u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Miris lavande
2012/09/07,22:30

 

 

Znaš, još uvek ovako u jesen,

kad košava počinje da duva i kad prozore šalukatrama od radoznalih pogleda skrijem, zažmurim isto tako čvtsto i pustim da mi izroni ono avgustovsko leto.

Noć pred prvu kišu.

Kad lavanda iz ormana, tajanstveno, zamiriše i zatrepere čuvana sećanja…

Topao kamen pod bosim nogama, tišina ugušena u pesmi zrikavaca i mi…

Birali smo samo kamenje što liči na mesec, koji je te noći visio kao okačen nad mirnim nebom.

Jedini suveniri koje smo u dzepovima poneli sa nama.

Sve ostalo je sačuvano u zvuku talasa i tamno modrim bojama mora.

I, sad, dok vetar lupka o prozorska okna i šalukatre škripe tiho, na dlan stavim onaj najveći mesečev kamen i stisnem čvrsto, samo da obnovim taj tren davni.

Tren čiste sreće koju ponesmo sa sobom u onom najdubljem dzepiću srca, skrivenom kao biser samo za nas dvoje…

                    

Kafa kod komse
2012/09/04,23:40

 

Jedna biljka mi privlaci paznju.

        

 

Tvrdih, kozastih listica, ciji vrhovi prelaze u bodlje, belicaste i ostre poput igle. Nacickana je iglicama sa svih strana, nemoguce joj je prici, a ostati nepovredjen.

Dajem joj ime “kotrljan”. Nemam pojma njen pravi naziv, ali primereno opustosenoj flori, koja prizorom podseca na pustinju, prisecam se slicne biljke i pustinjskog vetra kako je kotrlja po pesku. Samo koji korak dalje i citavo polje istih, nadjacale su divlju nanu, hajducku travu, i koprivu.

       

 

Njihov sistem samoodbrane ima sanse da sacuva vrstu. One neznije, manje otporne, povukle su se sa povrsine. Poneka zilica, prilicno sasusenog korena, jos uvek daje znake zivota. Pitanje je, da li ce uspeti u nekim boljim uslovima, ponovo, da se regenerise…

Nemaju bodlje.

Trnoviti opstaju i preovladjuju, nezniji propadaju u duboke rane zemlje.

      

 

Cekaju bolje dane…

Predeo boji sipak. Rumeni se i smesi. Akcenat na vedrije dane, topao caj i staze snegom zatrpane.

      

 

A, sad o komsi Duletu.

Od kad znam za sebe granici se sa nasim vocnjakom. Uvek, vuk samotnjak. Sa toplim danima doseli se u kucerak bez vode i struje i druguje sa dve zmije. Na njih je narocito ponosan. Zbog istih, nogom nisam krocila kod njega. Nikad. Ni blizu do praga.

Obraduje se kad nas vidi k’o rodjeni da mu je dos’o. Rasiri ruke i sav se ozari…

            

 

A, ja, redovno pakujem termos sa cetiri kafe, gorke, sa malo mleka. Za mene i komsu. Dve pauze u toku dugog dana. Jedna negde oko jedanaest, da se isprave zgrbljena ledja, a druga pred polazak ili zavrsen kotlic koji se subotom, skoro obavezno krcka. Natenane. I, moram da ga molim da donese serpicu da odaspem, bar jednu porciju za njega. Necka se, mnogo, i dugo ga ubedjujem, jedva da pristane. A, kotlic rasiri miris po okolini. Golica nozdrve i zeludac mami.

U hladovini, pod orahom dve stolice, lezaljka i maleni stocic. Dovoljno mesta za dve solje sa vrelom kafom i dve casice sa ohladjenom rakijom u vodi iz dubokog bunara. Dule, sa opancima od gume, redovno zakopcanim kaiscicima i obuvenim na bosu nogu, kratkim bermudama, ogromnom starom majicom u rupama i kacketom sacuvanim od njegovog oca, nasmesen sedi i prica. Pred njim kutija od winstona, ofucana, iskrzana i redovno puna drine bez filtera. Ako ima, ako ne onda je tu kesa sa duvanom, paklo papirica i mustikla. Vise volim kad nema te winston kutije, kad donese kesu i mota cigarete. Citav ritual uz pricu i osmeh. A, voli Dule da popije. Mnogo. To mu je mana. Nekako, tu pricu nikako da isprica. Pun je sete… Samo ponekad, kad se zabroji i ode koja casica vise, uzdahne, pa se osvrne na neki sum i kaze: “mozda ce moje devojke doci”. A, nema ih. Nisam ih videla nikad. On, vuk samotnjak, sa nekom svojom pricom,  zenom i dve cerke u gradu…

 

To vece, u setnji, sretosmo ga u lelujavom hodu, mada je rekao da ce ici kuci. Kaze, kroz krezubi osmeh, stigao ga monsun, pokisao pa ostao jos jedan dan. Srecan, sto nas vidi na sumskom putu u sumrak. I, ne mogoh odbiti kafu. Nikako. Dugo sam izbegavala, mozda i nije lepo, al’ mnogo sam “fina”. Samo stvorim sliku, njega samotnjaka, bez vode, zenske ruke, soljica i dzezve…i, zeludac se sam veze, a grlo stisne, pa nikako da se gutljaj spusti. Znam, nije lepo, al’… No, nisam mogla da ga razocaram, tako je bio srecan. A, solje se lepo vide na slici. Ruka zadrhtala pa se kafa rasula na sve strane.

I, skoro nisam popila bolju kafu!

Predrasude. Samo iskljucis mastu, stavis je na off, i sve je lakse.

         

 

Na ovoj tronoznoj stolicici sam sedela, a odmah do mene, naculenih usiju i razrogacenih ociju bio je Fleki. Mislim da je on najvise propatio u ovom nasem nocnom izletu. Moja cuvarkuca, sto smugne cim nesto lupi, il’ ne daj boze zagrmi, a od petarde trci u krug i vija sopstveni rep, ako pre toga ne uspe meni u noge da se saplete.

A, kulminacija pocinje nasim polaskom kuci. Lepo se zahvalismo i posle par pokusaja rastanka, taman kad krenusmo, komsa, onako uzgred rece:”znate, uvek kad idete u sumu neku toljagu ponesite, ili bricu, a moze sekira. Nikad se ne zna. Suma je ovo.”

E, sad vise ni ja nisam bila mirana. Uz Flekija i moje su oci sijale,a muz se previjao od smeha. Ne da sam uzela stap, na prvi koji sam naisla, nego motku, posle koje me i danas ruke bole. Na svaki susanj saplitali smo se Fleki i ja jedno o drugo. Bili smo lepa slika i prilika.

Negde, na pola puta, iza nasih ledja, iz tog gustog ,sumskog mraka sasekao nas je glas…

Sta da vam kazem? Srce u petama? Slabo…

Mislim da sam tad zamrla, na kratko…

A, komsa, krenuo, “naoruzan” do zuba, toljaga, brica i sekira!

“Samo da vas ispratim do puta. Ipak je ovo suma, necu da razmisljam.”

I, sad sam pod utiskom tog gesta…

Poslala sam mu porukicu kad smo stigli, da se ne brine, uz laku noc i lepe snove.

Komsa Dule, vuk samotnjak, pri kraju sedme decenije zivota, ume divno, ljudski da brine…

Hvala.

Mesec je, ipak, plav!
2012/09/01,22:33

 

Otkotrljao se avgust sa glavne pozicije ove kalendarske godine. Tako lepo obeležen divnim buketom ruža udenutih u pletenu korpu. Mada ih nešto i nije bilo. Nisu uspele da se izbore sa suncem, prepustile su uranjenom suncokretu, svoje mesto. Onako žut i okrugao imao je više šanse ovog avgusta.

          

 

Srećom, uvek neko ima više šanse.

Otrgnut list sa spirale, zgužvan i bačen u korpu koja čeka paljenje prve vatre sa prvim hladnim danima kod kojih je temperature ispod četrnaest. Četrnaest, kako to nedostižno i nemoguće izgleda u ovim vrelim danima, gde se temperatura ne spušta još uvek ispod trideset.

Neću reći napokon, ne smem zbog sina kom je baš u avgustu rodjendan, te se uzdržavam od lošeg komentara, glasno. Al’ da se odužio, odužio se baš…

Kao more čije granice nestaju i čije se daljine rastvaraju u jednako plavom nebu, rastegnutom poput ulovljene ribe i okačene na suncu da se lagano suši. Avgust i mi. Nisam izdržala. Kao zemljina kora, izložena i ranjiva… Jedna za drugom, sitne pukotine. Načičkale se i razgranale. Samo su se množile. Iz dana u dan. Kao veš opran, skinut sa štrika i naslagan za peglanje. Ostavljen u nekom manje vidljivom kutku, skriven od radoznalog oka, do prve svežine, kad vreli dah pegle neće ranjavati, i ovako, do maksimuma rastegnuta pluća. Izmešano i našušureno. Nešto što utišavaš i utišavaš, a ono nezavisno i uporno čangrlja, tražeći oblik negde izmedju uzdaha i izdaha…

 

A, ja uporno hoću samo da ćutim.Ustanem rano i odem u voćnjak. Umorna, neispavana i spremna da samo fizickim radom i umorom, umirim čangrljanje, ili bar da se priviknem i sviknem na isto.

Tako je lako uz drvo ćutati.

Tako je lako uz travku disati.

Tako je lako u tišini živeti.

I, disati, samo disati…

Sve je tako jednostavno.

A, možda je, ipak, kriv mesec koji se u avgustu pojavio, onako okrugao i pun čak, dva puta! I to, po drugi put, još i plav!

Mora da je, ipak, jednostavno…

Taj oblik, što se upinje i gura između uzdaha i izdaha, što čangrlja i klopara i onda kad se sve utiša i utihne…mora da je Mesec!

          

Strah ispred vrata
2012/08/20,16:30

 

  Taj vetar,

nosio je u sebi neki cudan zvuk lisca, nalik na tihu molitvu, pritajenu kao sapat, a ipak uporno ponavljanu zalopojku sto sumi nad krunama drveca zednoga kise. Mesecima nije pala i nikakav nagovestaj nije ni postojao da ce je uskoro biti… Uporno je povijao grane cas na jednu, cas na drugu stranu kidajuci posustale listove kao latice uvele margarete. Sustala je i jecala suma. U tom prostoru izmedju beznadezno ravnodusnog, razapetog neba, koje se plavilo u svom miru krijuci od pogleda ono iza, i izmedju ispucale, suve zemlje, rasute u prah sa travom koja se mrvila pod nogama, talozilo se novo osecanje straha… Izdvajalo se, upravo, iz tog tihog sapata lisca. Lagano, kruzno, prozimajuce, uzdizalo se od bosih tabana, izranjavanih na grubim brazgotinama privremeno napravljenih stazica u vreme kise, i uspinjalo duz ledja, obavijajuci svaki prsljen kicme, ponaosob, novom alkom pojacanog straha. Razlivao se u isusena i napustena korita uzimajuci ritam zeljenih kapi, ubadajuci kap po kap i tako sistematicno raskidao uporno nit po nit prividno, u zurbi, otkanog mira.

Dan, na izgled obican, odjednom ispraznjen od prisustva ljudi, punio se bujicom nadolazeceg straha. Nenajavljen, iznenadan plavio je svaki kutak, ruseci brizljivo i dugotrajno postavljane brane. Kao list otkinut, kovitlao se prozimajuci sve kroz sta je prosao…Nezaustavljiv mahnito je bujao i pretio da preraste oci koje su sirom pratile sve brze povijanje grana.

Vetar, grane, lisce, tihi jecaj sto prerasta u zalopojku i oci plave, rasirene, trepere frekvencijom straha u istom ritmu i prostoru naslonjenom na nevidljivu akusticnu viljusku razapetu izmedju neba i zemlje.

Ali, sta je u tom obicnom danu, tako toplom i mirnom, milovanim mekim vetrom, igrom grana i senki, umrezenih u hladovinu decenijskih krosnji, izazvalo pokretanje vibracije nejasnog straha i zasto se uspelo kroz kicmu smestenu s namerom da u svemu samo uziva? Zasto se ugnezdilo i pojacalo tu negde na sred grudi?

Zar su zvuci suvog lisca s krosnje probili membranu?

Ili, se to trenutak, zbijen vrelim vazduhom, zaglavljen na svom putu, poigrao sa samocom?

Trenutak,  kad shvatis da su vrata iza kojih se krije vizija buducnosti nestala u vrelom titranju na udaljenom horizontu… Kao kratka vizija. Kao nejasni obrisi sna koji se gube u delovima zatvorenim salukatrama jutra i nedostupni onom dnevnom, probudjenom ja.

 

                            

 Kad posezanje za hiromantijom, numerologijom, kristalomantijom, tumacenjem snova, i ko zna cime vec,  postaje potreba da se dosegnu i bar malo odskrinu vrata nestala kao fatamorgana… A, osecaj je tako blizak…skoro pod prstima osecas hrapavost drveta, dok ruka lagano klizi i trazi kvaku…jos samo koji milimetar i tvoja buducnost je na dlanu.

 

                 

 

Mozda…

Al’ strah zamagljuje vizije i kugla ostaje mutna…

I, kao spas dolazi potreba za vatrom! Lagana priprema suvih grancica, sto krckaju na prvi dodir, slaganje u kupu iznad guzve papira, stare novinske hartije sa vestima nista manje aktuelnim, isto kao i koju godinu pre. Prvo tanusne, pa malo deblje. Ritual pred prvi plamicak i prvo pucketanje da rastera strah. Ta vatra koja je i sama rodila strah, postala je saveznik u rasterivanju istog.

Debeo trag gustog, sivoga dima uspinjao se lenjo iz kamenom ogradjenog ognjista, a ostar miris zapaljenog drveta razneo je nelagodu. Poznati zvuk motora koji se probijao poljskim putem nosio je sa sobom mir.

Trenutak samoce je prosao!

Da, beskrajno smo potrebni jedni drugima. Narocito kada je samoca u pitanju. Fantasticne se vizije ispletu u tim trenucima, dvostruko rasirenih ociju…

A, dan je samo topao i vetrovit bez traga nagovestaja zeljene kise…

 

p.s.ovim postom samo zahvaljujem kostabedniku sto me je nadahnuo da oslusnem jos vise tisinu...

 

Kolekcionarstvo
2012/08/16,22:10

 

 

Iz polumraka dnevne sobe  cuo se dubok uzdah.

-Hoces da upalim svetlo?

-Ne.

Tisina. Samo kratki uzdasi remete pesmu zrikavaca. Kao koncentricni krugovi na vodi…Poslednji kad se primiri, zacuje se novi. Jedan zrikavac, sasvim blizu, utisa se sa uzdahom, pa nastavlja dalje. Jos jace. On je najglasniji. Ostali se cuju iz baste. Noc lagano spusta zgusnute trepavice…

Opet uzdah.

-Razmisljas?

-Da.

-O cemu?

-Znas vec.

-Znam…

-Opet sam ispao budala…

-Nisi!

-Jesam! Sam sebi sam u stomak uskocio.

-Ne, ne razmisljaj tako!

-A, kako?

-Ucinio si dobro delo!

-Hm, da. Jos jedno…Zaposlio sam njega, a on preuzeo da radi moj posao za manje novce. I, jel’ to dobro delo, sto sam sad ja bez posla?

-Neko to odgore vidi sve.

-Da. Opet ti sa tvojim optimizmom. Jel’ vidi onda da sam ih sakupio dosta? Ili, bar, koliko ih jos treba? Da znam…

-Ono sto je za tebe dosta, mozda ipak nije dovoljno.

-Da, nikad nije dovoljno…a, jel’ vidi taj neko da su stigli racuni?

-Ne, te racune on ne vidi…

-Ludo! Opet ti o dobrim delima. I, bunar kad bih sa njima napunio za mene ne bi bilo dosta. Uvek bi mi falilo jos jedno. Takav sam. Baksuz…

-Ne pricaj tako! Veruj, slazu se oni vec negde i neko sve to redovno zavodi. Ta statistika ne gresi. Ona nije kao bikini, sve otkriva. Nista ne krije.

-Znam… Sve znam, mila moj, samo ne znam… cime sam te zasluzio?

-Pa, dobrim delima!

-Prasak smeha prolete kroz komarnik, zaljulja paukovu mrezu u uglu, a zrikavac se utisa, sasvim.

-Hajde, dodji, dodji blizu, skroz, da mogu da te zagrlim… Eto, imam samo ovo rame za tebe.

-Dovoljno! Jel’ znas da je nocas kisa meteora?

 

-Nemam pojma, ni ne interesuje me.

-Pa, ti si skroz blesav! Zvezde padalice kao na dlanu! Hajde da ugledamo jednu i da zamislimo jako, jako zelju! Da zelimo isto. Hoces?

-E, bleso moja, ako ti hoces. Hajde, idemo u bastu da gledamo zvezde, mozda jednu uspem uhvatiti za tebe, meni ne treba…imam tebe.

-Necu. Znas da mi je dovoljan i srebrni opiljak, iskovacemo zajedno jednu.

-Psssst….

          

Letnje pijavice
2012/08/11,22:25

 

   Pripreme su pocele sinoc. Pasulj je potopljen, a kolenica dobro isprana i lako probarena. 

Samo da jutro osvane suncano i lepo. I, opet ljudima ne mozes ugoditi. Danima gledam nebo i zeljno iscekujem nagovestaj kisnih kapi, a sinoc zabrinuto pratim par nekih mutnih oblacaka, zalutalih na ovo cisto nebo. A, zemlja suva i zedna. Potok jos od juna ne zubori. Zacutao je i presahnuo ostavivsi samo uporno, istrajno smece, nadasve cistih ljudi sto visak prebacuju preko ograde, jer voda ipak nosi sve... Nosi, al' dokle nikad se ne zna. Sad se samo povukla i ostavila plitko korito uprljano kao musavo ogledalo. Nedostaje mi zubor. Nikada se ovako rano nije povukao i bas toliko dugo da traje. Cak i tandrkavi zvuk plasticne kante zapale za zilu bagrema, koji pridrzava obalu placa i donjeg dvorista, gde caruju morke i patke, i to bas ispod prilicnog vodopada, nastalog pomalo suludom idejom komsije, za kojeg jos uvek ne znam da li je lud ili pesnik, a sve u zelji da pregradi potok i da se kupa. Da, cak mi i to nedostaje...

No, subota je i ja ne zelim kisu. Pasulj je potopljen i ogroman kotlic spreman za odlazak na bastu. Basta... Napustila sam je u ocajanju, prepustila beznadezno korovu, onom otpornom sto mu ova susa ne smeta. Semenje polozeno s nadom malo je donelo ploda. Buranija nije. Nije uspela ni da cveta. Seme, autohtono i staro dobijeno iz Sapca, nije obnovljeno. Gajim nadu da cu, nekako, ponovo doci do nje, nadam se.

         

Za sad jos uvek stoje pritke, pobodene i spremene za rod koji nije dosao. Kao napusteni skeleti vigvama, onako u brzini stihijski, pred kataklizmom...Kataklizma. Rec od koje ne mozes pobeci. Vitla se poput iznenadnih letnjih pijavica i pojavi se  na prepad, neocekivano sa spremnim asom  u rukavu za nas nasmesene i neobavestene, kazu optimiste. Tako, dok u rano i sveze jutro hitam po hleb, masuci torbom i uzivajuci u pticama nalecem na prvu pijavicu. Poskupeo pasulj, 400 din. A, nema ga i sve su prognoze da ce biti i skuplje. Komsinica psuje na paradajz, najjeftiniji 80 din. Nema ove godine kuvanja. Nema odlazaka do spajza, po flasu, pa onako dugacak cug, jer to je odlican lek za pritisak i holesterol, a ko zna sta jos moze da leci, taj pravi domaci. Zaliven znojem domacice, zustro nagnute nad pasirom, u ritmickom cedjenju poslednje skrivene kapi u zadebljaloj ljusci, pa zatrpan pod neku deku da se preznojva, bar jos dan ili dva. Na ulici, pred radnjom, dve zene raspalile pricu po hulji sto izvozi i poslednje zrno psenice i kukuruza, a neka tiha zebnja kuca po rafovima i vec sad navlaci potrebu da se kupi po neki visak, ako se ima i moze. Kataklizma... Pijavice dolaze i odlaze. Na prepad... A, subota je i ja idem da kuvam pasulj, po staroj ceni.

          

Nosim i rucni rad. Da ne gledam u bastu. Budi tugu i brigu, a mozda izbegnem i pijavicu. Ovako zabrojim se u okca, stubice, redove i redice pa ne razmisljam. Prepustam se danu i pucketanju vatre, mirisu sljiva sto dozrevaju zajedno sa ovim letom, suvim i vrelim.Tepih prerano otpalih jabuka, svedoci o predavanju i prepustanju. Nisu uspele sazreti...

                                                          

A, tako sam se radovala, prerodilo je drvo stare sorte ruzmarinke, davno nije bilo tako. Kataklizma.

Pasulj se radosno krcka i kolenica se valjuska onako obla. Dan je suncan bez kise, a u  zednom kutku sveta sto nose neke vece pijavice- ODMOR!

                        

Pesma zrikavca
2012/08/09,22:45

 

Dve veceri uzastopno vijamo zrikavca.

          


Usunjao se i pronasao kutak, za oko nevidljiv, ali za uho toliko akustican da pocinjem da sumnjam da nije bas slucajno odabrao potkrovlje i bas taj cosak iz kog toliko strasno cvrci. Sigurno je pred ogromnom konkurencijom bastenskih cvrcaka potrazio bolje mesto za sopstvenu izrazajnost. I, to bas u potkrovlje!
Taman kad se pogase svetla i utisaju svi ostali zvuci, krece njegov solo nastup. A, sve u stilu “ja imam talenat”.
Za kratko, medju neobavestenom publikom, sledi neverica, pa zustri koraci do prekidaca, ponovo svetlo i krece potraga. Jedan, drugi, treci cosak...Tragaci potpuno zbunjeni i dezorijentisani. Razbijen prvi san i haos u redovima.
Ne vredi! On se utisa, zacuti i iz svog vip kutka posmatra komesanje  nezadovoljne i nedovoljno prosvetljene publike. Ma, ni traga ni glasa. Potpuni muk, samo se nocni zvuci provlace  kroz  komarnik i svezina koja rastvara tragove vrelog dana.

          


Umor.
Umor je ono sto nas spaja. Kod nas nedostatak sna vec nakupljen neprospavanim nocima u pregrejanoj kuci, produzen neocekivanim muziciranjem na uvce i to bas kad je noc donela olaksanje, a zrikavac zasigurno, umoran, od nasih cestih prekida i uzaludnih nocnih pomeranja stvari sa skripom koja sve to prati i sigurno vredja njegov istancan sluh.
Potraga traje u etapama. Na svakih pola, do sat vremena. Sve dok se neko ne umori i zacuti. Prednost je na strani zrikavca, 2:0. Sa prvim svanucem zavrsava i pozornica se utisava.  Ali,  tada je vec novi radni dan...
Jos jedna noc...
Oci napola vec sklopljene, pesma iz baste traje odavno, a u kuci je jos uvek mir.
Dokle? Za koji tren ce se svetla pogasiti i uskoro cemo saznati.
Laku noc, dobri ljudi ovo je zagrejavanje pred san. 

 

         

Nakupljeni kraichci
2012/08/06,18:11

 

 

U sanduku ugaone garniture drzim kese sa ostacima vunice.

To je obicaj koji stices sa godinama. U ranoj mladosti se gnusas tih kesa koje se gomilaju sa nebitnim viskovima, ciju svrhu nikako ne uvidjas, a ti mali navijuci raznobojne vunice, okrajci koji su nakupljeni od davno zaboravljenih i poderanih stvari, ostaju kao svedoci postojanosti boje, sacuvane od spiranja vremena.

Primecujem da ih imam sve vise. Sad su vec nagurane jedna u drugu izmesane sa novom, kupljenom na rasprodaji ili onom vrednijom kupljenom za neke specijalne komade, za neke posebne prilike.

Posebne prilike…

Ne volim taj izraz. Svaka je prilika posebna i svaki je tren zivota koji imamo poseban. U sebi nosimo zametke onog sto pustamo da isklija. Palete boja koje mesamo i spajamo, slicno tim okrajcima preostale vunice. I, kad ih raspes pred razlicite ljude i pustis da ih sloze, dobijas razlicite kombinacije. Od sivih, pastelnih, jakih i zivih, do tamnih, zagasitih, cadjavih…

Zameci koje nosimo u sebi.

Neki se upinju ceo zivot da sve jednostavno potru, a svoju samocu pretvore u mucenistvo. Oko njih razaznajes sustanje mahovine koja ih lagano prekriva i skripanje rdje sto ih nagriza. I, oni se isto tako sire. Svoje nezadovoljsto, ogorcenje, razocaranost. Raznose vazduhom razjedajuce cestice. Bacaju pipke na sve sto se krece. Njihovo stanje je nepomicnost, ne podnose pokret. Oni umiru milimetar po milimetar iz trena u tren i isto to rade drugima. Potroseni, a da da se nisu usudili iz zametka razviti. Zahtevni, vecito nezadovoljni dobijenim, a nespremni da ista daju. Zaborav pohara sve sto prime. Strelci gorcinom.

Oni drugi nose dah proleca. Miris razbudjene zemlje, trajanje sa smislom. Svrhu.

Oni su pokret, svetlost. Izvrsioci i davaoci. Zaboravljaju, jedino kad daju. Blagotvorni melemi…

            

 

 Pod presom, uvaljana kao slama izmedju dva zivota potpuno razlicito zametnuta, disem duboko i s radoscu  prebiram po nakupljenim  kraichcima vunice i slazem…

 

            

Zapertlan dan
2012/08/03,14:00

 

Komsijski pas uporno tuzno cvili…

Niko ne izlazi cele noci. On i dalje zavija.

Prevrcem jastuk. Sa druge strane cvrchci i prijatna hladnoca posteljine.

Noc uzmice, rascupana o grane jasena. Nagurao je krosnju skroz na prozor. Bahato se nagnuo i oslonio na bok kuce, a do juce je bio mali.

Naocigled, zacudno postalo drvo!

Od malene semenke, zbacene sa kljuna ptice, do krosnje za gnezdo .

Dokaz opipljivosti vremena…a, cini se, u prstohvat bi dani stali…

Tuzno zavijanje iscepkalo je jutro na komadice…

Blagosti nedostaje, i malo paznje.

Kao kamilica u zutom dobrodusje kuca na prozor i glas je tisi…

Na tren…

Vlasnik je napokon izasao na terasu. Jedno “Marsh” odapelo je strelu straha u maleno srce. Drhtanje odaje zveket prevelikog lanca. Teski koraci odvukli su za tri broja vece papuce, sastrugali tisinu sa plocica i ostavili zvuk hladnoce da vibrira…

Milosrdje se jos nije probudilo.

Jastuk je ponovo vreo. Ne vredi ga okretati na drugu stranu.

Jutro se dosunjalo, meko na ruzicastim sapicama macka. Cujem ga kako hoda po rasklimatanim crepovima.

 

          

 

 

Znam tu je… Merka vrapce i ceka … Lenj je za skok, a dorucak je siguran jos samo malo i zavesa ce se razgrnuti…

Prvi suncev zrak upravo se prosuo, pravo kroz prozor u sobu.

Napolju tisina.

Pas je zacutao…

Osmeh je paukovoj mrezi pomogao da prosije komadice. Zutim je ponovo zapertlan dan.

Kamilica je spremna.

 

         

 Dobro jutro!

Moj shpajz
2012/07/30,18:00

 

 

Ne, nisam odustala ni posustala, samo me julska temperatura malo zgrusala i umesto da me kao koncentrat ojaca, naprosto me razredila…

Jedino voce strpljivo pakujem u tegle. Mada, iskreno, volela bih jos mnogo toga da pasterizujem i ostavim onako izvorno i nepromenjeno, al’ ne ide bas sve u tegle…

Recimo, volela bih da u secer, sa malo cimeta, vanile i truncicu anisa ostavim bar po jedan cas svakoga dana…

 

 

Bez, limuna i gorkastog badema. Jednostavno samo slatkast… Al’ ne ide…posle slatkog uvek prija neki suprotan ukus, osvezavajuci, cisto da razbije monotonu nijansu cestica sto kruze po kvrzicama.

Mozda je ipak dobro sto su smestene samo na jeziku, zamislite da su po celom telu! Uh! Bio bi to pravi orgazmicki dozivljaj hrane koja prija. Sta bi se desilo sa onom sto nam ne prija? Kakav bi dozivljaj proizvelo ono sto nam se ne svidja? Brrrr! Ma, bas je dobro sto smo ovakvi kakvi jesmo!

A, da se menjamo, menjamo se…

Samo ne znam u sta se preobrazavamo?

Tipujem na skrge! Njih prizeljkujem da mi izrastu. Mozda cu lakse da disem. Mozda ce u vodi biti lakse? Ajkule su ionako vec naucile da plivaju po suvom. Savrseno su se snasle na asfaltu i prilagodile ovom prostoru. Dokaz da razmena postoji. Evolucija traje…

Skoncentrisacu se na skrge…mozda ih nateram da izrastu…a, dotle pasterizujem i one sate pretvaram u dane, sa slatkastim ukusom…Ipak je ovaj spajz moj i ja biram sta pakujem, sa sve sarenim papiricima na poklopcima i heklanim trakicama na policama….

Jednostavnost...
2012/07/26,21:25

 

                  

  Gledam ove plodove...ni jedan isti...razliciti po obliku, boji i velicini...a, rasli na istom komadu zemlje, istoj leji, isto ih sunce dogrevalo i pregrevalo, ni jedna kap ozbiljne kise ih nije dotakla...a, tako svaki za sebe, tek ujedinjeni u bozanstvenom ukusu sto pruzaju, sto se na nepcu rastapaju...kiselkaso-slatki.

 

             

 

   I, tako samodovoljni u svojoj jednostavnosti obicnog rucka na basti...'leba, masti i paradajza...

 

         

 

   Dovoljno...

Kineski zmaj i sova
2012/07/24,18:50

 

Petak. Odavno sam trebala vratiti knjige u biblioteku. Kasnim. Necu ni da spominjem broj dana, kosi se sa svim moralnim principima. Znam, spremna sam i kaznu da platim. Zasluzila sam. I, tako krecem za grad uz obavezan spisak prioriteta, markiran pravac prema Jevrejskoj zbog “St. Georga”, nekog pletiva na popustu i pamucnog konca. Al’ prvo da svratim po vaucer za veceru. Osvojila sam na radiju. Tema: “Kuda kad se ne ode na more?”. Eh, bas sam se raspisala. Iscedila sve sto sam imala po kutkovima duse, al’ bez patetike i tuge. Prosto neverovatno, za mene. No, okrecem stranicu, ionako necu na more pa sta mi vredi da kukam i molim. Tempo je vec usporen i zato uzivam. Knjiga je idealan nacin da se zaustavi vreme. Bar na tren. Iluzija ili ne, ne interesuje me. Uvek ce se naci neko da potkopa neciji optimizam, svojom dozom cinizma. E, pa sad, bas me briga. Neka se svako sa svojim demonima bori onako kako zna i ume. Ja moje davim u knjigama i pletivu.

I, tako, Jevrejska ulica, radnja prva, druga, treca, pa knjizara “Sluzbeni glasnik”, i tu se zavucem. Vrucina neopisiva. Sesir, lepeza i voda, tesko da ista pomaze. Temperatura vec 36, a tek je 10 i 30. Znam sta trazim, al’ ne vidim. Trazim upravo knjigu koju moram da vratim, a stajala je na polici pored kreveta sve vreme. Naravno da sam je tek jutros krenula citati i skoro da sam zakasnila jer je knjiga izvanredna, “Secanja na moje tuzne kurve”-Markes:

“Sićušna, krhka, obnažena i leđima okrenuta prema zidu. Takva je bila kad ju je prvi put ugledao u tom jedva osvetljenom sobičku. Nikad ranije nije video nešto slično, za sve svoje godine. A ako poživi još godinu dana, ućiće i u desetu deceniju. Sve bi pre toga dao da tu usnulu devojčicu u javnoj kući prvi napravi ženom. Ali se onda jednostavno zaljubio. Prvi put u životu. Devojčica je sve vreme spavala. On je samo poželeo da, usled konačne ljubavi, samo bdi nad njom.”

Preporucujem.

I, dok se gubim po rafovima i nazivima knjiga, neki nedefinisan zvuk secira mi novonastalo zadovoljstvo. I, sve je jaci, i sve je blizi… Napolju cela gungula…Povorka zena (vecinom), na celu transparent “sindikat nezaposlenih…”  orkestar haoticnih zvizdaljki koje se uzdize i istice u nekom nervoznom roju svojih visokih glasova nad svom gradskom vrevom… Izlazim zbunjena…zaboravila sam tek odabranu knjigu…i hodam paralelno sa telom povorke sto stvara buku… Groteska?

Tuga? Jad? Nemoc…i plac…Gusi me prizor, obmotao mi se oko grla i steze. Nije to samo jedna kolona strajkaca, to su godine rusevina prosloga vremena i miris uzaludnosti nacina pokusaja osudjenog na propast, vec unapred…Samo zvuk pistaljki objedinjuje i oblikuje grotesku u fantasticnu fresku sto se proteze i njise kao ogromni kineski zmaj od sarenog papira sto se tromo leluja kroz grad koji dahce i stenje pred vrelinom…

Pararelni svetovi marsiraju ugrejanim ulicama, horizont guta omorina , slika se od topline rastvara… jos samo poneki kratki titraj… Bezim do prve knjizare i sebe besramno castim sa tri knjige u koje cu da zaronim ovih dana sa ciljem da sperem lepljivost svakodnevnice i otkrijem poneko zrnce mudrosti sto mi nedostaje sve vise… a, koliko?

Mozda su sove samo potreba da se do njih nekako stigne…a, mozda je pletiva ostalo u visku pa se prsti moraju zaposliti necim…

 

 

                        

 

Minijature
2012/07/19,18:10

 

Nebo je opet jednako plavo. Nigde ni traga oblaku belom...

Vazduh suv, zazaren. Uporna vrelina je u prah smrvila zemlju... Klonula trava se vise ne njise na vetru. Jos samo  na granama zriju sitne vockice sto ubrzano dozrevaju. Sparusene i umanjene do minijature. Jedino secera im ne fali. Koncentrovana slast kristalise svaku preostalu kap vlage...

I, jednako plavo rasireno ko platno, zgusnuto u grlu ko knedla... Bez reci...

Kad nema sta da se recima deli...onda se cuti...

Recima hrabrim druge, a sebe... No, sve vise cutim.

Put je jutros dobio nove bele linije, sa istim starim rupama. Bar se pravac vidi iako su dzombe stare...

Svice nisam videla...Presla me jedna kap vode zbog koje sam se uplela u zbunje, a onda kasno videla sta je...

Skupila sam se u minijture koje pravim ovih dana...

          

 

   Kad ih budem razvukla na odredjenu velicinu, bicu ponovo ona ja...nekad...mozda... 

 

                 

 

          

 

                            

 

Podetinjeno jutro
2012/07/13,22:40

 

 

Mir počinje sa mnom i u meni.

Ko zna zašto je sve to dobro?

Pa, ako se zapitamo možda i saznamo…ako već krenemo, možda je iskrenost pravi put…jedini. Iskrenost prema sebi, razmotano od šarenih papirića ega. Jednostavno i ogoljeno, jer “do jednostavnosti treba narasti”. Nije lako, ali vrlo brzo se klupko odmotava, srž se ukaže sama. Lepa ili manje lepa, ali nikada dovoljno dobra da nema šta da se doda. Samo ako se želi. Treba želeti, treba hteti i može da se leti…makar i Jat-om.

Tad jutra postaju cvrkutava. Tišina oživi. Čujemo najtišeg sebe…zaboravljenog i ugušenog suludim srljanjem u haos. Prestaje hod po užetu koje se ljulja, sa provalijom ispod. I počinje čarolija koju stvaramo sami.

          

 

 Jedini čarobni prah, potreban da čarolija uspe…jeste ljubav…nesebična i bezuslovna.

 

                                                     

 

 Jedan poljubac nade i zagrljaj iskrenosti doneće čarobno, podetinjeno jutro u kome se sunce smeši, a dan pred nama nudi širom otvorenim očima nove šarene mogućnosti za snove u boji.

 

         

 

  Treba se USUDITI…

Suveniri
2012/07/11,18:33

 

                      

 

                               

                   

                 

 

 

                                                                         

 

  Pssssst....isuvise je toplo da se prica...samo dubok uzdah i puna pluca sunca... posle sve pretacem u osmeh...-

   Vreme je za suvenire...ja skupljam sunce i ove tople dane, a vi?

Pozdrav!

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 ... 20 21 22  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu