u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Moj shpajz
2012/07/30,18:00

 

 

Ne, nisam odustala ni posustala, samo me julska temperatura malo zgrusala i umesto da me kao koncentrat ojaca, naprosto me razredila…

Jedino voce strpljivo pakujem u tegle. Mada, iskreno, volela bih jos mnogo toga da pasterizujem i ostavim onako izvorno i nepromenjeno, al’ ne ide bas sve u tegle…

Recimo, volela bih da u secer, sa malo cimeta, vanile i truncicu anisa ostavim bar po jedan cas svakoga dana…

 

 

Bez, limuna i gorkastog badema. Jednostavno samo slatkast… Al’ ne ide…posle slatkog uvek prija neki suprotan ukus, osvezavajuci, cisto da razbije monotonu nijansu cestica sto kruze po kvrzicama.

Mozda je ipak dobro sto su smestene samo na jeziku, zamislite da su po celom telu! Uh! Bio bi to pravi orgazmicki dozivljaj hrane koja prija. Sta bi se desilo sa onom sto nam ne prija? Kakav bi dozivljaj proizvelo ono sto nam se ne svidja? Brrrr! Ma, bas je dobro sto smo ovakvi kakvi jesmo!

A, da se menjamo, menjamo se…

Samo ne znam u sta se preobrazavamo?

Tipujem na skrge! Njih prizeljkujem da mi izrastu. Mozda cu lakse da disem. Mozda ce u vodi biti lakse? Ajkule su ionako vec naucile da plivaju po suvom. Savrseno su se snasle na asfaltu i prilagodile ovom prostoru. Dokaz da razmena postoji. Evolucija traje…

Skoncentrisacu se na skrge…mozda ih nateram da izrastu…a, dotle pasterizujem i one sate pretvaram u dane, sa slatkastim ukusom…Ipak je ovaj spajz moj i ja biram sta pakujem, sa sve sarenim papiricima na poklopcima i heklanim trakicama na policama….

Jednostavnost...
2012/07/26,21:25

 

                  

  Gledam ove plodove...ni jedan isti...razliciti po obliku, boji i velicini...a, rasli na istom komadu zemlje, istoj leji, isto ih sunce dogrevalo i pregrevalo, ni jedna kap ozbiljne kise ih nije dotakla...a, tako svaki za sebe, tek ujedinjeni u bozanstvenom ukusu sto pruzaju, sto se na nepcu rastapaju...kiselkaso-slatki.

 

             

 

   I, tako samodovoljni u svojoj jednostavnosti obicnog rucka na basti...'leba, masti i paradajza...

 

         

 

   Dovoljno...

Kineski zmaj i sova
2012/07/24,18:50

 

Petak. Odavno sam trebala vratiti knjige u biblioteku. Kasnim. Necu ni da spominjem broj dana, kosi se sa svim moralnim principima. Znam, spremna sam i kaznu da platim. Zasluzila sam. I, tako krecem za grad uz obavezan spisak prioriteta, markiran pravac prema Jevrejskoj zbog “St. Georga”, nekog pletiva na popustu i pamucnog konca. Al’ prvo da svratim po vaucer za veceru. Osvojila sam na radiju. Tema: “Kuda kad se ne ode na more?”. Eh, bas sam se raspisala. Iscedila sve sto sam imala po kutkovima duse, al’ bez patetike i tuge. Prosto neverovatno, za mene. No, okrecem stranicu, ionako necu na more pa sta mi vredi da kukam i molim. Tempo je vec usporen i zato uzivam. Knjiga je idealan nacin da se zaustavi vreme. Bar na tren. Iluzija ili ne, ne interesuje me. Uvek ce se naci neko da potkopa neciji optimizam, svojom dozom cinizma. E, pa sad, bas me briga. Neka se svako sa svojim demonima bori onako kako zna i ume. Ja moje davim u knjigama i pletivu.

I, tako, Jevrejska ulica, radnja prva, druga, treca, pa knjizara “Sluzbeni glasnik”, i tu se zavucem. Vrucina neopisiva. Sesir, lepeza i voda, tesko da ista pomaze. Temperatura vec 36, a tek je 10 i 30. Znam sta trazim, al’ ne vidim. Trazim upravo knjigu koju moram da vratim, a stajala je na polici pored kreveta sve vreme. Naravno da sam je tek jutros krenula citati i skoro da sam zakasnila jer je knjiga izvanredna, “Secanja na moje tuzne kurve”-Markes:

“Sićušna, krhka, obnažena i leđima okrenuta prema zidu. Takva je bila kad ju je prvi put ugledao u tom jedva osvetljenom sobičku. Nikad ranije nije video nešto slično, za sve svoje godine. A ako poživi još godinu dana, ućiće i u desetu deceniju. Sve bi pre toga dao da tu usnulu devojčicu u javnoj kući prvi napravi ženom. Ali se onda jednostavno zaljubio. Prvi put u životu. Devojčica je sve vreme spavala. On je samo poželeo da, usled konačne ljubavi, samo bdi nad njom.”

Preporucujem.

I, dok se gubim po rafovima i nazivima knjiga, neki nedefinisan zvuk secira mi novonastalo zadovoljstvo. I, sve je jaci, i sve je blizi… Napolju cela gungula…Povorka zena (vecinom), na celu transparent “sindikat nezaposlenih…”  orkestar haoticnih zvizdaljki koje se uzdize i istice u nekom nervoznom roju svojih visokih glasova nad svom gradskom vrevom… Izlazim zbunjena…zaboravila sam tek odabranu knjigu…i hodam paralelno sa telom povorke sto stvara buku… Groteska?

Tuga? Jad? Nemoc…i plac…Gusi me prizor, obmotao mi se oko grla i steze. Nije to samo jedna kolona strajkaca, to su godine rusevina prosloga vremena i miris uzaludnosti nacina pokusaja osudjenog na propast, vec unapred…Samo zvuk pistaljki objedinjuje i oblikuje grotesku u fantasticnu fresku sto se proteze i njise kao ogromni kineski zmaj od sarenog papira sto se tromo leluja kroz grad koji dahce i stenje pred vrelinom…

Pararelni svetovi marsiraju ugrejanim ulicama, horizont guta omorina , slika se od topline rastvara… jos samo poneki kratki titraj… Bezim do prve knjizare i sebe besramno castim sa tri knjige u koje cu da zaronim ovih dana sa ciljem da sperem lepljivost svakodnevnice i otkrijem poneko zrnce mudrosti sto mi nedostaje sve vise… a, koliko?

Mozda su sove samo potreba da se do njih nekako stigne…a, mozda je pletiva ostalo u visku pa se prsti moraju zaposliti necim…

 

 

                        

 

Minijature
2012/07/19,18:10

 

Nebo je opet jednako plavo. Nigde ni traga oblaku belom...

Vazduh suv, zazaren. Uporna vrelina je u prah smrvila zemlju... Klonula trava se vise ne njise na vetru. Jos samo  na granama zriju sitne vockice sto ubrzano dozrevaju. Sparusene i umanjene do minijature. Jedino secera im ne fali. Koncentrovana slast kristalise svaku preostalu kap vlage...

I, jednako plavo rasireno ko platno, zgusnuto u grlu ko knedla... Bez reci...

Kad nema sta da se recima deli...onda se cuti...

Recima hrabrim druge, a sebe... No, sve vise cutim.

Put je jutros dobio nove bele linije, sa istim starim rupama. Bar se pravac vidi iako su dzombe stare...

Svice nisam videla...Presla me jedna kap vode zbog koje sam se uplela u zbunje, a onda kasno videla sta je...

Skupila sam se u minijture koje pravim ovih dana...

          

 

   Kad ih budem razvukla na odredjenu velicinu, bicu ponovo ona ja...nekad...mozda... 

 

                 

 

          

 

                            

 

Podetinjeno jutro
2012/07/13,22:40

 

 

Mir počinje sa mnom i u meni.

Ko zna zašto je sve to dobro?

Pa, ako se zapitamo možda i saznamo…ako već krenemo, možda je iskrenost pravi put…jedini. Iskrenost prema sebi, razmotano od šarenih papirića ega. Jednostavno i ogoljeno, jer “do jednostavnosti treba narasti”. Nije lako, ali vrlo brzo se klupko odmotava, srž se ukaže sama. Lepa ili manje lepa, ali nikada dovoljno dobra da nema šta da se doda. Samo ako se želi. Treba želeti, treba hteti i može da se leti…makar i Jat-om.

Tad jutra postaju cvrkutava. Tišina oživi. Čujemo najtišeg sebe…zaboravljenog i ugušenog suludim srljanjem u haos. Prestaje hod po užetu koje se ljulja, sa provalijom ispod. I počinje čarolija koju stvaramo sami.

          

 

 Jedini čarobni prah, potreban da čarolija uspe…jeste ljubav…nesebična i bezuslovna.

 

                                                     

 

 Jedan poljubac nade i zagrljaj iskrenosti doneće čarobno, podetinjeno jutro u kome se sunce smeši, a dan pred nama nudi širom otvorenim očima nove šarene mogućnosti za snove u boji.

 

         

 

  Treba se USUDITI…

Suveniri
2012/07/11,18:33

 

                      

 

                               

                   

                 

 

 

                                                                         

 

  Pssssst....isuvise je toplo da se prica...samo dubok uzdah i puna pluca sunca... posle sve pretacem u osmeh...-

   Vreme je za suvenire...ja skupljam sunce i ove tople dane, a vi?

Pozdrav!

 

Lenjost u vazduhu mirise, a kajsije volem pa volem
2012/07/08,10:40

   Pita Mujo Hasu:

-Znas zasto slon maze nokte crvenim lakom?

   Haso:

-Ne znam.

   Mujo:

Pa da ga ne primete kad ide da bere jagode!

   Haso:

-Ma daj!

   Mujo:

-Pa jesti ti video slona medju jagodama?

   Haso:

-Nisam.

   Mujo:

-Eto vidis da je neprimetan!

   Zasto ja sad o jagodama? Pa naravno zbog kajsija! :)

Mislim da slika govori vise od reci, pa otud i moja posvecenost kajsijama, ovih dana.

          

 

          

 

I, svega ovog ne bi bilo da sam se setila vica sa pocetka posta ili bar da nisam pomesala boje, pa umesto narandzaste namazala nokte crvenom, kao da idem u jagode.

                            

Pa, naravno da se nisam mogla sakriti! 

Nego jedna po jedna u korpu lagano, pa tako satima....

Ali...ima i nastavak, naravno u slici.

          

                

 

          

 

                                                         

 

   Ipak, kajsiju zaista volim, njen kiselkasto slatki ukus, socnost i boju pravog letnjeg sunca...

   Ovo jutro je samo uzivanje i odmor posle prethodnog dana:

 Divna je tisina ovog nedeljnog jutra. Uzivam u ritmickim otkucajima brojnih satova rasporedjenih po zidovima i policama. Otkucavaju neki ritam, ali ne osecam nikakvu rezonancu sa njima. Odvojena od vremena iskoracujem u procep blagoslova jutra... Osluskijem i pratim. Pustam da kroz mene protice zvuk, lagano osecam titraje vetra i blagi miris voca. Lenjo pogledom pratim izmaglicu vreline nad sumom. Sa bosim nogama dodirujem zemlju, toplinu razmenjujm sa travkama upijajuci  laku svezinu. Misli lebde nad krosnjama uronjena u neko tirkizno more. Cujem sumove talasa i krik galeba, lagani dodir talasa i vrelog peska... Usidrena za jutro i lezaljku prepustam se izlezavanju, ogrnuta tisinom biljka, sa krznom macka na dlanu. Ljuljuskam se u snovima dana pred sobom.

 

                

Smajli rastapanje
2012/07/06,18:38

 

   Juce se vozim autobusom, vreme nimalo prijatno. Prozori svi otvoreni. Naravno da klime nema... Ni slucajno ne sedam jer imam fobiju od tapaciranih sedista javnog prevoza, narocito u ovo vreme "rastapanja" raznoraznih tela i tek, ugledam nova tezga nikla kraj puta. Nista novo. stigle lubenice i dinje, seljaci se strateski rasporedili i nude slasno osvezenje. No, ugledah poznato lice moje drage prijateljice. Na tren sam pomislila da je zbog vrucine, u stvari uzasno sam pozelela da nisam videla dobro. Ali... Necu vam pricati o njoj, tu tuznu pricu koja se stalno nize, sem da je ona bice koje me je oplemenilo, promenilo i navelo da istrazujem  razloge za dobro u svemu sto mi se u zivotu desava. Ona je ratnica, rodjena da bitke vodi, jedino sto joj je secivo njeno sopstveno telo...sa bezbroj oziljaka na dusi... Danas smo se cule. Zelela je da me upozori kad je vidim da se ne iznenadim...kasno...

  I, nekako kroz pricu sa njom ponovo izronise dva osnovna motiva oko kojih se, uglavnom, vrte nasi zivoti: Ljubav i Sloboda.Tako slicni i toliko opisivani, a u stvari potpuno suprotni pojmovi. Jer svaka ljubav je pomalo ropstvo. Slatka nesloboda, kad ima sta da se sa nekim deli.  Ponekad je dovoljan neko u nasem zivotu da nam i tamnicu oboji u sve moguce dugine boje, a ponekad je sloboda tako teska i turobna. I, tu nekako dobijemo upravo ono sta nam je potrebno. Desi se da nam kosmos udeli "paket" i pusti da ga razresavamo sami. Kako umemo i osecamo. Neko podnese mudro i smelo, a neko spetlja...upetlja i sebe i druge. Bezbroj je resenja i razresenja. Dovoljno je samo biti uporan, istrajan i raditi na sebi.

  Prosli vikend susrela sam se sa Smeh jogom i...naravno odusevila se. Preporucujem svakom!

          

   Smajli je zastitni znak i siguran pravac za dobar provod. Jedna odabrana druzina divnih zena spremnih na salu, zabavu i smeh...a najlepse od svega je to sto je sve samo divna igra.

          

 

         

 

          

 

  Da je provod zaista dobar govori i drustvo Dobrice koja nam se pridruzila u meditaciji. Dakle kad sledeci put, negde u setnji cujete zene kako vicu:" Divne smo, divne smo...hahahhaa!"

nemojte pomisliti nista cudno, nego pridruzite se!

Izgleda sasavo ali pomaze.

   Smajli :)

 

        

Bivse neko vreme
2012/07/03,23:46

 

 

Hajde da pricamo.

Iskreno.

Da razmenjujemo samo lepe reci.

Da biramo.

Trazimo.

One nezne…

Najneznije.

One sto dopru do srca meko.

Padnu kao melem.

Bez onih sto su vremenom ogrubele.

Da oduvamo prasinu sa sarenih salveta, malenih lutkica i onih klikera zaboravljenih.

Pa da se smejemo.

Radosno i glasno.

Onako bez veze.

Da zazvecimo kao sudar dva staklenca u suncanoj prasini naseg detinjstva.

Naseg zaboravljenog drugarstva…

              

 

Bez osvrta na ovo vreme.

Ma, ne pitaj sta ima novo!

Znas da ne idem ni ove godine na more. Ne, nisam kupila ni novi auto…da jos uvek vozimo stari…

Ne, nemam ni masinu za sudove… ne pratim rasprodaje…nisu mi deca na privatnom faksu…vrucinu istrajavam…bez klime…

Hej, pa ne okreci glavu!

Nisam ti rekla sta imam.

A, imam mnogo!

Imam dugu i kad ne pada kisa i po njoj lebdim kad sivilo zavlada.

Imam ruke koje me odmenu umesto masine.

Imam zagrljaj za sve nove marke I razne velicine…

Imam…toliko toga imam…al’ u tvoje srce to ne moze da stane.

Davno smo se razisle na onom starom bulevaru Detinjstva.

Ti si otisla da pratis rasprodaje, a ja sam ponela sve one sarene krpice sto smo ih nekad zajedno sile.

I, znaj, jos uvek od njih cuda stvaram, draga moja bivsa prijateljice…

 

              

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu