u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Topot
2013/10/25,23:28

 

 

Taj topot divljih konja,

jednako tutnji po unutrasnjem enterijeru.

Rusi postavljene prepreke i nosi na kopitima bele zastavice.

Samo vodene prepreke na tren se rasprse u iznenadne kapljice.

Kao cudljiva kisa koja se inati Suncu.

A prostor se siri u zaboravljene prerije vremenom ispregradjivane.

Jednom ce se zaokruziti u celo

kad se isprazne rafovi i na policama slegne zaborav.

Prstom ces preci najkraci put kroz lavirint,

shvatices jednostrukost u svim visestrukostima

koje su te saplitale

i reci ces:

bilo je vreme da konji ponovo galopom jure.

          

 

I pustices sve nanizane leptirove da se razlete,

raskitices dusu s jeseni,

ogolices svaki i najmanji izdan,

i ostaces miran dok konji zajedno s vetrovima budu jurili nekud…

 

Godovi u vremenu
2013/10/19,22:25

 

 

Pisala bih…

Al’ me nece reci…

Prekinule su onaj, krhki sporazum u cetir’ oka, okrenule mi ledja i otprhnule negde gde ih ne mogu pronaci.

Ostao je samo sapat i poruka:cuti neko vreme. Neko…

Vreme…

I nemir na mestu gde su bile. Gde su pokusavale da se smeste. Ugnezde…

Samo zulj i bolna tacka na mestu uzdaha u grudima.

I prsti sto se trude da nadomeste sva izgaranja u uzaludnim trazenjima po izlizanoj tastaturi. Samo se koce od hladnoce u zamrznutom pokretu gde krvotok zastaje na zgrcenim pregibima

I noci u kojima nema sna,

gde iz procepa dubokih i neistrazenih, a u koje uporno iznova i iznova zaranjam, osluskujem sustanje tih istih, potonulih, reci kad se uznemire i san odagnaju…

Primirujem ih ravnomernim disanjem i topline ruke s druge polovine ulegnutog kreveta.

Kazem, sve je tu i nema potrebe za nemirom.

Najbolji talisman skriven u grudima za sve iznanadne vetrove nenajavljenih prognozom, a ocitanih samo elektrokardiogramom na grafikonu ispisanog teskobom srca koje se trudi da uhvati ritam, neki svoj ritam. Frekvenciju nedostupnu ometanjima pritisaka svakodnvnice ciji se porubi kidaju na rubovima svakog razuma i logike.

Bezuspesna misija nabacivanja praha sasusenog lisca i latica uvelog bilja. Mantre za iluziju prikrivanja nesavrsenstva ove stvarnosti koja se obrusava i osipa bas na kosinama koje uporno vlaznim dlanovima podupirem…

Na sobnim vratima, na utisnutom furniru, ruke umrlog drveta, kvrgavim, izduzenim prstima, stite srce. Ostatak godova se razlio u nemi krik.

        

 

Tu zaustavljam pogled i cisteci svaku misao stvaram prazninu za jos jednu noc u kojoj se odmara telo a dlanovima cuva srce.

Vreme ce, cudljivoscu sudbine, naslagati preostalo u godove.

Drvece sigurno zna tajnu jer lisce je samo maska za umiranje, a boje nacin da prevara uspe.

         

 

        

 

        

 

       

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu