u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Brze od ptice
2013/03/26,19:30

 

 Izgledaju kao pokacene ribe onako, sarene…
Krenule negde u vis, a onda se predomislile, bez imalo volje skupile snage do prve zice i tu zastale.

 

          

 


Kao kad srce krene brze od ptice.
Ali…
u ovoj Striborovoj sumi nema bica kojima je draza sopstvena muka od sve srece ovoga sveta. Nema cak ni dileme. Menja se dusa i prodaje sve licno za sitnice na buvljacima tastine...
Ovde bi Domace i Malika Tintilica zatvorili na Farmu za kolektivno lecenje frustracije. Neka su druga bica izmilela na jeziku zmije i palacaju na bivse junake poznatih prica.
A, na buvljacima samo iznosene stvari, medju njima nema cizama od sedam milja ni stocica za “postavi se”...

 

          

 

 Jos ludo verujem u pasulj i gajim nadu da je caroban. Brzo raste i nadmasuje orhideje, a spolja stoje spremne merdevine. Nije mi potrebno mnogo samo deci po zlatno jaje. Verujem bice dosta. Ni harfu necu da diram da dzina preterano ne razgnevim, a gusku odmah pustam, cim se uverim da ce lako da se snadje medju svojima. Da se kojim slucajem, ne udavi ko ove nase iz jezerceta u dunavskom parku.
Nadam se da nije zaboravila da ume da leti. Plasim se prvih zica nekog dalekovoda, mozda je privuku i zastane... A, onda mozda i ona tako ostane.
I srce krene brze od ptice, pa se uplete u prve zice.

***

-Mama, mogu li ja da odnesem babi zovu?
-Ti?!
-Pa, ja! Imam vec tri godine i umem sam ulicom da hodam.
-A, da pitas taju? Neka bude kako on kaze.
(Dragi Boze, valjda ce mu biti jasno da ga ne pusta samog. Samo kad bih uspela okom da mu namignem, al’ ne gleda...)
-Je l’ mogu tajo?
-Naravno, a sto ne bi mogo!
-Jupiiiii!
(Znala sam, kud sam i pustila njega da odluci. Tu je sasvim izvestan rezultat 2:1, al’ ne za mene... )

***

I, tako raste pasulj i nada.
Kroz prozor, pod snegom i dalje one sarene ribe miruju. Spavaju neki njihov san i mozda u njemu dostizu onu zeljenu visinu gde se zaputise nekad…

***

 

          

 

-Mama, gde je B.?
Pita me moj stariji desetogodisnji sin.
-Otisao je u radnju po hleb.
-Pustila si njega samog!!!!
-Naravno, pa on ima sest godina. Secas li se da si ti krenuo sam sa tri?
-Pa, ti stvarno nisi....
 Jedan tren me gleda razrogaceno onim svojim krupnim plavim okicama, a potom istrcava iz kuce kao da je sve u plamenu. Ostajem zatecena. Da li sam uradila dobro? Mozda sam pozurila? Mozda sam zaista neodgovorna?
I talas krivice i straha dize se polako iz dubina, preti da me sravni. Nespokoj me goni za njim.
Nema ga. Uzas me proganja, stisnutih prstiju do bola gledam niz praznu ulicu...
Tek iza krivine poznati plavi ponika, na njemu plava glavica sva u loknama zastitinicki pokriva decaka koji u rukici nosi torbu sa hlebom i skakucuci mlati sa njom kao sa prskalicom pod jelkom. Cujem i vidim smeh...
I, tad srce, zaista krene brze od ptice!

 

          


***
Danas mladji sin ima pismeni. Tema je bratska ljubav, ali u knjizevnom delu.
Pitam se sta bi napisao da je u pitanju ova druga...

 

         

Rupa u čarapi
2013/03/21,21:25

 

 

Koliko poderanih carapa i nekih razvucenih niti sto se samo raskinu, ko zna od cega, i jedna po jedna petlja lagano se pretvore u rupu…

Tu gde je bila celina sad zjapi praznina. I nema nacina da se napravi nevidljiv sav i da carapa ponovo bude cela.

Da zaceli.

Nema melema od prvih prolecnih travki da se privije na bolnu carapu. Ona jednostavno umire. I sigurna sam, da na nebu mora postojati citavo jedno neotkriveno sasvezdje poderanih carapa. Ko jata sitnih riba u okeanima.

A, cesto su joj u pretnjama, kroz odrastanje, poderane gace spominjali. Carapa se uopste nije secala…

Bile su tu i neke pecene divljake na buducem jelovniku, i neke uzasavajuce pilece kozurice i neka pretnja usamljenoscu i patnjom kad ostane potpuno sama.

I svega neceg u iscitanoj licnoj buducnosti, kad god bi im nasmejana pokusavala objasniti da njihov ukus ne odgovara njenom.

Dlanove im nije otkrivala.

Sve dok jednom brana nije popustila i izlila se preko svih njenih bajkolikih bica duse. Pa su i Pepeljuga i Uspavana lepotica zajedno sa devojkom, sa cijih usana padaju rascvetale ruze, lile potoke bisernih suza…

Od tad je njen najdrazi nije dirao.

Ostali i dalje drze keca u rukavu i poneki spil karata sa njenom nesrecnom buducnoscu, samo da joj u prolazu mahnu pred nosem.

A, ona?

 

          

 

 

Pokusava i dalje odbraniti sopstveni ukus i hoda sa naizvrat okrenutim snovima protiv urokljivih ociju.

A, carape tek ponekad, pokusa zakrpiti, i to samo one sa sicusnom rupom, sto lice na tek rodjene zvezde na rumenim stopalima svojih vec odraslih decaka…

 

        

 

 

Lomnost na rubovima
2013/03/16,23:25

 

 

   Ima tako nekih trenutaka kao i reci, nepromisljeno promisljenih koje vas naprosto pociste. Slete pravo do dna, onog najdubljeg, gde odlozeno sazrevaju. Zriju kroz vreme u nesto nepredvidjeno.

Razduvaju ko vetar pahulje, i zbiju u neku haoticnu gomilu. Smet. Eto, bas tako...

Posle satima ili danima kompresujem samu sebe u celinu. Sazrevam...

Onda sednem za tastaturu i pokusavam da prevedem samu sebe sebi ili da se bar delica deponovanog balasta resim. Ceo splet paukovih mreza u labavoj konstrukciji.

   Uvek sam se pitala kako je Pepeljuzi polazilo za rukom da iz pepela razvadi zrno po zrno prosa i jos posle svega stigne na zabavu, ocara Princa i zadrzi zavodnicki osmeh na licu?

Ili je ona je imala pticice za pomocnike. Danas bi rekli: “Lako je njoj!”

A, moje pticice su danas dosle po mrvice na sims. Zbunjuje ih ova zima. Cute.

Stoje na granama povijenim od snega.

Ovaj put ne izlazim da stresem sneg. Ranije sam to neoprezno cinila, narusavala sliku koja mi posle nije bila lepa. Sad sedim i posmatram kroz prozor  dok dlanove grejem na soljici kafe, mada bih ih vrlo rado okrenula ka Suncu i upijala, upijala... toplinu.

   Ili, zasto me zadivljuju one najtanje case za crno vino? Apsorbuju zvuk iz prostora. Asimiliraju se sa usnama.

Pazljivo rukovanje je preduslov za uzivanje, a lomnost je izazov...

Fragilnost obe je, samo, puka slicnost...

Ponekad bi trebalo misao pregristi, a ne samo rec. Kad dodje do reci rubovi se lako krnje...

          

 

 

Ukus...
2013/03/12,15:10
 
 

Nemoj me tražiti u onom što sam ti rekla.

Ja, tu nikad nisam ni bila,

samo sam mali trag ostavila.

Uzmi sito i prosej ono što nosi vetar,

a reči prećute.

U tišini, ja se skrivam.

Kad svetlo baci senku i produbi perspektivu,

oku pomrsi oštrinu,

i ublaži liniju do mesečevog srebra,

tu negde u tom uglu između opsene i želje

možeč pronaći mene…

No, i tad ćuti.

Umesiću ti hlepčić

sa mirisom ruzmarina i slanog mora,

ukrasiću maslinom i gorkom kaduljom,

na tanjir uz krišku dinje sa lavandinim cvetom

okružiću tišinom i medom i pružiti da je probaš.

Kad ti priđem ponovo,

prići ću usnama do tvojih

da ti mrvice sa uglova sklonim,

trag od meda sa tvog jezika

da ispijem i probam…

Reći ću ti odmah koliko si me otkrio u svemu,

na tebi ostaje,

samo,

hoćeš li verovati…

 

 

                  

 

 

Miris budjenja
2013/03/11,12:45

 

 

Rolerkoster, prolece, raspolozenje, uzleti, padovi, erupcija energije i depresije koja se uvek mota po senkama. Pratim zrak svetla koji se provlaci toplinom prozorskog okna, i mlaz neobjasnjivog optimizma koji se vrti zajedno sa cesticama prasine u spirali dana sto se odmotava. Igra cestica i najsitnijih misli skupljenih u krunu plodnog zutog suncokreta na izljuskanim putevima i rasklimatanim vratnicama kuca sirom otvorenih prozora i skripavih, zardjalih sarki od istrosenosti u vremenu. I prepletaj vetra i cvrkuta kroz jutro koje se promalja iz neke proslosti ili buducnosti, neumitno pomesano secanjem zamrljanim vremenom u valerima svetla i senki.

Opojni miris razbudjene zemlje pod kapima kise, klijanje, cudo uskrsnuca prirode, zaokruzeno beskrajnom tamom zenice koja upija i sazreva dotrajavajuci, mucena podarenom neizbeznom ljudskom sudbinom u cijem sredistu vecita klica patnje vodi u bici nad razgranatom svetlosti ljubavi.

Sveti gral nedostupan da ozivi feniksa i otme ga iz sivila pepela, darivajuci mu plamen boja za drugacije otkrovenje i smiraj secanju davno izgubljenom u vremenu. Samo jedan snop svetla za skucen prostor razuma u caroliji obnavljanja zivota i mali gutljaj razumevanja svega sto natalozena tisina nosi u srcu i najmanjeg bisera…

 

                 

Komad sirove gline
2013/03/03,17:45

 

 

Juce je bio bas neki cudan dan… Zavrsio se, kao i svaki manje ili vise cudni.

Nisam ponovo stigla u setnju. Nedostaje mi uzasno. I prica sa dragim prijateljicama, onako decije razigrana i blesava. Svima sa strane, koji posmatraju ozbiljnim ukocenim ocima, cudna kao i jucerasnji dan. Ti posmatraci, nadju se prozvanim da te opomenu na godine koje nosis. Hej, za informaciju, ja ih imam bezbroj. I, zivota natalozenih kroz vekove koji po mojim zilama teku. Ne, jedan i ne samo ovoliko…

Zastanem samo kod nekog cveta i prizora, da ga udahnem i ostavim sledecim zivotima za ostrvce kad se ti buduci nasucu. Za predah. Necu drugo, nista da pamtim.

Okrenem se u nekoj setnji na jednu stranu i zivot grada vrvi.

 

                     

 

 Okrenem se na drugu stranu i grad mrtvih sneva ili zivi, a ja  tu negde izmedju…

 

                                

 

 Zazmurim i lagano zivotom setam.

 

          

 

 

Pod kapcima bezbroj svetlucavih iskrica u uzareno sace upleteno. Svaki sledeci korak opipavam i upijam sunce. Sve dok ne zagreje utrobu i uskomesa osecaj srece. Onda je pustim da isparava. Lagano, kroz sve natalozene zivote, da uskomesa zaboravljeno i ozivi zaspalo.

Kad otvorim oci, Ono Prolece!

Sreca se razlila i opet slegla, ali prolece polako buja…

Prve ljubicice, uslikane pre par sati:

 

                 

 

 Narcis u pupovima spreman:

 

                     

 

 Jos malo i pocinju bastenski radovi :)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu