u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Prizor jednostavne lepote
2012/01/14,21:40

 

 "Mudar je onaj ko se zadovoljava prizorom sveta"- RIKARDO REIS

 

 "Umesto da zivimo zivotom ljubavi, ljudi  uce da lete. Lete vrlo rdjavo, ali prestaju da uce zivot ljubavi samo da bi naucili bilo kako da lete"- TOLSTOJ

Danas su pale prve, ozbiljne  pahulje.
 Samo priroda ume da podeli  nesebicnu radost.Neobavezujucu, nezahtevnu, jednostvnu samu po sebi...
 


 

 

Sujeverje kroz solju
2012/01/12,19:30

 


   Citajuci postove, ovde na blogu, ponekad se pokrenu secanja, zatrpana lavinom vremena i nekog zivota izmedju. Ponekad se razbistri magla zaborava i pogled unazad ukaze na trenutke, koji svetle k’o razasute iskre zvezda na delicu neba otkinutog za svakog pojedinca, za svakog od nas. Uramljenog trena, jedne licne sudbine, u ramu obicnog zivota. Tako me domacicin post
"Postpraznicna"  podsetio na jedno uramljeno vreme, okaceno davno na zid zaborava...
    Bio je jun. Topao, sparan. Vreme kad se planovi za letovanje pocinju polako realizovati i ostvarivati. Svratih do prijateljice, pozvala me  na kafu. Obozavala sam njena dva klinca! I, koristila sam svaku priliku da ih vidim i malo se poigram sa njima. Ovog puta nisu bili kuci, ali za stolom je sedela  jedna mlada zena. Neobicno lepa, izrazito mrsava, visoka, duge crne,ravne kose i najprodornijih crnih ociju koje ikada ugledah kod neke zene. Zvala se Sonja. Pomalo zapustenog izgleda, izrazito nervozna i sa cigaretom koju nije ispustala iz ruku.
-Hoces da ti gledam u solju?
Pitala me, zagledana u moje oci ne trepcuci.
-Naravno!
E, pa to je bilo vreme redovnog okretanja solje i raznoraznog tumacenja izmedju nas prijateljica, koje smo znale sve  jedna o drugoj. Ovo je bilo drugacije, prvi put vidim Sonju. Hm, pa sto da ne, ne verujem ja bas u to, al’ zabava je zabava. I, tako Sonja krene s’ pricom:
-Sama si, al’ od skora. Nisi htela da se udas. Pitao te par puta. Odbila si. On je ljut na tebe. Ne oprasta ti. Imas sveca. On te cuva, ne plasi se. Jak ti je zastitnik. Al’ ipak ces se ti udati ove godine, pred sam kraj! Nemoj da se smejes, pazi kad ti kazem, udaja ti stoji 100%
  S’ prvim njenim recima nisam vise disala, samo sam slusala u potpunoj neverici. Citala mi je skrivene misli. Zakopana secanja, koja nikada ni sa kim nisam delila. Da, nisam htela da se udam. Ne za njega. Za druga koga sam obozavala i sa kojim sam delila svaki novi vic, pauzu i smeh. Tada sam naucila da nema muskog- zenskog prijateljstva, sve se to vremenom pretvori u ljubav i patnju za jednog ili oba. A, on me na rastanku ispratio kletvom:”Da Bog da, da celog zivota gradis kucu i nikad je ne sagradis.” Ostala sam ukopana, ne zbog sujeverja, vec reci i namere koje su one nosile. Ne verujem u ciribu- ciriba stvari. Verujem samo u Dobro i njemu se obracam kad god osetim teskobu i nemoc. “Pa, ako sam zasluzila neka tako bude kako kazes.”- okrenula sam se i nikad ga vise nisam videla u zivotu, no nisam ni zelela.
  Ipak, te godine sam se zaista i udala. Sonja je bila u pravu.  Kucu jos nisam zavrsila, al’ ne zbog kletve nego zbog nedostatka novca. No, poenta cele price je u svecu. Onom sto ga je spomenula, kao zastitnika. U jednom trenutku moje ogromne slabosti, gotovo ocajanja, setih se njega.Cvrsto zatvorih oci i snagom neverovatne zeleje, zamolih ga za ideju! Ideju, da prezivim u ovom svetu. Da ga lakse podnesem i prodjem obalom neokaljano, bez hoda kroz mulj i blato...
  I... Tada sam pocela da pravim ove posude, dugo sam ih prodavala za dosta dobru cenu, a ideje su se kasnije nizale same od sebe...

          

 

          

    Ove, najdraze su mi ostale za uspomenu.

    Slucajnost? Religioznost? Vera? Kao univerzalnim i jedinstvenim kreacijama svemira,smatram da je to sve u nama duboko ukorenjeno, zasuskano i samo ceka iskrenu, snaznu zelju da pokrene svu pozitivnu kreativnost i originalnost koju svako, ponaosob, ima...
 

Klupko, krug i rec
2012/01/09,22:00

 

   Zamrsila se klupka, pokidale misli, zaspale nade. Sitnice okupirale dane.

          

   Pritajena tisina, nehotice budi zvoncice tuge. Intezitet zelje stvara sliku moguceg. 

   Ono sto sad izgleda slabost, moze postati izvor snage.

          

   Okrenuo se krug. Zavrteo novi pocetak. Reci se istrosile i smrvile u slova.

   One neizgovorene potonule. Ostale zabodene u prasini secanja...

          

   "Noli turbare circulos meos"

 

         

 

    

Postar + iznenadjenje = DOMACICA i osmeh na licu
2012/01/05,18:25

 

    Jutro, sedim ususkana uz jutarnju kafu. Lagano razbudjivanje, nista lepse. Pored mene deo zapocetog dzempera za paranje. Nesto bas i ne ide kako sam mislila da ce ici. Carobne ruke ga spojise nevidljivim bodom, pa sad zaista treba strpljenja da se pronadje pocetak necije misli u pletenju. Mnogo je lakse krenuti sopstvene, nove petlje, nego necije parati. No, sta je tu je. Rekoh, samo strpljenja. Ipak, pogled mi cesce odluta kroz prozor nego sto se na pletivu zadrzava. I, ovaj dan ce biti lep. Nebo je divno plavo. Jos uvek nema sneznih oblaka na vidiku, a sutra je Badnji dan. Zaista je potreban pogled na kalendar, kako se ne bi izgubila vremenska orijentacija. Iznenada zvuk motora prekida jutarnju tisinu. Staje pred kapijom. Hej, pa to je postar! Danas je prvi radni dan posle praznika, odnosno posta stize utorkom i cetvrtkom. Tako je to u malim mestima. No, uglavnom su to racuni, reklamni materijal, i tek poneka zalutala razglednica ili pismo. Zurim da ga stignem, pre nego sto ubaci onaj dostavni papircic, pa posle moras sa njim na postu, zato sto niko nije bio kuci.

          

   I.... ne, nisu racuni. Na srecu. Nego prava, pravcata radost! Divan pocetak novoga dana.Evo, sta mi je postar jutros doneo:

 

          

   Domacice, od srca veliko hvala!

Zaista sam presrecna sto si mi poklonila ovu divnu knjigu. Sa njom ste mi postali jos blizi,jedan korak manje ka licnom upoznavanju...

          

   Poljubac i hvala jos jednom!

 

Vo Golub
2012/01/03,20:55

 

      Ne znam zasto, al’ vec druga zelja koju dobijam za ovu godinu je da se ugojim malo. Uh, sto to ne podnosim! Pa, ja ne merim nicije obime, ni sirine ni visine! Imam onoliko koliko mi treba, ni manje ni vise. Taman! No, kako je ova praznicna trpeza tako zarazno primamljujuca, a mojih par ukradenih dana odmora, lagano proticu uz lenstvovanje, druzenje i knjigu, primecujem da sve cesce obilazim ciniju sa slanim grickalicama.

          

Hm,  samo da se te zelje i ne ostvare. Zato, podjoh danas u setnju. Moju omiljenu. Prema kucici koja se polako doteruje, za nas nove stanodavce.

          

Istim putem, sa istim malim pratiocem i fotoaparatom, cisto da se nadje.
  Dan predivan, potpuno protivurecan datumu koji zauzima u kalendaru. Sunce tako omamljujuce greje. I, po prvi put susrecem ljude. Jedan vredni traktorista, jednolicnim zahvatima rala, ore nove brazde. Sveza, tamna zemlja , ostaje da se presijava na suncu, u nekom svom slozenom redu. Ne fotografisem. Ne remetim. Posmatram. Tako su umirujuci ti jednostavni, vekovima isti pokreti, seljaka koji zaorava svoje nade i veru u tu pomalo skrtu zemlju. Mesavinu gline i kreca. Pogodniju za vinograde, al’ tvrdoglavost seljaka, tera da seje kukuruz. Izvlaci poslednje atome snage iz zemlje, ne stedeci je isto kao ni sebe. Traktorista je dosao do kraja brazde, okrece i prepoznajem ga. Muz moje skolske drugarice, masem za pozdrav i nastavljam dalje.
  Vec iza sledeceg zavijutka, cujem glasove i viku. Histerija neka traje. Cetiri ogromna muskarca urlaju na dva vola. A, oni se ukopali, ni makac. Vuku zaprezna kola, natovarena do vrha. Gomila debelih trupaca i ogroman posecen hrast. Da, krenula je seca hrasta. Uskoro ce Badnji dan. Seljaci k’o seljaci, ne znaci njima grancica hrasta nista. Mora da bude ogroman, veci od komsijinog. Tako, nanovo svake godine isto. Ma, samo kad bi organizovali i sadnju , ne bi to bilo tako strasno. Uskoro ga nece biti. Postace retka vrsta, ako se nesto po tom planu ne uradi.
   Vika na volove se nastavlja. Razabirem da se jedan zove Golub. E, taj Golub se uzjogunio pa nece dalje. I, odjednom se razlezu udarci. Golub, drhti i tek maleni korak napravi, pa stane... Zastajem ukopana i prenerazena! Zapanjeno gledam u tog “junacinu” sto sa stapom, debelim k’o ruka, para meso jadne zivotinje. Pokusavam  da reagujem. I, ko zna na sta sam licila, jer cim su me pogledali u oci odmah su zaustavili junaka. Onako sa rukom u zamahu, razjarenog i psovkama koje ne bih da ponavljam. Odustaju od tuce. Nemam snage da im zazovem dobar dan, oni se smeskaju, masu, vise spustam glavu no sto klimam u pozdrav, i odlazim potresena. Setnja vise nije tako lepa. Dan posiveo, sunce zazmurilo...
  Ne, to se samo meni tako cini. Priroda je neosetljiva na ovozemaljske patnje. Sunce i dalje veselo zmirka,  nebo je nevino plavo i cisto. Ostaje samo trag listova hrasta, opalog uz put, utisnutog volovskom ili ljudskom nogom u vlaznu izmesanost lisca i meke, skrte zemlje…
  Zatvaram oci i zmurim pred ovim danom…

         

Nova godina pocinje 02. januara
2012/01/02,22:20

 

 

  Budim se, u ovo drugo jutro Nove nam godine.
Po vrhovima rascupanog drveca zlati se rasuta sunceva svetlost. Da, nastavlja se ova cudna igra prirode sa nama. Nesigurnost koraka postaje naglasenija dezorijentacijom u vremenu i prostoru. Kompasi ne reaguju. Lavirint svakodnevnice postaje sve gusci, oko nas malenih ljudi. Ni pravilo skretanja uvek u istu stranu ne pomaze da se put ispravi u pravu liniju pred kojom horizont stoji kao na dlanu. Izgleda iluzionisticki blizu i utopisticki dostupno...al’ uvek za istu razdaljinu dalji od naseg sve sporijeg koraka .
  Da mogu, preskocila bih 1. januar...ili bar zaboravila...izbrisala. Jedan cudesan klik i memory empty. Nova godina zapocinje danas. Izbrisacu sliku lomljenja i pada niz stepenice, pozara koji romanticno zapocinje jednim nevinim plamickom i trenutak kad od straha ostanes nem, bez moci govora...
  Da, Nova godina zapocinje danas. Juce nije bilo nista...Zapocinje prisecanjem na jednu epizodu iz porodicnog albuma. Pre tri godine poklonila sam suprugu za Novu godinu dzemper divne neznoruzicaste boje, naravno da sam pronasla i adekvatne carape u istoj nijansi. Volim muske carape luckastih boja. Sta ces, svako ima svoj fetis Embarassed. Tek cim je  obukao dzemper mladji sin ga je prenerazeno pogledao i uzviknuo:
-Nadam se da neces TO nositi nigde vise osim po kuci!
 Stariji sin, koji je sve to posmatrao onako nezainteresovano sa strane, okrenuo se prema bratu i smireno, iskustveno odgovorio:
     -Znas ovu kombinaciju mozes da obuces tek kad si ozenjen ili imas neku super cicku pored sebe, inace ne pokusavaj ni u ludilu.
   Srecan vam pocetak Nove godine, koji za mene pocinje danas.

 

          

Svima vama
2011/12/29,23:25

 

 

       

 

Nazdravljam i od srca zelim,

mojoj novoj komsinici, malenoj Milici,

(koja je juce "dosegla" citavih 920g.)

izlazak, krupnim "zamasima" malenih krila, u ovaj sareni lepi svet!

Sa nestrpljenjem je ocekujemo.

 

 

p.s.citamo se naredne godine, poljubac... 

Ulicna moda, ili nesto izmedju...
2011/12/27,20:40

 

 

   Guzva.

Uzurbanost je poprimila praznicnu atmosferu.

Kolaps u saobracaju. Nervoza u redovima po trznim centrima.

Ruke pune torbi. Misici lagano popustaju pod teretom. Napetost u ramenima polako postaje nepodnosljiva.

Upornost dodavanja novih stvari u iste, kosi se za zdravom logikom.

Jos ova sitnica, pa ova, ovo je neophodno, ovo je slatko, ovo ce dobro doci i...

Polako licim na pretpan orman sto hoda.

Ne, ulice lice na prohodale ormane. Meni slicnim.

Spas trazim kod mog omiljenog prodavca povrca na pijaci. Ne znam kako i koju caroliju koristi, al’ on uvek uspeva da prepakuje sve moje natrpane torbe i sa osmehom mi vrati nazad uz jednostavnu recenicu: “Oslobodili smo par prstica. Bice vam lakse.”

Smesim se i odlazim.

 

Nalecem ponovo na jednu modno osvescenu kucu. Vec cetvrtu po redu. Ponosna vlasnica je konstantno nesto grdi i ispravlja.

 

          

Ne znam zasto al’ pada mi na pamet pesmica iz detinjstva:

“Fifi, gledaj pravo,
Fifi, digni rep.
Fifi, pazi d
rvo.
Fifi, nisi slep.
Fifi, masnu pazi.
Fifi, lepo gazi.
Fifi, to ne njuši.
Fifi, gore uši.
Fifi, ti znaš ko si.”

 

Na uglu, odmah iza, susrecem, vise ne znam kog po redu prosjaka. Ista slika. Sedi na hladnom betonu. Karton ispod. Ruka ispruzena. Oci beskrajno tuzne. I, tekst uvek isti: “Molim za hleba, neka vas Bog blagoslovi!”

Preturam po dzepovima, trazim sicu...

 

          

 

 “Fifi, jezik niže.
Fifi, hodi bliže.
Fifi, ne skakući.
Fifi, sad ćeš kući.

Tako Fifi živi
na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila,
Tako žena stara,
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.”

Paralelno putovanje
2011/12/22,20:25

 

   Tihi, jednolicni zvuci, ponavljani u harmonicnom ritmu, cine putovanje tako ugodnim. Tako sigurnim. Skoro, sasvim uspavljujucim. Monotonija predela poprima blazeni ukus svakodnevnice. Zamor putnika, koji se neprimetno smenjuju, stapa se u ritam jednog krvotoka koji kruzi po paralelnim sinama na ovoj kratkoj, uhodanoj liniji. Negde ce ovo putovanje, za ponekog putnika, doci u zaustavnu tacku, mozda na sledecem prevoju, mozda u sledecem satu... Tek, udobnost i dozivljaj svakog pojedinca, zavisi od njega samog.

          

   Nije bitno kojom klasom putujes. Nije bitan ni broj vagona u ovom dugackom nizu. Bitna je pouzdanost voznog reda i izvesnost postojanja silazne stanice, za svakog. Ostalo, sve je samo komoditet i spretnost. Cula, izostrena da prate i neki svetionik kao orijentacija u neizbeznoj stvarnosti krhotina... Htenje, kao zelja koja pokrece, volja koja se pokorava i istancanost duse koja razume tu tananu igru na ivici. Jer, sve je samo akrobatika. Izazov ravnoteze sudbine i nase hrabrosti za korak u nadanja i verovanja. 

 

          

 

          

  

Nove godine
2011/12/18,19:01

 

 

 Volim decembar u kome vreme mesa mirise nade i nostalgije.

Kada bezrazlozna radost i optimizam hvataju zalet sa reklamama, natpisima po izlozima, raznoraznim rasprodajama, guzvama.

 Volim i Novu godinu.

Ponoc, kada skazaljka minuta preklopi skazaljku sata, pa se na trenutak vreme umilostivi i prepusti ljudima. Utisne poljupcima i lepim zeljama. Kad, na cas, polete nove nade u drugacije sutra,  talas dobrih vibracija prostruji po ljudima i taj jedan cas budemo luckasto isti na svim delovima ove nase planete.

 Volim mirise vanilica i medenjaka. Obaveznih kolaca od kestena, stonih arnzmana sa orasima, narandzama, crvenim jabukama i borovim iglicama. Neizbeznim svecama. Ritualno kicenje jelke. Vencica dobrodoslice na ulaznim vratima, naduvanim sarenim balonima, rasutim po celoj kuci. Smisljanje poklona, pakovanje. I...

  Uglavnom su to doceci u krugu prijatelja, porodice. Ne volim posebne pripreme I organizovane skupove. I, najlepse je, po pravilu, uvek nesto sto se iznenada desi. Tako pamtim jednu ponoc prepunu snega i pahulja koje su kao lude vejale. Grudvanje. Umivanje. Otiske andjela na sneznoj belini, ko ce lepse i vise. Mokre noge. Smrznute prste I smeh od koga se i hladnoca  rastapa .

   Jednu, skorasnju, kad smo se tri casa pre ponoci sastali u jednom ateljeu na petrovaradinskoj tvrdjavi. Svi sa plasticnim kutijama I djakonijama da se nadje. Pricali viceve do suza. Drhteci od zime gledali vatromet, pa posle igrali do besvesti da se zagrejemo.

  Pamtim I ove  skorasnje, decije, kada sam uvek smisljala novu igru za klince. Sakrivala paketice, pravila mape, pisala zagonetke I posmatrala ih kako se zajapureni uzasno trude da sto pre dodju do “blaga”.  

   Da, volim Novu godinu...

   Neki pokloni su vec spremni.

          

   Nostalgija decembra  naglasena bakinim starim zavesama i ukrasima od narandze.

          

 

         

    Uskoro sledi nastavak...

Zavrti cigru
2011/12/15,22:05

 

Rasiri ruke, i lagano se zavrti...

U taktu sa romorom kise. U ritmu sa liscem koje plese.

Kao cigra, ona decija, sarena u duginim bojama.

Zabaci glavu i smej se. Glasno!

Pusti da vreme pljusti dok sa tebe sav nagomilan stres ljusti...

Odbaci prostor I dubinu, poravnaj dnevnu muku u ravnu sliku.

Tako umiri vreme i brzinom, neocekivanom, sunovrati se u sebe.

Oguljen i oljusten od naslaga sto tiste.

Zametni tragove umoru, udahni tisinu, ucutkaj glasove sto namecu krivicu,

 rasipnicki potrosi minute koje klize i prodji lagano, u okretu, ceo krug.

Jos jednom...

 

 

 

 

Ovlas ocrtane senke
2011/12/12,21:07

 

 

   Uokvirio se prostor u ram svakodnevnice. Suzio i zbio po uglovima.

Vece  je donelo prividno primirje u ovo predvorje prolaznosti.  Prozori su prekriveni zavesama i  horizont se priblizio na dohvat ruke. Jos samo mali delici dana lebdeci izmicu nad vrhovima ogoljenog granja u daljini. Zavrsio se jos jedan dan sa stvarnoscu koja nosi varljivu iluziju prepunu pokreta, snova, ceznji, slutnji, borbe...

   Vetrenjace se stapaju u ovlas ocrtane senke koje je ostavio protekli dan za sobom. 

          

   Ostaje pitanje, bez odgovora, da li smo sve to vec presli, prolazimo li, ili sve to samo sanjamo, sa neke druge strane, dok beli oblaci prolaze raznoseci kisu i vetrove, nehajuci uopste o nama... 

   U medjuvremenu ceka se sneg za jednog veeelikog sneska, mozda ovakvog:

          

   A, plete se i dalje, sve u nadi da ce pasti taj vec pominjani...sneg :))))

          


  

 

Kupinasta noc
2011/12/09,22:50

 

   Mir... Nema nagovestaja pokreta. Promicanje, onih sto odlaze, sada je lagano potonulo u preobrazaj usnulih. Svetiljke su pogasene. Tisina, blagoscu kapka usnule ptice, prekriva noc. Modra, kupinasta  smola prelivena je po krovovima ovog malenog mesta. Spavaci, umorni polegali po obalama reke, nesvesni njenog daljeg proticanja, po prvi put ne prate tok. Mir i tisina isecenog delica albuma, zalepljena u svezu mirisnu noc...

   Umiljatu ljupkost snevaca krasi bezbriznost. Mahovinasta blagost prekrila je duboreze dnevnih briga, a nevinost se dokotrljala iz nekih skrivenih, paucinastih hodnika. Sve brige ovoga sveta odvukle su se sa dnevnom krivuljum zemlje na drugu, svetlu stranu planete. Neko ce se probuditi u novom danu, neko ce se roditi u novom danu, a neko ce zauvek ostati da sniva...

   Svaka stvar dodje kad joj je vreme u ovom nasem neprekidnom nizu, a sada je vreme za san. Laku noc.

 

          

 

 

Tragovi
2011/12/08,20:01

 

 

 

"Neke osobe ulaze u naše živote i brzo odlaze iz njih…

 

                                        oooO

                                        (    )    

Neke osobe                         (       

nam postaju prijatelji        _ )      

ostaju sa nama dugo

ostavljajući prekrasne tragove

u našim srcima...    

 

 

oooO

(    )     i nećemo biti isti kao pre

    (      jer smo imali dobroga prijatelja!!

  _ )    

 

 

Jučer je povest.

Sutra, jedna zagonetka.

Danas, jedan poklon.

I zbog toga se zove sadašnjost!

 

Verujem da je život poseban...živi ga i upijaj svaki trenutak..."

 

         

 "I vazno je i ovo,

vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote 

u sebi cuva

i ima,

umeti da niko ne zna

bar komadic tog neceg

spakovati u pismo

i razaslati svima.

Tako ce vek tvoj biti

manje plesniv i zao.

Sa manje briga,

samoce,

placa,

straha

i tuge.

I svaki put kad budes

komadic sebe dao,

licice svet na tebe

vise nego na druge."   M. Antic

          

 

Cudan je ovaj decembar
2011/12/04,19:10

 

   Hodam ponovo po istoj stazi. Uvek ista, ja. Ni malo drugcija, spolja. Iznutra, promene razmeravam koracima oluje sto razbija moje nade i sumnje, o ogledala svakodnevnice. Iskljuckana kljunom nemira, sa sasutom ljuskom opne hrabrosti, pod nogama. Samo je meni jasna rovitost moja! Razgolicenost drhtavog cuperka ptice u grudima. I, bezim! Bezim, od ovih zidova sto me guse! Od ovog vazduha sto me uvlaci i ispija, zamotavajuci me u paucinu sivila, odvojenu od sebe same. Bezim pod nebo, da ponovo postanem svoja! Ponovo cela. Skrpljena od delica oblaka, vetra, grumena ove zemlje zute gline i praha polena sa nekog  zalutalog cveta...Cela.

          

   Cudan je ovaj decembar.

   Koraci ostaju bez tragova. Snega jos uvek nema da u njega utisnem deo ove raskrilatane tuge. Samo svenulo, suvo lisce, vetrom nagomilano u suskave cuperke. Bakarno rumeno i krhko poput snova pred danom koji se budi. I, pazljivo gazim kroz te snove od lisca, nehotice ga mrveci u prah.

          

   Na putu, mrtva krtica. Malena, krznena grudvica crnoga plisa. Zaspala. Okrenuta, sa ogromnim sakama, prema nebu kao da oblacak hoce doseci. Zelju koju je, mozda ceo svoj vek vukla, k'o vreteno kroz silne hodnike koje je kopala. Zaspala, malena, grudvica crnoga plisa. Na belom  danu, koga je mozda ceo zivot bila zeljna...

  I, hodam, dalje kroz ovaj dan, sa rukama rasirenim i zeljom da dosegnem, mozda isti taj oblacak koga je krtica ponela na svome dlanu...

   Cudan je ovaj decembar.

   I, cudna je sudbina splela, mene, sa smrcu malene krtice... I, pitam se sada, da li sve one izadju na belo svetlo dana, kad pozele da odu? I, da li mi sa ove beline zavrsimo uvek u hodnicima koje su neke velike sake, krtice male, ceo zivot svoj  kopale?

«Prethodni   1 2 3 ... 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 ... 20 21 22  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu