u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Iz ruke u ruku
2013/09/28,23:00

 

 

Bozur, zvezdan, neven, zevalica, seboj, majcina dusica, nocurak, kadifica…

Plutajuce sifrovane slike, genetski kodirane, tek nekom senkom treperavog lista prelivenog jesenjim plamenom razbuktalih boja, podstaknute u kutku secanja, predatog tihom ceznjom ogrubelih prstiju mnostva zaboravljenih zena…

Onih zena sto su po dvoristima trazile jedan skriveni deo, najcesce pod prozorima zacadjenih kuhinja, tek da budu uvek dostupni umornom oku za onaj bljesak neznosti, koji skrenut s deteta koje lagano raste i tek pristavljenog rucka, napaja bojama nezahtevne radosti. Neznost latica tek procvetalog cveta ciji miris razbudjuje jutro ili kasno toplo letnje vece, sto golica nozdrve kroz raskriljene prozore i sapuce sve ceznje utkane u semenke prenosene iz ruke u ruku, generacijama.

Kutak, u kojoj osobenost duse bira boje cvetne vrste i sara kratkotrajni tepih tek nagovestenih mirisa snova i gde uvek uposlene ruke traze utehu i lek medju biljem. Pecat i potpis nepoznatih umetnica cija su dela ostala dostupna tek retkima, a razumljiva skoro nikom…

 

 

Zato, molim te, ne kidaj tek olako cvet i ne zanemaruj miris koji ti nezno dotakne nozdrve; cak i onda kad umoran i obeshrabren prolaznoscu, zabarikadiras sve prilaze k sebi…

Oni sapucu beskrajne price u kojima ljubav ispreda potku za nebrojene univerzume na kojima pociva ovaj svet. Privid je da ces moci bez njega. Tek obicni trik televizijskih iluzionista, sto proturaju svoju slabost i menjaju duse za sitne novce…

Moc je u tim rukama, sto prstima razbija grumenje jos zimom uspavane i hladne zemlje i s prvim ranim lukovicama zatrpava uvek iznova toliko potrebnu nadu koju ce seme ponovo sifrovano da prenese…

 

 

Menjaj ga svakodnevno za malu neznost.

Dobices, zauzvrat, mesto u nekom tajnom, najdrazem cvetu…

Zar je vazno
2013/09/20,23:05

 

 

Promenljivo i nestabilno, dva stanja sto se rotiraju oko ose mog oslonca za ovaj svet. Pogled na Bulevar nocu izaziva mi vrtoglavicu od jurnjave automobila i farova koji se smenjuju samo intenzitetom i bojom svetla. Vec sledeci tren pricvrscujem ga za vrh platana, senke koje se lagano lelujaju na oblakoderima u kojima samo prividno kulja zivot, smiruju me. Usporavaju… I, svaki put kad vrtoglavica preti da me povuce u muljevitu maticu, podizem pogled. Tu na vrhovima, vetar igra igru sa poznatim pravilima. Nema varanja. Sve se ponavlja u beskrajima onog vecernjeg neba sto na rubovima nekog zamisljenog horizonta, plamti bojom promene vremena u meteoroloskom smislu. Padace kisa. I vetar, igrace igru s liscem sto se odupire promenama. Neizbeznom.

U rukama vec dugo nosim ram u koji nikako da ubodem prve reci. Ne uspevam da zategnem platno…

Jednom ga previse, jednom premalo. Cas visi, cas ga nema…

Rastegljiv prostor u vremenu gde me nema… Uspnem se na vrhove krosnji platana i pustam vetar da me ljuljuska dok posmatram ovu drugu koja ponovo udeva reci za platno koga nema…

Na cas podeljena…

Jedna veselo dokolicari i zacikava, a druga uzurbano cupka u ritmu voznji gsp-a.

Kao onaj mladi pas koji je, prezrivo odbacio moje kokice i pronasao malo topline i ljubavi kod drugih, bolje snabdevenih slasnijim zalogajcicima. Malo hrane, par toplih dodira ruke, nekoliko neznih reci… Taman toliko da se s poverenjem sklupca na komad hladnog betona, pod noge prolaznih putnika. A, vec sledeceg trena paznju mu privlaci pripadnik iste rase koji veselo cupka uz dve dame. I, dok ovaj drugi hoda uz nogu, pomalo nervozno pogledavajuci pridoslicu , isto kao i dve dame, ovaj drugi skakuce slobodno praveci razmake vece od povodca/davilice. Njegov korak je veci i ne saplice se o ogranicenja koja donosi komfor i udobnost uzice u koju se uplice ovaj drugi…

I, mene zacikiva ova druga iz krosnje platana, iako se gubi na sve mracnijem nebu. Vidim joj seretski osmeh i razaznajem taj izraz i reci koje se gube u vetru, ali…moj povodac ne dopire toliko daleko, a mesec je pun i imam strasnu zelju da nocas zavijam na njega…

 

 

Nukleus
2013/09/08,21:50

 

 Jesen, u cije se boje tako lako uklapaju cirkuske satre. One okrugle, sto se poput pecurki preko noci podizu na, do tad, praznim gradskim poljanama. Splet od raznih kanapa u kome, istkano u sredini, lezi poput debelog tela lenjog pauka, cirkuski prostor za redovno isplanirane predstave izdresiranih zivotinja, davno otetih iz sredina u kojima su nekad slobodno sanjale…

        

 Guzva, sarenilo helijumskih balona, secerlema i slatke pene ispred, a iza kulisa tuzne zivotinje. Privezane i prikucane kocicima na ispasu osusene i izmrvljene trave, pretvorene u prah od protutnjalih letnjih vrucina. Leze letargicno prezivajuci sadrzaj zeludca nesvesne buke velegrada u kojima ih s prvim sumrakom zeljno ocekuju vesele okice znatizeljne dece.

        

 

A, vasariste svakodnevnice na popustima i besplatno dostupno svima. Na naslovnim stranama dnevnih i nedeljnih casopisa vesti koje redovno prate repertoar na glavnim scenama osvetljenih blestecim reflektorima moci. Savremeno drusvo velikog tehnoloskog napretka i jos naprednije drustvene zaostalosti galopira u buducnost, udobno zavaljeno u omiljene naslonjace, usredsredjeno i zagledeno u televizijske ekrane uzivo prenosenih cirkuskih predstava stvarnog zivota.

I, tako tu ispred ekrana, na izlizanim prostirkama, umascenih prstiju od usputnih grickalica koje zadovoljavaju neku neobjasnjivu kuljajucu glad u utrobama bica, stasava i preoblikuje se neka nova programirana rasa porocnih ljudi.

Ljudi bez pripadnosti dosadasnjim podelama drustvenih klasa. Gladnih, zlonamernih, prostackih, okrutnih, pohlepnih…spremnih na sve. Grabiti i uzimati, sebicno otimati. Odmah i sad. Meni.

Onaj drugi deo populacije, koji se otima cirkuskim pravilima u kojima nista nema smisla, jos uvek juri za Belim zecom i sanja snove gde ipak sve ima neki svoj razlog i gde jedinu izvrsnu moc ima ljubav. Jezgro oko kog pletu sarene niti svog univerzuma u kome nema zrtve i patnje drugih. Nukleus, na kom su sagradjene sve one gradjevine u vazduhu cije su magistrale povezane i isprepletene visecim mostovima na krilima sarenih leptirova sto ih prenose lako nad mracnim ponorima stvarnosti.

A, onda u taj nukleus, koji gradis upornoscu mrava radilice, napadne sicusna crna rupa iznenadne bahatosti i obesti nekog pripadnika novonastale programirane rase i to drugog skolskog dana, kad jos uvek bezazleno ispracas dete u okrilje zdanja, gde naivno verujes da je to jos uvek hram gde um caruje, a snaga ostaje za neke klade na gradilistima ili sumariji.

Ali…

I, onda ta crna rupa, u jezgru sopstvenog univerzuma, za tren, napravi haos i vise ne hodas uspravno, nego pod silom neke nove gravitacije, u kojoj vlada strah za ono najdraze sto predstavlja osnovu tvog daha, savijas se lagano, noseci ogroman teret brige, povijen nemoci da zastitis ono najdraze, od onih kojima jednostavno, samo i jedino nedostaje ljubav…

Na ulicama velegrada, gde tuzne zivotinje letargicno prezivaju uvele travke s ugazenih poljana, koje, mozda, uporno u svoje secanje prizivaju likove zaboravljenih rodjaka i obrise stepa i nekih prasuma odakle su ih jednom davno otrgli i oteli…

         

         

Krhki trenutci
2013/09/01,21:55

 

 

Navikavam se na duge prave staze i siroke bulevare. Ne ide mi lako, navikloj na krivudave stazice zapinjem na svakoj neravnini “izrasloj” na ravnom.

Ne planiram. Sta vredi u ovoj stvarnosti tako tragikomicnoj…

        

 Umesto planera u rukama nosim hvataljku za leptirove onih krhkih trenutaka srece u malim stvarima. Zajedno sa kisobranom ubrajam ih u stalni pribor svakodnevnog nesesera.

I, pazim da u mimoilazenju ne prodjem pored neceg ili nekog vaznog. Zato mi je pogled za nijansu postao prodorniji u trazenju svih sitnica uklopivih u pejzaze onih obicnih nada lako pretvorljivih u stvarnost. One druge, i dalje rado, protkivam u blestavo bele oblake I pustam da ih vetar raspara u pravcu u kom god hoce. Priznajem, nespretno izgledaju ovde i potpuno su neostvarive sopstvenom tvorcu, mesto im je u nekoj bajci, a nebo je pocetak mnogih. Ili kraj…

        

 U stvari, nije ni vazno. Ranije ili kasnije slozice se sve na svoje mesto i mnoge nerazumljive stvari sad, imace neko svoje objasnjenje, meni. Jednom…

Kad se zagledam u predjene perone imace valjda neki svoj smisao sve ovo?!

        

 A, jesen stize, nazire joj se miris i boja u dunjama koje danas uslikah u svom vocnjaku sa novim prijateljem koji me ponovo usrecuje i raduje svojom nezgrapnoscu prerano izrasle bebe nesvesne svoje velicine i tezine.

        

 

        

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu