u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Sedimentni trenutak
2013/04/28,22:14

 

 Fokusirana sam na oblake i intenzivno plavo nebo.

          

 

Na takvom plavom oblaci su jos belji i nestvarniji. Usporavaju i ubrzavaju, tek ponekad, privid mirovanja stvori nad nama kratku sliku neprolaznosti za kojom, ovde ispod, toliko ceznemo i tragamo.

A, nebo, ogledalo nad nama u kome se ne ogledamo ili bar ne prepoznajemo i ne razaznajemo te znakovne poruke koje se meko, sifrovano iscrtavaju bez gradivnih imenica i cvrstog materijala.

I, nemaju duboko zarivene temelje u lice zemlje, i nemaju celicne armature vezane u mreze i tone i tone cementnih smesa proracunatih raznim fizickim zakonima sa faktorom seizmoloskih cudi terena, za vecnost i neprolaznost.

Parametri za gradjenje oblaka nisu podlozni slozenoj gradjevinskoj proceduri i komplikovanim dozvolama.

Na srecu!

A, na livadi cigani sviraju. Iza, belo okreceni bagremovi stubovi ogranicavaju divlju snagu konja sto u krug kasa manjezom i trag dubi u vlaznoj prolecnoj zemlji.

Na podlozi od neba i dalekog neuhvatnog horizonta, jedina veza, glava begesa. Oslonjen na zamlju, telom u rukama muzicara i glavom pod belim oblakom sa koga mase osmehnut gustom obrvom Mika.

Nasuprot, oronula kuca iz proslog veka i nekom okrnjenom godinom svog nastanka u samom vrhu visokog zabata vojvodjanske kuce.

I, ograda napola razgradjena natrulim daskama.domacinski docekuje oslonjena na svoje izguljene, nakrivljene stubove.

Jedino uspravni beli, tek izliveni lavovi na vrhovima stubova kazuju da tu neko zivi. Ili je do skora ziveo.

Dok i njih ne zguli vetar i kisa…

Samo me plasi jednako plavo. Bez belog oblacka postaje olovno sivo i tesko. Pritisce ovu neprolaznu iluziju pod sobom i gusi je sopstvenom zabludom velicine.

Tad kretanje postaje svaki uzdah, a svaki uzdah potreba da se udahne kap lepog, a od kapi da se pravi snazni vodopad koji razbija svaki teski sedimentni trenutak bez belog oblacka.

     

         

 Ipak na dobrom putu.

        

     Posle 15 puta predjenog jednog te istog potoka i neverovatno agresivnih i neprijateljski raspolozenih komaraca grupisanih u vrlo ogromne i neprobojne formacije:

        

Jupiiii! Dumbovacki vodopad!

Umivanje...

       

 Ah, osvezenje! Napokon!

         

 Lepota, jednostavna, koja ispunjava svakog ljubitelja ovakvih bozanskih kutaka.

       

  U povratku, krenusmo precicom. Hm, necu je ostaviti kao putokaz drugima, jedino eto stigosmo posle uspona na kom bi nam i mnogo okretnije sumske zivotinje pozavidele.

       

 Ovde je i mladja generacija poklekla ;)

p.s.kostabednik, od rakovackog spomenika palim borcima iz drugog svetskog rata, skrenes na prvi putic desno i samo pravo. Postoje obelezja za transverzalu. Staza je lepa, nije narocito zahtevna za one bar malo utrenirane, komaraca mnogo, al' boze moj za lepotu se uvek istrpi ponesto ;) Srecno ti bilo sa ovim mojim objasnjenjem, ponesi kamencice bele za usput i povratak, a ti javi ako budes isao ;)

Tea time
2013/04/23,22:05

 

 

Ni danas se nista specijalno nije dogodilo.

Samo su se neke rutinske stvari ponovile od juce.

Izmedju dve stvari koje radim, cekanje provodim modelirajuci polimersku glinu. Razmeksavam je toplinom dlanova i mesim istim ritmickim pokretima, a dok to radim stojim zagledana kroz prozor.

Napolju divan dan i misli lutaju same za sebe. Koliko samo otvorenih “prozora” u trenu stoji zapoceto i nedovrseno. S teme na temu. Od obicnih planova za sutrasnji rucak, spiska za pakovanje putnicke torbe, osmisljavanje sendvica, razmisljanja u kom satu ovog dana da odem do mame, odgovaranja na usputna pitanja, najcesce gde se zaturila koja stvar, do…

I gotov plavi zec!

On jos malo u rernu, a povrce vec dovoljno skuvano za blender, masina zavrsava prvu turu vesa, dan je idealan za prostiranje na suncu, do uvece vec ce biti ispeglan, a noc kad razastre zvezdano nebo iskokacu kokice i probacu da vratim onaj san sto mi citavog dana ne da mira.

Jos jedan obican dan samo ce sklopiti kapak, sutra ce biti nova repriza, a vreme izmedju iskoristicu za modeliranje.

Mozda uz plavog zeca napravim i ludog sesirdziju, neka ima neko stalno da podseca na “Tea Time”, jer upravo je vreme za jednu takvu cajanku…

 

                    

Azurni komadic
2013/04/18,21:30

 

 

          

 

 

Na sumskoj, uskoj stazi lezi azurno plavi komadic ljuske nekog jajeta.

U njemu je spavao beli oblak….

Ptica ga kljunom probudila i pesmom izmamila na pocetku ovog bujnog proleca.

I sad, sa plavog neba na detinjstvo sanjivo podseca.

Niz grane se spustio u daleke dane i setka stepenicama cas gore cas dole i skakuce iz polja u polje bacajuci pazljivo pljosnati kamen ne bi li ponovo nebo celo osvojio.

Samo komadic azurno plave ljuske podseca na one bezbrizne usnule dane raspukle pred zrenjem zivota.

 

        

 

 

I setih se stepenica, za nas decu, velikih kamenih na kojima su se najlepse igre odvijale. Imale su betonske izlivene stranice i idealnu ravnu povrsinu za spustanje na turu. Prvi tobogani. Bile su na ulazu u tipicnu vojvodjansku kucu uskog, dugackog dvorista na cijem kraju su redovno bile staje.

I mirisalo je na seno i gnojivo. Na krave i konje.

Kokoske su ceprkale na djubristima ogradjenim drvenim tarabama, bez neke narocite svrhe, ali tek vizuelno da se odvoji od veceg dela dvorista.

A, nas su mame slale po vecernje mleko.

Sa kanticama, plavim i crvenim i drskom koja je imala rucku od drveta, oblikovanu tacno za ruku.

A, mi smo redovno dolazili ranije dok je domacica jos besno vikala iz staje. Pazila da se krava ne ritne i brzo sklanjala kofu tek pomuzenog mleka na stranu.

Za to vreme stepenice su bile nase.

Nije bilo vazno ko je prvi dosao po mleko, vec ko je prvi na redu za spustanje na turu. Tu nije bilo popustanja i prevare. Red se tacno znao.

I cim posle jurnjave dotaknes nogom tlo, vec si bio na repu reda i pocupkivao nervozno pogledajuci u domacicu koja je kroz gazu vredno cedila i po kanticama razlivala svakom njegovu kolicinu jos toplog mleka.

Proleca su bila najlepsa i te mirisne veceri kad se posle duge zime dan lagano protezao u kasne sate. Zeljni igre znali smo ostati dugo, sve dok nas mame ne bi s prutevima, odlomljenim usput, povijale.

Jednom, onako zaigrane u prvim prolecnim sarenim suknjicama, tufnastim masnicama na glavi i s onim groznim rebrastim hulahopkama koje su uzasan svrab izazivale, drugarica i ja smo ostale bez tura na tim kamenim basamcima.

O, kako smo se smejale jedna drugoj!

Hulahopke, te grozomorne muciteljke, nisu izdrzale. Bile su razderane na basamcima i pobedjene bar ovoga puta.

Samo su prolecne suknjice bile isuvise kratke da bi se skrila nasa trofejna znacka., a prutevi mladih izdana odlomljeni usput, tada nisu ostali tek suvisna preteca simbolika u rukama nasih mama ;)

Viseci most
2013/04/13,21:40

 

         

 

Mila moja,

gledas me tako decije nevino, sa isto tako siroko otrvorenim ocima zamucenim samo truncicom iskustva.

Jednako nevino, pruzas mi ruke,

s puno poverenja da te presvucem. Samo suza koja se povremeno skotrlja

preko par nanizanih bora, kazuje koliko ti je tesko…

 

        

 

Ljubim te, u te nabore navlazene slanim tragovima,

ruke ti grejem svojim dlanovima i pricam,

vedro sa mnogo nade koju ne osecam nigde…

 

        

 

Prolece je doslo i sunce koje smo tako dugo cekale osvetljava i tvoj omiljeni kutak u dvoristu.

Hoces li imati snage da izdrzis?

 

        

 

Od juce do sutra jedan kratak korak ostaje.

Izmedju dve krajnosti tanka linija na kojoj glumimo moc rasipajuci tu truncicu mogucnosti da nam i ovako bude lepo.

Samo mrvica razumevanja umesto  nesporazuma za koje smo maestralno nadareni da ih izmilsimo i tamo gde ih nema…

Jednom cemo se, napokon, izmiriti u jednakosti i ta matematika ce biti tacna.

        

 

Nepoznatih vise nece biti, a mi cemo

biti delic nekog novog, grandioznog viseceg mosta

koji premoscava dve rastavljene strane.

Tako bar volim da zamisljam…

Volim te mnogo!

                  

 

Tvoja J.

Uokvireno okom
2013/04/01,22:55

 

         

 

 

Skoro sam videla predivne ramove u kojima su bile neke slike. Cudno, slika se ne secam vise. Samo su mi ramovi ostali urezani u secanju.

Danas drzim otvoren prozor i zelim one divne ramove za ovaj pogled ispred. Uramljen dan u kome sunce i kisa reljefno dopunjuju lepotu i gde se sve razliva van okvira.

Kao kad mehurici ispune prostor pa krene da se izliva preko rubova dok se svetlost na njihovim krhkim opnama razlaze u carobni spektar.

 

        

 

 

Pa klizi i tece u pejzaz jedinstva, onog spolja sa ovim iznutra, sto se uporno iznova stvara pomeranjem tektonskih ploca duse.

Reljefna intarzija gde model i reprodukcija grade vreme koje jednako kaplje sa ovom iznenadnom prolecnom kisom…

 

     

 

 U konspiraciji lepote protiv tragova sto se vremenom spiraju trazim prolaz izmedju njih i nas, a znam da je, oku, dobro u mahovini skriven.

 

     

 

 

Slusam sumu kako tiho sapce i gledam staze koje nekud vode i okvir neceg sto trazim iznova i iznova, a mozda je sve to vec davno izniklo pod vecno zelenim jasenom i udeljeno voljom boginja sto kroje sudbinu svakom…

I nit, koja se ispreda lagano pod vlaznim prstima, stvarajuci ponekad tanku i neznu, a ponekad, prosto grublju i snazniju, obojenu u sareno ili sivo.

Svejedno, vazno je da se ne prekine, da tece u ravnomernom smeru, i sad, isto kao i pre…

 

     

 

p.s. i za kraj saljem vam miris belih ljubicica za prijatan san :)

 

     

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu