u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Snovaljka i biser
2012/02/16,19:51
 
 
 
 
Sjajne niti tame
2012/02/15,20:20
 
Stojim u uglu, promrzla.
Pogledom pratim dan sto nestaje s prozora.
Dahom, toplim maglim staklo.
U ruci casa i kupinovo vino...
Trazim samo delic cvetne doline za zamrsene misli u meni.
Umesto svetla, senke...
Lagano se njisu i mile kroz tuje.
Vetar raznosi sneznu maglu.
Otvaram prozor da cujem svemir, a on veceras cuti.
Ili ga je ne znam cuti?
Hladnoca pecka trag od ugla oka do ugla usne.
Ostavlja izmesan ukus suza i vina...
Jednu kap prosipam na ovu cistu, sneznu belinu,
za sve duse sto umorne i nenasite lutaju.
 
Crvena tecnost topi belinu,
u ustima zaledjen dah.
Nebo se pretvorilo u mrlju i prelilo u kapljicu krvavog horizonta.
Zatvaram prozor i motam sjajne niti svoje tame.
I, letim lagano nad ovim mrakom.
Zmurecki trazim put.
Rukama rusim zidove,
iz glave pomicem barikade.
Iz lavirinta nalazim put.
Srescemo se, osecam u nekom letu.
Noc, oblaci, mesec i ja...
Noc me stisla srebrnim zubima,
a osecam na  korak sam od rumenog oboda zore.
 
 
 


 
Put ka crvenom
2012/02/12,18:30

 

 

                                

 

   Nove pahulje su samo dopunile prepunjeno. Staza sve vise lici na tunel. Krovovi stenju pod teretom. Vece se takodje zavilo u sneg.

Smetovi pred pragom guse zimsko radovanje.

Tuzno mjaukanje, ne ukazuje na februarsko zadovoljstvo. Caroliju zime razvejava dimnjak spustajuci uzasan miris spaljenog uglja. Polako licim na lozaca starih lokomotiva. I, nos mi je vec crn. O, dusi ni ne pomisljam...

Zamisljam odlazak

 

kroz divna polja lavande

 

Negde gde ce me docekati crveno

 

Kao ovo polje bulki. Negde, gde rastu socne crvene jagode...

 

 

Bilo gde, samo dalje od ove beline i zime...

          

Rucak za pesmu
2012/02/09,21:10

 

   Zima je pokazala svoju pravu cud. Temperatura ispod deset stepeni u minusu. 

Vec danima, budi me zvuk malenih kljunova sto lupkaju po simsu prozora.

Ispocetka nisam imala pojma sta se to desava. Samo me  nesto prenulo iz sna. Onda mi se muz, koji se budi uvek pre mene, nasmesio i rekao: "pa tu su tvoje mezimice, jedu mrvice sto si im sinoc ostavila". Da.. Sve su tu: senice, vrapci, gugutke, crvendac, pcelarica i danas se pojavio i kos. Samo sto sam se zapitala gde su kosovi, kad odjednom eto njega. Zima i glad su ih  naterali da se priblize do samog prozora. Cak su i nepoverljive gugutke jutros sletele na sims. Danima su samo posmatrale, bez hrabrosti da pridju. Al' glad mora da je stisla.

  Zato samo par saveta, koje mozda vecina zna, a ako neko ne zna moze ih iskoristiti.

         

 

   Semenke, u ovom slucaju jecam, suncokret i proso izmesam sa kasikom masti.

         

   U tu smesu naseckam i komadice starog hleba i sve izmesam. Zatim spremim mrezice, najbolje dzakove od krompira ili luka.

         

   U njih "popakujem" hranu, i napravim maleni paketic sa dugim kanapom koji je lako okaciti za granu.

         

 

         

 

   Ostatak, svakako rasuti po simsu. Tek da se ne guraju Wink i ne cekaju u redu.

 

         

 

        

 

         

 

   Samo jos malo paznje dok uskoro ne dodje toplije vreme i sneg ne ode u zaborav.

 

         

 

   Jer, prolece samo sto nije, a ptice tad najlepse pevaju. Do tad pozdrav!

          

 

 

         

Devojcice, zene, starice plus asocijacije
2012/02/07,19:09
 
 Retki su trenuci kad ih mozemo pokloniti samo sebi.
Sveli su se na neka sitna, mala zadovoljstva, tek da nas na tren opuste i relaksiraju.
Volim popiti kafu sa mojom Sandrom. Uzivam. Puna je prica i tako vedra.
Tema su joj uvek deca. 
 Posvecena lavica. Dominantna, al' vrlo uspesna kao majka.
 
 Ponekad nam se pridruzi i njena mama. Divna zena. U kasnim sezdesetim.
Ona uglavnom cuti. Slusa i smeska se.
Za nju smo deca. Jos uvek... I zauvek.
Za majku je dete dete. Pa i kad to vec poodavno nije.
Vec dugo se pitam sta vreme uopste znaci?
Kad primetimo da tece?
Sigurno ne kao dete. Za dete ne postoji vreme. Ono uziva. Istinski zivi. Ne zeli promene, ne poznaje "vreme".
A, onda kako zivimo, dalje, sve vise i vise se podcinjavamo iluziji vremena.
Prilagodjavamo se brojcaniku, otkucajima mehanizma i ne primecujuci kako je to nemoguca misija.
Kako nema niceg stabilnog u tom vremenu.
Uzludan pokusaj prilagodjavanja reci koja tece. Oblacima koji se menjaju, rastapaju, preobrazavaju...
I, sto dalje, u tom vremenu, iluzija lagano slabi i najzad ponovo u toj starosti stupamo
u vanvremenski zivot. 
 
Pa, da li pravim zivotom zive samo deca i starci?
Tu sam negde zapela. Odavno sam sa tim vremenom nesto pobrkala.
Idu godine, znam. Ne brojim ih, ne belezim, samo ih zivim...
Al'  negde u svojoj glavi ostadoh zaglavljena u dvadesetima.
Bez nostalgije i patetike. 
Zato, u jednom trenu, zapitah Sandrinu mamu: "Kako ste pomirili godine u svojoj glavi? Vreme koje tece? Ulogu majke i bake?"
Nasmesila mi se samo i rekla:
"E, deco, ostala sam ja u svojim dvadesetima, jos odavno. Nisam se pomerila. Samo me ogledalo ponekad rastuzi i podseti gde sam. Devojcica u meni jos uvek zivi."
 
E, za sve devojcice, "zaglavljene" ili ne evo jedna slika:
 
 
 
 
 
Kolekcija salveta sakupljana godinama. Broj? Negde oko 1500 kom.
Pozz...
 
 

Carobni zamah
2012/02/05,18:45

 

 

    Bajke su bile moje omiljeno stivo. Carobna kucica na drvetu za skrivanje od spoljasnjeg sveta...

I, sad kad mislim o tom dobu, godinama posle, shvatam da sam od svih likova najvise volela vile. Dobre vile... sa svojim carobnim stapicima. Tako su sa lakocom resavale sve probleme.

Jedan lagani zamah stapicem i stvarnost postaje uredjena na nacin koji nam tog trenutka bas odgovara.

Eh, te vile! Ocarale me!  Zavele.

A, mnogo lakse bi mi bilo da su mi se svidele princeze. Uvek nezne i nemocne. Lepe. Stvorene da se o njima neko brine...

Pa, kad se sapletem o svoju ulogu vile i spoznam strasnu istinu da moje igle nisu caroban stapic, dodju trenuci koji pritajen haos, zasusuren negde na dnu korpe sa pletivom samo uzburkaju i rasprse...

Tad je divno imati decu, tako vas brzo spuste i vrate u realnost. Ponekad samo jednom recju, gestom, recenicom... Daju vam zamah za nov uzdah punim plucima. Krila i snagu za borbu sa novim zmajevima i bez uloge vile i njenih carobnih stapica.

Ipak, zadrzavam igle. Smiruju misli. Nizu se i slazu uz petlje. Svaka na svoje mesto.

 

I, jesenji shal je gotov. Plamen boja koji se penusavo preliva s jeseni po fruskogorskim sumama.

 

 

Nije ga bilo lako isplesti, prilican broj igala i petlji, ali upornost cini cuda.

  

 

Zima je inace period hibernacije, pritajenost ispod ledene povrsine, samo privid da reka ne tece. Vreme lepote u kojoj samo hrabri uzivaju, a vredi svakog smrznutog prstica i crvenog nosa.

 

 

 

 

 

 

 

Stazu smo napravili setajuci uzastopno poslednja tri dana. 

Nazalost samo jednog setaca smo sreli, a prizor je neverovatan! 

Ko je za zimsku setnju?

Naravno za sve smrzle sledi caj ili tanjir tople supice Wink

 

 

 

 

 

Vreme je za...
2012/02/04,05:20

 

 

Rasulo je ovo jutro pahulje po nama. Meko i nezno nas prekrilo belinom.

Zaogrnulo u cisto... 

Zurim po zavejanim trotoarima, pazljivo hodajuci po vec ostavljenim tragovima.

Tek, da ne remetim lepotu.

Radujem se kao dete i osecam optimizam koji lagano kruzi ubrzanim krvotokom.

Juce sam osvojila neku zlatnu nagradu, jos ne znam sta je, ali nadam se da je grumencic kao kod Duska Dugouska, bar ove velicine:

Cisto da pokrpim neke "rupice" u kucnom budzetu.

Oh, kako bih volela da ovaj minus zaledi tek rodjeni optimizam!

Da ne nestane sa prvim rastopljenim pahuljama...

 

 

Tematsko pletenje+
2012/02/02,21:48

 

 

   Dani posveceni pletenju...

   Zima, vetar, opasan minus...

   Ostaje samo da se ususkam i cekam toplije vreme.

   

          

 

   Dok, ne dodje to toplije vreme tematski radim shalove.
  

   PROLECE:

 

          

 

          

 

   LETOoooo:

 

          

 

   Zima je na iglama, za jesen moram kupiti neku fino iznijansiranu vunicu. Zelim penusavu jesen, mozda talasastu kao leto?! Videcu...

 

   ZzzzzzIMAaaaaa:

 

          

 

   E, kad bi se i ova zima zavrsila tako brzo kao shal! No, po svemu sudeci potrajace uz sve svoje cudi koje nudi Wink.

   Preostalo mi je jos da uradim "jesen".Samo da pronadjem ono sto sam zamislila. Sutra krecem u potragu.

 

          

 

   Do tad pozdrav i laku noc.

          

 

   

Ako...
2012/01/29,19:50

 

   Ako, mi dozvolis nadu,

   splescu lestvice preko neba,

   kroz zrake kristalne noci

   i, onda kada se najmanje nadas, ja cu doci...

 

          

   Ako, mi dozvolis radost,

   urezacu zvezdama mesto na zemlji

   u drvoredima platana, na jednoj klupi,

   da traju i svetle u danima kad srce zacuti...

   Ako, mi dozvolis ljubav,

   snop sarenih, krila  leptira usmericu putem

   da te od senki noci izvuku i neznu cauru spletu oko tuge ...

   Ako, mi dozvolis da se u misli tvoje uvucem,

   rasucu se u polje suncokreta,

   da ti ove zaspale dane ozivim i zazutim.

         

   

 

 

Setnja po snegu
2012/01/27,19:10

 

    Lepotica na fotografijama zove se Suncica.

    

 

               

 

               

 

              

 

   Hoce li neko oterati ovog psa? Hej, vreme je za rucak, a on se pravi blesav!

 

               

 

   Ma, samo ti sidji, gledam ja svoja posla. Ni ne primecujem te, (dok ne sidjesInnocent).

               

 

    p.s. steta,nisam stigla ovo da ovekovecim tacno u podne, al' tada Suncica i nije bila u manjezu ;)

Budjenje bez secanja
2012/01/26,17:45

 

 

   Nisam cula zvoncice. Nisam sigurna ni da se naspavala. Nisam je pratila, a ni pitala.

Nisam sigurna ni da je primetila nesto novo, ali koliko vidim, nije da joj je to bas smetalo...

Tek, malena lukovica se probudila. Sneznu glavicu je promolila. Tako nezna... A, tako jaka. Neznoscu svoga malenog tela pocepala je mrak,  pomerila kamencice i zemlju.

          

 

   Donela svezinu, izmesan miris zemlje i snova...

 

 

          

 

 

          

 

   Osecam titraje zivota.Treperi semenje dok ceka uskrsnuce sunca i proleca... 

 

   

Brojcanik reci
2012/01/23,20:40

 

Svetiljke se nisu upalile. 

Sicusne senke, kao musice, zbijale su se u roj. Pokretljivost roja brisao je i razvlacio oblike dana. Sivilo je obmotavalo koprenu neprozirnosti. Noc se lepila po umornim kapcima. Ulice su za trenutak oslepile. Pristojna stvarnost tonula je strmoglavo i povlacila nit koja je parala sve znano i prepoznatljivo. Sve se brisalo i potiralo pred gustinom noci.

Svetiljke su ostale pogasene...

          

   Slepe oci, i dalje, drhtavom rukom crtaju kroz tminu. Snagom secanja nespretno nadomestaju lik zapamcen u ogledalu. Vreme je ostalo razapeto izmedju nesigurnog svitanja i osutog sutona. 

Noc stvrdnuta kovacevom cvrstom rukom. Rec "noc", ko je skovao?

Ko je skovao i ostale reci?

Svetiljke su cutale u mraku.

Sat je mrvio haos...

  Umesto brojcanika leprsale su fluoroscentne reci: sreca, ljubav, radost, tuga samoca... Skazaljke ih nisu doticale, neuhvatljivo su kovitlale po zacrtanom krugu.

   Mesec je razbio igru.

I, umesto reci ostali su samo brojevi koji nista ne imenuju, a svima znace isto. Jedino su osecanja ostala neprepoznata i neimenovana...

Ulicno svetlo je proradilo.

 


 

          

Usecerene jabuke
2012/01/21,20:05

 

 

   

Sneg je "usecerio" ove jabuke, ostavljene gladnim ustima sto tajno posecuju vocnjak.

Ostale rumene da prkose belini i privuku malene, crne oci sto nadlecu nad rscupanjim krosnjama starog stabla jabuke, posadjene necijim rukama, jos pre onog drugog velikog rata...

Sa tog stabla, jedne godine, dovezao je moj otac pune taljige. Posle, vise nikada nisu  bile tako podatne, ali nikada nisu ostale ni potpuno skrte za ukusan zalogaj ili socnost za zedna usta.

Rodile su i prosle godine. Obilato, sirokogrudo. Od tezine ploda savile se grane, a jabuke popadale po travi, rasule se k'o klikeri, oni veliki "dzomberi". 


 

 

Pocetak kursa
2012/01/20,23:35

 

 

Prvo se uci govor tela. Lagano...

                    Nije tesko. Sa recima je malo teze, ali to je sledeca lekcija.

  Nagrada je

 ZURKA!

   Opustite se i uzivajte.


Vrlo je zarazno :)

 

 


 


Nemusti jezik
2012/01/17,20:55

 

         

   Jutro provejava pahulje s neba koje se mukom poradja dok svetlost zgusnutu noc lagano para i odmotava. San ne napusta telo. Naslanjam celo na ledenu povrsinu  prozora. Glatkoca stakla bistri um.  

 

         

       
Dah ocrtava svoj trag... Tren potpune odvojenosti i osamljenosti od citavog sveta... Samo para sopstvenog tela koja stvara mocnu membranu od stvarnosti.
Paperjasta hrabrost sabija se hladnocom jutra, za dalji korak potrebna je kafa.
Jos jedan pogled i prizor se rastvara, membrana nestaje, ranjivost jutra podvucena pahuljama.
Ubod ohrabrenja neocekivan.
 
 
 
Jos kad bih nemusti jezik naucila, zauvek bih zacutala, pred ljudima...
 

        

 

 

 

«Prethodni   1 2 3 ... 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 ... 20 21 22  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu