u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Nepoznate
2013/05/31,17:22

 

 

I cim otvorim oci pomislim ovaj dan je divan i nesto lepo ce da se desi, pa zakoracim sigurno i samopouzdano u nepoznato, a ono mi se uvek pricini jednostavno poznatim i nemoguce nepredvidljivim.

Zato te prve jutarnje korake pravim sitne i lagane na vrhovima prstiju, da ne poremetim ravnotezu pravca s kojim se uz jarbol jutra zelim dotaci plavog neba.

Bar na cas…

Do belog oblacka, dok se jos jasno vidi.

Kasnije se iz “babinog budzaka” navuku oni sivi sto nebo pretvore u teski poklopac nad jutrom u ovoj dolini, pa priguse sve plavo i samo se u pregibu neba i brda kao i tvog lakta i mog lica zadrzi jos malo jutarnje svezine…

Dok ne krenu da se nizu nepoznate i visoke trave koje se zaplicu u korake.

I, znam da racunam uvek na jednu, a opet, uvek se desi da se izrodi bar jos jedna nepoznata na koju ni ne pomisljam jer je to nocna mora sa kojom se budim iz kosmara uvek sa strasnom lupnjavom nekog pradavnog tam-tama.

I, ta trava po kojoj hodam, uporno praveci kruznicu, jednako je uvek uspravna i ne pokazuje mi moje korake kao da uopste nisam ni prosla.

Bez traga..

Za nju ne postoji moja tezina. Dovoljna joj je samo jutranja rosa pa da se opet nanovo uspravi.

I, onda opet ispocetka.

U jednacini su i dve nepoznate manje problematicne od nejednacine.

Tu uvek gresim. Sa tim brojkama i slovima koje se preplicu i saplicu k’o izdjikale travke, pa ponovo sve pod crtu do korenja.

Koliko resenja moze imati jedan zivot koji se upravo zivi?

Sa nepoznatima koje izviru i broj im nije odredjen nego beskonacan i gotovo uvek sa ostatkom na koji ne racunas.

Oduzimam, delim, skracujem…

Resenja se jednostavno ne podudaraju, a neki rezultati su neocekivani i prosto neverovatni, skoro uvek posledica neke greske koja ti tek na kraju otvori oci.

 

          

Slagalica i zrnca
2013/05/25,23:45

 

Ne uspevam se povezati. Nekako rasuta…

Bez sprege s atmosferskim prilikama. Potpuno rasparcana.

K’o rasute stare cigle koje prikupljam ili razbezala zrna graska iz prerodjene mahune, one jedre i socne kad iz nje prsne pod noktom pa se zrnca iznenadjeno razlete na sve strane…

Sa radnickim rukavicama u damskoj tasni i sandalicama na bosu nogu, gazim kroz izraslu visoku travu i trazim cigle…

Delici artefakata nekih proslih zivota ili neprimetno tekucih uz moj, a opet nepotrebnih, nekom. I, opet, tako potrebni, meni…

Mozaik koji se slaze i ponovo raslaze. Vremenom ili nebrigom. Zeljom ili zaboravom.

Svejedno…

Svakom udeljen na volju.

A, zemljom obgrljene urasle pod naslagama koje se taloze, skrivene bokorima kamilice koje, uvek nekako, idu uz stare cigle…

Nerazdvojno i nerazumno…

Siroko vojvovodjansko dvoriste, skriveno ajnfort kapijom, poplocano ciglama. Negde u kraju bunar i visoki djeram sa zardjalim amperom iz kog niko vise vodu ne pije. I kamilica koja milosrdno raste iz sirokih fugni i svakog dela u kom se sloj mahovine vremenom natalozio i primio seme…

I rasute cigle, vremenom, lagano i neprimetno srastaju i urastaju…

Ostavljam otisnute pravilne paralelograme i prazna udubljenja u vlaznoj zemlji.

Za neko seme koje ce pasti ili sledecu odbacenu ciglu.

I nosim za svoj deo mozaika koji slazem i buducu kamilicu koja ce rasti.

Nekom…

 

          

 

Crveni kišobran
2013/05/13,18:40

 

Crveni kišobran me razdvaja od ovog vlažnog neba.

Kao i uvek samo privid tankog sloja zaštite pod kojim se osećam sigurnom. Noge su mi ionako mokre do kolena.

I, ponovo istom ulicom sa kojom je srastao moj život.

Pamtim je još onu prašnjavu sa bezbroj ulegnuća i mutnim barama iznenadnih i toplih letnjih kiša. Otisci bosih stopala prekriveni su debelim slojevima asfalta koji se kruni iz godine u godinu. I, s jednakom upornošću, svakog proleća, nanovo krpi. Sloj, koji je prekriva, već je prilično debeo. Verovatno ni samu sebe više onakvu ne pamti.

Kakvom me ona pamti, ako pretpostavimo da može?

Bosa stopala su odavno pod zaštitom istrošenih đonova. Ne dodirujemo se i ne osećamo kao nekad. Medju nama nataloženo vreme u raznim slojevima prošlih snegova, razvejanog lišća sa posečenih grana i prašine koja jedina uspeva da se provlači među njima.

Poneko zrnce izmigolji se pritisku i vetar ga uvek nanese u oko. A, ono se brani suzama pokušavajući da ispere uljeza…

Isto kao i sada dok hodam, vetar se igra sa mojom crvenom zaštitom i baca zajedno kišu i zrnce u moje oči. Ili iz mojih očiju ispadaju kapi zbog zrnca koje je malopre vetar naneo…

Ne znam.

Majsko nebo je ponovo sivo i kišno, a na onoj najvišoj banderi par gugutki strpljvo čeka kišu da prođe.

 

        

 

Cekic, nakovanj i uzengija
2013/05/08,23:00

 

 

Ovo bi mogla biti samo kratka crtica, brevijar, jedne lepe setnje da drvece nije progovorilo  tromesecnim sumom morske skoljke iz dubine mog desnog uha… Iritantnog, neprestanog u kome se lutanje lavirintom iscrtanim u sopstveni krug harmonizovanja mikro i makro kosmosa odvija nasilnom gruboscu nesavesnih i neodgovornih lekara. U kome lucidna stvarnost prednjaci pred svim groznicavim nocnim morama, a dezorijentisanost u prostoru budi praiskonski nagon za samoodrzanjem uprkos vremenu u kom se odvija…

I kad se nadjes zatvoren u sum sopstvene skoljke, pocinjes fosilno zagrebavanje svih naslaga kristalisanih po samom dnu, ako ga ima. Ako ga nema, tj. ako bure nema dna, onda dostizes Zen prosvetljenje.

U protivnom naoruzavas se strpljenjem i bezobrazlukom i kreces u potragu za onim koji znaju svoj posao, a jos i ako ga vole Sveti Gral je na domaku tvojih ruku.

I tako… Pronadjoh doktora slicnog dobrom mehanicaru, nista manje neznijeg od toga, ali tromesecnu patnju zbog najobicnijeg cerumena, prekinuo je lakocom udarca cekica o nakovanj.

Slava mu i hvala!

Dok ga ne pronadjoh bila sam u istom stanju kao i Muja oboleo od dijareje lecen bensedinom, samo sto sam ja dobila lekove od koga mi se srozao ovaj i ovako nizak pritisak, pa sam samo spavala iako i dalje nista nisam cula.

Sva sreca te je drvece imalo vise razumevanja za moje stanje od danasnje medicine, pa mi je simbolikom ulilo nadu za skoro spasenje :)

 

          

 

         

 

         

 

        

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu