместо оне помало једноставне поштарска капе боље уз униформу пристајао шешир.

          

 

И, ето! Саша му је читао мисли. Загрлио га је снажно и после дуго времена пољубио тај драги образ свог већ одраслог сина. Један од ретких тренутака присности које памти. Саша је после две године отишао за Америку да проба неки нови бољи живот. Од тад је прошло 20 година. Видели су се десетак пута. Последњи пут пре пет година када је дошао да испрати мајку. Били су два странца иза ковчега жене коју су волели обојица, а које је она спретно спајала својом несебичном љубављу. Пар неких сувопарних реченица које су запињале у грлу и парале плућа биле су само предсказање њиховог коначног разлаза. Једина танка преостала нит били су телефонски позиви сваког првог јануара кад га је Саша позивао да му изјави најлепше жеље за предстојећу годину. И њих је чекао са једнаком тачношћу у бројању. Сваког првог јануара, тачно у десет сати, одмах после лаког доручка од једнаких делова овсених и ражених пахуља, зачињених сувим грожђем, кашичицом меда и с пар прстохвата цимета. Три корака од стола до судопере. Спуштање тањира под млаз воде и резак звук телефона означавао је управо долазеђу годину, која је путовала мало дуже преко телефонских веза и залеђених каблова над океаном, доносећи дах топлине пролећа неке давне младости његовог срца, процветале над колевком чупавог дечака који никада није спавао. Будио се на сваких двадесет минута, а љуљушкан на његовим рукама смешкао се безубим устићимa као да је целу ноћ спавао. И сад, тај глас који је метално одзвањао кроз слушалицу имао је призвук ноћних гугутања и сашаптавања њих двојице, док је Смиљка уморна спавала и покушавала да састави бар пет сати сна у једном комаду. Глас је нешто причао и понављао, а он је у срцу само чуо дечији плач … Док је из слушалице допирао глас, плач му се лагано разливао, као плима надолазио, пунио плућа, сваку бронхију натапао, притискао му гласне жице, пресретао ваздух у душнику неким одваљеним бранама и гушио сваку реч на дрвеном непомичном језику … Ћутао је са тек понеким мумлајућим звуком и њему потпуно неразговетно, неспособан да прозбори и једну смислену реч, а не реченицу. Завршавало се после тачно пет минута прекоокеанског монолога уз обећање да ће се, можда, ове године срести. Глас је поздрављао и прекидао, а он је остајао непомичан са слушалицом приљубљеном уз болно уво притиснуто невероватном снагом гладне чежње. И јецај, као провала неиспаљених новогодишњих ватромета и нераспакованих поклона нагомиланих годинама под последњом породичном фотографијом. Тако су започињале последњих пет година његовог живота и бројки које су се систематично усељавалe и путовале крвотоком са којим је хранио и лечио рањено срце.

Сиви филцани шешир комплетирао је изглед старог господина запоседнутог бројкама. Данас је недеља и кутија са шахом је већ под пазухом. Пролеће је стигло и друштво из парка ускоро ће бити на старом месту за преподневну партију до ручка. Он је увек долазио први, да заузме клупу и, с оним већ објашњеним ритуалима, распореди црне и беле фигуре на позиције спремне за окршај. То је био једини дан предвиђен за друштвени живот, загњурен у шаховску таблу и смишљању победничке стратегије на бојном квадратном пољу. Понедељак је био Смиљкин дан. Почетак недеље кад је гробље било углавном празно, пусто од посетилаца који су долаизили викендом, чији су сведоци били једино свежи букети цвећа по расутим вазама и свеће које су догоревале лагано. Тад је побожно полагао букет, онај исти са којим је поделио све своје сакупљене тајне, из кога је извукао стручак и кога још увек носи на реверу. Остављао га је Смиљки на камене груди да јој шапуће колико му недостаје и колко му тешко пада раздвојеност и чекање … О Саши јој никада није причао.

Последњи поглед на огледало, затим осврт на полумрачним собу у коју се дан тешко и са олевањем увлачио, благ мирис ђурђевка који је чекао сутрашњи дан и полуокрет до излазних врата. Број окрета кључа у брави: увек два. Седам степеница до заједничког излаза из зграде. Четири степеника до улице. Двадесет два лагана корака на лево до првог угла …

У преподневним сатима, на углу Балзакoвe улице, пронађено је тело годподина С.С Затечени пролазници реаговали су брзо. Хитна помоћ је стигла на време, но смрт је наступила тренутно. Умро је од јаког срчаног удара. Код њега су пронађени дрвена кутија са шаховским фигурама и лична документа. Како је живео врло повучено и усамљено нико од комшија није знао да ли је имао неког свог блиског рођака. У сарадњи са полицијом, из личних докумената преминулог господина, у стану је пронађен телефонски број сина који је у наставку процедуре службено обавештен о смрти оца.

          

Ljubav...
2013/08/09,23:25

 

 

 

Pecem palacinke. Meni leto prija i nikad topline dovoljno. Zagrejano jos dogrejavam.

Jedan dan pesak, plaza i Dunav, drugi vocnjak i ostale nagomilane obaveze za koje nemam snage sad u ove divne tople dane.

Voda i reka. Tako prijaju. Izazivaju smeh. Neobjasnjivu radost.

Ranije su to bile ludorije sa decom. Kantice prepune raznih alatljika za gradjevinske poduhvate grandioznih kula od peska. Sad je ostala samo lopta i spil karata za remi u kojem neoborivo dominiram. Dobro, priznajem, sa loptom nisam spretna. Dve leve pa jos svezane.

I, igra za koju zaboravljamo koliko nam treba. Ona cista bez ikakvih skrivenih namera.U kojoj je samo smeh jedina odrednica i svrha.

Prociscavanje energije i misli od silnih okostalih briga.

Idite na reku. Setajte. Sedite. Gledajte u vodu. Pustite neka vas procisti. Ona jos uvek ima tu moc.

Neka voda nosi sve…

Danas su dve nedelje nedostajanja. I prekinute navike da dok nesto radim, sedim, citam, pijem kafu, oko mene sede moj pas, dva macka i morsko prase. Cudna i vesela slika. Mackovi, Tasa i Guta koja bi obojica htela u krilo i Fleki uzasno ljubomoran i dominantan jer je jaci, pa ih njuskom odgura.

          

          

 

 

Danas, pored mene Guta i prase. Sedam dana posle Flekija preminuo je i Tasa. Moj verni ljubimac, prozorski nestrpljivko koji je naucio po krovu da se vere i hoda ne bi li mi bio blizu. Guta tu prepreku i akrobatiku nikad nije prevazisao. Ostao je prizemljen, za razliku od Tase.

Zivotinje instinktivno znaju sta donosi buducnost. Mi se instinktivno generacijski trudimo da instinktivno totalno zanemarimo. Oglusujemo se i tako spretno zatvaramo oci pred ociglednim.

Oprostili su se od mene. Obojica, nisu otisli tek tako bez pozdrava. Znali su da je vreme…

Ne zelim da ovo lici na patetiku. Sad, vec znam koliko sam srecna sto sam imala njihovu ljubav uz sebe. Dva poklona s neba. Svako ko voli zivotinje razume sta hocu da kazem. I nedostajanje je prvo sto nas preplavi nakon rastanka. Praznina i tisina, sve dok nas ponovo ne preplavi ljubav i zahvalnost.

I, dok pecem palacinke sa nerazdvojnim Gutom pod nogama i prasetom, malo dalje pomerenim na travnjaku, u drustvo mi dolaze beli leptir i vilin konjic. Svo vreme me nadlecu i povremeno blago doticu krilima po ramenu.

Citam, u tradicionalnoj simbolici i leptir i vilin konjic predstavljaju dusu, reinkarnaciju i besmrtnost.

Ponovo, oko mene, svi na broju.

Verujem.

         

         

 

        

Rezime
2013/08/04,22:40

 

  

I, opet teme biraju mene.

Pomislim to je to i nemam vise o cemu da pisem. Obeshrabrena napisanim, pomislim trivijalnosti, opsta mesta… A, onda me dotakne neciji komentar, ovaj put fedrin, i vratim se unazad. I vidim sve je tu, suptilno implicirano, medju tim recima, bolno porodjenim izmedju Vas i mene. Da mucavo prepricavanje sopstvene intuicije oseca neko. Neko, sudbinom obdaren skromnoscu, bolnom osecajnoscu i pronicljivoscu prozivljene tuge. I vidim treptaje, odsjaje, zvukove i boje i znam da sam uspela paradoksalnoscu pobediti sumornost i iznedriti nadu. Iako se nanovo pitam, zaronjena u knjizevnost kao jedini izvor odrzavanja razuma na tankoj niti nad ambisom ludila, hocu li uspeti odrzati iluziju ili cu se sunovratiti…

Pisem, kad pomislim: ne mogu vise izdrzati!

Pa, krenem s namerom da iznedrim bol, a onda, kao medijum, kroz mene prostruji ljubav i vizija nekih boljih mogucnosti preobrati sve sto sam htela napisati.

Tek, ptica sam oduvek htela biti, i pod krila sve povredjene prigrliti. Samo na bol oduvek preosetljiva.

Iskusenja i uvek samo iskusenja.

Bolna godina oprastanja od dragih ljudi. Sve mladji i mladji odlaze namuceni teskim bolestima. I neizbezna opsesija pitanjem smisla koje me oduvek proganja, a na koje nikad, recima necu pronaci odgovor.

Previse toga je upleteno u igri andjela i demona medju nama smrtnicima.

Necu razumeti, niti pristati na to da je vazniji pokrov i kovceg u koji ces leci nego da ti pod glavom mirise cista posteljina. Niti da je vazna javna daca sa bahanalijama polupijanog sveta koji je dosao da vidi da li placem i ridam od tanjira tople supice koji ces pojesti u slast.

Necu pristati, Nikad!

Pristacu samo na ljubav i na ovo srce u koje je smesten andjeo sto me vodi. Podredila sam mu mozak, jer samo ono ima snage da savlada njegove opsenarske sposobnosti i razbije sve demone koje uvek nanovo, sve vecom zestinom radja.

Raskopacu utrobu da bih iznedrila praznu rec, a pruzicu dlan da ga razume ceo svet.

I, pusticu suze da liju dok ne presahnu same od sebe za psom cije nedostajanje me razdire…

          

 

I, necu da slusam ni od koga sta je dobro, a sta ne.

Jer zivot nije formula, a ni montazna kuca, nije ni sklopiva polica po jednostavnoj semi popularnog proizvodjaca. Nije…

Nad humkama dragih rastu i mirisu cvetovi jednako kao i u najlepsim bastama.

         

Propusteno
2013/07/30,23:33

 

  

Nekad ti se javi misao kao nejasan tracak neceg jako vaznog, ali u sveopstem zamoru kojecega previdis tu tanusnu nit i onda prolazis tim svojim ucrtanim i poklonjenim danom zivota, vukuci za sobom tesku misao da si nesto veoma bitno propustio. Samo ne znas sta i nikako ne mozes da je se setis. Osvrces se ni sam ne znas zasto, kao da ti je u tom poluokretu ostalo nekog bledog secanja, dovoljnog da te vrati na bit koju si ispustio. Ni cvrsto sklopljene oci iz kojih isterujes tragove i najmanjeg svetla, ne vracaju senku prividjenja koja se ponovo podvila i vratila u neki daleki ucaureni kutak, da tinja i gasne dok potpuno ne utihne u pomucenom secanju.

A, onda prodjes nekim mestom, vidis neki pokret, osetis neki miris i ako si srecnik, uskrsne pred tobom iz nekog kutka sopstvenog duha svest o onom oko cega se svaki tvoj umni napor zbrkano okretao. Ili, te iz sumnjicavosti i udubljenosti u prekopavanju po prostranim odajama zapustenih i napustenih zelja i htenja istrgne bol, duboka i reska.

I, tad jasno u bljesku iznenadnog dogadjaja uhvatis izgubljeno u letu i shvatis da je sve bilo samo upozorenje, blago i sasvim neprimetno, tek da te pripremi na ono neminovno, sudbinski zacrtano u rokovnik tvog dela puta za dan koji si dobio na poklon…

Ocrta se jasno neumoljiva istina dok u izmaglici pomucene boli ne nazires nikako smisao…

Mada slutis i znas da je samo mirenje jedino moguce i jedino ispravno…

         

U zelenom hladu
2013/07/25,20:40

 

 

  Jedan trenutak u kome vreme stoji. Uhvacen pod nebom na kome nema oblaka. Samo Sunce, guster i ja. Oboje trazimo usamljeno mesto i skloniste od podnevne vreline. Iznenadjeni u usamljenosti i prenuti iz sopstvenih namera da se skrasimo u samo svoj miran kutak. Odmeravamo jedno drugo.

On, malen sa repom od koga je ostao samo cudan patrljak. Oziljak prevazidjene boli. Tu odmah na gornjem delu trbuscica, ispod tanke kozice, ubrzano pulsiranje odaje njegovo iznenadjenje. Sad, ukipljen, pretvoren skroz samo u pogled netremice prati svaki moj pokret. Zajedno, oboje mirujemo u ovom izdvojenom obicnom trenutku zivota.

U predahu izmedju dva uzdaha, pod strehom u zelenom hladu.

Cutimo, disemo i samo postojimo. Nista vise.

Obican susret dva preplasena stvora. Samo to.

Tren posle nastavljamo u ulogama u kojima smo se zatekli pre cudnog susreta.

         

 

Linija odbrane
2013/07/21,23:39

 

 

To su ona jutra, sto su se najavila jos kao svetli,

usamljeni tragovi, okruzeni potpunom tamom na nebu u prethodnoj noci, pa se s prvim svetlom zore provukla na danas. I ona tisina koja ih prati, pa ti sum sopstvenih koraka smeta i para reskom boli kroz usi, po sred, jos neprobudjenog mozga.

I cekas da sa odvali to jutro, sto se samo na pola razvilo nad horizontom.

A strepis…

I ne znas za razlog.

I ne sumnjas da se u toj tisini, gde i ptice cute krije neki susdrzan glas pun nabrekle snage koji ce svakog casa da se prolomi i potopi sve pred sobom, silinom dugo suspregnute kontrolisanosti. Tebe, malog i sitnog zakotrljace kao kamicak sto se zatekao bujici na putu…

I dok nemocno cekas, osecas plimu kako, ujedno s tim spolja, navire i ova druga iz dubine tvog bica. Valja se ispod rebara i podize utrobu, zbijajuci dah i pritezuci grudi osnazenim misicama, bujajuci skupa s dugoiscekivanim trenutkom…

Neke dve sile sklopice nad tvojom izmisljenom stvarnoscu olako dlanove, nehajno kao kad se poslednji cin odigra i aplauz prolomi.

 

A tebe, na pozornici, vise nece biti.

Bices uskoro smrvljen.

Nailaze dve bujice. Nijedna se izbeci ne moze…

Na ovu spolja ne utices, a za ovu iznutra ne postoji vise nikavih slivnika, ni prelivnika. Prerasla je sva izdubljena korita i iscutala sve molitve.

Ovog trenutka se odvojila i odronila od tebe…

Posle potopa usledice sanacije i rekonstrukcije.

S manje ili vise uspeha u podizanju onih lukova koji su imali najvise sansi da na krila zalice.

Ali mozda to sad uopste nije ni vazno.

Imacemo bar druge boje, iste kao i svi koji se oko nas toliko trude, a za kulisama cemo uspesno skriti sve ono sto je ostalo izgrebano, izlizano i polomljeno…

      

Cudolovke
2013/07/11,23:00

 

 

Znas, ovih dana, specijalizovala sam se za mala cuda.

Ona velika, nekadasnja, iscekivana sa zudnjom rasplinula su se kroz vreme u oblacima sto se vuku nad ravnicom.

A, nisam sigurna ni da postoje. Plasim se da su to samo izmisljene price, potekle iz tamnih i hladnih noci. Kad topline nije bilo dovoljno ni za boju u jagodicama smrznutih prstiju….

Da, sve su to samo legende sto bude kratki sjaj u oku i onu ludu nadu bar na tren…

Ovih malih cuda, veruj, ima vise!

Neuhvatljiva i nedostupna su mnogim ocima, ali kad se priviknes, kao u tami, lako im uhvatis obrise dok kraj tebe prolecu.

Cak sam osmislila i cudolovke.

     

 

Skupim dlan uz dlan, kao krila leptira, pa ih lagano zatvaram u laticu slicnu cvetu koji ide nocu da pociva. Ona, kao svitci samo dolecu. Jedno po jedno. I, brzo sklopim dlanove, pa ih prinesem obrazu ljuljuskam i sapucem tople reci. Samo da ih primirim da se ne uplase i razbeze ili da ne izgube tu carobnu moc koju sa sobom nose.

Neces verovati koliko su ta mala cuda pitoma i verna!

Posle ih sasvim mirno spustim u skrinju od ruzinog drveta i ostavim na polici kraj uzglavlja. Ne beze. Ne odlaze. Ne gube moc.

Cesto ih otvaram i dodam poneki strucak mirisnog bilja, a zauzvrat u nocima zgusnutim tminom kad i dah ne uspeva da prodre dublje nego se vuce plitko, sama se razlete po stropu i suste mirisom i krilima kao leptiri i vilin konjici ovih dana…

I, medju njima prepoznajem radosni usklik i osmeh mog drugenca kad je nadvladao to matematicko cudoviste od vektora i sistema jednacina. Odmah uz je i prvenac i histericno ludilo navale adrenalina kad je, samo na njegovom odabranom smeru, jedan jedini student odustao, a on prvi ispod spiska na budzetu. Pa vidim sebe i druge ljude ispod malene strehe, najurene s pijace pred iznenadnom kisom, i moj tuzni pogled u baletanke pet godina stare, a tako dobro se drze, kako kisnu li kisnu… I, samo sto se ta kratka misao javila kao koncic tuge, nad mojom glavom ogroman kisobran i prijateljski osmeh. Jedna starija dama, s osmehom dobre vile, izgubila je u sveopstoj guzvi svog decka (isto kao i ja mog) a dok ih ne pronadjemo caskamo kao stare prijateljice okruzene pljuskom i zamorom ljudi. Tu, je i onaj leptir iz baste. Sto mi slece cas na rame, cas na lice, a kad se uplasim da ga nema on: prikacen na sesiru! Pratio me sumskim putem sve do kraja i na poslednju grancicu stao kao da se oprasta. Do sledeceg puta!

Odmah tu pored suste i krila onog malenog cuda, koje nenadano uhvatih kad u njegovom pogledu primetih truncicu nespokoja jer ovih dana imam neocekivane udvarace. Njemu jasno, a ja uvek ko bambi za leptirom! Bocica mog omiljenog mirisa je bila iznenadjenje, onako nevezano, usputno. Kao nije vazno. Eto, tako. Bas!

No, necu mu reci, ovo je ipak samo zenski, da sam od trenutka kad sam ga srela aplicirala za bela krila na nebu. Ne, ne ona andjeoska! Ne zasluzujem ih. Za takva moras voleti ljude, a ja ih, nesto, sve manje volim. Al’ one sto volim VOLIM! Nego ona druga krila, kazu da su kod sv. Petra predvidjena guscija krila za ove ovakve poput mene. Ta su taman, a krila su krila. Ko jos razlikuje kopije od originala? Provucicu se, verujem.

I, opet postavljam cudolovke! Preslo mi u naviku, a ta mala cuda se svakodnevno mnoze i mnoze kao da znaju koliko mi samo sad trebaju… Bez njih ne bih imala snage ni zelje da svakog jutra sakupim hrabrost za novi dan.

A, nekad ce nekom, ta skrinja kraj mog uzglavlja, izgledati cudno prazna i potpuno besmislena…

     

  

I za dragu Pricalicu, damu koja svojom kreativnom energijom inspirise:

     

 Moj prvi sesir! 

Pricalice, jedno pitanje: stirkas li sesirice i koji stirak koristis?

Pozdrav inspiraciji <3!

 

Slike kroz vreme i krosnju
2013/06/27,22:00

 

    Laki povetarac povremeno preleti preko vrha krosnje i promesa lisce uz zvuk slicnom spretnom igracu s kartama kad nov spil propusti kroz prste. Senka oblaka prelece i zastaje na tren. Jedan glas iz daljine, promesan liscem izranja pod treperavom senkom.

 -Mama, mama hocu kuci!

Cujem daleki glas devojcice pod starim jabukovim drvetom. Zaneta igrom pletenja vencica od poljskog cveca s vremena na vreme, i dalje spustene glave na sopstvene rucice, samo ponovo vikne:

-Mama, mama hocu kuci!

Oko nje samo cvece, razne grancice i par smotuljaka sasusene trave. Jedna sveza gomilica zemlje i jedan mali grad napravljen za bube i mrave. Na trgu malenog grada, cesma. Iz drvene lule ne tece voda, na njenom kraju sitna kruna tek procvetale kamilice.

-Mama, mama hocu kuci.

A, mama cuti pognuta nad lejama povrca. Uredno isparcelisane i razdeljene po velicini i vrsti. Izmedju, poneki cvet belog sleza ili zeleni busen od koga se s jeseni prave one dvorisne metle korovace. Cuti i zuri povremeno podizuci pogled na nebo. Tek da odredi jel’ vreme podnevnom odmoru i kratkom okrepljenju uz slatki namaz pekmeza od sljiva na kriski svezeg hleba. Devojcica je ne brine. To je njihov ritual ponavljanja.

U stvari, devojcica te reci ponavlja kao neku pesmicu ili razbrajalicu dok predata igri pokusava da glasom razbije tisinu koja je okruzuje i, nenavikloj, pomalo plasi…

Vetar je ponovo promesao lisce i odneo oblak sa sobom. Nestao je glas devojcice i njen maleni grad. Stara jabuka stoji jos uvek na istom mestu. Pod njom samo trava.

U daljini glas cobana uporno, iritantno ponavlja jedno te isto:

-Ojd, ojd!

Na svakih dva-tri minuta ponavlja svoju razbrajalicu razbijajuci mir i tisinu. Ovce zanete pasom ne obracaju paznju. Ni pas ga vise ne slusa, on zna svoj posao i pazljivo prati stado. Samo coban, uporno ponavlja:

-Ojd, Ojd!

Zaranjam ruke u meku zemlju i presipam s dlana na dlan sipku prasinu, provejavajuci onaj nestali trenutak, zalud pokusavajuci da ga nadjem u ovom sadasnjem.

Nestao je zajedno s bezbrojnim likovima u nekom davnom listanju tada, jos uvek, mlade jabuke, ali ona ne zna ili nece da prica o njima i nema potrebu da razbija tisinu u kojoj tako dugo u svojim ponovnim olistavanjima traje…

            

Setnja
2013/06/09,19:40

 

 Trebalo je biti pecurkarenje, ali mnogo bi vise odgovaralo puzarenje.

         

   Suma je posle dugotrajne provale oblaka prepuna vlage i puzeva.

Krenuli u setnju za svojim srcem, trazeci ljubav svog zivota.I, kao sto to obicno biva odabran pravac-pogresan.

Ovaj ili ova ima visoke zahteve i cilj postavlja visoko uz hrast.

        

Kako je potraga prilicno neizvesna i dugotrajna ishod nije poznat. 

Jedan je uocen na travcici kako izvidja okolinu, bestezinski odrzava poziciju, potpuno majstorski odrzavajuci ravnotezu na tanusnoj travci koju uopste pod sobom ne povija.

        

   No, neki drugi su bili prizemniji i uopste se nije videlo nezadovoljstvo, nego naprotiv.

         

   Da, neka slicnost postoji u svim ljubavima.

   Ipak, korpa nije ostala prazna...

        

   Uz pecurke, sve vise "rastu" i ovakvi valjkasti oblici, nekad od lima, ali vecinom od plastike. Sire se neverovatnom brzinom i prete da preplave Frusku i svaku zivotnu zajednicu po kojoj se krece jedan deo dvonozaca koji se jos uvek ubrajaju u ljudsku vrstu, nazalost.

  Jedna posebno lepa pecurka, po prvi put zabelezena mojim okom.

   Spuzva Bob trazi novo staniste.

         

   A, osmeha je bilo, narocito kad se naidje na neki lep primerak, naravno i dalje pricam o pecurkama, ne o retkim muskim setacima.

          

   Ni culo ukusa nije zanemareno, mirisljave sumske jagode, prosto mame! Ako se uzme u obzir da je na pijaci kilogram 1.500,oo din. mislim da je razlog dovoljan da krenete u potragu za njima.

        

  I, za kraj, jos malo slicica da uzivate u svetu oko nas i jedna kap lepote za svet u vama od mene.

        

 

       

 

       

 

       

  Pozdrav!

Nepoznate
2013/05/31,17:22

 

 

I cim otvorim oci pomislim ovaj dan je divan i nesto lepo ce da se desi, pa zakoracim sigurno i samopouzdano u nepoznato, a ono mi se uvek pricini jednostavno poznatim i nemoguce nepredvidljivim.

Zato te prve jutarnje korake pravim sitne i lagane na vrhovima prstiju, da ne poremetim ravnotezu pravca s kojim se uz jarbol jutra zelim dotaci plavog neba.

Bar na cas…

Do belog oblacka, dok se jos jasno vidi.

Kasnije se iz “babinog budzaka” navuku oni sivi sto nebo pretvore u teski poklopac nad jutrom u ovoj dolini, pa priguse sve plavo i samo se u pregibu neba i brda kao i tvog lakta i mog lica zadrzi jos malo jutarnje svezine…

Dok ne krenu da se nizu nepoznate i visoke trave koje se zaplicu u korake.

I, znam da racunam uvek na jednu, a opet, uvek se desi da se izrodi bar jos jedna nepoznata na koju ni ne pomisljam jer je to nocna mora sa kojom se budim iz kosmara uvek sa strasnom lupnjavom nekog pradavnog tam-tama.

I, ta trava po kojoj hodam, uporno praveci kruznicu, jednako je uvek uspravna i ne pokazuje mi moje korake kao da uopste nisam ni prosla.

Bez traga..

Za nju ne postoji moja tezina. Dovoljna joj je samo jutranja rosa pa da se opet nanovo uspravi.

I, onda opet ispocetka.

U jednacini su i dve nepoznate manje problematicne od nejednacine.

Tu uvek gresim. Sa tim brojkama i slovima koje se preplicu i saplicu k’o izdjikale travke, pa ponovo sve pod crtu do korenja.

Koliko resenja moze imati jedan zivot koji se upravo zivi?

Sa nepoznatima koje izviru i broj im nije odredjen nego beskonacan i gotovo uvek sa ostatkom na koji ne racunas.

Oduzimam, delim, skracujem…

Resenja se jednostavno ne podudaraju, a neki rezultati su neocekivani i prosto neverovatni, skoro uvek posledica neke greske koja ti tek na kraju otvori oci.

 

          

Slagalica i zrnca
2013/05/25,23:45

 

Ne uspevam se povezati. Nekako rasuta…

Bez sprege s atmosferskim prilikama. Potpuno rasparcana.

K’o rasute stare cigle koje prikupljam ili razbezala zrna graska iz prerodjene mahune, one jedre i socne kad iz nje prsne pod noktom pa se zrnca iznenadjeno razlete na sve strane…

Sa radnickim rukavicama u damskoj tasni i sandalicama na bosu nogu, gazim kroz izraslu visoku travu i trazim cigle…

Delici artefakata nekih proslih zivota ili neprimetno tekucih uz moj, a opet nepotrebnih, nekom. I, opet, tako potrebni, meni…

Mozaik koji se slaze i ponovo raslaze. Vremenom ili nebrigom. Zeljom ili zaboravom.

Svejedno…

Svakom udeljen na volju.

A, zemljom obgrljene urasle pod naslagama koje se taloze, skrivene bokorima kamilice koje, uvek nekako, idu uz stare cigle…

Nerazdvojno i nerazumno…

Siroko vojvovodjansko dvoriste, skriveno ajnfort kapijom, poplocano ciglama. Negde u kraju bunar i visoki djeram sa zardjalim amperom iz kog niko vise vodu ne pije. I kamilica koja milosrdno raste iz sirokih fugni i svakog dela u kom se sloj mahovine vremenom natalozio i primio seme…

I rasute cigle, vremenom, lagano i neprimetno srastaju i urastaju…

Ostavljam otisnute pravilne paralelograme i prazna udubljenja u vlaznoj zemlji.

Za neko seme koje ce pasti ili sledecu odbacenu ciglu.

I nosim za svoj deo mozaika koji slazem i buducu kamilicu koja ce rasti.

Nekom…

 

          

 

Crveni kišobran
2013/05/13,18:40

 

Crveni kišobran me razdvaja od ovog vlažnog neba.

Kao i uvek samo privid tankog sloja zaštite pod kojim se osećam sigurnom. Noge su mi ionako mokre do kolena.

I, ponovo istom ulicom sa kojom je srastao moj život.

Pamtim je još onu prašnjavu sa bezbroj ulegnuća i mutnim barama iznenadnih i toplih letnjih kiša. Otisci bosih stopala prekriveni su debelim slojevima asfalta koji se kruni iz godine u godinu. I, s jednakom upornošću, svakog proleća, nanovo krpi. Sloj, koji je prekriva, već je prilično debeo. Verovatno ni samu sebe više onakvu ne pamti.

Kakvom me ona pamti, ako pretpostavimo da može?

Bosa stopala su odavno pod zaštitom istrošenih đonova. Ne dodirujemo se i ne osećamo kao nekad. Medju nama nataloženo vreme u raznim slojevima prošlih snegova, razvejanog lišća sa posečenih grana i prašine koja jedina uspeva da se provlači među njima.

Poneko zrnce izmigolji se pritisku i vetar ga uvek nanese u oko. A, ono se brani suzama pokušavajući da ispere uljeza…

Isto kao i sada dok hodam, vetar se igra sa mojom crvenom zaštitom i baca zajedno kišu i zrnce u moje oči. Ili iz mojih očiju ispadaju kapi zbog zrnca koje je malopre vetar naneo…

Ne znam.

Majsko nebo je ponovo sivo i kišno, a na onoj najvišoj banderi par gugutki strpljvo čeka kišu da prođe.

 

        

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 20 21 22  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu