u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Kako pripitomiti leptira
2014/08/31,22:45

 

 Izvidnica...

 

   Cveće!

 

 

  Ruka?

 

 

  Pretnja?

 

 

 

  Izazov?

 

 

 

  Ludost?

 

 

 

  Smelost?

 

  

 

  Hrabrost?

 

  

 

  Igra?

 

  

 

  Ljupkost!

 

  

 

 

Imati hrabrosti jednako je važno kao i imati nežnosti.

U svakom susretu.

Sa svakim živim bićem.

Ne ranjavajte drveće i ne povređujte stanovnike šuma i livada.

Možda nam je sledeće odredište upravo tu.

A gde ćemo se vratiti ako sve to ne sačuvamo?

Perpetuum mobile
2014/08/19,22:25

 

 Potonula sam zajedno sa svim rečima koje su utihnule i nataložile se besmislom pokušaja traženja onog drugog kraja razmotanog klupka.
Nisam čula ni šumove iz davno izvađene školjke čije beličaste ivice skrivaju još po koju trunčicu morske soli, iako sam je besomučno pritiskala na ogluvelo uho…
Utihnuli su čak i vetrovi, pa su jedra ostala opuštenih, mlitavih ruku u uvalama skrivenim bedemima naslaga godinama građene samoodbrane.

     

  Sinoć je odnekud isplivala ona mala singlica sa 45 obrtaja i luckasti tekst koji je onda imao tako lako objašnjiv smisao.
Šuštanje igle i tako zaštitinički ušuškan svet u polumraku dečije sobe čiji se obrisi lagano brišu gumicom napunjenih šesnaest godina.
Prve naznake nekih drugih čežnji u kolažima brižljivo izrezanih sličica iz raznoraznih časopisa. Maskirani elektrokardiogrami s neskrivenim prikazom prvih preskakanja, lupanja i nepravilnosti u razigranim otkucajima srca.
“Šesnaest godina prvi put ljubiš ti ne, nije zadnji put to su samo sni”
Ša la, la, la, la,
Ša la, la, la, li….

     

  Danas sam se skupila nebranjena od bedema.
Provalila su ga sitna zrnca s ivica školjke. Sakupila se u kapljicama što na usnama imaju isti okus mora, a gorčinu života kad naiđeš na nepremostivu provaliju čiji su krajevi razdvojeni razdaljinama nedokučivim visećim mostovima oblaka nada…
Ovaj perpetuum mobile koji tražim nije pravi. Pokreće se toplinom srca koju tražim zamagljenim očima čiji pogled skrivam od tebe…
I, eto znaš…
Razvijaš vetar u glavi koji pokrećeš strahom od moga sloma.
Budiš onaj šum usnule školjke i utihnulim rečima mešaš taloge zrnaca od kojih su sačinjeni svi moji oblaci sa čijim skutovima lako vezujem mostove po kojima hodam nad provalijama svakodnevnice.
Znam, pokrenućeš me iz uvale noćas.
Preći ćeš lako svaki kutak, nežnošću što je čuvaš za ovakve trenutke, poljupcima lomeći svaki delić mog otpora da nastavim dalje..
Ša la, la, la, la
Ša la, la, la, li…

     

  To je sreća trenutka koji plovi dalje na ovim vetrićima što ih raspirujemo naizmenično u svojoj glavi.
Danas ti, sutra ja…
Perpetuum mobile.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu