u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Rupa u čarapi
2013/03/21,21:25

 

 

Koliko poderanih carapa i nekih razvucenih niti sto se samo raskinu, ko zna od cega, i jedna po jedna petlja lagano se pretvore u rupu…

Tu gde je bila celina sad zjapi praznina. I nema nacina da se napravi nevidljiv sav i da carapa ponovo bude cela.

Da zaceli.

Nema melema od prvih prolecnih travki da se privije na bolnu carapu. Ona jednostavno umire. I sigurna sam, da na nebu mora postojati citavo jedno neotkriveno sasvezdje poderanih carapa. Ko jata sitnih riba u okeanima.

A, cesto su joj u pretnjama, kroz odrastanje, poderane gace spominjali. Carapa se uopste nije secala…

Bile su tu i neke pecene divljake na buducem jelovniku, i neke uzasavajuce pilece kozurice i neka pretnja usamljenoscu i patnjom kad ostane potpuno sama.

I svega neceg u iscitanoj licnoj buducnosti, kad god bi im nasmejana pokusavala objasniti da njihov ukus ne odgovara njenom.

Dlanove im nije otkrivala.

Sve dok jednom brana nije popustila i izlila se preko svih njenih bajkolikih bica duse. Pa su i Pepeljuga i Uspavana lepotica zajedno sa devojkom, sa cijih usana padaju rascvetale ruze, lile potoke bisernih suza…

Od tad je njen najdrazi nije dirao.

Ostali i dalje drze keca u rukavu i poneki spil karata sa njenom nesrecnom buducnoscu, samo da joj u prolazu mahnu pred nosem.

A, ona?

 

          

 

 

Pokusava i dalje odbraniti sopstveni ukus i hoda sa naizvrat okrenutim snovima protiv urokljivih ociju.

A, carape tek ponekad, pokusa zakrpiti, i to samo one sa sicusnom rupom, sto lice na tek rodjene zvezde na rumenim stopalima svojih vec odraslih decaka…

 

        

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu