u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Crtica
2014/12/05,08:12

 

  Kako preživeti samu sebe…
Isto pitanje i u osvit i na počinak.
Mesec je ponovo okrugao na dalekom  nebu.
Vetar po bulevaru razvlači prolaznike zajedno s otpalim lišćem. Jedan mršav pas, izgladneo, spuštene njuškice, panično među lišćem traži neki zalogajčić. Ne osvrće se na prolaznike, pred semaforom neodlučno zastaje. Zeleno je. Hoće-neće. Glad ga tera da sačeka neko sledeće uključenje zelenog. Crveno zvoni na uzbunu. Stomak je u haosu.
Na drugom semaforu iste raskrsnice, moja nedoumica pred zelenim. Instinktivno se zalećem. Instinktivno? Daleko je to od istine. Isprogramirano, da…
Motam po glavi imam li u torbi neke hrane za tu tužnu sliku usamljenosti u potrazi za utoljenjem gladi.
Decembar je.
Vetar je.
Ulice su prazne.
Neki gradovi danima nemaju struje, gejanja, vode… Neki filmovi se odvijaju paralelno. Stvanost je reality show preživljavanja.
Kako preževti samu sebe?
Pas i ja na raskrsnici. Dozivam ga tiho. U torbi nosim stari hleb za koke.
Usplahireno podiže njiuškicu. Gleda. Njuši. Prilazi…
I već je na zadnjim šapicama. Prednje su na mojoj desnoj ruci koja traži hleb po torbi.
Razočarano njuška osušeni, stari hleb. Navikao. Prepoznatljivi meni. Jednoličnost.
Ni glad ne može uvek isto. Prepušta se čekanju.
Hm, a kožura od slaninice? Mršav, sitan? Barem zanimacija. Miris zavaravanja.
Prepoznatljivo i jednima i drugima…
Sreća. Možda kratkotrajna, ali sreća! Leže zadovoljno u gomilicu nanešenog lišća pored semafora, u šapicama drži novi ukus. Bar na kratko.
Zeleno na semaforu, moja isprogramiranost ne može više da čeka.
Kako preživeti samu sebe? Nas? Sve ovo što se zove život?

     

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu