u potrazi

trenuci odmora.... uz pletenje i jos ponesto.....

Kofer
2012/06/15,22:43

 

 Da, definitivno je vreme kada se koferi izvlace iz zabacenih coskova i ciste od godisnje natalozene prasine. Vreme pakovanja i kratkih selidbi. Negde, gde bar na kratko pronadjes smestaj za svakodnevnicu i skrajnes je negde u neki cosak u kome obitavaju  vec pomenuti koferi. Koferi… Veci, srednji, manji. Skupi, jeftini, pomodni, otrcani, jednostavni, polovni, iskrzani…pozajmljeni… Opipljivi i sasvim odredjeni imenicom koja ih oznacava.
 Al’ necu sad o njima. Oni su uvek spremni za pokret, samo ako prilike bude. To bar nije tesko. Ovih dana raspakujem i pakujem onaj drugi. Zivotni. Nevidljivi, a tako nonsalantno zabacen na ramenu, skoro srastao sa telom. Uzljebljen. Njega preslazujem. Ne, necu da teglim suvisan teret. Biram. Odlucujem. Nemam ja tu konstituciju da teglim previse, a ipak skucena je mogucnost izbora. Ponekad izgleda lagodan odabir. Tek, odlucis...a, onda te klepi nemogucnost odbacivanja istog...pa spakujes i visak... i teglis.

 

            


Poslednje dane prepakujem i slazem ih lagano, neke u kutiju za secanja, neke u kofer. Visak odbacujem. Sigurno.
Dakle, biram:
biram jednu devojku divnih crnih ociju sa kojom sam delila bolnicku sobu. Njene iskrene, bolno naivne komentare i osmeh sa divnim nizom belih zuba, kad se nasmesi i kaze mi:”ukakila sam se, pa sta da radim, ne mogu da trpim” I, onde se obe drzeci za stomak, luckasto smejemo glasno skrecuci zavidne poglede na sebe, iako nam smeh para trbuh i donosi nesnosan bol. Smeh!
Biram lipu koja  ludo cveta pod prozorom te iste sobe i razblazava mirise koji  se sire sa hodnika...I, mislim na Loru1, kojoj sam obecala slike, smesim se...verovatno i ona uziva u nekoj lipi. Nemoguce je ne biti omamljen njenim mekim, plisanim dodirom sto puzi po culima. Lipa!

          


Biram sestru andjela, koja me je primetila u prolazu, onako bledu i polu uspavanu nesvesnu okruzenja. Njen osmeh i reci:”mila, lagano da te obucem, a onda samo par koraka, tek da dodjes do umivaonika.” Da, samo tri i po koraka! Citava razdaljina nemerljiva u obicnim danima, a tako uzasno daleka...nekad... Sestra andjeo!
Biram zvuke iz kuhinje u koju su se smestila moja tri momka, (a jedva ima mesta i za mene) pa zure da spreme rucak, stalno bockajuci jedan drugog. Moji!
Biram supicu mog malog maturanta koja tako uzasno prija i mirise! Supica!
Biram!

Da, i to cu da ponesem! Sve ostalo nije bitno. Ostatak je visak, a visak ne mogu da ponesem.

         


Pozdrav od merkura, rekonvalescenta na mali korak blizu do nove setnje.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu