u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Sujeverje kroz solju
2012/01/12,19:30

 


   Citajuci postove, ovde na blogu, ponekad se pokrenu secanja, zatrpana lavinom vremena i nekog zivota izmedju. Ponekad se razbistri magla zaborava i pogled unazad ukaze na trenutke, koji svetle k’o razasute iskre zvezda na delicu neba otkinutog za svakog pojedinca, za svakog od nas. Uramljenog trena, jedne licne sudbine, u ramu obicnog zivota. Tako me domacicin post
"Postpraznicna"  podsetio na jedno uramljeno vreme, okaceno davno na zid zaborava...
    Bio je jun. Topao, sparan. Vreme kad se planovi za letovanje pocinju polako realizovati i ostvarivati. Svratih do prijateljice, pozvala me  na kafu. Obozavala sam njena dva klinca! I, koristila sam svaku priliku da ih vidim i malo se poigram sa njima. Ovog puta nisu bili kuci, ali za stolom je sedela  jedna mlada zena. Neobicno lepa, izrazito mrsava, visoka, duge crne,ravne kose i najprodornijih crnih ociju koje ikada ugledah kod neke zene. Zvala se Sonja. Pomalo zapustenog izgleda, izrazito nervozna i sa cigaretom koju nije ispustala iz ruku.
-Hoces da ti gledam u solju?
Pitala me, zagledana u moje oci ne trepcuci.
-Naravno!
E, pa to je bilo vreme redovnog okretanja solje i raznoraznog tumacenja izmedju nas prijateljica, koje smo znale sve  jedna o drugoj. Ovo je bilo drugacije, prvi put vidim Sonju. Hm, pa sto da ne, ne verujem ja bas u to, al’ zabava je zabava. I, tako Sonja krene s’ pricom:
-Sama si, al’ od skora. Nisi htela da se udas. Pitao te par puta. Odbila si. On je ljut na tebe. Ne oprasta ti. Imas sveca. On te cuva, ne plasi se. Jak ti je zastitnik. Al’ ipak ces se ti udati ove godine, pred sam kraj! Nemoj da se smejes, pazi kad ti kazem, udaja ti stoji 100%
  S’ prvim njenim recima nisam vise disala, samo sam slusala u potpunoj neverici. Citala mi je skrivene misli. Zakopana secanja, koja nikada ni sa kim nisam delila. Da, nisam htela da se udam. Ne za njega. Za druga koga sam obozavala i sa kojim sam delila svaki novi vic, pauzu i smeh. Tada sam naucila da nema muskog- zenskog prijateljstva, sve se to vremenom pretvori u ljubav i patnju za jednog ili oba. A, on me na rastanku ispratio kletvom:”Da Bog da, da celog zivota gradis kucu i nikad je ne sagradis.” Ostala sam ukopana, ne zbog sujeverja, vec reci i namere koje su one nosile. Ne verujem u ciribu- ciriba stvari. Verujem samo u Dobro i njemu se obracam kad god osetim teskobu i nemoc. “Pa, ako sam zasluzila neka tako bude kako kazes.”- okrenula sam se i nikad ga vise nisam videla u zivotu, no nisam ni zelela.
  Ipak, te godine sam se zaista i udala. Sonja je bila u pravu.  Kucu jos nisam zavrsila, al’ ne zbog kletve nego zbog nedostatka novca. No, poenta cele price je u svecu. Onom sto ga je spomenula, kao zastitnika. U jednom trenutku moje ogromne slabosti, gotovo ocajanja, setih se njega.Cvrsto zatvorih oci i snagom neverovatne zeleje, zamolih ga za ideju! Ideju, da prezivim u ovom svetu. Da ga lakse podnesem i prodjem obalom neokaljano, bez hoda kroz mulj i blato...
  I... Tada sam pocela da pravim ove posude, dugo sam ih prodavala za dosta dobru cenu, a ideje su se kasnije nizale same od sebe...

          

 

          

    Ove, najdraze su mi ostale za uspomenu.

    Slucajnost? Religioznost? Vera? Kao univerzalnim i jedinstvenim kreacijama svemira,smatram da je to sve u nama duboko ukorenjeno, zasuskano i samo ceka iskrenu, snaznu zelju da pokrene svu pozitivnu kreativnost i originalnost koju svako, ponaosob, ima...
 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu