u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

« U senkama | Main | Poentles »

Iščekivanje u mirisu cvrkuta
2015/05/15,13:40

 

    

 Tu negde u nadsvođenim krošnjama otežalih zrelih trešanja,
pod tremovima čiji su vidici zakriljeni kišnim zavesama,
u prvim kašljucavim pramenovima dima iz dimnjaka,
u blatnjavim koracima ili baš u ranom cvrkutu praskozorja...
Tu.
U trepavicama busenja zamršenih vlati,
noćima natopljenim bluzom, propusnim slojevima i naslaganim korama zaštićenog jezgra. U, na dah plitkim,
trenucima lebdećih senki nevidljivih ptica, kad je sve tako blizu i kad su namreškane vremenske odstupnice u plimi i oseci umirućeg meseca.
Tu.
Kad se po uglovima razviju prve svilene mreže paukova sumnji i kad se razmile u hiljade pravaca neuhvatnim Argusovim budnim pogledima. Ili, možda, baš na pregibu ramena i vrata u mekom razbuđivanju usnulih čula... Ili, u zamišljenim obrtajima zaboravljenog vinila i svetla sveći gde senke plešu otrgnute električnim pribadačama. Gde sve traje u neprekidu titranja sfinginog pogleda, urinutog u obzorje iščekivanog.

     

Na opip,
na udisaj,
na treptaj blizu urezano refleksijom sakupljenih života u sipkavim kosinama dina koje se njišu sa toplim pustinjskim vetrovima.
U mekom ušuškanom tlu koje upija sve tragove i sve priče prošaputane u belim noćima, ogrnutih plaštom beskrajnog popisa svih zvezda rođenih i pomrlih nekada, u dubokom okrilju tišine, iznad svih potreba za smislom.
Tu.
Baš tu, gde sve diše ukorenjeno dubokim ćutanjem,
gde se u meandrima umorenih misli ogledaju dubine modro plavih beskraja, hvatam male kadrove privida u mikronske makrokosmose raspletenih duga i prepuštam oku da smišlja priču zaključanu na zanemelim usnama.
Tamo negde, na dalekim horizontima, niču nove kolevke, oplođene željama, zanjihane zagrljajima krošnji u najvećim olujama.
Tamo negde, prosute su sve jalove reči u sukrvici porođajnih grčeva, onog nerođenog, a tako davno posađenog u tkivo materice pramajke. Boja u opnama snoviđenja, uvijena mekotom nežnosti svih beskraja vremena zalud rasutih kostiju.
Čeka neko davno juče da se nerođeno osmehne novom čoveku. Izljuskanom od besmisla gramzivosti i mržnje.
Čeka proročansko buđenje u prolećnim žuborima obespokojavajućeg krika nabreklog na žilama usana.
Da se raskravi poljupcima pomirenja i iscveta u svemirske okeane začuđujućeg života ljubavi...

   

Komentari

Comment Icon

poetično
meandrima umornih misli treba osveženje, a
nerođeno juče čeka svoj trenutak vremena da vrisne iz sveg glasa I osmehne se ...
lepo

Posted by: Aneta at 2015/05/16, 12:52
Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu