u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Jutro se odlucilo
2011/07/23,17:44

   Kroz polu-spustene kapke posmatram jutro. Necka se. Ne daje pomrcini da se odvuce, a ni svetlu da se rasprostre. Neodlucno. Kod mene isto. Ne ustaje mi se. Vreme pritislo kapke, pa ih oci ne rastvaraju. Ne vredi. Ustati moram. Spustam lagano, nogu za nogom. Oci jos ne otvaram. Vodim se dodirima. Put znan, ispitan. Tesko je san iz udova izvuci. Ne slusaju. Noge klecaju. Na pola puta zastajem. Oci mukom otvaram. I, gle!

       

   Na stolu radost! Pozdrav za dobro jutro. Znam! Ovoga trena jutro se odlucilo i svetlu kosu suncu raspustilo! Ovaj dan je osmehom osuncan!

Ispit lepote
2011/07/22,18:41

   Sirina. Nepregledna sirina. Od pustinja, do prasuma. Od oranica, do kamenjara. Od mesta za zivot do nepristupacne divljine.  Ponuda ogromna, a ipak ogranicena. Uslovi nekad blagosloveni, a nekad tako surovi i skrti. No, zivot i lepota uvek pronadju tlo za sebe. Mrvicu. Sitnicu. Da koren puste...

      

Rodjeni iz kamena, rodjeni su da raduju. Cista radost. Nesebicna. Nezahtevna. Lepota podatna i nadahnjujuca.

       

Umirujuca. Ohrabrujuca. Jednostavna i velicanstvena. Gorda i prkosna.

       

   Na ispit stavljena, mudroscu obdarena, poruku siri i nudi istinu onom koji vidi...

Glad
2011/07/21,21:19

   Hrana! Ta sarenolika predstava za oci. Trenutak kad zastanes  pred lepo postavljenim stolom  i kad pred obiljem navre voda na usta.

       

Tad glad pokulja. Razbukti se. Prati oci. Upija boje i mirise. I svakog casa biva sve veca i veca.

       

Tako nadrazena culima, histericno se osvrce u potrazi za ispunjenjem. A, oci dodaju. Raspiruju.

       

Sa gladi se udruzuju. Koketiraju i madjijaju... S'  jela na jelo se prebacuju. Dobacuju. Glad izazivaju i uvecavaju. Do neutoljivosti je provociraju.

       

Sad glad, ocima nadojena, uvecana, utrobu izjeda i coveka pokorava. Ona vlada! Nikad joj dosta! I niceg zasicena! Sve bi samo za sebe htela! I nikada prestati ne bi htela! Zivi samo da bi jela.

   Ne zastane da omirise i gricne. Da udahne. Predahne.

   Samo kad bi oci zatvoriti htela mozda bi i prestala. Ta glad nezasita... 

Klupko igre i svetla
2011/07/20,23:37

   Ponekad se tuga raskrilati. I, ne moze se obuzdati... Potece i ponese. Zazubori.

      

Zasumori... Uskovitla se i zaigra. U bezbroj krila se razvija. Pa zaleprsa i uzvija. K'o mlad leptir, sto u noci, svoju igru oko svetiljke povija. Ne, ne moze se obuzdati... Ni razduvati, ni oduvati. Ni, prevariti, ni zavesti.

   Samo lukavstvu se, tada mora pribeci. Jednu svetiljku upaliti. Da se zasvetli u tami.Njenom svetloscu leptire tuge privuci.

      

Sakupiti ih u klupko krila i svetla. Pa, neka bar na okupu budu...
Ljubav
2011/07/19,18:45

   Opet duga noc... Nema sna. Cvrcci ispunili pesmom sobu. Sad vise i ne pokusavam zaspati. Cutim i lezim. Gledam senke po zidu. Nemam snage ni da se pomerim. Noc puna zvukova. Psi lenjo laju ili zavijaju na mesec. Tek poneki glas raspara otezalu vrelinu. Iz niza slika dana, kog prevrcem po mislima, izranjaju dva draga lika. Tetka Mira i njen suprug Sima. Danas ih sretoh. Na pijaci. Iz daleka sam ih prepoznala. Po laganom hodu i neznosti koja ih prati...

      

Obradovani susretom raspricasmo se. U hladu, ispod mlade lipe. Divno ih je sresti. Price sa njima su tako obogacujuce. Pedeset godina braka i ljubavi jos uvek na pretek! "Sima te ne vidi. Vid mu se pogorsao. Ni ne cuje dobro"- kaze Mira. A, on me cudno gleda, zeli senke da rasvetli. Kaze-"Sam sam kriv zbog svega! Poverovao sam pogresnim ljudima. Rekli su mi da ce me izleciti. Da cu videti! Cetiri terapije za godinu dana. Svaka traje po 10. Kosta 36 000. Jedna. Pa puta 4. Obuhvata: injekcije, elektro stimulaciju i akupunkturu. Poverovao sam..." Cuti... I gleda negde u senke. "Sad mi je Mira obavezna pratilja. Ona je moj vid. Moje oci. Sad samo tamu nazirem. Ne mogu da citam." Mira ga nezno dodiruje. "Da sam nesto rekla, ne bi mi verovao. Morao je probati. Nisam mislila da ce bas ovako zavrsiti..." 

       

   Prica tece dalje... Naravno, o deci. Imaju sina jedinca. Dvoje unucadi. Decak i devojcica. Hm, momak i devojka. Unuk upisao fakultet. Kako su ponosni! Zrace. Zive za njih. Uzdisu kad pricaju o vremenu u kom zivimo. Prezivljavamo. Pomazu deci. Placaju racune. Kupuju hranu. Mirine oci svetle. Svetle za dvoje, na pomen dece. Ljubav ih okruzuje. Ispunjuje.

       

   U prici pitaju i za moje. Kako su? Rastu... Meni se cini zure. Vreme juri. Neuhvatljivo. Nezaustavljivo. Neka. Tako treba. Pitaju:"Ko vam pomaze?" Spustam pogled ka korpi s' cvecem. Polako vene. Musterija danas nece biti. Uzimam buket I pruzam im s' osmehom: "Ponesite, neka vas malo boje raduju!" Boje ovog vrelog leta. Suncokret, margarete, cica glisa, neven.... Zurim. Danas imam rucak od juce. Divno, taman da svratimo do plaze. Speremo umor i ponesemo svezinu.... "Cuvajte se. Cuvajte jedno drugo, Pa da se ponovo sretnemo."

      

 

U strahu su velike oci
2011/07/18,22:24

   U strahu su velike oci...

      

      

      

      

   A, sve je samo  ugao i nezgodan trenutak :)))

      

Mjauu.... Tasa, u uobicajenoj pozi.

Uporedivo, neuporedivo
2011/07/17,18:36

   Sve zavisi od vizure i ugla posmatranja... Sve od nadmorske visine. Od prve i poslednje stepenice. Od sociva u boji. Od srca i neceg drugog... Sve je pred nama, ono sta nas opredeljuje je u nama. Uporedivo-neuporedivo? Kako za koga.

   Ovo:

       

ili ovo:

      

   Ovo:

      

ili ovo:

       

Ogrlica:

      

ili cvetni vencic:

      

Baterijska lampa:

      

ili bastenski svitac:

      

Reke ovakve:

     

ili ovakve:

      

Horizont ovakav:

     

ili ovakav:

      

Hocemo li dopustiti ovo:

      

ili odabrati ovo:

      

   Sve je na nama. Zapitanima. Pitanima? Odlucujemo, ne odlucujemo? Ipak biramo... Zbog njih i za njih!

  Sta im ostavljamo?

      

    Pitamo li se?

    Zapitana...

Zahvalnica
2011/07/16,18:23

   Zahvaljujem ti za sva jutra do sad i na sva ostala koja mi sleduju.

     

   Zahvaljujem ti na ovoj luci u koju me tvoji vetrovi ukotvise.

       

     

   Zahvaljujem ti na vremenu u kom si me pustio da naucim da cekam... Strpljenju da prastam. Ljudima koji su me naucili da rasplevim korov od lekovitog bilja. Da rasteram gorcinu, ne osetim mrznju, dopustim bojama i mirisima da se raspletu. Pronadjem one koje volim. Ne osetim samocu i izgubljenost u ovom svetu...

       

   Zahvaljujem ti na mostovima

       

lukovima i kulama

       

u mom zivotu. Sa nekim me spojise, sa nekim razdvojise, al' svi oni zajedno cine gravuru moga zivota.

   

   Sada su tu one koje volim i oni koji me vole.

   

   E, za njih te najvise molim

   

budi tu i bdi nad njima, kao nada mnom i njima svetlo podari

   

da u zivotu budu oni pravi... Nek lete visoko. Ne, previse. Samo da se ne ponesu. Nek im tvoje lekcije uvek budu na nauk. Da budu ljudi. Dobri ljudi...

   Zahvaljujem ti na svemu... Al' samo jos jednu molbu imam. Da kad vreme proleti i pesak iscuri, budem prva koja ce poci...

   

Da kao maslacak raspem ljubav po onima koje volim. Da ih i tada milujem... Pa, mozda  neko seme dospe i do srca koje ne ume da voli. Mozda ga bocnem i provrtim, a ti mu dalje pomozi.

       

Zahvaljujem ti na svemu....

 

   Pozdravlja vas jedan rodjendanko, u svojoj rodjendanskoj zahvalnici.

       

 

Vetar
2011/07/15,21:58

      

   Razigro se vetar nocas. Rasuskavio lisce i rascupo snove. Plese. Savija, povija, previja. Uplice, rasplice, zaplice. Uleteo u bastu pocupo mir, posadio nemir. Rasitnio i usitnio. Misli uznemirio. Uzdrhtavio srce i oci sirom otvorio. Sad sa rasutim granama jasena i mene povija po vrelom i vlaznom carsavu. Ne da mira... Ritam svoj nametnuo i poveo.Mesec ogroman, beo, na nocnom nebu, milovan vetrom,  blazeno svetli. Trom je od igre i vreline. Svetloscu svojom i vetar grli.

       

U toj igri ludoj, jedino moje srce drhti. Plasi me vetar. Ta njegova strast.Moc mu je beskrajna, a narav promenljiva. Cas je nezan i mio, a cas ljut. Besni borac. On zna za svoju moc! 

   Prozor mi otvoren, a on veseljak tabane golica i zadirkiva. Mase mi zavesom. Poziva. A, ja se plasim. Pritajena uz jastuk usi dlanovima pritiskam. Ne zelim cuti! Cuti! Samo cuti... To ga provocira. Ne staje. Traje. Sad prozorima lupa i treska. U igri strah i moc... 

   Mesec sobu osvetljava. To me hrabri. Pramenove hrabrosti skupljam. U niti uplicem. Noge su krute, i trome. Ne slusaju. Lagano se pomeraju. Zvukove utisuju. Sunjaju se. Spustaju se. Oci samo u prozor gledaju.Cudne su slike sto po sobi setaju. Prilazim prozoru. Zavesu drzim k'o stit. I gledam...

   Grane se ljube! Vetru zahvaljuju za zagrljaje. A, on ih povija u dodire. U prepletaje. Razgrcem zavesu i pustam strah... Napolju samo, uz pomoc vetra, jedna ljubavna igra traje...

Senke ili sene
2011/07/14,22:07

   Senke. Tako prozracne. Treperave. Tako primamljivo obecavajuce. Senke sunca i krosnji.

       

U igri svetlosti i tame.

       

Nekad primetne, a nekad ne, al' uvek tu. Nekad drage, a nekad smesne.

       

Razigrane, vetrom pomerane. S' oblikom oka sto ga gleda i srca sto ga nosi. Senke ili sene?

   Sene rasprostrte svud. Otkane razbojem s' dimenzijama tkaca cudaka. Samotnjaka. Carobnjaka? Vragolana? Sene svud. Sene i u nama. Provukle se. Uvukle se, zatamnile, prekrile... Scucurile se. Pritajile se. Zaglavile i usadile. Sene... Sene ili senke?

   Trazimo li svetlo da ih rasvetlimo? Da privirimo. Da strah rasprsimo. Ili cutimo. Trpimo. Ne diramo. Zracak. Plamicak ili snop. Sve od hrabrosti zavisi. Sve od nas pocinje. I sve u nama biva.. Nekad su to samo senke s' obrisima, a nekad tamni procepi. Nevidljivi. Neprozirni. Neistrazeni. Sta li kriju? Sta nose? Sta je to tkac- zagonetac utkao u njima? Imamo li snage zaparati? Rasparat. Splesti u klupko tu tamu ili senu? Usudili bi smo se? Znamo li? Mozemo li? Hocemo li? Smemo li?

   Srecem ljude koje su senke progutale. Nestali su u njima. Iz ociju im curi tmina. Plasim ih se. Zaobilazim. Sa kapcima na pola, ih pratim... Odahnem kad vidim da nam se putevi razilaze. Ne ukrstaju. Takvi ljudi nanose bol. Nesvesni tmine u njima. Nisu imali hrabrosti za plamicak? Il' nisu znali... Dopustili da budu progutani. Sad i sami gutaju. Crne rupe! Hrane se. Razaraju! Obelezavaju. Sire svoje senke, samo ih zatamnjuju jos vise. Jos neprozirnije. Njihove senke, uvecane u drugima se ne rasvetljavaju. Ostaju. Traju.

   Pred tim i zbog tih ljidi, se pale kandila...

       

Ko je kome gost?
2011/07/13,21:05

   Pre neko jutro u mojoj basti nezvani gost. Prestrasila ja nju, ona prestrasila mene. Razbezale se obe. Sutradan ista prica. No, ovaj put sa dozom pripremljene ocekivanosti. Ista prica! Jutros,  ja joj rekoh: "Dobro jutro draga, ne boj se, necu ti nista." Glasno, al' vise za sebe. Cisto da oteram strah. Jer to je nesto sto vucem iz detinjstva. Nocna mora. Fobija. Sitni koraci i pazljiv hod. Da me ne iznenadi. Smugnula je brzo. Ona se mene plasi vise.

      

Al' sad znam za nju, moj podstanar. Tu je da mi rastera predrasude. Uspeva. Navikavam se. 

   Sinoc, jedna nova pridoslica. Zalivam biljcice, zedne osvezenja i uzivam u hladovini veceri. Kad, ispred mene:

     

jezic!!! Dadoh mu ime, Milutin. Raspricah se sa njim u trenu. Glasno. Tepam mu k'o najdrazem. A, on zastao. Prestrasen. Iznenadjen. Razbih mu mir i spokoj. Samo gleda, ocice ne skida s' mene. Pa, neizdrzah, morala sam ga dotaci. U rukavicama, naravno. Ne zna on za salu. Sklupcao se u odbramben gard. Taman, da ga zadrzim dok ne otrcim po fotoaparat. Srecom,  cekao me. I dalje sklupcan, u pozi za fotografisanje. Dosunjao se i Guta. Samo sto je on mene pratio. Muvao mi se oko nogu i podmetao glavu za ceskanje. Nije primetio Milutina. Istrazivao je zbunice i njuskao okolo. 

     

   Nemam sliku soka koji je usledio kad ga je Guta napokon video. U velikom luku ga je obisao. Mozda je vec i imao susret sa njim, pa mu nije do sale. Al' ja se nasmejah glasno i propade sansa za dobar foto. 

   Moji podstanari, ili ja, uljez u njihovom svetu? 

Susreti u nizu
2011/07/12,22:49

   Cekanje je uvek tesko. Vreme se cini dugo i nemilosrdno. Zgusnuto. Neprovidno. Neizvesno... Minuti spori, kotrljajuci. Razvuceni i razmazani. Nekako, opipljivi,  brojljivi i beskonacni. Kao niz povezan u krug, koji se besomucno ponavlja.  Kao brojanice. Kao molitva majke za mir, blagostanje i radost deci, koja su davno otisla svako na svoju stranu...

       

   Cekanje... Vreme dugo i tesko. Za samo kratak susret, osmeh, poljubac i dodir...

       

   Ruke, koje u vremenu cekanja, bez molitve, miruju i nadaju se skrstene na praznom krilu. 

       

   A, susret nosi radost. Cekanje se prekida na kratko. Minuti su tada brzi. Beskrajno nemilosrdni u svom hitrom proticanju. Ne podnose sopstvenu neprimetnost i zure u novo vreme cekanja. Tek, dinja, da se u slast i drustvu pojede, a onda opet svako na svoju stranu.

      

Ja, kuci, u vrtlog neprimetnog nizanja dana, a mama molitvi i nizu glatkih kuglica brojanice, izlizanih od beskrajnog ponavljanja u krug...

 

Jedan dan
2011/07/11,22:32

   Kada bi dan imao ukus, onda bi danasnji imao ukus breskve.

           

Socne, zrele, suncano rumene i podatne. Okitile su grancice svojim rodom i savile ih do zemlje, spremne za ruke koje ih zele.Tek, onaj ukus soka kad potece na prvi ugriz! Pa se rasprsi po prstima i potece u tankim mlazovima, ostavljajuci lepljiv trag za sobom. Divne su ove julske breskve!

   Kada bi dan imao miris, onda bi ovaj dan imao miris lavande. 

          

Blag, umirujuci, nezan... Miris koji podseca na san. Okrepljujuci, osvezujuci san... San, na ustalasalom klasju zrelog zita i blagostanju toplog domaceg hleba. San i lavanda...

   Kada bi dan trebao poneti neki zvuk, danasnji bi nosio zvuk ove pesme:

        

 "ma, zavidi nam neki sitan svet

  Ume zivot biti tmuran
  kad gledas odole,
  budi zato sivi soko,
  pa se vini u visoko,
  hej, hej, hej, hej!"

    Kada bi ovaj dan imao boju, slio bi se u boju cokolade.

       

Ukus, miris, boja i pesma, sve u zalogajcicu cokolade. Jos kad se ta cokolada moze podeliti sa nekim, ostane jedan zabelezen, savrsen dan...

           

Njegos
2011/07/10,14:10

    Juce Tisa, danas...

    

    

    

    

    Ni celodnevna mantra o palacincima, zerbo piti, medenom srcu,  ne pomaze da ne mislim na vodu Cry.

    Ma, lepo rece Njegos:" Casu meda jos niko ne popi, dok je casa zuci na zagrci" Wink

    S' rastopljene narandzaste planete, uz konstantno mesanje, jedan pekmezast pozdrav.

Cudesa
2011/07/09,23:17

  Tisa, ta divna reka! Spora i blagodatna u ovim vrelim danima. "Mrtva Tisa" raj za ljubitelje flore i faune. I raj za one koji znaju da uzivaju.

            

  Voda topla i primamljiva. Neodoljiva!

            

 Pogled prezasicen cudesima. Upijam. Uzivam. Belezim.

            

Vilin konjic. Razigran i neodoljiv.

            

 Po prvi put ugledah crvenog vilinog konjica! Previse zivahan za poziranje. 

          

  A, da se takva lepota radja iz ovoga: 

          

  ( caura vilin konjica)

samo je potvrda da se iz ruznog moze izroditi lepo, al' za sve treba vreme...

   I uz ovaj vreo dan ide miris i toplina tetkinih kiflica:

         

  Okrepljujucu i osvezavajucu noc vam zelim...

  

«Prethodni   1 2 3 ... 14 15 16 17 18 19 20 21  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu