u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

« Pfff | Main | Priznaj, sve je to mađioničarski trik »

Drezga
2015/08/10,18:05

 

   

 Deseti dan avgusta. Sunce tačno u sedam i trideset izbija nad krošnjama,
i prvi zrak koji dotakne šarenilo tepiha pali buktinju koja isijava iz protkanih boja. Prozori zamračeni debelim zavesama. Još koji tren i šuškavost žednog lišća zažumoriće tužno pod prozorom uvijenim u debeo sloj paučine. Vrućina i lenjost pružili su pauku priliku da razapne najneverovatnije zamke. Svaka ispružena lijana nežne puzavice predstavlja deo lavirinta čiji rasplet zapravo ne postoji…
Nije da ga nisam tražila. Pogledom.
Nije da sam odustala. Nadom. Ali jednostavno još uvek ga nema… Tog rešenja. Tog izlaza.
Onaj plavi deo neba, što oku s trepavica razmotava san, oblepljen je vitražom bezbrojnih listova, iste puzavice što nežnošču osvaja prostor. I nebo…
Preselilo se jutro u žedne gutljaje, u zalogaje s žudnjom pojedene lubenice i prezrele dinje s bezbroj semenki zgusnutih u preslatko srce.
Tu negde je izlaz. U nekom rezu. Avgust je. Mesec kalemljenja…
Mesec hodanja kroz voćnjak povijenih grana dozrevajućeg voća. Mesečarenja i zvezda padalica.
Možda je reka, ovih dana, pokušala, možda je prošaputala s talasima i zaplela mi odgovor s drezgom među stopala, a ja neznajući, samo rukama rasplela tu nežnu biljčicu. Tako zamišljena, odsutno je promrsila kroz prste i raščupavljenu pustila da je odvuče sledeći talas.
Možda…
Negde je odgovor. Negde je izlaz. U paučinastim zamkama. U drezgi.
U bezbroj otisaka stopala išarane i užarene peščane obale što je talasi iz časa u čas menjaju. Oblikuju.
Ovih dana. Vrelo je.
Zrak na tepihu raspaljuje dan. Pod nogama. Za mek otisak, ili plitak san. Izmešano, razliveno u nemirom izbrazdanoj posteljini i snu s noćnim morama, stišnjenim uzanim prolazima, tu među paučinastom mrežom i paukom što strpljivo vreba na savitljivim izdancima puzavice.
Tu je negde…
U dinama postelje noći i tepihu mekog razastrtog dana pred nama.
Ali ga još nema… I ja nemam odgovor.
I mnogo toga nemam ovih dana, ali nečeg bar imam. Imam bezbrojna klupka nežnosti mojih pretkinja u nasleđe ostavljena. Za svako poniranje i nadsvođavanje. Za svako namotano vreteno i ono s mekšim predivom, kad je duša bila takva, i ono s tvrđim i oštrijim kad su je stiskala neka slična vremena.
I znam koliko su jaka, koliko traju i koliko mogu da izdrže.
A, to je i bitno, vrlo bitno…ovih dana.

  

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu