u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Cekic, nakovanj i uzengija
2013/05/08,23:00

 

 

Ovo bi mogla biti samo kratka crtica, brevijar, jedne lepe setnje da drvece nije progovorilo  tromesecnim sumom morske skoljke iz dubine mog desnog uha… Iritantnog, neprestanog u kome se lutanje lavirintom iscrtanim u sopstveni krug harmonizovanja mikro i makro kosmosa odvija nasilnom gruboscu nesavesnih i neodgovornih lekara. U kome lucidna stvarnost prednjaci pred svim groznicavim nocnim morama, a dezorijentisanost u prostoru budi praiskonski nagon za samoodrzanjem uprkos vremenu u kom se odvija…

I kad se nadjes zatvoren u sum sopstvene skoljke, pocinjes fosilno zagrebavanje svih naslaga kristalisanih po samom dnu, ako ga ima. Ako ga nema, tj. ako bure nema dna, onda dostizes Zen prosvetljenje.

U protivnom naoruzavas se strpljenjem i bezobrazlukom i kreces u potragu za onim koji znaju svoj posao, a jos i ako ga vole Sveti Gral je na domaku tvojih ruku.

I tako… Pronadjoh doktora slicnog dobrom mehanicaru, nista manje neznijeg od toga, ali tromesecnu patnju zbog najobicnijeg cerumena, prekinuo je lakocom udarca cekica o nakovanj.

Slava mu i hvala!

Dok ga ne pronadjoh bila sam u istom stanju kao i Muja oboleo od dijareje lecen bensedinom, samo sto sam ja dobila lekove od koga mi se srozao ovaj i ovako nizak pritisak, pa sam samo spavala iako i dalje nista nisam cula.

Sva sreca te je drvece imalo vise razumevanja za moje stanje od danasnje medicine, pa mi je simbolikom ulilo nadu za skoro spasenje :)

 

          

 

         

 

         

 

        

Sedimentni trenutak
2013/04/28,22:14

 

 Fokusirana sam na oblake i intenzivno plavo nebo.

          

 

Na takvom plavom oblaci su jos belji i nestvarniji. Usporavaju i ubrzavaju, tek ponekad, privid mirovanja stvori nad nama kratku sliku neprolaznosti za kojom, ovde ispod, toliko ceznemo i tragamo.

A, nebo, ogledalo nad nama u kome se ne ogledamo ili bar ne prepoznajemo i ne razaznajemo te znakovne poruke koje se meko, sifrovano iscrtavaju bez gradivnih imenica i cvrstog materijala.

I, nemaju duboko zarivene temelje u lice zemlje, i nemaju celicne armature vezane u mreze i tone i tone cementnih smesa proracunatih raznim fizickim zakonima sa faktorom seizmoloskih cudi terena, za vecnost i neprolaznost.

Parametri za gradjenje oblaka nisu podlozni slozenoj gradjevinskoj proceduri i komplikovanim dozvolama.

Na srecu!

A, na livadi cigani sviraju. Iza, belo okreceni bagremovi stubovi ogranicavaju divlju snagu konja sto u krug kasa manjezom i trag dubi u vlaznoj prolecnoj zemlji.

Na podlozi od neba i dalekog neuhvatnog horizonta, jedina veza, glava begesa. Oslonjen na zamlju, telom u rukama muzicara i glavom pod belim oblakom sa koga mase osmehnut gustom obrvom Mika.

Nasuprot, oronula kuca iz proslog veka i nekom okrnjenom godinom svog nastanka u samom vrhu visokog zabata vojvodjanske kuce.

I, ograda napola razgradjena natrulim daskama.domacinski docekuje oslonjena na svoje izguljene, nakrivljene stubove.

Jedino uspravni beli, tek izliveni lavovi na vrhovima stubova kazuju da tu neko zivi. Ili je do skora ziveo.

Dok i njih ne zguli vetar i kisa…

Samo me plasi jednako plavo. Bez belog oblacka postaje olovno sivo i tesko. Pritisce ovu neprolaznu iluziju pod sobom i gusi je sopstvenom zabludom velicine.

Tad kretanje postaje svaki uzdah, a svaki uzdah potreba da se udahne kap lepog, a od kapi da se pravi snazni vodopad koji razbija svaki teski sedimentni trenutak bez belog oblacka.

     

         

 Ipak na dobrom putu.

        

     Posle 15 puta predjenog jednog te istog potoka i neverovatno agresivnih i neprijateljski raspolozenih komaraca grupisanih u vrlo ogromne i neprobojne formacije:

        

Jupiiii! Dumbovacki vodopad!

Umivanje...

       

 Ah, osvezenje! Napokon!

         

 Lepota, jednostavna, koja ispunjava svakog ljubitelja ovakvih bozanskih kutaka.

       

  U povratku, krenusmo precicom. Hm, necu je ostaviti kao putokaz drugima, jedino eto stigosmo posle uspona na kom bi nam i mnogo okretnije sumske zivotinje pozavidele.

       

 Ovde je i mladja generacija poklekla ;)

p.s.kostabednik, od rakovackog spomenika palim borcima iz drugog svetskog rata, skrenes na prvi putic desno i samo pravo. Postoje obelezja za transverzalu. Staza je lepa, nije narocito zahtevna za one bar malo utrenirane, komaraca mnogo, al' boze moj za lepotu se uvek istrpi ponesto ;) Srecno ti bilo sa ovim mojim objasnjenjem, ponesi kamencice bele za usput i povratak, a ti javi ako budes isao ;)

Tea time
2013/04/23,22:05

 

 

Ni danas se nista specijalno nije dogodilo.

Samo su se neke rutinske stvari ponovile od juce.

Izmedju dve stvari koje radim, cekanje provodim modelirajuci polimersku glinu. Razmeksavam je toplinom dlanova i mesim istim ritmickim pokretima, a dok to radim stojim zagledana kroz prozor.

Napolju divan dan i misli lutaju same za sebe. Koliko samo otvorenih “prozora” u trenu stoji zapoceto i nedovrseno. S teme na temu. Od obicnih planova za sutrasnji rucak, spiska za pakovanje putnicke torbe, osmisljavanje sendvica, razmisljanja u kom satu ovog dana da odem do mame, odgovaranja na usputna pitanja, najcesce gde se zaturila koja stvar, do…

I gotov plavi zec!

On jos malo u rernu, a povrce vec dovoljno skuvano za blender, masina zavrsava prvu turu vesa, dan je idealan za prostiranje na suncu, do uvece vec ce biti ispeglan, a noc kad razastre zvezdano nebo iskokacu kokice i probacu da vratim onaj san sto mi citavog dana ne da mira.

Jos jedan obican dan samo ce sklopiti kapak, sutra ce biti nova repriza, a vreme izmedju iskoristicu za modeliranje.

Mozda uz plavog zeca napravim i ludog sesirdziju, neka ima neko stalno da podseca na “Tea Time”, jer upravo je vreme za jednu takvu cajanku…

 

                    

Azurni komadic
2013/04/18,21:30

 

 

          

 

 

Na sumskoj, uskoj stazi lezi azurno plavi komadic ljuske nekog jajeta.

U njemu je spavao beli oblak….

Ptica ga kljunom probudila i pesmom izmamila na pocetku ovog bujnog proleca.

I sad, sa plavog neba na detinjstvo sanjivo podseca.

Niz grane se spustio u daleke dane i setka stepenicama cas gore cas dole i skakuce iz polja u polje bacajuci pazljivo pljosnati kamen ne bi li ponovo nebo celo osvojio.

Samo komadic azurno plave ljuske podseca na one bezbrizne usnule dane raspukle pred zrenjem zivota.

 

        

 

 

I setih se stepenica, za nas decu, velikih kamenih na kojima su se najlepse igre odvijale. Imale su betonske izlivene stranice i idealnu ravnu povrsinu za spustanje na turu. Prvi tobogani. Bile su na ulazu u tipicnu vojvodjansku kucu uskog, dugackog dvorista na cijem kraju su redovno bile staje.

I mirisalo je na seno i gnojivo. Na krave i konje.

Kokoske su ceprkale na djubristima ogradjenim drvenim tarabama, bez neke narocite svrhe, ali tek vizuelno da se odvoji od veceg dela dvorista.

A, nas su mame slale po vecernje mleko.

Sa kanticama, plavim i crvenim i drskom koja je imala rucku od drveta, oblikovanu tacno za ruku.

A, mi smo redovno dolazili ranije dok je domacica jos besno vikala iz staje. Pazila da se krava ne ritne i brzo sklanjala kofu tek pomuzenog mleka na stranu.

Za to vreme stepenice su bile nase.

Nije bilo vazno ko je prvi dosao po mleko, vec ko je prvi na redu za spustanje na turu. Tu nije bilo popustanja i prevare. Red se tacno znao.

I cim posle jurnjave dotaknes nogom tlo, vec si bio na repu reda i pocupkivao nervozno pogledajuci u domacicu koja je kroz gazu vredno cedila i po kanticama razlivala svakom njegovu kolicinu jos toplog mleka.

Proleca su bila najlepsa i te mirisne veceri kad se posle duge zime dan lagano protezao u kasne sate. Zeljni igre znali smo ostati dugo, sve dok nas mame ne bi s prutevima, odlomljenim usput, povijale.

Jednom, onako zaigrane u prvim prolecnim sarenim suknjicama, tufnastim masnicama na glavi i s onim groznim rebrastim hulahopkama koje su uzasan svrab izazivale, drugarica i ja smo ostale bez tura na tim kamenim basamcima.

O, kako smo se smejale jedna drugoj!

Hulahopke, te grozomorne muciteljke, nisu izdrzale. Bile su razderane na basamcima i pobedjene bar ovoga puta.

Samo su prolecne suknjice bile isuvise kratke da bi se skrila nasa trofejna znacka., a prutevi mladih izdana odlomljeni usput, tada nisu ostali tek suvisna preteca simbolika u rukama nasih mama ;)

Viseci most
2013/04/13,21:40

 

         

 

Mila moja,

gledas me tako decije nevino, sa isto tako siroko otrvorenim ocima zamucenim samo truncicom iskustva.

Jednako nevino, pruzas mi ruke,

s puno poverenja da te presvucem. Samo suza koja se povremeno skotrlja

preko par nanizanih bora, kazuje koliko ti je tesko…

 

        

 

Ljubim te, u te nabore navlazene slanim tragovima,

ruke ti grejem svojim dlanovima i pricam,

vedro sa mnogo nade koju ne osecam nigde…

 

        

 

Prolece je doslo i sunce koje smo tako dugo cekale osvetljava i tvoj omiljeni kutak u dvoristu.

Hoces li imati snage da izdrzis?

 

        

 

Od juce do sutra jedan kratak korak ostaje.

Izmedju dve krajnosti tanka linija na kojoj glumimo moc rasipajuci tu truncicu mogucnosti da nam i ovako bude lepo.

Samo mrvica razumevanja umesto  nesporazuma za koje smo maestralno nadareni da ih izmilsimo i tamo gde ih nema…

Jednom cemo se, napokon, izmiriti u jednakosti i ta matematika ce biti tacna.

        

 

Nepoznatih vise nece biti, a mi cemo

biti delic nekog novog, grandioznog viseceg mosta

koji premoscava dve rastavljene strane.

Tako bar volim da zamisljam…

Volim te mnogo!

                  

 

Tvoja J.

Uokvireno okom
2013/04/01,22:55

 

         

 

 

Skoro sam videla predivne ramove u kojima su bile neke slike. Cudno, slika se ne secam vise. Samo su mi ramovi ostali urezani u secanju.

Danas drzim otvoren prozor i zelim one divne ramove za ovaj pogled ispred. Uramljen dan u kome sunce i kisa reljefno dopunjuju lepotu i gde se sve razliva van okvira.

Kao kad mehurici ispune prostor pa krene da se izliva preko rubova dok se svetlost na njihovim krhkim opnama razlaze u carobni spektar.

 

        

 

 

Pa klizi i tece u pejzaz jedinstva, onog spolja sa ovim iznutra, sto se uporno iznova stvara pomeranjem tektonskih ploca duse.

Reljefna intarzija gde model i reprodukcija grade vreme koje jednako kaplje sa ovom iznenadnom prolecnom kisom…

 

     

 

 U konspiraciji lepote protiv tragova sto se vremenom spiraju trazim prolaz izmedju njih i nas, a znam da je, oku, dobro u mahovini skriven.

 

     

 

 

Slusam sumu kako tiho sapce i gledam staze koje nekud vode i okvir neceg sto trazim iznova i iznova, a mozda je sve to vec davno izniklo pod vecno zelenim jasenom i udeljeno voljom boginja sto kroje sudbinu svakom…

I nit, koja se ispreda lagano pod vlaznim prstima, stvarajuci ponekad tanku i neznu, a ponekad, prosto grublju i snazniju, obojenu u sareno ili sivo.

Svejedno, vazno je da se ne prekine, da tece u ravnomernom smeru, i sad, isto kao i pre…

 

     

 

p.s. i za kraj saljem vam miris belih ljubicica za prijatan san :)

 

     

Brze od ptice
2013/03/26,19:30

 

 Izgledaju kao pokacene ribe onako, sarene…
Krenule negde u vis, a onda se predomislile, bez imalo volje skupile snage do prve zice i tu zastale.

 

          

 


Kao kad srce krene brze od ptice.
Ali…
u ovoj Striborovoj sumi nema bica kojima je draza sopstvena muka od sve srece ovoga sveta. Nema cak ni dileme. Menja se dusa i prodaje sve licno za sitnice na buvljacima tastine...
Ovde bi Domace i Malika Tintilica zatvorili na Farmu za kolektivno lecenje frustracije. Neka su druga bica izmilela na jeziku zmije i palacaju na bivse junake poznatih prica.
A, na buvljacima samo iznosene stvari, medju njima nema cizama od sedam milja ni stocica za “postavi se”...

 

          

 

 Jos ludo verujem u pasulj i gajim nadu da je caroban. Brzo raste i nadmasuje orhideje, a spolja stoje spremne merdevine. Nije mi potrebno mnogo samo deci po zlatno jaje. Verujem bice dosta. Ni harfu necu da diram da dzina preterano ne razgnevim, a gusku odmah pustam, cim se uverim da ce lako da se snadje medju svojima. Da se kojim slucajem, ne udavi ko ove nase iz jezerceta u dunavskom parku.
Nadam se da nije zaboravila da ume da leti. Plasim se prvih zica nekog dalekovoda, mozda je privuku i zastane... A, onda mozda i ona tako ostane.
I srce krene brze od ptice, pa se uplete u prve zice.

***

-Mama, mogu li ja da odnesem babi zovu?
-Ti?!
-Pa, ja! Imam vec tri godine i umem sam ulicom da hodam.
-A, da pitas taju? Neka bude kako on kaze.
(Dragi Boze, valjda ce mu biti jasno da ga ne pusta samog. Samo kad bih uspela okom da mu namignem, al’ ne gleda...)
-Je l’ mogu tajo?
-Naravno, a sto ne bi mogo!
-Jupiiiii!
(Znala sam, kud sam i pustila njega da odluci. Tu je sasvim izvestan rezultat 2:1, al’ ne za mene... )

***

I, tako raste pasulj i nada.
Kroz prozor, pod snegom i dalje one sarene ribe miruju. Spavaju neki njihov san i mozda u njemu dostizu onu zeljenu visinu gde se zaputise nekad…

***

 

          

 

-Mama, gde je B.?
Pita me moj stariji desetogodisnji sin.
-Otisao je u radnju po hleb.
-Pustila si njega samog!!!!
-Naravno, pa on ima sest godina. Secas li se da si ti krenuo sam sa tri?
-Pa, ti stvarno nisi....
 Jedan tren me gleda razrogaceno onim svojim krupnim plavim okicama, a potom istrcava iz kuce kao da je sve u plamenu. Ostajem zatecena. Da li sam uradila dobro? Mozda sam pozurila? Mozda sam zaista neodgovorna?
I talas krivice i straha dize se polako iz dubina, preti da me sravni. Nespokoj me goni za njim.
Nema ga. Uzas me proganja, stisnutih prstiju do bola gledam niz praznu ulicu...
Tek iza krivine poznati plavi ponika, na njemu plava glavica sva u loknama zastitinicki pokriva decaka koji u rukici nosi torbu sa hlebom i skakucuci mlati sa njom kao sa prskalicom pod jelkom. Cujem i vidim smeh...
I, tad srce, zaista krene brze od ptice!

 

          


***
Danas mladji sin ima pismeni. Tema je bratska ljubav, ali u knjizevnom delu.
Pitam se sta bi napisao da je u pitanju ova druga...

 

         

Rupa u čarapi
2013/03/21,21:25

 

 

Koliko poderanih carapa i nekih razvucenih niti sto se samo raskinu, ko zna od cega, i jedna po jedna petlja lagano se pretvore u rupu…

Tu gde je bila celina sad zjapi praznina. I nema nacina da se napravi nevidljiv sav i da carapa ponovo bude cela.

Da zaceli.

Nema melema od prvih prolecnih travki da se privije na bolnu carapu. Ona jednostavno umire. I sigurna sam, da na nebu mora postojati citavo jedno neotkriveno sasvezdje poderanih carapa. Ko jata sitnih riba u okeanima.

A, cesto su joj u pretnjama, kroz odrastanje, poderane gace spominjali. Carapa se uopste nije secala…

Bile su tu i neke pecene divljake na buducem jelovniku, i neke uzasavajuce pilece kozurice i neka pretnja usamljenoscu i patnjom kad ostane potpuno sama.

I svega neceg u iscitanoj licnoj buducnosti, kad god bi im nasmejana pokusavala objasniti da njihov ukus ne odgovara njenom.

Dlanove im nije otkrivala.

Sve dok jednom brana nije popustila i izlila se preko svih njenih bajkolikih bica duse. Pa su i Pepeljuga i Uspavana lepotica zajedno sa devojkom, sa cijih usana padaju rascvetale ruze, lile potoke bisernih suza…

Od tad je njen najdrazi nije dirao.

Ostali i dalje drze keca u rukavu i poneki spil karata sa njenom nesrecnom buducnoscu, samo da joj u prolazu mahnu pred nosem.

A, ona?

 

          

 

 

Pokusava i dalje odbraniti sopstveni ukus i hoda sa naizvrat okrenutim snovima protiv urokljivih ociju.

A, carape tek ponekad, pokusa zakrpiti, i to samo one sa sicusnom rupom, sto lice na tek rodjene zvezde na rumenim stopalima svojih vec odraslih decaka…

 

        

 

 

Lomnost na rubovima
2013/03/16,23:25

 

 

   Ima tako nekih trenutaka kao i reci, nepromisljeno promisljenih koje vas naprosto pociste. Slete pravo do dna, onog najdubljeg, gde odlozeno sazrevaju. Zriju kroz vreme u nesto nepredvidjeno.

Razduvaju ko vetar pahulje, i zbiju u neku haoticnu gomilu. Smet. Eto, bas tako...

Posle satima ili danima kompresujem samu sebe u celinu. Sazrevam...

Onda sednem za tastaturu i pokusavam da prevedem samu sebe sebi ili da se bar delica deponovanog balasta resim. Ceo splet paukovih mreza u labavoj konstrukciji.

   Uvek sam se pitala kako je Pepeljuzi polazilo za rukom da iz pepela razvadi zrno po zrno prosa i jos posle svega stigne na zabavu, ocara Princa i zadrzi zavodnicki osmeh na licu?

Ili je ona je imala pticice za pomocnike. Danas bi rekli: “Lako je njoj!”

A, moje pticice su danas dosle po mrvice na sims. Zbunjuje ih ova zima. Cute.

Stoje na granama povijenim od snega.

Ovaj put ne izlazim da stresem sneg. Ranije sam to neoprezno cinila, narusavala sliku koja mi posle nije bila lepa. Sad sedim i posmatram kroz prozor  dok dlanove grejem na soljici kafe, mada bih ih vrlo rado okrenula ka Suncu i upijala, upijala... toplinu.

   Ili, zasto me zadivljuju one najtanje case za crno vino? Apsorbuju zvuk iz prostora. Asimiliraju se sa usnama.

Pazljivo rukovanje je preduslov za uzivanje, a lomnost je izazov...

Fragilnost obe je, samo, puka slicnost...

Ponekad bi trebalo misao pregristi, a ne samo rec. Kad dodje do reci rubovi se lako krnje...

          

 

 

Ukus...
2013/03/12,15:10
 
 

Nemoj me tražiti u onom što sam ti rekla.

Ja, tu nikad nisam ni bila,

samo sam mali trag ostavila.

Uzmi sito i prosej ono što nosi vetar,

a reči prećute.

U tišini, ja se skrivam.

Kad svetlo baci senku i produbi perspektivu,

oku pomrsi oštrinu,

i ublaži liniju do mesečevog srebra,

tu negde u tom uglu između opsene i želje

možeč pronaći mene…

No, i tad ćuti.

Umesiću ti hlepčić

sa mirisom ruzmarina i slanog mora,

ukrasiću maslinom i gorkom kaduljom,

na tanjir uz krišku dinje sa lavandinim cvetom

okružiću tišinom i medom i pružiti da je probaš.

Kad ti priđem ponovo,

prići ću usnama do tvojih

da ti mrvice sa uglova sklonim,

trag od meda sa tvog jezika

da ispijem i probam…

Reći ću ti odmah koliko si me otkrio u svemu,

na tebi ostaje,

samo,

hoćeš li verovati…

 

 

                  

 

 

Miris budjenja
2013/03/11,12:45

 

 

Rolerkoster, prolece, raspolozenje, uzleti, padovi, erupcija energije i depresije koja se uvek mota po senkama. Pratim zrak svetla koji se provlaci toplinom prozorskog okna, i mlaz neobjasnjivog optimizma koji se vrti zajedno sa cesticama prasine u spirali dana sto se odmotava. Igra cestica i najsitnijih misli skupljenih u krunu plodnog zutog suncokreta na izljuskanim putevima i rasklimatanim vratnicama kuca sirom otvorenih prozora i skripavih, zardjalih sarki od istrosenosti u vremenu. I prepletaj vetra i cvrkuta kroz jutro koje se promalja iz neke proslosti ili buducnosti, neumitno pomesano secanjem zamrljanim vremenom u valerima svetla i senki.

Opojni miris razbudjene zemlje pod kapima kise, klijanje, cudo uskrsnuca prirode, zaokruzeno beskrajnom tamom zenice koja upija i sazreva dotrajavajuci, mucena podarenom neizbeznom ljudskom sudbinom u cijem sredistu vecita klica patnje vodi u bici nad razgranatom svetlosti ljubavi.

Sveti gral nedostupan da ozivi feniksa i otme ga iz sivila pepela, darivajuci mu plamen boja za drugacije otkrovenje i smiraj secanju davno izgubljenom u vremenu. Samo jedan snop svetla za skucen prostor razuma u caroliji obnavljanja zivota i mali gutljaj razumevanja svega sto natalozena tisina nosi u srcu i najmanjeg bisera…

 

                 

Komad sirove gline
2013/03/03,17:45

 

 

Juce je bio bas neki cudan dan… Zavrsio se, kao i svaki manje ili vise cudni.

Nisam ponovo stigla u setnju. Nedostaje mi uzasno. I prica sa dragim prijateljicama, onako decije razigrana i blesava. Svima sa strane, koji posmatraju ozbiljnim ukocenim ocima, cudna kao i jucerasnji dan. Ti posmatraci, nadju se prozvanim da te opomenu na godine koje nosis. Hej, za informaciju, ja ih imam bezbroj. I, zivota natalozenih kroz vekove koji po mojim zilama teku. Ne, jedan i ne samo ovoliko…

Zastanem samo kod nekog cveta i prizora, da ga udahnem i ostavim sledecim zivotima za ostrvce kad se ti buduci nasucu. Za predah. Necu drugo, nista da pamtim.

Okrenem se u nekoj setnji na jednu stranu i zivot grada vrvi.

 

                     

 

 Okrenem se na drugu stranu i grad mrtvih sneva ili zivi, a ja  tu negde izmedju…

 

                                

 

 Zazmurim i lagano zivotom setam.

 

          

 

 

Pod kapcima bezbroj svetlucavih iskrica u uzareno sace upleteno. Svaki sledeci korak opipavam i upijam sunce. Sve dok ne zagreje utrobu i uskomesa osecaj srece. Onda je pustim da isparava. Lagano, kroz sve natalozene zivote, da uskomesa zaboravljeno i ozivi zaspalo.

Kad otvorim oci, Ono Prolece!

Sreca se razlila i opet slegla, ali prolece polako buja…

Prve ljubicice, uslikane pre par sati:

 

                 

 

 Narcis u pupovima spreman:

 

                     

 

 Jos malo i pocinju bastenski radovi :)

Ako mozes
2013/02/24,22:50

 

 

Cuti,

nemoj mi objasnjavati.

Nece ti biti jasno kada te budem samo gledala.

Mislices sve je kasno.

Ne razumes.

Pokusaces opet iznova i iznova.

Nestrpljiv i uplasen,

resen da se sve moze objasniti recima,

obujmiti objasnjenjima.

Nemoj.

Cuti.

Ne mogu se dotaci prstima

likovi okruzeni simbolima.

Ni snovi se ne otkrivaju

pred otvorenim ocima.

Zato cuti i zmuri.

Ne gledaj me u oci.

Jer mislices da ne razumem kada se samo neduzno smesim.

Nikada neces znati

sta oseca zena dok gleda onog kog voli.

Pustio si tu stranu da zakrzlja u tebi,

onu opojnu zensku.

Mozda si je utopio u casama za kafanskim stolim,

ili si je prokockao u lose odigranim partijama

sa slabim kartama u rukama.

A, mi smo dvojnost.

Dva dela jednog celog.

I, ne pokusavaj je objasniti recima.

Ne zeni koja voli i koja je obdarena moci da radja.

Ona istinu cuva zaokruzenu zenstvenoscu mekog trbuha

pod ruzicastim barsunom sopstvene koze…

Cuti,

primi joj glavu na kolena,

ako mozes,

i mekim dlanom ublazi nepravdu,

neznoscu pokreta

izbledi kaznu

sto osudjena od prvog greha,

na svojim plecima nosi…

         

Prah
2013/02/20,18:10

 

 

 

Dugo je gledala u ugasen ekran. Sitni tragovi vodili su razresenju zagonetke. Odugovlacenje susreta sa istinom bilo je zavrseno. Brojke su napokon pokazale ispravnost sumnje. Jedino njoj nije bilo jasno cemu sve to. Nije igrala igre, a bila je uvucena. Nespremna. Na mah zbunjena, a onda prepustena instiktivnom iskrenoscu sopstvenog bica. Bez maske i laznih profila. Nepodeljena svoja, a razdeljena svima. Mozda su se sumnje javljale u nekim senkama cudnih slucajnosti, mozda su je i mucile, ali zivot je taj koji je nosi i valja u talasima svakodnevnice. Svaka pomisao bila je rukom oterana poput dosadnih vinskih musica nakupljenih oko prezrelog voca. I reka tece dalje.

Usamljenost je bolest savremenog drustva. Jednostavna konstatcija realnosti i otudjenosti bica u prepunoj uzurbanoj kosnici. Ubrzavanje i jurnjava rezultata. Kojih? Nikome nije jasno…

Jedino je usamljenost uspela da se otme i materijalizuje u posebnoj dimenziji. U njoj se lako otkriju i iznenadjeno dodirnu prepoznate. Nadju se nekim posebnim culom i zazive jedna uz drugu. Sljubljene u molekul ceznje.

A, onda se odnekud pojave pravila igre. Nepoznata. I bica sa pripremljenom strategijom unapred vode. Jedna sasvim nepotrebna igra za one nepodeljene sa kartama ispred.

Ali, reakcija je pokrenuta i molekul se razbija…ponovo u zasebne atome usamljenosti…

Ustala je od ekrana. Ogledalo je pokazivalo poznato lice. Od sad ga nece pokazivati. Resila je. Nosice masku. Trend je odavno nametnut, samo je ona uvek van svih trendova bila.

Meka smesa od vode i gipsa bila je idealna za modeliranje. Jos par poteza boje i bice to njeno novo lice.

U rano jutro iskrala se iz kuce. Tiho. Vreme je da se predstavi svetu u novom svetlu.

Kod izlaza put joj je presekao omiljen macak. Umiljavao se oko nogu. I pas je dotrcao veselo masuci repom.

Uzalud! Sve je uzalud. Prepoznali su je odmah.

Ponovo nije shvatila pravu sustinu prerusavanja.

Sledeci put pokusace opet.

     

Odabrana destinacija
2013/02/15,23:00

 

 

   Tako bi bilo lako, tu na tom zamagljenom prozoru gradskog autobusa, prstom docrtati obrise neke carobne destinacije. Ne one, po redovnom redu voznje, gde sam se na stanici jedva ukrcala sa gomilom drugih putnika. Ocepljena jos na prvoj stepenici, udarena s ledja, pocupana u prolazu, necijim kolenom nagnjecena u cevanicu i sad jos pod prilicnim pritiskom zgurana uz ovaj ogromni neprozirni prozor.

Pomesao se dah gomile sa maglom nad Dunavom i jednako neprozirno napolju isto kao unutra. Nad glavom neciji lakat ritmicno me udara u potiljak, ljuljuska se na onom pomicnom drzacu primereno primatima u razbijanju dosade i lecenju psiholoskih barijera od ogranicenih pokreta metalnog kaveza i vidika ispresecanog sipkama nekog zooloskog vrta. Grupna psihoterapija u gradskom saobracajnom prevozu. Nema tu mnogo razlike. Sipke ove ili one i jednako umorna bezizrazajna lica. Svako u svom mehuricu ususkan pliva i lagano se ljuljuska ka odabranom odredistu.

   Jedino oci ne znaju gde da se smeste…

Prozor zamrljan i nepregledan, oci saputnika suvise blizu i prve beze negde preko moje glave. One druge dalje, iako su smestene tu negde na mom licu, znam da gledaju kao da me i nema, a mozda i nisam tu, mozda sam samo duh u procesiji duhova ovog maglovitog dana zarobljenog u autobusu gradskog saobracajnog preduzeca….

   Da, bilo bi lako na ovom zamagljenom prozoru docrtati jedno sunce, neku obalu, tragove na pesku i jedan ogroman suncobran da me skrije od ovih pogleda sto blude kroz prazno…

 

      

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 ... 20 21 22  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu