u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Brze od ptice
2013/03/26,19:30

 

 Izgledaju kao pokacene ribe onako, sarene…
Krenule negde u vis, a onda se predomislile, bez imalo volje skupile snage do prve zice i tu zastale.

 

          

 


Kao kad srce krene brze od ptice.
Ali…
u ovoj Striborovoj sumi nema bica kojima je draza sopstvena muka od sve srece ovoga sveta. Nema cak ni dileme. Menja se dusa i prodaje sve licno za sitnice na buvljacima tastine...
Ovde bi Domace i Malika Tintilica zatvorili na Farmu za kolektivno lecenje frustracije. Neka su druga bica izmilela na jeziku zmije i palacaju na bivse junake poznatih prica.
A, na buvljacima samo iznosene stvari, medju njima nema cizama od sedam milja ni stocica za “postavi se”...

 

          

 

 Jos ludo verujem u pasulj i gajim nadu da je caroban. Brzo raste i nadmasuje orhideje, a spolja stoje spremne merdevine. Nije mi potrebno mnogo samo deci po zlatno jaje. Verujem bice dosta. Ni harfu necu da diram da dzina preterano ne razgnevim, a gusku odmah pustam, cim se uverim da ce lako da se snadje medju svojima. Da se kojim slucajem, ne udavi ko ove nase iz jezerceta u dunavskom parku.
Nadam se da nije zaboravila da ume da leti. Plasim se prvih zica nekog dalekovoda, mozda je privuku i zastane... A, onda mozda i ona tako ostane.
I srce krene brze od ptice, pa se uplete u prve zice.

***

-Mama, mogu li ja da odnesem babi zovu?
-Ti?!
-Pa, ja! Imam vec tri godine i umem sam ulicom da hodam.
-A, da pitas taju? Neka bude kako on kaze.
(Dragi Boze, valjda ce mu biti jasno da ga ne pusta samog. Samo kad bih uspela okom da mu namignem, al’ ne gleda...)
-Je l’ mogu tajo?
-Naravno, a sto ne bi mogo!
-Jupiiiii!
(Znala sam, kud sam i pustila njega da odluci. Tu je sasvim izvestan rezultat 2:1, al’ ne za mene... )

***

I, tako raste pasulj i nada.
Kroz prozor, pod snegom i dalje one sarene ribe miruju. Spavaju neki njihov san i mozda u njemu dostizu onu zeljenu visinu gde se zaputise nekad…

***

 

          

 

-Mama, gde je B.?
Pita me moj stariji desetogodisnji sin.
-Otisao je u radnju po hleb.
-Pustila si njega samog!!!!
-Naravno, pa on ima sest godina. Secas li se da si ti krenuo sam sa tri?
-Pa, ti stvarno nisi....
 Jedan tren me gleda razrogaceno onim svojim krupnim plavim okicama, a potom istrcava iz kuce kao da je sve u plamenu. Ostajem zatecena. Da li sam uradila dobro? Mozda sam pozurila? Mozda sam zaista neodgovorna?
I talas krivice i straha dize se polako iz dubina, preti da me sravni. Nespokoj me goni za njim.
Nema ga. Uzas me proganja, stisnutih prstiju do bola gledam niz praznu ulicu...
Tek iza krivine poznati plavi ponika, na njemu plava glavica sva u loknama zastitinicki pokriva decaka koji u rukici nosi torbu sa hlebom i skakucuci mlati sa njom kao sa prskalicom pod jelkom. Cujem i vidim smeh...
I, tad srce, zaista krene brze od ptice!

 

          


***
Danas mladji sin ima pismeni. Tema je bratska ljubav, ali u knjizevnom delu.
Pitam se sta bi napisao da je u pitanju ova druga...

 

         

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu