u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

« Saletla iz snova jedne zene i zelja jednog pijanca | Main | Vratija se skitnica, mala :))) »

To drvo
2011/10/12,20:01

 

   Da, ja sam drvo! Obicno, drvo. Evo me tu na litici. Od kad znam za sebe, tu sam. Na litici. Jedino njoj mogu da zahvalim sto jos postojim. Cudno. Zar, ne? Toj litici! Odavno ne dajem ploda. Samo lisce s' proleca pustim da se rascveta. Ispupi. I, nista vise! Ne, ne dajem ploda!  I nikakvoj vrsti ne pripadam. Sem, recimo listopadnom drvecu. I, tu je kraj pripadnosti. Srednjeg sam roda. TO drvo...A, zasto? Za svako zasto, zato postoji. Zato sam i  neopredeljen.

                 

   Nekada davno bilo je drugacije... Krosnja mi je bila veca. I, lepsa. S' proleca bezbroj neznih, snezo-belih cvetova zmirkalo je suncu s' mojih grana. Leptirove i pcele mamilo. Hranilo. U kasno leto zlatno-zuti plodovi, k'o kapljice rose, blistali su medj' liscem... Dar za ptice. Za predah. Okrepljenje. Osvezenje... I, tako sve do jednoga dana. Kasnoga, davnoga leta. Zalutase cobani u ove krajeve. Zapusteni. Gladni. Surovo isklesani vremenom u planinama. Surovo oblikovani u surovo se pretvorise. Navalise na plodove moje. Halapljivo i gladno. Listove kidase, grane savijase, mene povijase. I, zasitise se. Bilo je dosta... Sto preosta u torbe zapakovase. I, ponesose. Za decu i ostale u kuci. Da se slade od moga ploda.

   Neka, a nije trebalo! Nije trebalo da ponesu! Nisu trebali ostali da okuse! Da im se glad raspomami. Pohlepa da se zacne. Vratili su se. Mnogi. Sa sekirama sekli  grane. Sve sto nisu mogli da dohvate, slomili su. Sasekli su. Prepolovili me. Razbili me... I, iz korena su me hteli izvuci. Vukli i cupali. Uzasno je bolelo. Jecao sam. Plakao... Samo je stena cula... Ona je bila jaca! Ona me nije dala! Zbog nje sam ostao ovde, ziv. Jos uvek. Al' bez ploda.

   Nikada vise! Nikada vise cvetu nisam dao da se promoli u svojoj nevinosti i lepoti. Nikada vise takvoj lepoti bol nisam hteo naneti. Podneti, nisam mogao. Nikada vise....

                 

   Sad na litici i dalje stojim. Za retke, koji svrate, samo hlad nudim. I, mir. Zagledanost kroz sebe u daljinu...

Komentari

Comment Icon

Baš kao i čovek. Na kraju smo uvek sami i ogoljeni.

Posted by: roksana at 2011/10/12, 20:20
Comment Icon

Predivna priča, kakvu samo ti umeš da napišeš. Često se osećamo kao to drvo. I molimo Boga da imamo stenu koja nas ne da! Da tu stenu u sebi imamo.

Posted by: sanjarenja56 at 2011/10/12, 20:23
Comment Icon

Roksana, bas sam se zadrzala na tvom blogu citajuci o Jozefini :) Da, imamo nesto zajednicko sa drvima, ili bar tezimo njihovoj mudrosti. Pozdrav.
Hvala, Sanjarenja56. Upravo toj steni tezimo.

Posted by: merkur at 2011/10/12, 20:29
Comment Icon

Mislila si na ovu stenu
?

Posted by: sanjarenja56 at 2011/10/12, 20:37
Comment Icon

Prilicno upecatljiva, verujem da bi izdrzala sva iskusenja.

Posted by: merkur at 2011/10/12, 20:47
Comment Icon

Takvu u sebi da negujemo i ne dozvolimo da je podrije nijedan talas.

Posted by: sanjarenja56 at 2011/10/12, 20:53
Comment Icon

Uh i kod tebe jesen pocela...
Baobab je musko!

Posted by: marcotespi at 2011/10/12, 20:55
Comment Icon

Tužno. Na žalost, tu je negde i naša realnost...

Posted by: mesecina at 2011/10/12, 21:07
Comment Icon

U pravu si sanjarenja56, nema talasanja ;)
Marcotespi, jel' bas tako ocito, mislim jesen... Ma, i tresnja je zensko, pa sta ;)
Pozdrav, mesecino, zeno divnog imena. Realnost, sta je?

Posted by: merkur at 2011/10/12, 21:19
Comment Icon

Merkur, realnost je obično samo iluzija...
Pozdrav i tebi!

Posted by: mesecina at 2011/10/12, 21:24
Comment Icon

I na litici borba za život je večita...
Hteli ili ne, dok se borimo, dotle se i nadamo, živimo...

Posted by: anam at 2011/10/12, 22:09
Comment Icon

Svi mi volimo da osetimo stenu.

Posted by: biljanak at 2011/10/12, 22:36
Comment Icon

Stena ga je jednom zaštitila, a štiti ga i dalje. Ne znam da le je bolje stenu zaštitnicu imati u sebi, ili pored sebe. :-)

Posted by: razmisljanka at 2011/10/13, 10:23
Comment Icon

Anam, zivot je svakako pokret, nikako mirovanje, pa ni na usamljenoj steni nije drugacije.
Stine, eto...
padose mi na pamet
Razmisljanka, ne znam ni sama sta je bolje ;)

Posted by: merkur at 2011/10/13, 14:12
Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu