u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Uz put
2013/11/30,21:40

 

        

 

 

Jutros, na vrhove iznenadjenih krosnji,

isprepletenih pozutelim liscem i injem prvog jesenjeg snega,

oslonjeni nezno,

polusanjivo,

ljuljuskaju se najlepsi, na prepad, prekinuti snovi.

Preplaseni budjenjem otprhnuli su strmoglavo s toplih jastuka

i u brzini se pokacili na prve dostupne krosnje.

Sad, u predahu, cekaju lagani vetar da ih ponese do nekih sledecih snevaca.

Utisavam korake i preskacem barice samo da ih ne uplasim.

Razlili su se u nezno rumenilo pa izgleda kao da se oblaci stide.

Tek ponegde, jedva vidljivo,

svetlucavo prosarani strasom iskradenih suza sto se otkinuse iz onih dubina cvrsto zabarikadiranih kad smo budni.

Lagano, korak za korakom,

po tragu mirisa hleba i pod budnim okom najlepsih snova,

zasuskavam nocasnju moru pod nove i jace barikade.

Strepim,

izmigoljice se opet cim umorni strazar zadrema…

 

        

 

Naopačke
2013/11/24,12:35

 

 

 

  Jedno tras iza zalupljenih vrata na autu koji po vremenskim zakonitostima i uslovima, sluti poslednje trajanje ove nadolazece zime i dan koji u vazduhu nosi otezale oblake s mirisom pahulja sto, jos uvek, kruze trazeci svoj savrsen, jedinstven oblik. A, onda ukocen pogled, prikacen na razne casovnike, skazaljke i brojcanike, umoran od utrkivanja s istim, trazi predah na poslednjim listovima, cija se trajnost, okacena na poslednjoj cetvrtini uvele drske, preobrazila u zutilo zlatastih zrakova akumuliranog Sunca i poslednjim naporom, usporenog toka mili, mozda po prvi put, kroz mrezaste kanalice one druge zanemarene strane, s nalicja.

 

 

 

Sad, lice vise nije ni bitno. Spektakularnu glazuru sljustilo je neuhvatljivo vreme i njegove nevidljive skazaljke zbrisale su poslednji sjaj. Na nalicju, pod prstima kucaju damari godisnjih doba, otkucava vreme prolaznosti, jos samo korak ili dah ovog novembarskog vetra do bezvremena. Zavrtece svoju poslednju piruetu, lagano. Slecice se jos jedan novi sloj na kvrgavom korenu, ali samo tren pre toga, jedan zlatni odbljesak okrunice se i sunovratiti niz litice koje smo nesvesno podizali, otkotrljace se meko u neko drugo nalicje, bas ono kome smo pridavali manje vaznosti i kog smo nesvesno zagubili i pokopali u secanju…

Odmaknuta par koraka od praga, posmatram dimnjak iz koga se dvadeset godina nije promaljao taj tanki pramen veziva s niskim oblacima. U kosi nosim miris prvih plamenova od iverja okresanih trupaca sasusenog bagrema. Smederevac siri toplinu i vec njen dah nosim kao nezni trag na obrazu. Dimu nije trebalo vremena u neodlucnosti kuda ce krenuti, on ima tu neprekinutu vezu sporazumno ucvorenu, sacinjenu od iverja preko ispredenog plamicka, povezan s iskricama sve do samog neba.

 

 

Samo je nama sudjeno da dugo putujemo od nalicja do lica, ulepljeni u svakodnevnicu. Ponekad taj sporazum, kao i mnogi overeni i pecatirani, naprosto nema primenu. Lezi u nekoj zaboravljenoj fioci…

Danas je takav dan, od onih u kome ponovo nosim naopako i zbunjujem lica, cija se smusenost u glasu i neverica u krisom poluokretu iza mojih ledja, odbija o zubor smeha iz dubina koji me raspuklu zasiva najfinijim bodom zlatastog odbljeska natalozene nade.

Ovako povezana jos cu da trajem, makar i naopacke.

 

 

Dodji da te cmoknem
2013/11/12,23:25

 

 

Stojim izmedju moja dva sina.

Okrecem glavu cas na jednu cas na drugu stranu.

Skoro se nikad do sada nisam osecala ovako sitnom i malom.

A, bas juce je bilo kad su zurili da me nadrastu. Secam se da sam pre neki dan bradu naslanjala na svilenu kosicu mladjeg i smejala se njegovom razocarenju sto ti centimetri tako sporo rastu.

Sad sam daleko ispod tih glavica. Sicusna i mala…

Sad se oni smeju, a ja u cudu izvijam obrve i kriomice gledam na kalendar koji je juce imao onaj datum s drugacijim odnosima visina.

   * * *

Cavrlja, cavrlja i skakuce.

Uvek prisutna koreografija mahanja rucicama i skakutanja postrance.

Ponekad je zbunim i nateram da promeni ustaljenost kad spomenem cik-cak liniju.

Zapetlja se na trenutak. Nogice navikle u istoj pozi spotaknu se jedna o drugu, pa posle kratkog zastoja krenu naizmenicno u cik-cak skokove.

Ona se prepusti igri, ja svojim mislima.

Tek posle treceg ponavljanja shvatim da mi nesto govori.

-Molim Sonja?

-Dodji da te cmoknem!

Iznenadjeno, zastajem, spustam pogled i vidim te plave okice i osmeh pomalo razmazan lizalicom, sto je svaki cas primice i uz jedno gromoglasno SRK odmice od usnica.

Automatski se saginjem i dobijam jedno najsladje cmok s tragovima secera, po sred obraza.

I vec krece skakutanje cik-cak linijom, a ja svoj korak zadrzavam, da ne krenem u istom ritmu s njom.

          

   * * *

 

I, opet sam velika s centrimetrima na moju stranu.

Dok kalendar ne pokaze drugacije.

4.XI
2013/11/04,23:05

 

        

Zalepila sam se kao cicak.

Naporno i dosadno.

Cuvam taj san koji nosim kao zakrpljen, omiljeni dzemper.

Ogrcem ga bas po najvecem nevremenu.

Uporno.

U sebi nosi bockavost dugih ceznji.

Udobnost koja prileze uz povijena ramena.

       

 

Rastegljivost odlaganja.

Svrab od cekanja i promrzlih tabana od stajanja u mestu.

A, mozda i nije toliko vredan

Doduse, sad vise ne znam ni da li je moj ili sam ga usput kupila, mozda trampila na pijaci polovnih stvari.

Usiven, skriven u porub dzepa, pod levim dlanom.

Jos uvek ima tu moc da greje po najvecem nevremenu…

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu